Ljubo2
Domaćin
- Poruka
- 4.517
MOJ DRUGI NALOG (OZIMAN):
Da bi se ispravno razumelo kako je moguće doći do konačnog odgovora, kada više ne može da se postavi pitanje "zašto" potrebno je ispravno definisati i razumeti sam pojam "razlog", jer samo tako je moguće znati da li se nešto dešava sa razlogom ili bez razloga? U vezi sa ovim, treba reći da (to je ujedno i definicija pojma "razlog") sve što ima svoj uzrok, ono ujedno ima i svoj razlog. I obrnuto, sve što nema svoj uzrok, ne može da ima ni svoj razlog.
Da bi ovo bilo jasnije, možemo da se poslužimo primerom verničke tvrdnje u vezi Božijeg postojanja. Gde se veruje da je Bog sve uzrokovao, a da Boga nije uzrokovao niko i da Bog postoji od uvek, bez uzroka, a time ujedno i bez razloga. Pa se u tom smislu za Božije postojanje i ne bi moglo postaviti pitanje zašto Bog postoji.
Ali nije tako. Po logici, tj. istini koja se podrazumeva sama po sebi, ništa ne može postojati bez uzroka, pa prema tome ni bez razloga, pa makar to bio i sam Bog.
Upravo u tome i jeste suština samoga Zakona postojanja, što se u njemu precizno pokazuje prstom na samog BOGA, a to je SVEST koja od sebe same sve stvara i koja večno postoji, ali nikako bez razloga i bez uzroka. I kada je reć o Zakonu po kojem je i Svest (Bog) uzrokovana, upravo tu se sada javlja Oziman sa tvrdnjom da volja, kao pokretačka i uzročna snaga pomoću koje Svest sama sebe uzrokuje, nije uzrokovana, a time ujedno i sa tvrdnjom da nije ni razložna, samo zato što je Šopenhauer tako rekao.
Po Zakonu postojanja volja jeste uzrokovana, a samim tim je i razložna, što podrazumeva da ona ima onaj i svoj krajnji odgovor na pitanje zašto.
Da bi moglo do kraja da se razumne o čemu je reč i da bi se razumelo da je i volja uzrokovana, a time ujedno i razložna, potrebno je do kraja da se razume sam ZAKON POOSTOJANJA, a to je, da se razume večita kružna uzročno-posledična povezanost između 7 fizičkih i psihičkih sposobnosti i radnji Svesti, od kojih je jedna i volja, pomoću kojih se Svest, tako što ih večito kružno ponavlja, večito samoodržava, tj postoji i tako večito biva sama svojim i razlogom i uzrokom i svrhom i posledicom. To je ujedno i formula Zakona postojanja koja glasi:
RAZLOG + UZROK + SVRHA = SVEST KAO POSLEDICA
No, ovo još uvek nije i ono krajnje objašnjenje i dokaz da i sama volja unutar Svesti, kao jedna od 7 sposobnosti i radnji Svesti, ima svoj i razlog i uzrok i da je i sama razložna i uzročna, a samim tim da ima i onaj svoj krajnji odgovor na pitanje zašto.
Šta je uzrok volje?
Prema gornjoj formuli Zakona postojanja, uzrok volje je sama Svest koja volju u samoj sebi stvara, kao silu uz pomoć koje Svest samu sebe uzrokuje. Takođe, prema formuli Zakona postojanja, volja ima i razlog zbog kojeg Svest u sebi uzrokuje volju. Taj razlog je životno iskustvo Svesti, tj. informacija, odnosno, znanje o tome šta Svest treba da čini da bi uzrokovala sebe i tako postojala. Pomoću tog znanja Svest osvešćuje sebe, tako što uz pomoć njega uzrokuje svoje psihičke sposobnosti i radnje mišljenja. Da bi zatim, uz pomoć radnje mišljenja uzrokovala svoju potrebu u vidu želje, tj. volje da po tom znanju deluje i tako postoji. Ovo svaki šovek može da proveri na samom sebi i načinu na koji njegova vlastita Svest i deluje i postoji i na taj način se uveri da svaka njegova želja, odnosno volja, ima svoj i razlog i uzrok i da je prema tome, svaka i uzročna i razložna.
