Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 37.326
-
- Popularno:
- Cetnici na Sremskom frontu
- Srpski studiji u čudnom ozračju
- Putin je Izdao
- Indija prestaje da kupuje rusku naftu?
- Oskaru Vajldu, posle 130 godina, ponovo...
- Majka maloletnika prijavila tužilaštvu...
- Koja je svrha kupati se ako nikad nećeš...
- Plazma keks se proizvodi u Nigeriji
- Dužina polnog odnosa u kilometrima
- Oprosti Volodimire, ne može...
Antifasizam u Hrvatskoj za vreme ww2
- Začetnik teme Utah
- Datum pokretanja
- stanje
krinka5
Buduća legenda
- Poruka
- 27.423
Prvi partizanski odred u Jugoslaviji ?
- Poruka
- 19.509
To sto ti ne znas,to je tvoj problem.
22.jun Sisak svake godina se obelezava godisnjica prvog partizanskog odreda. Prisutvuju delegati iz antifasiticke koalicje, ruski poslanik da zahvali sto je sisacki odred krenuo u borbu protiv fasizma kada je Nemacka napala SSSR.
- Poruka
- 50.831
Smešno je i pomisliti da se iz toga mogu izvoditi zaključci o postojanju "sisačkog partizanskog odreda".Sve i da su 100 % uvereni u neistiinitost hrvatskih tvrdnji ,Rusi takav poziv ne bi odbili.
- Poruka
- 19.509
Smesni su tvoji komentari....
Ti nesto kazes da ne postoji,onda ne postoji zato sto ti kazes....
krinka5
Buduća legenda
- Poruka
- 27.423
Naravno kada se formacija od 79 ljudi proglasi za odred. To jedva da zadovoljava kriterij čete ( Žikicina četa je bila brojnija). Pa onda nije ni čudno što su im akcije ličile na dečje bacanje petardi (jedno miniranje pruge kada je u povlačenju poginulo dvoje i tek kasnije jedna krađa 25 pušaka) . Prava borbe u Hrvatskoj počinju tek u drugoj polovini jula (bilo je i ranije manjih okršaja) i to na području Like (Srb , G. Lapac) pa se to proširilo. Ovim ne želim da omalovažim napore te jedinice jer trebalo je imati hrabrosti pa minirati prugu ali zna se šta su prave borbe.
- Poruka
- 19.509
Znaci to nije prava borba......blago tebi
- Poruka
- 50.831
Nema istorijskih izvora koji potrvđuju postojanje "Sisačkog partizanskog odreda" u vreme o kome govorimo.Imaš slabu sposobnost uočavanja.Smesni su tvoji komentari....
Ti nesto kazes da ne postoji,onda ne postoji zato sto ti kazes....
- Poruka
- 13.833
- Poruka
- 30.535
Наравно мислим да су Коча или Ненад негде и писали о том назови одреду.
Poslije partizanske borbe utvrđene su i granice Hrvatske, a vraćeni su joj i oteti dijelovi - Istra, Rijeka, Zadar i jadranski otoci. No, Hrvatska nije mogla ostati u sklopu jugoslavenske federacije zbog neravnopravnog položaja.
смешно да смешније не може бити.
вук са Авале
Aktivan član
- Poruka
- 1.777
Ретарду, Јосип Ружичка никада, али никада није заузимао било какву дужност у 51. војвођанској дивизији:
http://www.znaci.net/00001/10_236.htm
А да се сачувају сопствене главе, није мотив?
Хрватску ''повијест'' к'о да је писао Толкин: фамозни краљеви, краљице, фантомски непријатељи, хобити, виле и вилењаци.
Ретарду, за овај текст о Лијевче пољу, рећи ћу само то да је укупна бројост четничких формација на подручју Лијевче поља, Мањаче и десне обале Врбаса била 10.856 ( Микротека, Ф-38, снимак 49-1-30/1, К. 1419, р 26/3, К. 206, р. 16/2-1 ФЧ). Зна се тачна цифра јер се Ђуришић, преко Секуле Дрљевића, са Павелићем имао неки усмени договор о слободном пролазу ( да не улазим у то, да четници са Мањаче и десне обале Врбаса нису учествовали у борбама, да је део , источно-босанских четника, се вратио на десну обалу)
Мора да је Хрватска држава коју су бранили ти ускоци и гусари, заиста била моћна...попут Рохана.
Дебилу,ни једном Србину не пада на памет да овде пише о Јовану Монстерлији , који је командовао милициом од око 10.000 Срба , у бици под Сланкаменом, или Петру Текелији и српским пуковима који су се борили под Сентом
Што се тиче кметског менталитета: у деценијама након рволуције 1848. два Хабзбуршка генерала добила су своје тргове и споменике на њима.
Један у Прагу је добио Радецки, а други Јелачић у Загребу.
Чеси су онај Радецком 1921. склонили, а трг преименовали. Ваљда зато што ј Радецки био Хабзуршка подгузна мува. Недалеко од места на коме се налази споменик Радецком, подигли су споменик Чекословачкој легији, формацији која се у ПСВ-у борила у саставу Руске Императорске армије.
Онај у Загребу, стоји, зар не?
srednji vek
Obećava
- Poruka
- 68
Znači od 646 poginulih iz Crne Gore samo dvoje nisu bili nacionalno Crnogorci? Vrlo čudno obzirom na to da bi čak i danas ,kada se najviše propagira nacionalna odvojenost Srba i Crnogoraca, od 646 ljudi iz raznih krajeva CG bilo par stotina nacionalnih Srba. Bez obzira na izvor ovakvo stanje sigurno nije tačno. Uostalom i nije čudno jer znam da se i kod drugih velikih partizanskih jedinica iz CG falsifikovalo nacionalno stanje boračkog sastava.
Takođe, neobična je i slučajnost da je navedeni broj poginulih boraca Hrvata (2223 borca ) praktično identičan broju svih poginulih boraca u Prvoj, Drugoj i Trećoj dalmatinskoj kao i 7. banijskoj (564+764+531+365) odnosno ukupno 2224 borca ??? Verujem da je ovo samo koincidencija jer bi u suprotnom poginuli bili samo Hrvati što je nemoguće pogotovo kada je u pitanju 7. banijska. Ipak, podatke koje je davala jedna ideološki vrlo orjentisane državna mašinerija (stvaranje statističkih podataka u skladu sa projektovanim nivoom bratstva i jedinstva pa tako i prikaza broja boraca prema nacionalnom sastavu po željama Partije), moramo da uzimamo sa veeeelikom rezervom i da ih dobro proverimo.
Kao ilustraciju navodim nacionalni sastav Treće proleterske brigade (sandžačke) gde je netačno, lažno, naveden veliki broj boraca kao Crnogorci iako su oni Srbi a pogotovo iz pljevaljskog kraja: http://www.znaci.net/00001/129.htm
sokolska
Aktivan član
- Poruka
- 1.042
Tacno je da je redovno negovanje i hranjenje konja ( takozvana oborka ) imalo znacajnu ulogu u austrijsko-madjarsko-srpsko-nemacko-venecijansko-poljsko-spanskom zaustavljanju turske najezde ali ne treba praviti neku civilizacijsku zaslugu hrvatskog naroda za Evropu od toga
вук са Авале
Aktivan član
- Poruka
- 1.777
Добро примећено!
На овај податак, којим се барата на хрватским форумима, никада нисам посебно обраћао пажњу. У питању је, вероватно, некакав форумски фалсификат.
Као што сам напоменуо, Виктор Кучан је написао обимну књигу, која сарджи поименичан списак учесника битке на Сутјесци ( Борци Сутјеске, Београд, 1996):
Тако је национални састав и бројност бригада, као и губици следећи:
1. пролетерска : 1934 борца ( 248 Црногорци ( овде је јасно да је у питању географска одредница), 480 Хрвати, 1070 Срби, 56 Муслимани, 48 Југословени...)
погинуло 546
2. пролетерска: 1378 бораца ( 39 Црногорци, 158 Хрвати, 1127 Срби, 13 Муслимани, 29 Југословени...)
погинуло 381
3. пролетерска: 1219 бораца ( 661 Црногорац, 104 Хрвата, 368 Срба, 50 Муслимана, 33 Југословена...)
погинуло 306
4. пролетерска: 1752 бораца ( 967 Црногорци, 261 Хрвати, 482 Срби, 15 Муслимани, 24. Југословени...)
погинуло 559
5. пролетерска: 1592 бораца ( 978 Црногорци, 179 Хрвати, 314 Срби, 82 Муслимани, 35 Југословени...)
погинуло 455
6. источнобосанска бригада 817 бораца ( 6 Црногорци, 23 Хрвати, 667 Срби, 62 Муслинани, 41 Југословен...)
