Zivot posle zivota?

Као што се и каже, Исус христ је син Божији био, док је ходао по земљи као човек, са телом Човечијим, а Бог је постао кад се вазнео на небеса, и сео са десне стране Бога Оца....
 
Ја ти неколико пута исто понављавам, не читаш постове, или не желиш да прихватиш написано, доказе. :)

http://forum.krstarica.com/showthre...rugi-deo-)?p=24679248&viewfull=1#post24679248

http://forum.krstarica.com/showthre...rugi-deo-)?p=24679561&viewfull=1#post24679561

Читај прво Нови Завет и Псалме, молећи Бога да ти оспособи ум да разумеш. Немој се поколебати ако одмах не будеш схватио, јер кад год будеш поново читао ту Књигу, увек ћеш у њој наћи неку нову истину и биће ти све јасније. Управљај свој живот према науци Светога Писма, Реч Христова тада ће ти увек доносити радост и мир.

Procitao sam nekoliko puta i ako se dobro zagledas pise da vjerujete da je Isus Bog... Stihovi koje sam naveo nisu izvuceni iz konteksta i cim ih procitas mozes shvatiti da Isus nije Bog...
Marko 10:18:
" A Isus reče mu: Što me zoveš blagim? Niko nije blag osim jednog Boga. "
Ako neko i poslije svih onih stihova kaze da je Isus Bog stvarno je nerazuman i previse tvrdoglav...

- - - - - - - - - -

Као што се и каже, Исус христ је син Божији био, док је ходао по земљи као човек, са телом Човечијим, а Бог је постао кад се вазнео на небеса, и сео са десне стране Бога Оца....
Znaci sada imate 2 Boga ali u vrijeme Isusa ste imali 1 ? -.-'
 
Procitao sam nekoliko puta i ako se dobro zagledas pise da vjerujete da je Isus Bog... Stihovi koje sam naveo nisu izvuceni iz konteksta i cim ih procitas mozes shvatiti da Isus nije Bog...
Marko 10:18:
" A Isus reče mu: Što me zoveš blagim? Niko nije blag osim jednog Boga. "
Ako neko i poslije svih onih stihova kaze da je Isus Bog stvarno je nerazuman i previse tvrdoglav...

- - - - - - - - - -


Znaci sada imate 2 Boga ali u vrijeme Isusa ste imali 1 ? -.-'
Имаш ли ти у близини где живиш неки бетонски стуб, а да је читав? :)

Ако си толико заслепљен, како онда да ти укажем, да видиш, и зар невидиш присуство Исуса Христа овде сада? То јест, Христово дело, науку, Божију Промисао, присуство Духа Светога? Видиш ли да се приказују јасно? :think:

Лепо пише, читај поново, и поново, и поново, све док ненађеш, не увидиш... :)

"Ко чује, нек чује" :pop:
 
Poslednja izmena:
Postoji zivot posle smrti,, neznam dali je bolji,dalje nebih da govorim
Чега се ти плашиш, људи?
"Нема ничега скривеног што нече бити откивено", према томе, већ се све зна. Слободно изнеси своје искуство и мишљење, олакшај душу. :)
 
Pa i ne moze,ali je Isus nekako proglasen za Boga i ako stihovi u Bibliji kazu da Isus nije Bog...
Cini mi se da se sva zbrka oko toga desila na Nikejskom koncilu ... .:P
Da stihovi tako kazu, ali on se hvali na sva usta da su on i Jahve isto. Inace, hricanski bog je trolican, imas tri boga u jednog i jedan bog sa tri boga u sebi. A to su Bog otac, Bog sin i Bog sveti Duh. Sva trojica su bogovi za sebe i sva trojca su jedan bog bez dodataka "otac", "sin" i "sveti Duh". To ti je ono, "sad me vidis, sad me ne vidis".
 
Бог

БОГ (грч: Θεός), појам који се не може дефинисати, јер је то "Име које је изнад сваког имена" (Флп 2, 9); највише Биће (Суштина), коме Православна теологија даје тумачење кроз служење и величање Његове славе, када је и једино могуће изразити оно што Бог у Библији говори ο самоме Себи.