Dakle, kada je reč o postojanju Svesti, sve što ona mora da čini ili oseća da treba da čini da bi postojala, unapred je i sa razlogom i svrhom od strane Svesti i smišljeno i određeno, što važi i za volju koja se u Svesti uvek javlja ko osećanje nezadovoljstva i zla, koje uzrokuje, tj. pokreće Svest da čini sve ono što inače mora da čini da bi je bilo. Da bi ta razložnost zbog koje Svest u sebi uzrokuje volju u vidu želje, uvek bila i onaj krajnji odgovor na pitanje "zašto" sve tako mora da bude, za značenjem onog krajnjeg odgovora na pitanje sa kakvim razlogom i svrhom to baš tako mora da bude. Jer kad Svest tu svoju volju da nešto čini ne bi bila u stanju da oseća kao nezadovoljstvo i zlo, koje ne može da podnosi i koje tera Svest da je se oslobodi, tada Svest ne bi imala ni potrebu da po svojoj volji postupa, pa onda Svesti ne bi ni bilo. I ne samo Svesti, već apsolutno ničega. Druga stvar bi bila da volja kao takva nije i sama unutar Svesti uzrokovana, ali jeste. I čim jeste, Svest mora uz pomoć volje da uzrokuje dalje sve no što je potrebno da bi Svest mogla dalje da postoji. A to što volja može dalje da uzrokuje uvek su fizičke radnje naprezanja i kretanja, sa značenjem fizičkoig i materijalnog postojanja Svesti. Pomoću kojeg Svest dalje, uzrokuje psihičke radnje opažanja, osećanja i pamćenja sebe kao fizičke pojave i procesa, tj. uzrokuje stvaranja znanja o sebi pomoću kojega osvešćuje sebe. da bi na kraju uz momoć promišljanja tog znanja i svog osvešćavanja tog znanja mogla da uzrokuje u sebi želju, tj volju za novim svojim naprezanjam, kretanjem i fizičkim materijalnim postojanjem. Na koji način krug uzročno-posledičnih veza između sedam fizičkih i psihičkih sposobnosti i radnji se zatvara i nastavlja beskonačno u prošlost i budućnost da se vrti, na koji način Svest tako večito omogućuje samoj sebi da večito postoji. Gde imamo da je unutar tog kruga svaka i fizička i psihička radnja uzrokovana onom radnjom koja je tekla pre nje. I da je svaka fizička i psihička radnja istovremeno i uzrok radnje koja po smislenom redosledu dolazi posle nje. Sve ovo objašnjava da je svaka od sedam radnji unutar kruga i uzročna i razložna i da svaka ima svoj krajnji razložan odgovor na pitanje zašto.
To je ono što naš Oziman nikako ne može da razume. Čak i kad dobije razložan odgovor na pitanje zašto, on će i dalje da postavlja pitanje zašto sa tvrdnjom da onaj krajnji odgovor na pitanje zašto nikada neće moći da bude razložan. Možda i ne zato što on nije u stanju da razume da uvek postoji razložan odgovor na svako pitanje zašto, zato što bez razloga i uzroka ništa ne može ni da postoji, ni da se desi, već zato što je Šopenhauer rekao da je krajnji odgovor na pitanje zašto uvek bezrazložan. Što je i razumljivo da je Šopenhauar morao tako da tvrdi, zato jer nije bio sposoban da otrije Zakon 7 sposobnosti i radnji Svesti i njihovu uzročno-posledičnu kružnu povezanost, bez kojih ništa ne bi moglo da postoji, od kojih je svaka i uzročna i razložna, kao i sama volja, koja se u Svesti uvek javlja u vidu osećanja potrebe, kao jedna od tih sedam sposobnosti.