погинуло 185
10 херцеговачка бригада : 1519 бораца ( 10 Црногорци, 263 Хрвати, 787 Срби, 384 Муслимани, 72 Југословени...)
погинуло 368
3. крајишка бригада: 1557 бораца ( 12 Црногорци, 20 Хрвати, 1396 Срби, 12 Муслимани, 113 Југословени...)
погинуло 301
7. банијска бригада: 907 бораца ( 3 Црногорци, 22 Хрвати, 855 Срби, 1 Муслиман, 24 Југословени...)
погинуло 506
1. далматинска бригада : 1393 бораца ( 8 Црногорци, 1146 Хрвати, 163 Срби, 25 муслимани, 48 Југословени...)
погинуло 658
8. банијска бригада: 845 бораца ( 3 Црногорци, 11 Хрвати, 807 Срби, 6 Муслимани, 17 Југословени...)
погинуло 474
2. далматинска бригада: 1602 борца ( 18 Црногораца, 1023 Хрвата, 510 Срба, 10 Муслимана, 36 Југословена)
погинуло 715
3. далматинсак бригада : 1345 бораца ( 8 Црногораца, 1055 Хрвата, 214 Срба, 22 Муслинама, 42 Југословена)
погинуло 685
16. банијска бригада: 616 бораца ( 3 Црногорци, 11 Хрвати, 587 Срби, 14 Југословени...)
погинуло 326
7. крајишка бригада : 1161 бораца (14 Црногорци, 10 Хрвати, 1074 Срби, 19 Муслимани, 39 Југословени)
погинуло 376
1. мајевичка бригада: 555 бораца ( 5 Црногорци, 14 Хрвати, 474 Срби, 28 Муслимани, 28 Југословени)
погинуло 191
- Poruka
- 13.833
Broj poginulih po nacionalnom sastavu može s evidjeti na dnu stranice, u zadnjoj tablici,
ovdje: http://www.vojska.net/eng/world-war-2/operation/schwarz-1943/losses/
Koliko se sjećam, to je skenirano iz jedne od Dedijerovih trač knjiga o Brozu.
- Poruka
- 13.833
Ретарду, Јосип Ружичка никада, али никада није заузимао било какву дужност у 51. војвођанској дивизији:
http://www.znaci.net/00001/10_236.htm
А да се сачувају сопствене главе, није мотив?
Хрватску ''повијест'' к'о да је писао Толкин: фамозни краљеви, краљице, фантомски непријатељи, хобити, виле и вилењаци.
Ретарду, за овај текст о Лијевче пољу, рећи ћу само то да је укупна бројост четничких формација на подручју Лијевче поља, Мањаче и десне обале Врбаса била 10.856 ( Микротека, Ф-38, снимак 49-1-30/1, К. 1419, р 26/3, К. 206, р. 16/2-1 ФЧ). Зна се тачна цифра јер се Ђуришић, преко Секуле Дрљевића, са Павелићем имао неки усмени договор о слободном пролазу ( да не улазим у то, да четници са Мањаче и десне обале Врбаса нису учествовали у борбама, да је део , источно-босанских четника, се вратио на десну обалу)
Мора да је Хрватска држава коју су бранили ти ускоци и гусари, заиста била моћна...попут Рохана.
Дебилу,ни једном Србину не пада на памет да овде пише о Јовану Монстерлији , који је командовао милициом од око 10.000 Срба , у бици под Сланкаменом, или Петру Текелији и српским пуковима који су се борили под Сентом
Што се тиче кметског менталитета: у деценијама након рволуције 1848. два Хабзбуршка генерала добила су своје тргове и споменике на њима.
Један у Прагу је добио Радецки, а други Јелачић у Загребу.
Чеси су онај Радецком 1921. склонили, а трг преименовали. Ваљда зато што ј Радецки био Хабзуршка подгузна мува. Недалеко од места на коме се налази споменик Радецком, подигли су споменик Чекословачкој легији, формацији која се у ПСВ-у борила у саставу Руске Императорске армије.
Онај у Загребу, стоји, зар не?
Već rekoh, kidaj. U cijeloj toj operaciji moj je rođak sudjelovao u 51. diviziji, no ne znam- jer me to ni onda, a ni danas-nije
zanimalo kako se mijenjao sastav postrojbi u partizaniji, te kako je koja brigada bila na kom mjestu.
Znam samo da je uz njega bio taj Čeh, da sami oni nisu uspjeli nešto napraviti zbog velikih gubitaka,
te da su stvar obavili praktički Rusi.
Mi smo se Hrvati borili za našu stvar kad nam je to odgovaralo (koliko
su okolnosti dopuštale, ionako je za običnoga vojnika bilo malo šansi
da o bilo čem išta zna). Jelčić se, za razliku od Radetkog, koji je bio Nijemac, a ne Čeh,
borio za hrvatsku stvar protiv madžarskoga imperijalizma, dok Čehe taj imperijalizam
nije ugrožavao jer s Madžarima nisu bili u istoj državi, dok je Radetzki bio i ostao
samo Nijemac, eventualno češkoga podrijetla, a ne Čeh.
O osatlom što da se kaže, Senjani su bili pogubni za Osmanlije, pa je stara
***** Venecija i krenula u sukob snjima, šakom njih, i jedva ih svladala u ratu kojeg
su dimenzije bile europske, za razliku od nekih čarkarija na brdovitom Balkanu ..
- Poruka
- 19.509
- Poruka
- 30.535
Наравно стоји али некад није стајао.
Занимљиво је гледати хрватску извитоперену свест и кратку памет која се огледа и на овом примеру.
Наиме бан Јелачић као што се добро зна залагао се као верни бечки полтрон за приближавање Хрвата Бечу и на томе цело време и радио, чак и у време револуционарне 1848 године када су многи други народи устали против тираније Хабзбурговаца Мађари, Пољаци, Срби, Чеси и др., он је стао на страну бечког двора и гушио устанке широм монархије.Зато га је хрватска јавност презирала.Умро је мало после те револуције јер је и био душевни болесник са великим психичким проблемима.Споменик су му чак подигли Аустријанци а не Хрвати као свом верном слуги, и у прво време ставили стражу поред споменика да га неко не би случајно оштетио.У време краљевине СХС споменик је склоњен са тог места и постављен на друго мање упадљиво. Затим га комунисти по доласку на власт после другог светског рата склањају, да би био враћен по распаду земље када се и појављује данашње сећање на њега као велике личности која је радила за добро Хрватске
.Њихова посла.Иначе крунисао га је за бана нико други него патријарх Јосиф Рајачић.
Poslednja izmena:
- Poruka
- 19.509
BIJESNO USTAŠKO REAGIRANJE
Sutradan, 5. kolovoza 1941, u ustaškom dnevniku »Hrvatski narod« osvanulo
je ovo saopćenje, koje se i kao plakat lijepilo po gradu:
»STRIJELJANJE KOMUNISTIČKIH BANDITA
Smaknuti zločinci, koji su napali stražu usatške vojnice, te sudionici i
intelektualni začetnici ovog odvratnog zločina.
ZAGREB, 4. kolovoza — Ministarstvo unutrašnjih poslova objavilo je danas
ovaj oglas:
Danas, dne 4. kolovoza u 11.45 sati prije podne jedna skupina komunista,
skrivena iza živice Botaničkog vrta, bacila je 4 bombe na stražu Ustaške sveučilišne
vojnice pred Đačkim domom u Runjaninovoj ulici. Tom prilikom
ranjeno je 28 ustaša sveučilišne vojnice.
Na licu mjesta uhićeni su pojedini napadači, i to:
Vinko Šonjara, profesor.
Tvrtko Seljan, student rudarstva,
Anđelko Berislavić, postolarski pomoćnik,
Pero RukaVina, slastičar.
Isti su predani senatu pokretnog prijekog suda, koji ih je osudio na
smrt.
Osuda nad njima je izvršena strijeljanjem.
Osim toga su osuđeni na smrt po senatu pokretnog prijekog suda kao
saučesnici i intelektualni začetnici tog napadaja 98 Židova i komunista, te
su strijeljani.
Zagreb, 4. kolovoza 1941.
Iz Ministarstva unutarnjih poslova
Broj 16584-1941.
Sutradan, 5. kolovoza 1941, u ustaškom dnevniku »Hrvatski narod« osvanulo
je ovo saopćenje, koje se i kao plakat lijepilo po gradu:
»STRIJELJANJE KOMUNISTIČKIH BANDITA
Smaknuti zločinci, koji su napali stražu usatške vojnice, te sudionici i
intelektualni začetnici ovog odvratnog zločina.
