Zavrsih napokon
Koža,
Kurcia Malapartea.
Na pocetku je bila izuzetno mučna za čitanje, puna sumornih, gadnih i morbidnih opisa, koji idu i do nasitnijih detalja. Naročito je osećanje tuge i bola, koje je nemoguće ne osetiti, izraženo zbog sposobnosti autora da svojim stilom, finesama i temeljnošću u deskripciji, dočara veoma verodostojno stvari o kojima piše.
Da ne bude zabune, mučna je ona i kasnije, do samog kraja, na mahove više ili manje, ali se valjda čovek navikne vremenom čak i na takve grozote, pa je malo manje frapantan utisak.
Glavni pečat knjige je činjenica da ona predstavlja potresno svedočenje pisca, o dešavanjima koje je lično video i doživeo. Možda bi bolje bilo da je, sve ono što je želeo da iznese, uklopio u neku fiktivnu radnju i time izgradio priču koja bi unela i određenu dozu zanimljivosti. Ovako, delo je više skup isposvesti nego roman koji ima svoj tok, nema klasičnu radnju koja te vuče da čitaš još. Debata glavnog lika, autora lično, sa prijateljima, poznanicima, saveznicima iz rata... o krivici za izbijanje i gubitak rata, o zaslugama za pobedu, o uticaju epiloga rata na život i društvo u Napulju.
Liči mi na jednu od onih knjiga koje nije obavezno čitati hronološki, već možeš skakati sa poglavlja na poglavlje, s obzirom da se ne može desiti da se ne pohvataju koncu i ispusti suština.
Očekivao sam više od
Kože, jer sam čuo mnogo preporuka koje kažu da je ovo jedan epohalan roman... Mislim da taj epitet može poneti više zbog težine koju nosi o jednom brutalnom periodu ljudske istorije, zbog činjenice da je dugo bila zabranjena od strane Vatikana, nego zbog nekog velikog realnog kvaliteta.
U medjuvremenu, počeo sam sa čitanjem
Poslednja noć u Tremor beachu, što bi rekli hrvati
Ništa nisam znao o njoj do sada, niti sam ikada čuo za nju, slučajno sam naleteo na neki opis na netu, skinuo je i otvorio da bacim pogled i povuklo me da nastavim...
)
).
Neka je živ i zdrav, i ti naravno. 
Ne znam kako mi je to promaklo. 