Ova slika dole je prikaz kojim redosledom Svest vrši svojih sedam fizičkih i psihičkih radnji, ovako kako to strelice pokazuju, tako da može da se vidi i bolje razume uzročno-posledična povezanost tih sedam fizičkih i psihičkih radnji, od kojih je jedna i volja, gde, ako bi samo jedna od radnji nedostajala ili ne bi bila izvršena, postojanje, odnosno, samoodržavanje Svesti ne bi bilo moguće.
Da bi se još bolje razumelo da je volja i uzročna i razložna, treba imati na umu i to da niti i jedna od sedam fizičkih i psihičkih radnji Svesti koje su prikazane na krugu, što važi i za volju, nema značenje istinskog postojanja. Uistinu uvek i samo postoji Svest kao vršilac i uzrok svih 7 radnji, tako da se niti i za jednu od tih sedam radnji ne može reći da nije uzročna, ni razložna i da za nju ne postoji odgovor na pitanje "zašto".
Kod Ozimana je problem što je njegova sposobnost da analitički i logički posmatra neki problem da bi mogao da ga razume, veoma slaba, tako da će on, upravo zbog nerazumevanja problema, da bude u stanju beskonačno da postavlja pitanje zašto i bude ubeđen da je on u pravu, a ne njegov sagovornik koji razložno tvrdi suprotno. Tako da svaka rasprava po tom pitanju sa njim uvek na kraju biva jalova i besmislena.
Oziman i ja se teramo po forumima već skoro 20 gdina - on negirajući vrednost Zakona postojanja, a ja negirajući vrednost Šopenhauerove filozofije. I u ovom trenutku Oziman je ubeđen da je konačno pronašao način da uspešno iznegira Zakon postojanja tako što je ubeđen, ako beskonaćno postavlja pitanje "zašto", da će na taj način na kraju da "dokaže" da je Šopenhauerova tvrdnja, da je volja bezrazložna, ispravna. Na suprot mojoj tvrdnji koja je u skladu sa Zakonom postojanja da sve ima svoj razlog, pa i volja i da ničemu nije moguće beskonačno postavljati pitanje "zašto", pa ni volji, sa ciljem da se na kraju dođe do apsurda i zaključka da volja nije razložna.
Da bi se ispravno razumelo kako je moguće doći do konačnog odgovora, kada više ne može da se postavi pitanje "zašto" potrebno je ispravno definisati i razumeti sam pojam "razlog", jer samo tako je moguće znati da li se nešto dešava sa razlogom ili bez razloga? U vezi sa ovim, treba reći da (to je ujedno i definicija pojma "razlog") sve što ima svoj uzrok, ono ujedno ima i svoj razlog. I obrnuto, sve što nema svoj uzrok, ne može da ima ni svoj razlog.
Da bi ovo bilo jasnije, možemo da se poslužimo primerom verničke tvrdnje u vezi Božijeg postojanja. Gde se veruje da je Bog sve uzrokovao, a da Boga nije uzrokovao niko i da Bog postoji od uvek, bez uzroka, a time ujedno i bez razloga. Pa se u tom smislu za Božije postojanje i ne bi moglo postaviti pitanje zašto Bog postoji.
Ali nije tako. Po logici, tj. istini koja se podrazumeva sama po sebi, ništa ne može postojati bez uzroka, pa prema tome ni bez razloga, pa makar to bio i sam Bog.
Upravo u tome i jeste suština samoga Zakona postojanja, što se u njemu precizno pokazuje prstom na samog BOGA, a to je SVEST koja od sebe same sve stvara i koja večno postoji, ali nikako bez razloga i bez uzroka. I kada je reć o Zakonu po kojem je i Svest (Bog) uzrokovana, upravo tu se sada javlja Oziman sa tvrdnjom da volja, kao pokretačka i uzročna snaga pomoću koje Svest sama sebe uzrokuje, nije uzrokovana, a time ujedno i sa tvrdnjom da nije ni razložna, samo zato što je Šopenhauer tako rekao.