ZAGREB, 4. kolovoza — Ministarstvo unutrašnjih poslova objavilo je danas
ovaj oglas:
Danas, dne 4. kolovoza u 11.45 sati prije podne jedna skupina komunista,
skrivena iza živice Botaničkog vrta, bacila je 4 bombe na stražu Ustaške sveučilišne
vojnice pred Đačkim domom u Runjaninovoj ulici. Tom prilikom
ranjeno je 28 ustaša sveučilišne vojnice.
Na licu mjesta uhićeni su pojedini napadači, i to:
Vinko Šonjara, profesor.
Tvrtko Seljan, student rudarstva,
Anđelko Berislavić, postolarski pomoćnik,
Pero RukaVina, slastičar.
Isti su predani senatu pokretnog prijekog suda, koji ih je osudio na
smrt.
Osuda nad njima je izvršena strijeljanjem.
Osim toga su osuđeni na smrt po senatu pokretnog prijekog suda kao
saučesnici i intelektualni začetnici tog napadaja 98 Židova i komunista, te
su strijeljani.
Zagreb, 4. kolovoza 1941.
Iz Ministarstva unutarnjih poslova
Broj 16584-1941.
- Poruka
- 19.509
Milka Kufrin
OMLADINA ZAGREBA ODLAZI
U PARTIZANE
PREGLED SKOJEVSKIH VEZA I PUTEVA U BORBU
Mobilizacija zagrebačke omladine za Narodnooslobodilačku vojsku i partizanske
odrede, poslije poziva Komunističke partije na oružanu borbu protiv
okupatora i njegovih suradnika, postaje glavni zadatak, glavno mjerilo
snage, političkog utjecaja i organizacione sposobnosti Komunističke partije
i SKOJ-a grada Zagreba.
Neposredno poslije okupacije zemlje 1941. godine omladina Zagreba, na
čelu s KP i SKOJ-em, masovno je izrazila svoj patriotizam, mržnju prema fašističkom
okupatoru i s najvećim požrtvovanjem trgala plakate koji su objavljivali
pobjedu fašizma, pisala antifašističke parole svjesna da se izlaže
najstrašnijem teroru, samoinicijativno vršila razne diverzije i ginula prkosno
na ulicama grada. Tako i sada, poslije poziva na ustanak, organizacija SKOJ-a
zajedno sa CK KPH i MK KPH najneposrednije učestvuje u organizaciji prvih
partizanskih odreda, te čini glavninu njihova sastava od samog početka ustanka
pa do njihovog izrastanja u oslobodilačku armiju naroda i narodnosti
Jugoslavije.
PRVI BORBENI ODREDI KRAJ ZAGREBA
Pokrajinski komitet i Mjesni komitet SKOJ-a najdirektnije sudjeluju
u pripremama i organizaciji Prvog zagrebačkog odreda. Joža Vlahović, sekretar
i članovi PK SKOJ-a Rade Vlkov i Vicko Raspor, zatim sekretar MK
SKOJ-a Joco Đaković sudjeluju direktno u odabiranju omladinaca za taj
Odred, prvenstveno onih koji su bili toliko kompromitirani i proganjani od
policije da im je mogućnost kretanja bila veoma ograničena. Odred je imao
20 boraca. Nakon okupljanja u nekoliko ilegalnih skloništa u Zagrebu, gdje
se za odred ujedno prikupljala hrana, lijekovi i oružje, prvi članovi odreda
prebacuju se najprije u Zagrebačku Dubravu pa zatim u šumu Divjaču kraj
Sesveta, gdje se pripremaju za prve akcije. Komandir odreda bio je elektromehaničarski
radnik Silvestar Pelei, a politkomesar odreda đak Srednje tehničke
škole u Zagrebu Ante Dobrila. Prema sjećanju Ante Dobrile među borcima
odreda bilo je radnika, đaka i studenata, uz ostale: Andrija čorković,
Zvonko Fürst, Josip Fürst, Branko Spalj, Rudolf Rajman, Đuro Mirković-
-Ciča, Josip Fistrić, Branko Šragalj, Petar Biškup-Veno, Marijan Grozaj, Branko
Švagelj, Ivan Kuzmiak, Zdravko Pečar-Marijan, Zvonko Komarica i još
tri-četiri borca za koje nedostaju podaci. Sve su to bili predratni članovi
SKOJ-a, a neki i Partije. PK SKOJ-a održava vezu s odredom preko Marijana
Badela, koji je bio zadužen da odred snabdijeva oružjem i hranom. Odred se
nije dugo održao, a većina njegovih prvoboraca izgubila je živote u toku
NOB-e.
Pokrajinski i Mjesni komitet SKOJ-a pokreću i akciju u Botaničkom vrtu
na studente pripadnike »Poglavnikovog tjelesnog zdruga«. Za izvršenje te akcije
odabiru najiskusnije skojevske rukovodioce, studente i radnike, na čelu
sa studentom Slavkom Komarom i tako oformljenu grupu predaju CK KPH
koji dalje direktno rukovodi akcijom, u kojoj je 4. kolovoza 1941. ranjeno i
ubijeno 28 ustaša.
OMLADINA ZAGREBA ODLAZI
U PARTIZANE
PREGLED SKOJEVSKIH VEZA I PUTEVA U BORBU
Mobilizacija zagrebačke omladine za Narodnooslobodilačku vojsku i partizanske
odrede, poslije poziva Komunističke partije na oružanu borbu protiv
okupatora i njegovih suradnika, postaje glavni zadatak, glavno mjerilo
snage, političkog utjecaja i organizacione sposobnosti Komunističke partije
i SKOJ-a grada Zagreba.
Neposredno poslije okupacije zemlje 1941. godine omladina Zagreba, na
čelu s KP i SKOJ-em, masovno je izrazila svoj patriotizam, mržnju prema fašističkom
okupatoru i s najvećim požrtvovanjem trgala plakate koji su objavljivali
pobjedu fašizma, pisala antifašističke parole svjesna da se izlaže
najstrašnijem teroru, samoinicijativno vršila razne diverzije i ginula prkosno
na ulicama grada. Tako i sada, poslije poziva na ustanak, organizacija SKOJ-a
zajedno sa CK KPH i MK KPH najneposrednije učestvuje u organizaciji prvih
partizanskih odreda, te čini glavninu njihova sastava od samog početka ustanka
pa do njihovog izrastanja u oslobodilačku armiju naroda i narodnosti
Jugoslavije.
PRVI BORBENI ODREDI KRAJ ZAGREBA
Pokrajinski komitet i Mjesni komitet SKOJ-a najdirektnije sudjeluju
u pripremama i organizaciji Prvog zagrebačkog odreda. Joža Vlahović, sekretar
i članovi PK SKOJ-a Rade Vlkov i Vicko Raspor, zatim sekretar MK
SKOJ-a Joco Đaković sudjeluju direktno u odabiranju omladinaca za taj
Odred, prvenstveno onih koji su bili toliko kompromitirani i proganjani od
policije da im je mogućnost kretanja bila veoma ograničena. Odred je imao
20 boraca. Nakon okupljanja u nekoliko ilegalnih skloništa u Zagrebu, gdje
se za odred ujedno prikupljala hrana, lijekovi i oružje, prvi članovi odreda
prebacuju se najprije u Zagrebačku Dubravu pa zatim u šumu Divjaču kraj
Sesveta, gdje se pripremaju za prve akcije. Komandir odreda bio je elektromehaničarski
radnik Silvestar Pelei, a politkomesar odreda đak Srednje tehničke
škole u Zagrebu Ante Dobrila. Prema sjećanju Ante Dobrile među borcima
odreda bilo je radnika, đaka i studenata, uz ostale: Andrija čorković,
Zvonko Fürst, Josip Fürst, Branko Spalj, Rudolf Rajman, Đuro Mirković-
-Ciča, Josip Fistrić, Branko Šragalj, Petar Biškup-Veno, Marijan Grozaj, Branko
Švagelj, Ivan Kuzmiak, Zdravko Pečar-Marijan, Zvonko Komarica i još
tri-četiri borca za koje nedostaju podaci. Sve su to bili predratni članovi
SKOJ-a, a neki i Partije. PK SKOJ-a održava vezu s odredom preko Marijana
Badela, koji je bio zadužen da odred snabdijeva oružjem i hranom. Odred se
nije dugo održao, a većina njegovih prvoboraca izgubila je živote u toku
NOB-e.
Pokrajinski i Mjesni komitet SKOJ-a pokreću i akciju u Botaničkom vrtu
na studente pripadnike »Poglavnikovog tjelesnog zdruga«. Za izvršenje te akcije
odabiru najiskusnije skojevske rukovodioce, studente i radnike, na čelu
sa studentom Slavkom Komarom i tako oformljenu grupu predaju CK KPH
koji dalje direktno rukovodi akcijom, u kojoj je 4. kolovoza 1941. ranjeno i
ubijeno 28 ustaša.
- Poruka
- 19.509
POJAČANA MOBILIZACIJA OMLADINE ZA PARTIZANE
Šestog lipnja 1942. Vladimir Bakarić u ime CK KPH piše Ivanu Krajačiću
i Dragutinu Sajliju slijedeće: »Uspostavljanju redovnih i stalnih veza s nama
niste posvećivali dovoljno pažnje, mada je u nekoliko navrata došlo mnoge
drugova iz Zagreba . . . Pitanju mobilizacije radnika i omladine iz Zagreba mo
rate prići smjelije nego do sada. Uz pomoć mjesne organizacije morate nać:
načina i omogućiti masovno prebacivanje ljudi u partizanske o d r e d e . . . ša
ljite u partizane sve one drugove koji su neposredno ugroženi provalom il
im prijeti hapšenje. No, da bi vi zaista proveli masovnu mobilizaciju za par
lizane, da bi osigurali kanale za sve postojeće odrede, neophodno je potrebne
formirati jedan odbor od najpouzdanijih partijaca koji će imati isključive
taj zadatak. Vi nastojte da ovo što prije provedete preko MK Partije i ME
SKOJ-a. To je sada najvažniji, neposredni zadatak zagrebačke skojevske or
ganizacije.«
Petog lipnja 1942. drug Drago Teslić-Sasso, tada sekretar PK SKOJ-i
Hrvatske, piše svim rukovodstvima SKOJ-a u Hrvatskoj »da direktivu Ci
KPH provedu u život mobilizirajući što više omladine. Pri mobilizaciji on
ladine ne smije se ograničiti samo na skojevce nego na sve omladince koji si
voljni da stupe u borbu. Pri tome ne smije da bude nikakve p r i n u d e . . . mc
bilisane omladince treba predati štabovima, a oni će voditi računa o njihove
vojno-političkoj izobrazbi...«
Da bi omogućili što masovniji izlazak radnika i omladine izvan Zagreb
CK KPH i Glavni štab NOV i PO Hrvatske posvećivali su posebnu pažnj
razvoju ustanka u neposrednoj okolici Zagreba — na Žumberku. U travnj
1942. šalju jedan vod iskusnih boraca s Korduna na Žumberak. U logor
»Pogana Jama« na Gorjancima ovaj se vod spaja sa 14 prvoboraca Samobor;
Zagreba, Zaprešića, Jaske, preostalih iz Prvog zagorskog odreda i formiraj
Prvu žumberačku četu. Sretna okolnost da su se našli zajedno prekaljei
borci Korduna, Zagreba, domaći borci iz Zumberka i okolice Zagreba, c
prvog dana povezani sa slovenskim partizanima, bila je presudna za održan
i prve vojne i političke uspjehe u tom kraju. Treći vod Prve žumberačke če
već koncem svibnja 1942. kreće u prve akcije — na rušenje pruge Zagreb-
—Karlovac, paljenje općina i likvidaciju organizatora ustaške vlasti u okoli
Zagreba. Za to vrijeme borci Trećeg voda Milan Romanović-Zvonko i Mari
Cučić-Markečin uspostavili su u Zagrebu vezu s povjerenstvom CK KPH
MK KPH Zagreb. U lipnju 1942. Treći vod prima i prve ilegalce Zagreba
Hrvatskom Leskovcu i selu Novaki kraj Podsuseda.
Žarišta KP i SKOJ-a u selima Rakitje, Novaki, Hrvatski Leskovac, D
merje, Stupnik, Horvati, Okić, Jastrebarsko, Pećno, Kupčina, organizaoioi
oformljena i povezana neposredno pred sam ustanak, imaju neprocjenji
zasluge da su se partizani uspjeli održati u onim prvim i najtežim danim
Ta su sela dala i prve borce iz ovog kraja, a njima su išle i prve veze članova
KP i organizatora ustanka, zatim jedinica NOV, a od jeseni 1942. i proljeća
1943. godine pa do kraja rata ona su glavni »punktovi« (mjesta) za prihvaćanje
i otpremu Zagrepčana na njihovom putu u borbu za slobodu.
Ustanak se u ovim krajevima razvijao iznenađujuće brzo. Potkraj srpnja
1942. Zumberačko-pokupski odred broji više od 450 boraca. Na Žumberku
i Pokuplju formira se veliki poluoslobođeni teritorij. Vojne jedinice i aktivisti
s terena sve više se povezuju, a njihovi uspjesi silno odjekuju u okupiranom
gradu. Tada su stvoreni uvjeti za stvaranje terenskih pješačkih kanala
iz Zagreba prema Žumberku i Pokuplju, prema oslobođenom Kordunu i
Lici. Tada je bio moguć masovan izlazak iz Zagreba.
Potkraj listopada 1942. u Zagreb dolazi Milutin Baltić kao rukovodilac
Povjerenstva CK SKOJ-a za Zagreb i sjevernu Hrvatsku. Radi na ponovnom
formiranju Mjesnog komiteta SKOJ-a nakon što je prijašnji komitet bio
razbijen. Od tada rad skojevske organizacije ponovno oživljava, a utjecaj
MK je među zagrebačkom omladinom stalno dobivao na širini i zamahu.
»U jesen 1942. godine, a naročito u siječnju, veljači i ožujku 1943. (prema
sjećanju Milutina Baltića) radnička omladina s područja Zagreba i Vrapča
odlazila je masovno na Zumberak u XIII proletersku brigadu »Rade Končar
«, a od proljeća i ljeti slali smo svakog dana oko stotinu ljudi iz Zagreba,
što omladine, što radnika i ostalih, u partizanske jedinice u Moslavinu, pa
zatim u Slavoniju... Pretežan dio omladine Zagreba ušao je u sastav XVI
omladinske, slavonske brigade »Joža Vlahović«.
Šestog lipnja 1942. Vladimir Bakarić u ime CK KPH piše Ivanu Krajačiću
i Dragutinu Sajliju slijedeće: »Uspostavljanju redovnih i stalnih veza s nama
niste posvećivali dovoljno pažnje, mada je u nekoliko navrata došlo mnoge
drugova iz Zagreba . . . Pitanju mobilizacije radnika i omladine iz Zagreba mo
rate prići smjelije nego do sada. Uz pomoć mjesne organizacije morate nać:
načina i omogućiti masovno prebacivanje ljudi u partizanske o d r e d e . . . ša
ljite u partizane sve one drugove koji su neposredno ugroženi provalom il
im prijeti hapšenje. No, da bi vi zaista proveli masovnu mobilizaciju za par
lizane, da bi osigurali kanale za sve postojeće odrede, neophodno je potrebne
formirati jedan odbor od najpouzdanijih partijaca koji će imati isključive
taj zadatak. Vi nastojte da ovo što prije provedete preko MK Partije i ME
SKOJ-a. To je sada najvažniji, neposredni zadatak zagrebačke skojevske or
ganizacije.«
Petog lipnja 1942. drug Drago Teslić-Sasso, tada sekretar PK SKOJ-i
Hrvatske, piše svim rukovodstvima SKOJ-a u Hrvatskoj »da direktivu Ci
KPH provedu u život mobilizirajući što više omladine. Pri mobilizaciji on
ladine ne smije se ograničiti samo na skojevce nego na sve omladince koji si
voljni da stupe u borbu. Pri tome ne smije da bude nikakve p r i n u d e . . . mc
bilisane omladince treba predati štabovima, a oni će voditi računa o njihove
vojno-političkoj izobrazbi...«
Da bi omogućili što masovniji izlazak radnika i omladine izvan Zagreb
CK KPH i Glavni štab NOV i PO Hrvatske posvećivali su posebnu pažnj
razvoju ustanka u neposrednoj okolici Zagreba — na Žumberku. U travnj
1942. šalju jedan vod iskusnih boraca s Korduna na Žumberak. U logor
»Pogana Jama« na Gorjancima ovaj se vod spaja sa 14 prvoboraca Samobor;
Zagreba, Zaprešića, Jaske, preostalih iz Prvog zagorskog odreda i formiraj
Prvu žumberačku četu. Sretna okolnost da su se našli zajedno prekaljei
borci Korduna, Zagreba, domaći borci iz Zumberka i okolice Zagreba, c
prvog dana povezani sa slovenskim partizanima, bila je presudna za održan
i prve vojne i političke uspjehe u tom kraju. Treći vod Prve žumberačke če
već koncem svibnja 1942. kreće u prve akcije — na rušenje pruge Zagreb-
—Karlovac, paljenje općina i likvidaciju organizatora ustaške vlasti u okoli
Zagreba. Za to vrijeme borci Trećeg voda Milan Romanović-Zvonko i Mari
Cučić-Markečin uspostavili su u Zagrebu vezu s povjerenstvom CK KPH
MK KPH Zagreb. U lipnju 1942. Treći vod prima i prve ilegalce Zagreba
Hrvatskom Leskovcu i selu Novaki kraj Podsuseda.
Žarišta KP i SKOJ-a u selima Rakitje, Novaki, Hrvatski Leskovac, D
merje, Stupnik, Horvati, Okić, Jastrebarsko, Pećno, Kupčina, organizaoioi
oformljena i povezana neposredno pred sam ustanak, imaju neprocjenji
zasluge da su se partizani uspjeli održati u onim prvim i najtežim danim
Ta su sela dala i prve borce iz ovog kraja, a njima su išle i prve veze članova
KP i organizatora ustanka, zatim jedinica NOV, a od jeseni 1942. i proljeća
1943. godine pa do kraja rata ona su glavni »punktovi« (mjesta) za prihvaćanje
i otpremu Zagrepčana na njihovom putu u borbu za slobodu.
Ustanak se u ovim krajevima razvijao iznenađujuće brzo. Potkraj srpnja
1942. Zumberačko-pokupski odred broji više od 450 boraca. Na Žumberku
i Pokuplju formira se veliki poluoslobođeni teritorij. Vojne jedinice i aktivisti
s terena sve više se povezuju, a njihovi uspjesi silno odjekuju u okupiranom
gradu. Tada su stvoreni uvjeti za stvaranje terenskih pješačkih kanala
iz Zagreba prema Žumberku i Pokuplju, prema oslobođenom Kordunu i
Lici. Tada je bio moguć masovan izlazak iz Zagreba.
Potkraj listopada 1942. u Zagreb dolazi Milutin Baltić kao rukovodilac
Povjerenstva CK SKOJ-a za Zagreb i sjevernu Hrvatsku. Radi na ponovnom
formiranju Mjesnog komiteta SKOJ-a nakon što je prijašnji komitet bio
razbijen. Od tada rad skojevske organizacije ponovno oživljava, a utjecaj
MK je među zagrebačkom omladinom stalno dobivao na širini i zamahu.
»U jesen 1942. godine, a naročito u siječnju, veljači i ožujku 1943. (prema
sjećanju Milutina Baltića) radnička omladina s područja Zagreba i Vrapča
odlazila je masovno na Zumberak u XIII proletersku brigadu »Rade Končar
«, a od proljeća i ljeti slali smo svakog dana oko stotinu ljudi iz Zagreba,
što omladine, što radnika i ostalih, u partizanske jedinice u Moslavinu, pa
zatim u Slavoniju... Pretežan dio omladine Zagreba ušao je u sastav XVI
omladinske, slavonske brigade »Joža Vlahović«.
Ganfajter
Stara legenda
- Poruka
- 85.602
hrvati hitleru pod tenkove cvece...
AJDE ZDRAVO !
AJDE ZDRAVO !
- Poruka
- 19.509
KANALI ZA IZLAZAK IZ ZAGREBA
Prema sjećanjima Slavka Petrekovića, pukovnika JNA i Ivice Mučnjaka,
majora JNA, koji su negdje koncem 1942. godine radili kao članovi Odbora
za otpremu ljudi i materijala iz Zagreba, »postojalo je više kanala u raznim
pravcima:
— Zagreb—Žitnjak—Ivanja Reka,
— Zagreb—Žitnjak—Šćitarjevo,
— Zagreb—čučerje,
— Zagreb—Vrapče—Podsused,
— Zagreb—Remetinec.
Svi ti kanali imali su više pravaca kretanja, a i račvali su se također u
više pravaca. Odbor za otpremu bio je vezan direktno za MIC KP, preko jednog
člana odgovornog za rad Odbora, kao i za člana Rajonskog komiteta. Po
tvornicama, radionicama, ulicama, školama i fakultetima bile su organizirane
trojke koje su, poznavajući raspoloženje, pripremale ljude za odlazak u partizane.
Za svakog druga ili drugaricu Odbori su davali kratku biografiju i
karakteristiku. Unaprijed se precizno razrađivalo brojnost grupa, zborna i
polazna mjésta, vrijeme odlaska, oznaka vodiča, način odijevanja, pribor koji
se smije nositi sobom, znakovi raspoznavanja, a posebno je naglašavana točnost
i disciplina. Vođe grupa bili su odgovorni za svoje ljude sve do njihove
predaje drugim vodičima izvan grada. Tu se vršila primopredaja ljudi i dokumentacije
da dotični drug odlazi u partizane po »vezi« i organizirano. Na
relejnoj stanici razoružani su oni koji su nosili oružje, za svaki slučaj, ako
bi neprijatelj ubacio u grupu svoje ljude koji bi putem mogli poubijati kurire
i vodiče te postati gospodari situacije. U toku 1942. godine prebacivanje se
vršilo svaki drugi dan, a u 1943. godini gotovo svaki dan. Bilo je slučajeva
u 1943. godini da su u toku jednog dana samo na jednom kanalu prebacivane
grupe od 20 do 25 ljudi. Te je godine u partizane otišao dosta velik broj
domobranskih vojnika i podoficira s potpunom ratnom spremom.
FORMIRANJE NOVIH PARTIZANSKIH ODREDA U OKOLICI ZAGREBA
Polet ustanka i masovno uključivanje hrvatskog naroda u narodnooslobodilačku
borbu u jesen 1943. godine, formiranje Zagrebačkog, Posavskog
i Turopoljskog odreda i njihove borbene akcije, stvaraju poluoslobođeni i
oslobođeni teritorij tik do Zagreba. Gotovo preko svakog sela na obali Save
vodili su tada putevi i veze prema partizanima.
Zagrebački partizanski odred, osnovan u rujnu 1943, djeluje na pravcima
Zagreb—Varaždin, Zagreb—Stubica, Zagreb—Ivanić-Grad rušeći pruge, ceste,
mostove, telefonske linije, napadajući neprijateljska uporišta. U toku
1944. godine prihvaća velik broj građana, dobrovoljaca, omladinaca, kao i domobrana,
te osigurava prijelaz na oslobođeni teritorij i u jedinice narodnooslobodilačke
vojske.
Posavski partizanski odred, formiran u veljači 1944, vrši operacije na
prostoru između Zagreba i Siska na lijevoj i desnoj obali Save, posebno na
pruzi Zagreb — Beograd, i napada neprijateljska uporišta od zagrebačke
mitnice do Siska na teritoriju koji je za neprijatelja bio od posebnog strateškog
interesa. Ovaj Odred vrši neprekidan prihvat i regrutaciju novopridošlih
boraca Zagreba i Posavine. Više puta šalje nekoliko bataljona boraca za
popunu 33. i 34. Divizije NOV Hrvatske.
Ovi su Odredi bili čvrst oslonac narodnoj vlasti i organizacijama NOP-a
te krupnim operativnim jedinicama (divizijama i korpusima), vršeći razne
zadatke, oružane akcije, diverzije, izviđanja, obavještavanje itd. Posavski odred
dobiva i specifičan zadatak. U kritičnom trenutku borbi za oslobođenje
Zagreba, on pruža pomoć braniocima Radio-stanice i ona je sačuvana te predana
oslobođenom Zagrebu. Tog dana oko dva sata nakon osposobljavanja
uređaja Radio-stanice Zagreb pjevački zbor Posavskog odreda otpjevao je na
Radio-Zagrebu tri partizanske pjesme.
Zahvaljujući poziciji na kojoj se našao uoči samog oslobođenja grada.
Posavski partizanski odred je kao prva jedinica NOV ušao u Zagreb preko
Savskog mosta te zaposjeo Glavni kolodvor i Trg Republike. A zauzimanjem
studija Radio-Zagreba u Vlaškoj ulici, završio je svoj borbeni put i ušao
u sastav 34. divizije NOV Hrvatske.
Izlazak iz okupiranog grada i putevi u borbu za slobodu duboko su urezani
u sjećanjima zagrebačkih omladinaca.
Prema sjećanjima Slavka Petrekovića, pukovnika JNA i Ivice Mučnjaka,
majora JNA, koji su negdje koncem 1942. godine radili kao članovi Odbora
za otpremu ljudi i materijala iz Zagreba, »postojalo je više kanala u raznim
pravcima:
— Zagreb—Žitnjak—Ivanja Reka,
— Zagreb—Žitnjak—Šćitarjevo,
— Zagreb—čučerje,
— Zagreb—Vrapče—Podsused,
— Zagreb—Remetinec.
Svi ti kanali imali su više pravaca kretanja, a i račvali su se također u
više pravaca. Odbor za otpremu bio je vezan direktno za MIC KP, preko jednog
člana odgovornog za rad Odbora, kao i za člana Rajonskog komiteta. Po
tvornicama, radionicama, ulicama, školama i fakultetima bile su organizirane
trojke koje su, poznavajući raspoloženje, pripremale ljude za odlazak u partizane.
Za svakog druga ili drugaricu Odbori su davali kratku biografiju i
karakteristiku. Unaprijed se precizno razrađivalo brojnost grupa, zborna i
polazna mjésta, vrijeme odlaska, oznaka vodiča, način odijevanja, pribor koji
se smije nositi sobom, znakovi raspoznavanja, a posebno je naglašavana točnost
i disciplina. Vođe grupa bili su odgovorni za svoje ljude sve do njihove
predaje drugim vodičima izvan grada. Tu se vršila primopredaja ljudi i dokumentacije
da dotični drug odlazi u partizane po »vezi« i organizirano. Na
relejnoj stanici razoružani su oni koji su nosili oružje, za svaki slučaj, ako
bi neprijatelj ubacio u grupu svoje ljude koji bi putem mogli poubijati kurire
i vodiče te postati gospodari situacije. U toku 1942. godine prebacivanje se
vršilo svaki drugi dan, a u 1943. godini gotovo svaki dan. Bilo je slučajeva
u 1943. godini da su u toku jednog dana samo na jednom kanalu prebacivane
grupe od 20 do 25 ljudi. Te je godine u partizane otišao dosta velik broj
domobranskih vojnika i podoficira s potpunom ratnom spremom.
FORMIRANJE NOVIH PARTIZANSKIH ODREDA U OKOLICI ZAGREBA
Polet ustanka i masovno uključivanje hrvatskog naroda u narodnooslobodilačku
borbu u jesen 1943. godine, formiranje Zagrebačkog, Posavskog
i Turopoljskog odreda i njihove borbene akcije, stvaraju poluoslobođeni i
oslobođeni teritorij tik do Zagreba. Gotovo preko svakog sela na obali Save
vodili su tada putevi i veze prema partizanima.
Zagrebački partizanski odred, osnovan u rujnu 1943, djeluje na pravcima
Zagreb—Varaždin, Zagreb—Stubica, Zagreb—Ivanić-Grad rušeći pruge, ceste,
mostove, telefonske linije, napadajući neprijateljska uporišta. U toku
1944. godine prihvaća velik broj građana, dobrovoljaca, omladinaca, kao i domobrana,
te osigurava prijelaz na oslobođeni teritorij i u jedinice narodnooslobodilačke
vojske.
Posavski partizanski odred, formiran u veljači 1944, vrši operacije na
prostoru između Zagreba i Siska na lijevoj i desnoj obali Save, posebno na
pruzi Zagreb — Beograd, i napada neprijateljska uporišta od zagrebačke
mitnice do Siska na teritoriju koji je za neprijatelja bio od posebnog strateškog
interesa. Ovaj Odred vrši neprekidan prihvat i regrutaciju novopridošlih
boraca Zagreba i Posavine. Više puta šalje nekoliko bataljona boraca za
popunu 33. i 34. Divizije NOV Hrvatske.
Ovi su Odredi bili čvrst oslonac narodnoj vlasti i organizacijama NOP-a
te krupnim operativnim jedinicama (divizijama i korpusima), vršeći razne
zadatke, oružane akcije, diverzije, izviđanja, obavještavanje itd. Posavski odred
dobiva i specifičan zadatak. U kritičnom trenutku borbi za oslobođenje
Zagreba, on pruža pomoć braniocima Radio-stanice i ona je sačuvana te predana
oslobođenom Zagrebu. Tog dana oko dva sata nakon osposobljavanja
uređaja Radio-stanice Zagreb pjevački zbor Posavskog odreda otpjevao je na
Radio-Zagrebu tri partizanske pjesme.
Zahvaljujući poziciji na kojoj se našao uoči samog oslobođenja grada.
Posavski partizanski odred je kao prva jedinica NOV ušao u Zagreb preko
Savskog mosta te zaposjeo Glavni kolodvor i Trg Republike. A zauzimanjem
studija Radio-Zagreba u Vlaškoj ulici, završio je svoj borbeni put i ušao
u sastav 34. divizije NOV Hrvatske.
Izlazak iz okupiranog grada i putevi u borbu za slobodu duboko su urezani
u sjećanjima zagrebačkih omladinaca.
- Poruka
- 19.509
KAKO SMO SE PREBACIVALI U PARTIZANE
Clan Mjesnog komiteta SKOJ-a Zagreb Ivan-Nikola Kožić prešao je početkom
prosinca 1942. most kod Podsuseda, a odatle je preko Rakitja i Okića
stigao s grupom od pet skojevaca u XIII proletersku brigadu. Bio je borac
i sekretar bataljonskog komiteta SKOJ-a. Kao delegat XIII proleterske brigade
na Prvoj konferenciji USAOH-a u Otočcu, on je rekao između ostalog
slijedeće: »Omladina XIII proleterske bori se s drugovima iz slovenskih brigada,
bataljona — šercerovom, Tomšičevom i brigadom »Matija Gubec«. Međutim,
našim omladincima iz XIII brigade svejedno je da li ruše prugu u
Sloveniji ili kod Jaske ili Karlovca, kao što je njima svejedno da li se oni
bore u Žumberku. U XIII brigadi nalazi se najviše zagrebačke'••omladine
koja je puna poleta, želje za borbom, koja se ne boji ni topa, ni tenka, ni
aviona. Ona je spremna da juriša na bunkere i žicu, za nju nema prepreka.
A na Žumberku je skoro svakih mjesec dana neprijateljska ofenziva... Neprijatelju
smo zadali velike udarce pred samim Zagrebom u Svetoj Nedelji,
u Odri, Svetoj Klari, Peščenici, kod Siska ...«
Poslije povratka iz Otočca Ivan Kožić primio je dužnost sekretara Kotarskog
komiteta KPH Jastrebarsko. Kao sekretar on obilazi sela, brine se
o mobilizaciji za NOV, o skupljanju hrane i otpremanju na Žumberak, o stvaranju
NOO, skojevskih i partijskih organizacija. On se sjeća da se naročito od
ljeta 1943. godine dolazilo na Žumberak masovno i uvijek organizirano. Bilo je
dana kad su grupe brojile i 50 do 60 ljudi, kada je svakodnevno trebalo mobilizirati
velik broj volovskih kola za prijevoz materijala i opreme za Žumberak.
I pred kraj rata, u toku 1945. godine, bili su rijetki slučajevi dolaska
bez veza. Takvi su slučajevi strogo ispitivani i provjeravani. Velik dio Zagrepčana
uključivan je odmah u vojne jedinice, a jedan dio je bio raspoređen
za rad u pozadinske organizacije, kotarske i općinske komitete KPH,
NOO-e, odbore USAOH-a, SKOJ-a i AFŽ-a. Razni stručnjaci i majstori upućeni
su u raznovrsne radionice i službe potrebne vojnim jedinicama i pozadini.
Velik je broj divnih ljudi i poginuo. Kad god je Kožić po drugi put došao u
neku organizaciju, uvijek je netko nedostajao. U svim selima kotara Jastrebarsko
1944. godine postojali su NOO koji su bih legalni, poznati svim seljacima.
Oni su brinuli o organizaciji cjelokupnog života, vršili mobilizaciju i
rekviziciju, bili su od naroda izabrani, priznati i poštovani. Pavelić i NDH
oslanjali su se samo na oružanu silu. Ustaše su izvan svojih uporišta izlazili
samo za vrijeme ofanziva i s velikim snagama.
Josip Mišković, major JNA, sjeća se da je oko 20. ožujka 1943. od stadiona
u Maksimirskoj cesti krenuo s nekoliko drugova u pravcu Dubrave. Kretali
su se na rastojanju, a vodiči su bili na biciklima. Sjeća se, dalje, da su skrenuli
desno do obale Save. I tu u vrbiku skupilo se oko 20 ljudi. Čamcima su se
prebacili preko Save, a onda su ih njihovi vodiči predali drugim vodičima.
Noćili su u selu Odri. Ujutro im je domaćica donijela pune zdjele žganaca s
mlijekom i žganaca sa čvarcima. Ovaj doček im je bio najuvjerljiviji dokaz
snage narodnooslobodilačkog pokreta.
Jedan dio puta vodio ih je Franjo Mikulić-Kopač, a zatim Vujo Vuković,
prvoborac Korduna, koji je na Žumberak stigao s vodom Teše Bulata. On
je prvi sa Žumberka krenuo kao kurir za Kordun, i suvereno se snalazio na
prostorima Žumberka i Pokuplja. Nekoliko puta bio je vodič i kurir i za
Moslavinu i Kalnik. Josip Mišković priča da su prije rasporeda u jedinicu
prošli deset dana vojno-političke obuke. Sa njima su stigli i podaci o partijskoj
pripadnosti.
