Kada je odnos prema novcu u pitanju, posebno u ovom vremenu koje se naziva „kriznim“ (mada dobar deo populacije za drugo i ne zna), pitanja koja mogu da se postave pre ili kasnije uvek se svedu na isto – šta se dešava sa čovekom koji, iako pokušava, ne uspeva da bude racionalan?
Tu na teren izlaze različiti faktori: da li je reč o pogrešnom vaspitanju, lošim uzorima iz neposrednog okruženja, ili govorimo o prostoj bahatosti? Jasno je da model ponašanja „viđen“ i prihvaćen u porodici igra bitnu ulogu, ali ličnost se razvija upravo prevazilaženjem pogrešnih modela i samoinicijativom. Pri tom ne govorimo o ženskoj potrebi da se sumanuto trči po tržnim centrima, to je neka sasvim druga priča. Ovde je pre reč o potrazi za zadovoljstvom koje se može kupiti, a koje ima sasvim kratkotrajne efekte.
Ako je posedovanje i trošenje opsesija, bez obzira na to u koju ličnu parolu, odnosno izgovor, bilo umotano, „predmet želje“ biva obezvređen onog trenutka kada se javi novi prohtev. Iako to može da zvuči pesimistično, pravo zadovoljstvo se nikada ne postiže u potpunosti. Ostavimo sada po strani ličnosti koje imaju dovoljno, sopstvenog ili tuđeg, da pozlate ceo svet svojim zavidnim brojem karata. Merna jedinica za vrednost njihovog života ili stila po kojem teže da budu i ostanu zauvek prepoznatljivi jeste merna jedinica plemenitih metala. Posle njih će ionako doći potop. Takozvani običan čovek, zagnjuren u konflikt želja i mogućnosti, taj mali rasipnik koji tako mnogo želi, neprestano živi u sopstvenom, ličnom potopu. Zbog toga se potraga za neuhvatljivim zadovoljstvom pretvara u realno nezadovoljstvo i stres.
S druge strane, okorele tvrdice i štediše obično su mnogo iritantnije. Ekstremna racionalnost neretko izgleda kao zlurado i pakosno negiranje života. Svakako da ponekad treba dati sebi oduška, postati melanholik, skoro pa poeta u svojim neprestanim hirovitim izletima, ali stavljanje „posedovanja“ ili bankovnog konta na pijedestal svakako ne treba da bude recept po kom će se procenjivati vrednost savremenog sveta.