Po Zakonu postojanja volja jeste uzrokovana, a samim tim je i razložna, što podrazumeva da ona ima onaj i svoj krajnji odgovor na pitanje zašto.
Da bi moglo do kraja da se razumne o čemu je reč i da bi se razumelo da je i volja uzrokovana, a time ujedno i razložna, potrebno je do kraja da se razume sam ZAKON POOSTOJANJA, a to je, da se razume večita kružna uzročno-posledična povezanost između 7 fizičkih i psihičkih sposobnosti i radnji Svesti, od kojih je jedna i volja, pomoću kojih se Svest, tako što ih večito kružno ponavlja, večito samoodržava, tj postoji i tako večito biva sama svojim i razlogom i uzrokom i svrhom i posledicom. To je ujedno i formula Zakona postojanja koja glasi:
RAZLOG + UZROK + SVRHA = SVEST KAO POSLEDICA
No, ovo još uvek nije i ono krajnje objašnjenje i dokaz da i sama volja unutar Svesti, kao jedna od 7 sposobnosti i radnji Svesti, ima svoj i razlog i uzrok i da je i sama razložna i uzročna, a samim tim da ima i onaj svoj krajnji odgovor na pitanje zašto.
Šta je uzrok volje?
Prema gornjoj formuli Zakona postojanja, uzrok volje je sama Svest koja volju u samoj sebi stvara, kao silu uz pomoć koje Svest samu sebe uzrokuje. Takođe, prema formuli Zakona postojanja, volja ima i razlog zbog kojeg Svest u sebi uzrokuje volju. Taj razlog je životno iskustvo Svesti, tj. informacija, odnosno, znanje o tome šta Svest treba da čini da bi uzrokovala sebe i tako postojala. Pomoću tog znanja Svest osvešćuje sebe, tako što uz pomoć njega uzrokuje svoje psihičke sposobnosti i radnje mišljenja. Da bi zatim, uz pomoć radnje mišljenja uzrokovala svoju potrebu u vidu želje, tj. volje da po tom znanju deluje i tako postoji. Ovo svaki šovek može da proveri na samom sebi i načinu na koji njegova vlastita Svest i deluje i postoji i na taj način se uveri da svaka njegova želja, odnosno volja, ima svoj i razlog i uzrok i da je prema tome, svaka i uzročna i razložna.
Dakle, kada je reč o postojanju Svesti, sve što ona mora da čini ili oseća da treba da čini da bi postojala, unapred je i sa razlogom i svrhom od strane Svesti i smišljeno i određeno, što važi i za volju koja se u Svesti uvek javlja ko osećanje nezadovoljstva i zla, koje uzrokuje, tj. pokreće Svest da čini sve ono što inače mora da čini da bi je bilo. Da bi ta razložnost zbog koje Svest u sebi uzrokuje volju u vidu želje, uvek bila i onaj krajnji odgovor na pitanje "zašto" sve tako mora da bude, za značenjem onog krajnjeg odgovora na pitanje sa kakvim razlogom i svrhom to baš tako mora da bude. Jer kad Svest tu svoju volju da nešto čini ne bi bila u stanju da oseća kao nezadovoljstvo i zlo, koje ne može da podnosi i koje tera Svest da je se oslobodi, tada Svest ne bi imala ni potrebu da po svojoj volji postupa, pa onda Svesti ne bi ni bilo. I ne samo Svesti, već apsolutno ničega. Druga stvar bi bila da volja kao takva nije i sama unutar Svesti uzrokovana, ali jeste. I čim jeste, Svest mora uz pomoć volje da uzrokuje dalje sve no što je potrebno da bi Svest mogla dalje da postoji. A to što volja može dalje da uzrokuje uvek su fizičke radnje naprezanja i kretanja, sa značenjem fizičkoig i materijalnog postojanja