Milana Andrašića, nosioca Partizanske spomenice 1941. godine, rodom
s Trešnjevke, vodila je nasipom do Ivanje Reke neka drugarica. Čamcem
je prevezen preko Save, a onda je preko Mraclina i Kravarskog, Horvata i
Okića stigao u XIII proletersku brigadu.
Mato Detelić, potpukovnik JNA, u travnju 1943, u grupi od 15 omladinaca
prešao je preko Buševca i Vukovine uz Mraclin na Bunu, Šiljakovinu do
Kravarskog. Odatle su preko Horvata išli za Okić. Do Okića vodili su ih kuriri
i politički radnici, a od Okića dalje naoružani partizani.
Clan Mjesnog komiteta SKOJ-a Zagreb Ivan-Nikola Kožić prešao je početkom
prosinca 1942. most kod Podsuseda, a odatle je preko Rakitja i Okića
stigao s grupom od pet skojevaca u XIII proletersku brigadu. Bio je borac
i sekretar bataljonskog komiteta SKOJ-a. Kao delegat XIII proleterske brigade
na Prvoj konferenciji USAOH-a u Otočcu, on je rekao između ostalog
slijedeće: »Omladina XIII proleterske bori se s drugovima iz slovenskih brigada,
bataljona — šercerovom, Tomšičevom i brigadom »Matija Gubec«. Međutim,
našim omladincima iz XIII brigade svejedno je da li ruše prugu u
Sloveniji ili kod Jaske ili Karlovca, kao što je njima svejedno da li se oni
bore u Žumberku. U XIII brigadi nalazi se najviše zagrebačke'••omladine
koja je puna poleta, želje za borbom, koja se ne boji ni topa, ni tenka, ni
aviona. Ona je spremna da juriša na bunkere i žicu, za nju nema prepreka.
A na Žumberku je skoro svakih mjesec dana neprijateljska ofenziva... Neprijatelju
smo zadali velike udarce pred samim Zagrebom u Svetoj Nedelji,
u Odri, Svetoj Klari, Peščenici, kod Siska ...«
Poslije povratka iz Otočca Ivan Kožić primio je dužnost sekretara Kotarskog
komiteta KPH Jastrebarsko. Kao sekretar on obilazi sela, brine se
o mobilizaciji za NOV, o skupljanju hrane i otpremanju na Žumberak, o stvaranju
NOO, skojevskih i partijskih organizacija. On se sjeća da se naročito od
ljeta 1943. godine dolazilo na Žumberak masovno i uvijek organizirano. Bilo je
dana kad su grupe brojile i 50 do 60 ljudi, kada je svakodnevno trebalo mobilizirati
velik broj volovskih kola za prijevoz materijala i opreme za Žumberak.
I pred kraj rata, u toku 1945. godine, bili su rijetki slučajevi dolaska
bez veza. Takvi su slučajevi strogo ispitivani i provjeravani. Velik dio Zagrepčana
uključivan je odmah u vojne jedinice, a jedan dio je bio raspoređen
za rad u pozadinske organizacije, kotarske i općinske komitete KPH,
NOO-e, odbore USAOH-a, SKOJ-a i AFŽ-a. Razni stručnjaci i majstori upućeni
su u raznovrsne radionice i službe potrebne vojnim jedinicama i pozadini.
Velik je broj divnih ljudi i poginuo. Kad god je Kožić po drugi put došao u
neku organizaciju, uvijek je netko nedostajao. U svim selima kotara Jastrebarsko
1944. godine postojali su NOO koji su bih legalni, poznati svim seljacima.
Oni su brinuli o organizaciji cjelokupnog života, vršili mobilizaciju i
rekviziciju, bili su od naroda izabrani, priznati i poštovani. Pavelić i NDH
oslanjali su se samo na oružanu silu. Ustaše su izvan svojih uporišta izlazili
samo za vrijeme ofanziva i s velikim snagama.
Josip Mišković, major JNA, sjeća se da je oko 20. ožujka 1943. od stadiona
u Maksimirskoj cesti krenuo s nekoliko drugova u pravcu Dubrave. Kretali
su se na rastojanju, a vodiči su bili na biciklima. Sjeća se, dalje, da su skrenuli
desno do obale Save. I tu u vrbiku skupilo se oko 20 ljudi. Čamcima su se
prebacili preko Save, a onda su ih njihovi vodiči predali drugim vodičima.
Noćili su u selu Odri. Ujutro im je domaćica donijela pune zdjele žganaca s
mlijekom i žganaca sa čvarcima. Ovaj doček im je bio najuvjerljiviji dokaz
snage narodnooslobodilačkog pokreta.
Jedan dio puta vodio ih je Franjo Mikulić-Kopač, a zatim Vujo Vuković,
prvoborac Korduna, koji je na Žumberak stigao s vodom Teše Bulata. On
je prvi sa Žumberka krenuo kao kurir za Kordun, i suvereno se snalazio na
prostorima Žumberka i Pokuplja. Nekoliko puta bio je vodič i kurir i za
Moslavinu i Kalnik. Josip Mišković priča da su prije rasporeda u jedinicu
prošli deset dana vojno-političke obuke. Sa njima su stigli i podaci o partijskoj
pripadnosti.
Milana Andrašića, nosioca Partizanske spomenice 1941. godine, rodom
s Trešnjevke, vodila je nasipom do Ivanje Reke neka drugarica. Čamcem
je prevezen preko Save, a onda je preko Mraclina i Kravarskog, Horvata i
Okića stigao u XIII proletersku brigadu.
Mato Detelić, potpukovnik JNA, u travnju 1943, u grupi od 15 omladinaca
prešao je preko Buševca i Vukovine uz Mraclin na Bunu, Šiljakovinu do
Kravarskog. Odatle su preko Horvata išli za Okić. Do Okića vodili su ih kuriri
i politički radnici, a od Okića dalje naoružani partizani.
- Poruka
- 19.509
SJECANJE NA PUTEVE DO BRIGADE
Svoga puta u partizane dobro se sjeća i Irena Kolesar, dramska glumica,
borac XIII proleterske brigade. Ona je sa četiri skojevca, obučena gradski
da ne bude sumnjiva, krenula od tramvajske remize na Trešnjevci u pravcu
Črnomerca. Tu su bili smješteni u jednoj klijeti, a grupa je već tu narasla
na 20 boraca. Kada se spustio mrak, krenuli su prema Podsusedu. Trebalo je
da idu na Kalnik, ali su naišli na zasjedu, pa su se vratili u Zagreb. Kroz
šipražje i vrbike, negdje između željezničkog mosta i sada Mosta slobode,
prebačeni su čamcem preko Save. Stalno požurivani, trčećim korakom preko
oranica i polja, stigli su do Stupnika. Muškarci su smješteni na štagalj, a
djevojke u jednu kuću. Tu su predanih i onda noću krenuli za Okić. Kolona
je već bila velika. I u Okiću su predanili na jednom štaglju. Ujutro je u selo
stigao bataljon XIII proleterske brigade. Grupa je postrojena, svatko je rekao
svoje ime i prezime i da li je član KPJ ili SKOJ-a. Jedan drug iz ove
grupe donio je spisak i karakteristike za svakog pojedinca. Politički komesar
brigade Božo Spaček slušajući to uzviknuo je: »Ljudi, koliko smo komunista
dobili!« Nakon toga preko vinograda su stigli do Oštrca i Sošica.
Mjesec dana trajala im je vojna obuka, a onda su raspoređeni po četama. Bilo
je to u lipnju 1943. godine.
Mirka škovrana, poručnika JNA, rodom iz Vrapča, u veljači 1943. vodio
je s grupom 10 omladinaca, svi od 16 i 17 godina starosti, Pavao Lončarić,
vodič iz Vrapča (obješen kasnije od ustaša), preko Stenjevca na rastojanju
od 200 metara do rijeke Save. Čamcem su prevezeni na drugu stranu. Tu
ih je preuzeo neki stariji čovjek i preko polja doveo u Horvate. U tom trenutku
u selu su bile ustaše. Vodič je išao naprijed i kad se vratio po njih
odveo ih je na tavan jedne kuće i tu su i prenoćili. Rano u zoru krenuli
su za Okić, i tu ih je već dočekao jedan partizan. Znak raspoznavanja je bilo
zviždanje. Iz Okića je škovran došao u Oštre, gdje je stupio u XIII proletersku
brigadu. Njegova dva brata već su bila u partizanima, a brat Vjekoslav,
borac XIII proleterske, bio je i ranjen. Na Žumberku je sreo i načelnika
općine Vrapče Juricu Draušnika.