Под појмом Бог подразумева се Биће које је све створило, а само је нестворено; дакле, Бог јe Творац који је изнад света, и није од овог света. Бог је први узрок овог света, свега створеног и временог, а Његова особина није створеност, него нествореност, непроузрокованост, самобитност. Бог је узрок почетка (1 Moj 1,1) човекове историје, а Његово постојање је чињеница којој није потребно никакво разјашњавање. Само је Бог "први и последњи", а сазнати Бога, значи открити Га на извору сопственог постојања.
Бог у Старом Завету

У Старом Завету, у старом и песничком говору, Бог је имао више имена. Ел одговара нашој речи Бог и исто је што и Елохим, само што је Ел општа именица која означава божанство уопште, као и властито име за ознаку једног, сасвим одређеног Бића (а то је Бог), а Елохим је множина, али нипошто множина која означава мноштво богова, него множина која се односи на мноштво Божијих сила. Име Јахве, под којим се Бог такође јавља, одговара делу које предузима. То име, наравно, садржи тајну, оно само по себи говори нешто неприступачно: "Ја сам онај који јесте" (2 Мој 3,14). Облик Јахве је треће лице од облика у првом лицу: 'ehjen (ја јесам). Уз то, наши праоци су разним придевима именовали Бога: он је Бог вишњи (`el `elijon - 1 Мој 14,22), Бог вечни (`el `olam - 1 Мој 21,33), али и "Бог који види" (`el r°`i - 1 Мој 16,13). Готово сва Божија имена одређивана су Његовим односом према Свом народу.
Бог у Новом Завету

За разлику од Старог Завета, Нови Завет јасно говори ο Богу - Светој Тројици: Оцу, Сину и Светом Духу. Кападокијски оци су установили формулацију, која је постала критеријум Православне теологије ο Светој Тројици: Бог је једна суштина у три ипостаси, а ми не можемо знати шта је Бог, него само да Бог јесте, јер се сам открио у историји спасења као чињеница која не може бити изведена ни из каквог принципа. Три ипостаси Бога су личне особине Оца (нествореност), Сина (рађање) и Духа Светог (исхођење), несводљиве једна на другу по свом личном бићу. Дакле, Бога је могуће познати једино у мери у којој се Он сам открије, односно по Његовим делима или енергијама.
Биће Божије

Бог је творац живота, јер сам живот је дар Бића које је несравњено умније и савршеније од човека, који је најсавршеније биће у сфери познате стварности. Човек је релативно биће, зато што према њему и око њега постоји апсолутно Биће - Бог. Према томе, Бог је апсолутно Биће, а сам појам ο апсолутном неминовно претпоставља и појам ο једном духовном Бићу, чија је суштина недокучива за људски разум. Бога одликује бескрајност (одсуство граница у простору) и вечност (Бог је изнад сваког временског ограничења), једном речју - трансценденталност.

"Бог је љубав" (1 Јн 4,8), "и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему." (1 Јн 4,16) Љубав је врхунска вредност и највернији појам Бога (Рм 8,32), а снага човека не долази од човекове логике, већ од Божије објаве и присутности Његове у човеку. "Бога нико није видео никад" (Јн 1,18), а Господ Исус Христос јесте савршен узорак створења који човеку објављује савршен лик Бога: "Ко је видео мене, видео је Оца." (Јн 14,9)
Бог као Циљ

Бог је мотив за човеков развој, тим пре што и сам човек може постати Бог (Св. Атанасије Велики), боголик или христолик. Имати Бога за највиши духовни циљ, значи имати могућности за духовни развој. Друштво у коме се Бог замишља као човек, не може имати узвишену представу ο себи, јер је човек коначно, пролазно и грешно биће. Тиме што настоји да се поистовети са вишим од себе, човек не може да се ограничи на себе, да се поистовети са собом какав јесте - као својом мером развоја. Мера мора бити нешто више и највише. Бог је крајња мера човековог развоја: без те мере развој би био бесмислено кретање, лутање без циља. Без те мере може се постојати, али не и живети вредан и смислен живот. Имати веру у Бога као највишу меру, значи отворити себе за развој. Вера у Бога проширује и продубљује човека до бесконачности. Са овог становишта Бог представља људске идеале сабране у јединствен облик или симбол. Цела људска историја није ништа друго до тражење човека који би одговарао Божијој слици и прилици: Бог је наша најбоља и најдаља будућност. Спасити се, значи обожити се, постати причасник божанске природе, учесник у Богу који је Живот. Бог је оно што човек може бити, ако послуша Божији глас у себи.
Бог као Апсолут

По свести ο целини спознаје, човек показује да је још увек сличан Богу, по својим ограниченим увидима у њу, он доказује да је људско биће. Ако немамо појам апсолутне Истине, онда не знамо ни колики је домашај и значај било које релативне истине до које смо дошли искуством или методским истраживањем. Зато је апсолутна Истина нужна у логичком смислу (као мерило), а Бог је нужан у методолошком смислу (као носилац синтезе). Апсолутна Истина је за нас регулативна идеја. Нашу жељу за спознајом може задовољити само једно апсолутно начело као крајње мерило наше спознаје: једна целина у којој се све делимичне истине слажу у складан поглед на свет. Целину света, или целу Истину ο свету и Себи, могао би докучити само Ум, који, наравно, не обитава у овом искуственом свету. Он се мора претпоставити као крајња Мера до које се уопште може ићи у нашој спознаји света: управо то је основа наше мисли ο Богу. Свето Писмо је реч Божија и она увек има предност у односу на реч људску. Баш зато вредност Божије речи и може да буде мерило за људску реч. Сваки релативизам, а да то и не зна, губи наду у појам Истине. Мора се претпоставити да постоји нека веза између свих истина, а ту везу изражава Бог као највиши симбол спознаје.

Бог је највиша духовна вредност и све друге вредности се пореде у односу на ту узвишену вредност: то је онда један објективни поредак или лествица вредности и свако зна где је и на чему је. Човек живи у уређеном свету вредности, при чему, свестан своје ограничености, слути у себи захтев да се уздигне до врховне вредности (да буде Бог). "Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески" (Мт 5,48). Христове речи и дела, као и живот првих Хришћана, јесу вредности и норме за дух и живот свих каснијих поколења. Ако је Његово порекло друкчије од осталих људи, онда то значи да је оно духовно: он је оличење духовних вредности. Морална начела, висока као Небо, остваривала су се само у животу пророка и светитеља. У њима је човек постао сличан Богу, у њима је човек Βере достигао завидно висок духовни облик. Показали су својим примером, како се Божија реч претвара у дело, духовни став у духовни живот, морални идеал у моралну особу. Они су мера за друге, па се не могу мерити према другима.

Постојање Бога нужно је из моралних разлога, јер без Бога као Апсолута, не бисмо имали врховно мерило за вредновање наших поступака. Изгледа да људско биће не може уопште да чини било шта добро, ако не верује у највише добро. Живот је добар само у мери у којој одговара вредности добра. Пошто су вера и морал нераскидиво повезани, онда свако слабљење вере повлачи за собом нагризање моралних вредности и распад моралних норми.
Спознаја Бога кроз свет

Свет се често схвата као уметничка творевина која подразумева свога Творца: естетички доказ Божијег постојања. Ако се свет посматра као уметничко дело, онда извори религиозног осећања могу бити и у естетским особинама света: као савршено обликоване целине! Са естетичког становишта, религија је трагање за најузвишенијим облицима у којима се изражава људско искуство са апсолутном и мистичном моћи. Вера се не заснива само на чудима, него и на искуству склада и лепоте света. Лепо се осећа као божанско: Бог је савршен облик који служи као мерило вредности свих других облика стварања. Ако већ имамо представу ο једном савршеном облику, онда тај облик мора да постоји. Како неки човек види свет, не зависи толико од света, колико од њега, тј. устројства његовог духа.
Однос Бога и човека

У хришћанској вери, однос између Бога и човека је непосредан и драматичан, јер је човек, као и Бог - личност. Ко верује у Бога, верује у добро у човеку. Кад смо добри један другоме, хвалимо Бога у нама: у рукама држимо упаљену свећу на путевима таме. Бог може да обитава у људској души и духу, иначе би за нас остао пуко слово на папиру. Најчистији део људског бића је дух. Ако је дух чист, онда је све чисто: свет очишћен од зла. Психолошки гледано, Бог је оличење онога што бисмо желели да будемо у најбољем смислу речи. Ово подразумева бескрајну љубав, не само према пријатељу него и према непријатељу, од кога сазнајемо шта у нама не ваља: без њега не бисмо упознали себе! "Који чини добро од Бога је; а који чини зло није видео, Бога." (3 Јн 11) Бог је метафора за љубав: за највиши морални чин, за узвишену моралну мисао и морално осећање. Извор наде и вере може бити само оно што нема почетка и краја. Бог нема почетка ни краја. Бог може бити једини извор наде и вере. Зато човек треба да се врати своме дому - Богу. Бог се, у најмању руку, у једној слици света вредној помена мора претпоставити, да би човек могао да тежи обожењу, истини, да би могао морално да делује и има оправдање за своје поступке и обликовање света...

http://www.pravoslavlje.net/index.php?title=Бог
 
Бог Отац

БОГ ОТАЦ (грч: Πατέρας Θεών), једно од три Лица Божија, прво Лице Свете Тројице. Бог Отац је Онај који је нерођен, и који је начело једнства Свете Тројице, беспочетан је, безузрочан, нестворен, несаздан, за разлику од друге две ипостаси Свете Тројице, које су рођене од Оца - Син, исходе од Оца - Свети Дух. У првом члану Символа Вере, изражена је суштина вере Цркве у односу према Богу Оцу: "Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог." Отац је Творац који је саздао анђелски свет, као и овај свет, ни из чега - боље речено, свега што постоји, осим самог Бога, који постоји одувек у вечности.

Без обзира што се кроз старозаветне текстове непрекидно понавља уверење како нема смртника који је видео лице Божије и остао жив, Петокњижје и потоњи списи садрже потанке описе виђења Господа Бога лицем у лице по изузетку (Јаков, Мојсије, Арон, Гедеон). Из страха да се не види Бог, лице се заклања руком, Господ се скрива стубом од облака, димом из кадионице или мраком, Саваот се види с леђа, чује се само Његов глас или му се назиру ноге, које почивају на каменом престолу од сафира плавог као небо.
Отац у иконографији

За разлику од средњевековних, српски барокни сликари, осим традиционалном симболичном, све чешће прибегавају и антропоморфном приказивању Бога Оца. Елиптични светлосни облаци са јеврејским именом Господњим - Јахве, ЈХВХ, Јехова, Адонај - на зидовима бачког манастира Бођана (1735-1737) преплићу се са ликом времешног Бога Оца, са ореолом у облику шестокраке (Соломонове) звезде. Нешто касније, Свевидеће око смештено у равнострани троугао, на српском барокном иконостасу добија на популарности: између великог крста са Распећем и царских двери. И на Богородичиним и архијерејским троновима, икона Свевидећег ока ставља се повише главне композиције, а појављује се и на сликаним сводовима црквених припрата.

Лик Бога Оца као старца, преузет из визије пророка Данила (Дан 7,9), најпопуларнији је вид приказивања Другог Христовог доласка. Заменивши постепено десницу, (руку) Божију која се помаља из сегмента неба, лице Божије у облику Старца дана, јавља се и самостално у калотама купола (Ириг, Николајевски храм, 1749), али, далеко чешће, представља се како заједно са анђелским хоровима, другим лицима Свете Тројице или уместо симбола Светог Духа (голуба), равноправно учествује у великопразничним (Крштење) и другим библијским сценама и тематским циклусима (Распеће, Света Тројица, Крунисање Богородице, Престо милосрђа). У позновизантијској и ранобарокној уметности балканских народа, лик Бога Оца поприма и облик једног од троглавих лица: Старца дана, Анђела Господњег и голобрадог или младоликог Христа.

- - - - - - - - - -

Исус Христос
(Преусмерено са Бог Син)

Исус Христос, црква Светих Апостола, Пећка Патријаршија

ИСУС ХРИСТОС (грч: Ίησοΰς Χριστός), оваплоћено друго лице Свете Тројице, Богочовек, средишња личност Новог Завета, зачетник и давалац новог савеза између Бога и човека. Његов свеколики овоземаљски живот и рад, посебно Оваплоћење, Распеће, Васкрсење и Вазнесење значе за Хришћане свеспаситељно дело искупљења од греха и спасења целог људског рода. Име Исус се изводи од јеврејске речи Је-hoshua (Лука 2,21), која значи Спаситељ (Мт 1,21), а звање Христос (јев: Месија, грч: Μεσσίας; Јн 1,41) значи "помазани", тј. Помазаник, и означава лице Богом одређено за посебни задатак. Код Јевреја су свештеници били помазивани приликом свог увођења у службу (1 Дн 16,22), (Зах 4,14). Да би се разликовао од других са истим именом, уз Његово име додаје се географско одређење: Исус из Назарета Галилејског (Мт 21,11; Мк 1,9), Исус из Назарета (Јн 1,45; 18,5,7; Дап 2,22,32,36), или Исус Назарећанин (Мк 1,24; 10,47; Лк 24,19).

Име Исус јесте лично име нашег Господа, а име Христос додаје се да би се он идентификовао са обећаним Месијом. Реч Христос јавља се у Новом Завету 529 пута, од тога 379 у посланицама Св. Павла. Друга имена се понекад придају уз имена Исус Христос, као: Господ, Цар, Цар Израиљев, Емануил, Син Давидов. Постоје нехришћански извори који говоре о Исусу Христу и они представљају живи доказ скептицима, о историјском постојању и овоземаљском животу нашег Спаситеља. Веровање да Исус јесте Господ је најдревније хришћанско веровање (Рим 10,9; 1 Кор 12,3; 2 Кор 4,5,14; Кол 2,6; 1 Петр 1,3; Лк 23,42)....

http://www.pravoslavlje.net/index.php?title=%D0%91%D0%BE%D0%B3_%D0%A1%D0%B8%D0%BD
 
Свети Дух

СВЕТИ ДУХ (грч: Άγιο Πνεύμα); треће Лице Свете Тројице; Дух Свети од вечности исходи од јединствене ипостаси Бога Оца, једнобитан је са Оцем и Сином и има икономијску улогу у општем промислитељском плану (домостроју) Божијем, почев од самог стварања света, па све до доласка реалности будућег века.

Свети Дух мистично је делотворан у сваком великом акту божанске делатности: стварању, искупљењу, последњем суду. Божанско достојанство Светог Духа, Његово нераздељиво припадање Светој Тројици, Црква је примила од Апостола као богооткривену истину и дефинисала осмим чланом Символа вере: "Верујем... И у Духа Светога, Господа, Животворног, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке." Свакога ко би порицао да Свети Дух није "Дух из Бога" (1 Кор 2,12), тј. да није Бог, Црква је одбацивала, а у својој догматско-богословској борби, имала је за највеће противнике две међусобно супротне духоборачке јереси: савелијанство и аријанство, одн. још одређеније - македонијанизам.
Света Тројица

Светотројично тумачење свих Божијих дела подразумева учешће Светог Духа у акту стварања: "Дух Божији дизаше се над водом" (1 Мој 1,2), тј. делатност Светог Духа (Духа Божијег) део је стваралачке активности Божије. Свето Предање објашњава Светог Духа као божанску ипостас која све одржава, нарочито човека, коме Бог "дуну у нос дух живота; и поста човјек душа жива." (1 Мој 2,7) Овај "дух живота", који је поистовећен са Духом Светим (и на основу Септуагинте), јесте оно што је учинило да човек буде "слика Божија." Овакву делатност Светог Духа предсказао је и обећао својим следбеницима и сам Спаситељ, који је оваплоћен Светим Духом. Он је објавио да њега Дух Свети не само посведочава и прославља (Јн 15,26) него и да ће Дух Свети, на дан Педесетнице, Апостолима актуализовати реалност спасоносног подвига и његовог дела (Јн 14,26).

Господ Исус Христос је пред Своје Вазнесење нагласио својим следбеницима да им нема спасења док се не испуне силом Духа Светог (Лк 24,49). Свети Дух је "Дух мудрости" (Еф 1,17), "Дух откривења" (Еф 1,17), који човека испуњава мудрошћу божанском и открива му тајну Богочовека Христа - дејством Светог Духа јавља се литургијски, евхаристијски и теофанијски тајна и реалност Царства Божијег, још у оквирима простора и времена овог света и века. У таквом контексту, однос између Исуса Христа и Светог Духа је неодвојив (христологија и пневматологија су узајамно повезане), мада је Светог Духа немогуће видети (Јн 14,17), што представља суштинску разлику између Христове делатности и делатности Духа Светог. Али, Духом Светим види се Христос (Син), који је слика Бога Оца. Духом Светим, који непрестано борави у Цркви, остварује се есхатолошка природа Цркве као Тела Христовог. "Где је Црква, ту је и Дух Свети" (Св. Иринеј), који "изграђује Цркву Божју" (Св. Василије). Другим речима, сав живот Цркве, свако црквено чинодејство, радња, служба, тајна или дело бива призивањем силе и благодати Светог Духа. "Благодат, давана Светом Тројицом, даје се од Оца кроз Сина у Духу Светом." (Св. Атанасије)....

http://www.pravoslavlje.net/index.php?title=Свети_Дух

- - - - - - - - - -

Света Тројица

Света Тројица
манастир Дечани, VI век

ТРОЈИЦА (грч. Τριάς), Православно учење ο Светој Тројици није само догматски канон или област теологије, него главно и изричито учење ο неизрецивој и несхватљивој љубави Три Личности: Оца, Сина и Духа Светог, који су стваралачки узрок, извор, темељ и центар постојања целог света. Догмат ο божанству Тројице дефинисан је на Другом васељенском сабору (Цариград, 381) у првом члану (Бог), од другог до осмог члана (Син), и у осмом (Дух Свети) члану Символа Вере. Дакле, Света Тројица су један Бог, али Он има три лица: Бог-Отац, Бог-Син и Бог-Дух Свети, која су међу собом потпуно равноправна по божанским особинама. Садржај - сакриј -
1 Света Тројица у Старом Завету
2 Света Тројица у Хришћанству
3 Учење о Светој Тројици
4 Сродне теме

Света Тројица у Старом Завету

У Старом Завету Бог се, поред своје изразите монотеистичке појаве, откривао и као Света Тројица, али не директно и очигледно, већ нејасно, више као сенка оне тројичности која ће се људском роду открити тек Оваплоћењем Сина Божијега. Та нејасна сведочанства из Старог Завета, која се односе на ипостаси (лица) Свете Тројице, су следећа:
Саветовање Свете Тројице о томе како да створе човека: "Да начинимо човека по лику нашем" (1 Moj 1,26).
Tроструко анђелско уздизање хвале Светој Тројици: "Свет, Свет, Свет је Господ Саваот" (Ис 6,3; Отк 4,8).
Долазак тројице људи код Мамвријског дрвета, које је Авраам угостио (1 Мој 18,1-2).
Спомињање Логоса Божијег у (Пс 106/107,20; 118/119,89).
Спомињање Духа Божијег (Пс 32/33,6; 103/104,30-31; Јов 33,4).
Света Тројица у Хришћанству

Још је у раној хришћанској Цркви била укорењена вера у Божију тројичност, која је Апостолима дата од Господа Исуса Христа, као заповест да иду и подучавају све народе крстећи их "у име Оца и Сина и Светог Духа." (Мт 28,19) Значи, не постоје три бога, него сва три божанска лица (од средине IV века називају се ипостаси) чине Свету Тројицу, једносуштну (једнобитну) и нераздељиву. Лица Свете Тројице се међу собом разликују само по личним својствима: Бог-Отац нити се рађа, нити исходи од кога; Бог-Син се превечно рађа од Бога-Оца, а Бог-Дух Свети превечно исходи од Бога-Оца. Велику улогу у прецизирању догмата ο Светој Тројици имали су свети оци: Св. Атанасије Велики, Св. Кирило Александријски, Св. Григорије Богослов, Св. Василије Велики, Св. Максим Исповедник, Св. Јован Дамаскин, Св. Григорије Палама и др.

Свети оци усвојили су формулацију која је и данас критеријум Православног богословља ο Светој Тројици: Бог је једна суштина у три ипостаси и једна заједничка енергија три ипостаси. Суштина (ουσία) и енергија (ενέργεια) сачињавају Божанску природу (φΰσιζ). Свака ипостас (ΰπόστασις) има целокупну суштину, као што је има и Божанство, а ни енергија се не дели на енергију Оца, енергију Сина и енергију Духа, већ је заједничка свим ипостасима. Између Свете Тројице постоји међуипостасно кретање или перихореза (савршено прожимање). Отац је почетни узрок сваке створене ствари, Син творачки, а Дух завршни, па према томе и: "Свака енергија која се од Бога простире на творевину и назива многим називима, од Оца излази, кроз Сина се простире, а у Духу Светом се завршава" (Св. Григорије Ниски, О томе да се не сме говорити ο три Бога).

Истина ο постојању Свете Тројице није логичка претпоставка коју треба доказати путем логичких силогизама. Бога, чија је суштина недокучива за људски разум, ми можемо знати само онолико колико је Он сам себе открио. Α Православље је Откривење и дејство Свете Тројице, изражено кроз пуноћу бића, смисао и циљ постојања....

http://www.pravoslavlje.net/index.php?title=Света_Тројица
 
Старац Клеопа

ПОВЕСТ О ДЕЛАТНОЈ ВЕРИ


...Бејаше у Цариграду неки златар који прављаше сатове, прстене, наруквице и ствари за свету Цркву: путире, Јеванђеља, дискосе, сасуде за Свети Престо, било шта. И бејаше веома побожан. Он је имао узречицу: "Велики је Бог!" А жена његова га прекораваше што сувише често говораше тако. Он, уз сваку реч казиваше: "Велики је Бог!" Кад би му неко рекао штогод, он говораше: " Да, хришћане, велики је Бог!" Други би му рекао да ће што настрадати, он говораше: "Ништа, јер велики је Бог!" Други би га корео, а он говораше: "Ништа, јер велики је Бог!" Толико је често казивао ову реч, да сви говораху: "Код оног златара што казује да велики је Бог". И веома многи долажаху код њега.

"Брате, да ми направиш прстен" -"Направићу, брате, јер велики је Бог!". "Хоћеш ли ми калајисати путир?" - "Калајисаћу, јер велики је Бог!". "Хоћеш ли ми оковати Јеванђеље?" - "Оковаћу, јер велики је Бог!". "Хоћеш ли ми направити наруквицу?" - "Направићу, брате, јер велики је Бог!"

Дочуо је и цар Лав Мудри - јер беше за његово време - да има неки златар кји уз сваку реч казује: "Велики је Бог!". И рече: "Искушаћу га, да видимо говори ли из вере или се навикао да казује тако!" Цар се прерушио, обукао се грађански и отишао је код тог златара са врло скупим прстеном. нА прстену имађаше камен што се назива "камен остриге", најскупоценији камен, што се веома тешко налзи. Има једна рибица што пребива на дну мора.

Како се тешко налази ова рибица! Али се у њој налази овај камен, звани "острига". Колико је траже рониоци и морнари! "Хеј, нађемо ли камен остриге, купићемо толико двораца!" Толико је скупоцен. Доликовало је да цар има камен остриге. Одакле ли га је он примио у наследство?! И камен беше велик и уграђен у прстен.

Одлази прерушен цар код овог златара:

- Добар дан, мајсторе!

- Добар дан, брате, јер велики је Бог!

- Можеш ли да ми поправиш прстен?

- Поправићу, господине, јер велики је Бог! Где је прстен?

- Ево, овде је запакован!

- Ставри га тамо, господине, на полицу, јер има тамо још неко прстење!

- Пази, јер мој прстен има драги камен!

Али цар беше узео камен.

- Остави га, господине, јер велики је Бог! Стави га у ону кутију!

Није га ни погледао, јер беше веома заузет.

- Хеј, али нека ти буде на памети, да којим случајем не нестане мој камен! Ово је скупоцени камен.

Али му није тачно рекао какав камен има.

- Брате, неће нестати, јер велики је Бог!

- Када да дођем? Кад ће бити готов прстен?

- Дођи за осам дана! Јер имам још посла на неким Светим сасудима, па ћу очистити и оно прстење, јер их се више сакупило.

- А тада ће бити готов?

- Готов, господине, јер велики је Бог!

- Збогом!

- Збогом, јер велики је Бог!

Али цар беше узео камен са прстена, и како Цариград беше на обали мора, бацио је камен у море. Ово је рекао: "Изгубићу га! Али ћемо видети да ли онај што вели да велики је Бог, да видимо да ли ће у га Бог избавити из мора?". И баци га у море.

Након осам дана долази код њега цар, такође прерушен.

- Познајеш ли ме, брате?

- Познајем те, господине, јер велики је Бог! Дао си ми прстен на оправку.

- А јеси ли га оправио?

- Јесам!

- А да ли још има камен?

- Господине, рече златар, ја сам поправио прстен, али нисам нашао камен на њему!

- Охо! Знаш ли ти с ким говориш? Ја сам цар Лав!

Склонио је на страну хаљине и показа му царске ознаке.

- И шта ако си цар?

- Ако ми не даш камен, глава оде!

- Ништа, величанство, јер велики је Бог!

- Је л' тако? Показаћу ја теби колико је велик! Ако ми за три дана не вратиш камен на прстен, погубићу те.

- Величанство, ако ме оставиш три дана, велики је Бог, мислим да ћу ти га вратити!

- Али откуд да вратиш ти онакав камен? Видећу те ја! Ево имаш три дана, и за три дана да поставиш камен на место!

А жена почела плакати:

- Тешко мени, изгубио си камен са царевог прстена!

- Хеј, жено, ћути, јер велики је Бог!

- Човече, каже она, па цар ће ти за три дана одсећи главу! Али ће и мени одсећи главу, и свима! Чујеш ли да је имао драги камен, камен остриге.

- Жено, ћути, јер велики је Бог!

- Та види га, море, шта говори!

И почела га је прекоравати, али он је имао веру у Бога. Жена, будући огорчена тога дана, отишла је на пијацу да купи неку рибу и мислила је: "Тешко мени, сад ће му одсећи главу! Ово је цар био! И чујеш какав је драги камен имао?".

Деца исто тако говораху:

- Тешко нама, татице!

- Хеј, дечаци, велики је Бог! Гледајте своја посла.