Svesti. Pomoću kojeg Svest dalje, uzrokuje psihičke radnje opažanja, osećanja i pamćenja sebe kao fizičke pojave i procesa, tj. uzrokuje stvaranja znanja o sebi pomoću kojega osvešćuje sebe. da bi na kraju uz momoć promišljanja tog znanja i svog osvešćavanja tog znanja mogla da uzrokuje u sebi želju, tj volju za novim svojim naprezanjam, kretanjem i fizičkim materijalnim postojanjem. Na koji način krug uzročno-posledičnih veza između sedam fizičkih i psihičkih sposobnosti i radnji se zatvara i nastavlja beskonačno u prošlost i budućnost da se vrti, na koji način Svest tako večito omogućuje samoj sebi da večito postoji. Gde imamo da je unutar tog kruga svaka i fizička i psihička radnja uzrokovana onom radnjom koja je tekla pre nje. I da je svaka fizička i psihička radnja istovremeno i uzrok radnje koja po smislenom redosledu dolazi posle nje. Sve ovo objašnjava da je svaka od sedam radnji unutar kruga i uzročna i razložna i da svaka ima svoj krajnji razložan odgovor na pitanje zašto.
To je ono što naš Oziman nikako ne može da razume. Čak i kad dobije razložan odgovor na pitanje zašto, on će i dalje da postavlja pitanje zašto sa tvrdnjom da onaj krajnji odgovor na pitanje zašto nikada neće moći da bude razložan. Možda i ne zato što on nije u stanju da razume da uvek postoji razložan odgovor na svako pitanje zašto, zato što bez razloga i uzroka ništa ne može ni da postoji, ni da se desi, već zato što je Šopenhauer rekao da je krajnji odgovor na pitanje zašto uvek bezrazložan. Što je i razumljivo da je Šopenhauar morao tako da tvrdi, zato jer nije bio sposoban da otrije Zakon 7 sposobnosti i radnji Svesti i njihovu uzročno-posledičnu kružnu povezanost, bez kojih ništa ne bi moglo da postoji, od kojih je svaka i uzročna i razložna, kao i sama volja, koja se u Svesti uvek javlja u vidu osećanja potrebe, kao jedna od tih sedam sposobnosti.
Ova slika dole je prikaz kojim redosledom Svest vrši svojih sedam fizičkih i psihičkih radnji, ovako kako to strelice pokazuju, tako da može da se vidi i bolje razume uzročno-posledična povezanost tih sedam fizičkih i psihičkih radnji, od kojih je jedna i volja, gde, ako bi samo jedna od radnji nedostajala ili ne bi bila izvršena, postojanje, odnosno, samoodržavanje Svesti ne bi bilo moguće.
Da bi se još bolje razumelo da je volja i uzročna i razložna, treba imati na umu i to da niti i jedna od sedam fizičkih i psihičkih radnji Svesti koje su prikazane na krugu, što važi i za volju, nema značenje istinskog postojanja. Uistinu uvek i samo postoji Svest kao vršilac i uzrok svih 7 radnji, tako da se niti i za jednu od tih sedam radnji ne može reći da nije uzročna, ni razložna i da za nju ne postoji odgovor na pitanje "zašto".
Kod Ozimana je problem što je njegova sposobnost da analitički i logički posmatra neki problem da bi mogao da ga razume, veoma slaba, tako da će on, upravo zbog nerazumevanja problema, da bude u stanju beskonačno da postavlja pitanje zašto i bude ubeđen da je on u pravu, a ne njegov sagovornik koji razložno tvrdi suprotno. Tako da svaka rasprava po tom pitanju sa njim uvek na kraju biva jalova i besmislena.
Poslednja izmena:
