Propaganda i banalizacija genocida

У овом дужем тексту могу се видети бројни парадокси западних вредности. Проблем је тај што су Срби жртве тих парадокса. Да би се "доказало" како Запад није против муслимана Срби су свесно жртвовани. Свака лаж је била дозвољена, па и она највећа - да су Срби починили геноцид.
Српсје жртве су биле невидљиве "цивилизованом свету". Емпатије није било ни када су Срби били жртве Ал Каиде. А зашто би и било када је Америка основала Ал Каиду и отворила јој пут на Балкану!? Поставља се онда питање: Зашто би нормалан Србин имао било какву емпатију према Западњацима када они постану жртве монструма којег су сами створили
###################

ЏУЛИЈА ГОРИН, Jewish World Review

Постоји разлог за овако упадљиву тишину свих великих медија на тему тог, ах, толико значајног, другог Нирнберга, како је својевремено најављиван – тишину прекинуту само једном-двапут годишње, када се појави прилика за приказивање неког неповољног доказа који ће у недоглед продужити тумачење догађаја према верзији која нам је наметнута од самог почетка.
Сви који прате, макар повремено, ток процеса, знају да је суд потрошио најмање три године на „откриће“ које некадашњи колумниста магазина Boston Herald и Jewish World Review, Дон Фредер, непрестано понавља: Милошевић је био „силеџија чија је бруталност ишла на руку терористима“, али није био никакав „истребљивач“. Ипак, радећи на „преради прошлости“ којом би се злочин учинио довољно великим да оправда казну која је следила, Хашки трибунал је морао да посегне за редефинисањем самог појма геноцида. Тако Милошевића оптужба терети за геноцид, док се убиство више од сто хиљада црних муслимана и хришћана (мушкараца, жена и деце) од стране арапских муслимана у Судану и даље тако не назива. Али, убице из Судана нису белци, хришћани, Срби.
Масакр седам хиљада муслиманских мушкараца у Сребреници 1995 је неопростив, али није геноцид. Пробајте да замислите сценарио којим манипулишете једним догађајем, у циљу прибављања „веродостојности“ за читав океан лажи. Замислите Сребреницу. Ево слике из априла 1993, и то од некога ко је тамо заиста био. Харис Незировић, новинар недељника Слободна Босна, написао је у британском Индипенденту: „Снаге УН-а надају се евакуацији 15000 цивила у наредних неколико дана. Муслиманска команда одбране Сребренице тврди да су операције УН-а саучесништво у српском 'етничком чишћењу. У незваничном разговору, команданти додају да не верују да ће Срби извршити општи напад на град док год се избеглице налазе тамо. Још важније, кажу да би се, без избеглица, одбрана града урушила. Сматрају да су муслимански борци боље мотивисани када иза себе имају своје породице...
„У пракси, то значи да ће на хиљаде цивила морати да остане опкољено српским оружјем: деца која болују од шуге, а медицинска помоћ им се, због недостатка лекова, не указује; старци, толико малаксали да од глади не могу да се изборе ни за остатке хране бачене из авиона; и мајке које своје бебе хране топлом водом, јер ничега другог нема...“
„Када су први камиони УН-а стигли прошлог месеца, било је предвиђено да евакуишу само неколицину рањеника, али похрлиле су стотине људи. Када је 28. марта стигао следећи конвој, према возилима је на хиљаде људи појурило у стампеду.“
„Пореметићемо ми те конвоје, рекао је Насер Орић, локални муслимански командант. Наредни конвој, 30 марта, окружила је маса људи, али њихову намеру спречили су, уз псовке, Орићеви лични чувари – група од 30 војника, осумњичених за пљачке и друга недела. Током ноћи, ти војници су примали мито у немачким маркама од људи које су пуштали да се укрцају на возила. Многе избеглице са списка за евакуацију УН-а добиле су батине. Сведоци су навели и да је заменик команданта шамарао и шутирао жене и избацивао децу из камиона.“
„Четвртог априла, локална муслиманска полиција је, уз помоћ ватрогасних шмркова, спречавала приступ возилима УН-а. Свакога ко би пришао, обарао је млаз воде. Војници су се пели на камионе и поливали људе...“
„Све чешће цивили говоре: Наши војници су гори од Срба“
У међувремену, Сарајево није интересовала „судбина Сребренице“, каже уредник холандског радија Џејмс Клипхуис, „осим као врхунски пример незаинтересованости западног света за судбину босанских муслимана“. Изјава укључена у сведочење команданта снага УН у Босни, Филипа Мориона пред Хашким трибуналом у фебруару 2004 гласи: „Циљ босанског председништва од самог почетка био је изазивање интервенције међународних снага у сопствену корист и то је био један од разлога њихове несклоности да се укључе у преговоре“.

Ово се највише односи на Алију Изетбеговића, чију је умешаност у ратне злочине истраживао Хашки трибунал (а што је обелодањено тек након његове смрти 2003) – иначе припадника нацистичке Ханџар СС дивизије током Другог светског рата, одговорне за покоље над Србима и етничким мањинама у Југославији. Он је и аутор „Исламске декларације“ у којој је тврдио: „Најкраћа дефиниција исламског поретка одређује тај поредак као јединство вере и закона, васпитања и силе, идеала и интереса, духовне заједнице и државе... муслимани, генерално, не постоје као индивидуе... Не може бити мира нити суживота између 'исламске вере' и неисламских друштвених и политичких институција.“
У складу са Изетбеговићевим крајњим циљем, пише балканолог из Мичигена Карл Савић, „вођство босанских муслимана покренуло је пропаганду, режију масакра и убијања муслиманских цивила не би ли побрало симпатије, а коришћени су цивилни таоци и 'људски штитови за ширење жртвене пропаганде.“ На пример, масакр у реду за хлеб 1992., грантирање пијаце Маркале 1994. и 1995. имали су за последицу најпре економске санкције, а затим и бомбардовање од стране САД – и то упркос насловима у европској штампи, попут оног из лондонског Сандеј тајмса „Срби нису криви за масакр, експерти УН упозоравају да је граната бошњачка“
Нашироко цитирани званични холандски извештај из 2002 потврђује да је била коришћена управо та тактика. У извештају Би-Би-Сија исте године, холандска влада „приписује део кривице самим босанским муслиманима, истичући да је босанска армија провоцирала нападе“.
Сребренички муслимани су „опустошили и опљачкали околна српска села“, наставља Клипхуис, „уз убиства и сакаћења становника, који су често били превише слаби да би пружили отпор“. Затим су српска села спаљена. „Након учешћа у убиству 2000 Срба, Орић је побегао из Сребренице непосредно пре него је град напала армија босанских Срба.“
Срби су евакуисали жене, децу и старце а тек након тога су мушкарци побијени, а да претходно нису раздвојени цивили од ратних заробљеника; и тако је почињен сребренички масакр, и то Срби признају.
У сваком случају, третманом Сребренице као случаја „геноцида“, суд у Хагу је проширио правну дефиницију овог појма те сада не само што се 7000 тела квалификује на тај начин (независно од тога колико је било наоружаних бораца међу страдалима) и не само да геноцидна намера није била потребна, него чак међу жртвама није неопходно да се нађу жене – као пол способан за рађање – нити потомство конкретне етничке групе. Како се закључује у извештају Би-Би-Сија, „сада је ту дефиницијумогуће применити и на сукобе у малим заједницама, где се локална зверства могу означити као геноцид“.
Такође, холандски извештај из 2002. указује на то да нема доказа „који упућују на умешаност српских власти из Београда“, док се одговорност превасходно приписује Ратку Младићу.
И то нас враћа на суђење Милошевићу. Као у некој Молијеровој фарси, само неколико месеци након напада муслиманских киднапера на Сједињене Државе (од којих су неки ратовали у Босни), почео је процес против Милошевића у Холандији, данас држави у којој уметнике и чланове парламента убијају зато што користе слободу говора (на пример, Тео Ван Гог, Герт Вилдерс, Ајан Хирси Али) истоверници оних у чије име се суди Милошевићу.
Ако се ико чуди због чега нам то наши медији 364 дана у години не говоре ни речи о овом „Нирнбергу два“ – сасвим случајно предмету подсмеха правних експерата (заменик тужиоца Џефри Најс морао је да укори извештаче који критикују наступ и танке доказе тужилаштва), довољно је подсетити се историје овог процеса.