Marica Balent, rodom iz Zagreba, u travnju 1943. morala se spremiti za
partizane u roku od nekoliko sati. Preko Trešnjevke vodili su je na stari
Podsusedski most. Jedan domobran, koji je bio na straži, neprimjetno ih je
pozdravio. Na drugoj strani mosta skupilo se devet ljudi. Vodiči su ih odveli
direktno do Horvata. Tu su predanili na jednom štaglju, a slijedeću su noć
krenuli za Okić i odatle do Prekrižja. Njihova se grupa usput povećavala,
tako da je u XIII proletersku brigadu stiglo njih oko 30. To je dokaz masovnog
odlaska u ovu brigadu. Od zagrebačke partijske organizacije dobila je
komanda brigade podatke za sve pristigle nove borce. Samo za jednog nije
bilo podataka. Čekalo se da podaci za njega stignu naknadno, ali se ustanovilo
da je to ubačeni špijun! Ispitivalo se na koji je način upao u grupu za
odlazak u partizane.
Nikola Prišlin, rodom iz Vrapča, početkom veljače 1943. krenuo je za
partizane s grupom od 27 omladinaca, svi od 16 i 17 godina starosti, a samo
3 do 4 omladinca bili su nešto stariji. Skupili su se kod Pavia Lončarića,
mlinara, i u koloni na razdaljini od 100 do 200 metara prelazili su Podsusedski
most. Stražu su čuvali domobrani, a samo u slučaju racije ustaše. Preko
mosta su prelazili kad i radnici iz tvornice cementa. Naprijed su išli vodiči
s kanticama u ruci. Cestom su krenuli prema Rakitju, a odatle dalje za Svetu
Nedjelju, Molvice i Okić. Tu ih je dočekao Vinko-Rak-Bobi, a na Žumberak ih
je vodio Jura Suša, preko Poljanice i Mrakužića. Od konca 1942. do ljeta
1943. godine iz Vrapča je za XIII proletersku otišlo oko 100 omladinaca, tako
da u Vrapču više nije bilo omladinaca sposobnih za vojsku.
Boris Neljak, kapetan JNA, u ožujku 1943, s grupom od 8 drugova, prešao
je most kod Podsuseda u pratnji vodiča na motorkotaču. Nitko od njih
sa sobom nije smio nositi ništa, a opremljeni su bili kao da idu na izlet.
U Rakitju su čekali večer, a onda su noću putovali za Okić.
Miljenko Lipovšćak, nosilac spomenice 1941. godine i pukovnik JNA,
svoj je položaj instruktora Jedriličarske škole u Svetoj Nedjelji koristio za
nabavku i prijevoz raznog neophodnog materijala i opreme potrebne vojnim
jedinicama i organizacijama NOP. Sjeća se da je tako nabavio u Zagrebu
tri geštetnera, te pisaćeg pribora i tri radio-stanica. Pet velikih kutija za bombone
punih štamparskih slova, prevezao je automobilom preko Podsusedskog
mosta. Sve je preko Žumberka poslano za CK KPH.
Svoga puta u partizane dobro se sjeća i Irena Kolesar, dramska glumica,
borac XIII proleterske brigade. Ona je sa četiri skojevca, obučena gradski
da ne bude sumnjiva, krenula od tramvajske remize na Trešnjevci u pravcu
Črnomerca. Tu su bili smješteni u jednoj klijeti, a grupa je već tu narasla
na 20 boraca. Kada se spustio mrak, krenuli su prema Podsusedu. Trebalo je
da idu na Kalnik, ali su naišli na zasjedu, pa su se vratili u Zagreb. Kroz
šipražje i vrbike, negdje između željezničkog mosta i sada Mosta slobode,
prebačeni su čamcem preko Save. Stalno požurivani, trčećim korakom preko
oranica i polja, stigli su do Stupnika. Muškarci su smješteni na štagalj, a
djevojke u jednu kuću. Tu su predanih i onda noću krenuli za Okić. Kolona
je već bila velika. I u Okiću su predanili na jednom štaglju. Ujutro je u selo
stigao bataljon XIII proleterske brigade. Grupa je postrojena, svatko je rekao
svoje ime i prezime i da li je član KPJ ili SKOJ-a. Jedan drug iz ove
grupe donio je spisak i karakteristike za svakog pojedinca. Politički komesar
brigade Božo Spaček slušajući to uzviknuo je: »Ljudi, koliko smo komunista
dobili!« Nakon toga preko vinograda su stigli do Oštrca i Sošica.
Mjesec dana trajala im je vojna obuka, a onda su raspoređeni po četama. Bilo
je to u lipnju 1943. godine.
Mirka škovrana, poručnika JNA, rodom iz Vrapča, u veljači 1943. vodio
je s grupom 10 omladinaca, svi od 16 i 17 godina starosti, Pavao Lončarić,
vodič iz Vrapča (obješen kasnije od ustaša), preko Stenjevca na rastojanju
od 200 metara do rijeke Save. Čamcem su prevezeni na drugu stranu. Tu
ih je preuzeo neki stariji čovjek i preko polja doveo u Horvate. U tom trenutku
u selu su bile ustaše. Vodič je išao naprijed i kad se vratio po njih
odveo ih je na tavan jedne kuće i tu su i prenoćili. Rano u zoru krenuli
su za Okić, i tu ih je već dočekao jedan partizan. Znak raspoznavanja je bilo
zviždanje. Iz Okića je škovran došao u Oštre, gdje je stupio u XIII proletersku
brigadu. Njegova dva brata već su bila u partizanima, a brat Vjekoslav,
borac XIII proleterske, bio je i ranjen. Na Žumberku je sreo i načelnika
općine Vrapče Juricu Draušnika.
Marica Balent, rodom iz Zagreba, u travnju 1943. morala se spremiti za
partizane u roku od nekoliko sati. Preko Trešnjevke vodili su je na stari
Podsusedski most. Jedan domobran, koji je bio na straži, neprimjetno ih je
pozdravio. Na drugoj strani mosta skupilo se devet ljudi. Vodiči su ih odveli
direktno do Horvata. Tu su predanili na jednom štaglju, a slijedeću su noć
krenuli za Okić i odatle do Prekrižja. Njihova se grupa usput povećavala,
tako da je u XIII proletersku brigadu stiglo njih oko 30. To je dokaz masovnog
odlaska u ovu brigadu. Od zagrebačke partijske organizacije dobila je
komanda brigade podatke za sve pristigle nove borce. Samo za jednog nije
bilo podataka. Čekalo se da podaci za njega stignu naknadno, ali se ustanovilo
da je to ubačeni špijun! Ispitivalo se na koji je način upao u grupu za
odlazak u partizane.
Nikola Prišlin, rodom iz Vrapča, početkom veljače 1943. krenuo je za
partizane s grupom od 27 omladinaca, svi od 16 i 17 godina starosti, a samo
3 do 4 omladinca bili su nešto stariji. Skupili su se kod Pavia Lončarića,
mlinara, i u koloni na razdaljini od 100 do 200 metara prelazili su Podsusedski
most. Stražu su čuvali domobrani, a samo u slučaju racije ustaše. Preko
mosta su prelazili kad i radnici iz tvornice cementa. Naprijed su išli vodiči
s kanticama u ruci. Cestom su krenuli prema Rakitju, a odatle dalje za Svetu
Nedjelju, Molvice i Okić. Tu ih je dočekao Vinko-Rak-Bobi, a na Žumberak ih
je vodio Jura Suša, preko Poljanice i Mrakužića. Od konca 1942. do ljeta
1943. godine iz Vrapča je za XIII proletersku otišlo oko 100 omladinaca, tako
da u Vrapču više nije bilo omladinaca sposobnih za vojsku.
Boris Neljak, kapetan JNA, u ožujku 1943, s grupom od 8 drugova, prešao
je most kod Podsuseda u pratnji vodiča na motorkotaču. Nitko od njih
sa sobom nije smio nositi ništa, a opremljeni su bili kao da idu na izlet.
U Rakitju su čekali večer, a onda su noću putovali za Okić.
Miljenko Lipovšćak, nosilac spomenice 1941. godine i pukovnik JNA,
svoj je položaj instruktora Jedriličarske škole u Svetoj Nedjelji koristio za
nabavku i prijevoz raznog neophodnog materijala i opreme potrebne vojnim
jedinicama i organizacijama NOP. Sjeća se da je tako nabavio u Zagrebu
tri geštetnera, te pisaćeg pribora i tri radio-stanica. Pet velikih kutija za bombone
punih štamparskih slova, prevezao je automobilom preko Podsusedskog
mosta. Sve je preko Žumberka poslano za CK KPH.
- stanje
Slične teme
