mislila sam u drustveno-politickom kontekstu, kad krades drzavu, recimo, mislis na svoje interese, a kad radis u njenu korist, onda svima bude dobro..
Nezavisno šta nekome jeste smisao života, istina je da život svih nas ima jedinstvenu svrhu, smisao i cilj. Možda se danas razlikujemo po razumevanju života, jer se razlčikujemo po trenutno dosegnutim stanjima svesti, međutim, kroz nekoliko stotina hiljada života, može se dogoditi da se ponovo sretnemo i u razgovoru otkrijemo imamo jedinstveno razumevanje o smislu života.
Danas ne možemo naći jedinstveno razumevanje, nećemo se složiti, ali kada naša svest dovoljno ekspandira, koja je duhovna, kategorija - nikako intelektualna, - postoji mogućnost da ćemo imati istovetno sagledavanje.
Imam, li dovoljno elemenata koji bi podprli ovo moje viđenje?
Pokušao bih da nešto od njih navedem.
Čovek današnjice uglavnom veruje da je čovek kreiran po ugledu na Kreatora, Boga, bez da sagledava da nije čovek već smo mi, Duša, kreirani po ugledu na Boga. Jer, On je duhovno Biće, večito i besmrtno, ali i mi kao Duša, jesmo večiti i besmrtni jer jesmo duhovno Biće. On ima sve najviše kvalitete života, od svesti, preko ljubavi, nesebičnosti, samilosti, kreativnosti, mudrosti i ostalih, ali imamo ih i mi, Duše. Razlika je u tim kvalitetima ogromna, Njeghovi su razvijeni i najviši a naši su tek potencijalni i zato dolazimo u niže svetove da bismo ih iskustveno razvijali.
Imam li bar malo materijala koji bi ovo mogao potvrditi'
Ima materijala ako neko hoće pošteno i odgovorno da se zapita i pokuša da osmatra život. Tim osmatranjem bi došao do zaključka da s mi kao Ljudi razlikujemo upravo po svesti i zato je naš pristup životu izuzetno različit. Ima nas od onih uistinu nesebičnih, ispinjenih ljubavlju... pa dop onih koji ne prezaju ni od čega da bi po svaku cenu došli do onoga što su poželeli imati.
Praktično, mi kao Duša iskazujemo Sebe preko naših unutarnjih i spoljnog, fizičkog tela i preko naše niže ili ego svesti. Našu spoljnu, ego svest ili ličnost gradimo od rođenja pa nadalje i, dop nekog stadijuma nastojimo da bude što bliža našoj (duhovnoj) svesti. Ovo možemo videti u svakoj porodici i u svakoj sredini nezavisno od roditelja iliu porodice.
Budući da se ovde ne mogu dodirivati svi detalji, reći ću ukratko, Mi kao Duša, tokom mnogo hiljada života ekspandiramo svoju svest sve dok ne dosegnemo visoko stanje svesti koje će nam omogućiti da jednom zauvek napustimo ovaj svet i odemo u svetove čiste svesti i ljubavi. Taj najviši stadijum svesti u Hrišćanstvu zovu spasenje iako ne znaju kako se do njega stiže.
Da bismo dosegli taj stadijum mi prolazimo sva moguća isksutva kako bismo iz naših uzrokovanja iskustava i suočavanja sa posledicama istih, mogli otkriti šta je ispravno a šta nije, šta nam donosi pozitivne posledice a šta će doneti one bolne i teške. Upravo ta iskustva nama Duši daju nova znanja i razumevanja duhovnih zakona pa ćemo se u svakom narednom životu pokazivati uzvišenijim i etičkijim u našem dnevnom življenju.
Ovaj proces nema ništa zajedničko sa sistemima ili društvenim uređenjima jer mi svi prođemo sve moguće sisteme i sve moguće kategorija iz svih mogućih pozicija.
Jednoga dana svako od nas naći će sebe na jednom stupnju kada više ne želi tuđe, kada će se osećati srećnim da nekom pomogne i da nekom nesebično da. Tada otkrivamo i shvatamo da nama dolazi najviši stadijum sreće kada dosegnemo najviši stadijum odgovornosti za svoje misli, reči i dela, kada sve što želimo imati nastojimo zaraditi svojim radom. Tada sagledavamo i znamo da ovaj svet nije naš svet i u njemu više i ne nalazimo ništa što bi nas vezali ili privlačilo.
U tom stadijumu, počne naša intuicija da nas vodi do nečeg što će nam pokazati pravu kapiju koja vodi do onog stadijuma, kako ga zovu Hrišćani, Spasenje. Uistinu, tada se u pojedinoj osobi počnu ubrzano doghađati unutarnje transformacije a svest takve osobe ubrzqano ekspandira i takva osoba zna iznutra bez da mora spolja tražiti ikakvo znanje.
Tada, pravo znanje dolazi direktno iz srca Kreatora ili Boga, ne onog kreatora koji je kreirao materijalne svetove, energije, prostor i vreme, već onog Kreatora koji je kreirao čak i ovog kreatora materijalnih svetova a kojeg čovečanstvo prihvata za stvarnog iako je i on kreirano biće.
Ovde intelektualci i religijski lideri te filozofi i metafizičari zaglave i nemoćni su spoznati istinu. Njihovo razumevanje svrhe, smisla i cilja nije došlko iz najviše svesti i najviše ljubavi već je došlo iz psihičkih ili nižih svetova i ono nikome ne može biti od pomoći ako želi pravu i najvišu istinu a ona je da mi, Duša, želimo jedino da se vratimo pravom Kreatori ili najvišem, Bogu.
Treba li verovati mojoj prići?
Za to ne pitati nikog drugog već pitati sebe. Pitati Sebe, Dušu, ono što mi jesmo. Pitati a ako pitamo iskreno odgovor neće izostati a on može doći preko snova, intuicije, neke knjige ili možda čak preko nekog čuda poput sinhroniciteta koje mnogi nazivaju slučajnim događajima. Da, možda osoba, koja iskreno pita, bude imala i neobična iskustva koja će njoj značiti i reći mnogo.
Moj pozdrav!