Када је дошла жена кући, имала је велике рибе, купила је на пијаци, и кад распори прву рибу, нађе у њеном стомаку каменчић, али га она не познаваше. Леп; веома јако сијаше.

- Види, море човече, шта је ово? Када сам секла рибу, нашла сам га овде.

Погледа га он.

- Хеј, жено, ово је камен са царевог прстена! Рекао сам ти да је велики Бог!

- Шта говориш?

- Да га ја сад оперем. И кад га је ватио у прстен, за чудо се уклопио. Ехе, нека, очистићу га ја добро и поставити му га! Ћути! Видиш да велики је Бог!

Узе он прстен, добро га очисти, очисти и камен и постави га на место. Цар дође за три дана, овога пута обучен у униформу.

- познајеш ли ме?

- Познајем те, величанство, јер велики је Бог!

- Је ли готов прстен?

- Готов је, величанство, јер веики је Бог!

- Јеси ли камен поставио?

- Поставио сам га, величанство, јер велики је Бог!

- Видећу те ја колико је велики! Дај прстен овамо!

Дође цар, и кад погледа прстен, загледа га добро, обрне га на све стране и каже:

- Хеј, човече, ако сам ја овај камен извадио одавде и бацио га у море, па га видим овде натраг, заиста и ја онда велим да велики је Бог! Како си га нашао? Ко ти га је донео? Где се могао наћи овакав камен, вредан колико и царство?

- Величанство, велики је Бог! Ето жена је донела рибу са пијаце и нашла га је у стомаку једне рибе.

Тада је цар рекао:

- Од данас си мој саветник, и држаћу те уз себе целога живота, јер сам спознао да ти не казујеш "велики је Бог" само устима. Ти, кад казујеш ову реч, казујеш је из дубине срца и имаш веру у Бога ваистину делатну, постојану и стамену веру у моћ Божију. Ти имаш тако снажну веру, да у свему успеваш, јер је Бог с тобом, јер ти не само што говориш језиком, него верујеш од срца. Прави си верник!

Од тога дана узео га је за саветника на двору. И тако је тога златара са вером његовом да "је велики Бог" учинио Бог великим на земљи и сигурно и на небу, после његове смрти.





ВЕЛИКИ ЈЕ БОГ,
Беседе, поуке и разговори
стр. 30-33.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/Veliki-Je-Bog.htm :andjeo::ceka::kafa:
 
Ebu Hurejre r.a. prenosi da je Allahov Poslanik, s.a.v.s., rekao: "Kada je Allah stvorio Dzennet i Dzehennem, poslao je Dzibrila u Dzennet i rekao mu: "Otidji, pogledaj Dzennet i nagradu koju sam pripremio stanovnicima Dzenneta. Dzibril ode, pogleda Dzennet i nagradu pripremljenu njegovim stanovnicima, i kada se vrati, rece Uzvisenom Allahu:

- "Tvoje mi moci, u Dzennet ce uci svako ko za njega cuje!"

Allah naredi pa se Dzennet okruzi neugodnostima i rece Dzibrilu: "Vrati se i pogledaj kakvu sam nagradu pripremio stanovnicima Dzenneta. Kada se Dzibril vrati Dzennetu, ugleda Dzennet okruzen neugodnostima, i odmah se vrati Allahu:

- Tvoje mi moci, bojim se da ce iko uci u Dzennet!

- Otidji i pogledaj Dzehennem i kaznu koju sam pripremio stanovnicima Dzehennema - naredi mu Allah.

Kada dodje do Dzehennema i ugleda njegovu razbuktalu vatru, vrati se nazad i rece:

- "Tvoje mi moci, niko ko cuje za Dzehennem, nece uci u njega!"

Allah naredi da se Dzehennem okruzi strastima, i rece Dzibrilu da ga ponovo pogleda. Kada ugleda Dzehennem, Dzibril progovori:

- Tvoje mi moci, bojim se da ce se iko spasiti Dzehennema!"
 
Heb 9:27 I kao što je ljudima određeno jednom umreti, a potom sud:


Rev 20:11 I videh veliki beo presto, i Onog što seđaše na njemu, od čijeg lica bežaše nebo i zemlja, i mesta im se ne nađe.
Rev 20:12 I videh mrtvace male i velike gde stoje pred Bogom, i knjige se otvoriše; i druga se knjiga otvori, koja je knjiga života; i sud primiše mrtvaci kao što je napisano u knjigama, po delima svojim.
Rev 20:13 I more dade svoje mrtvace, i smrt i pakao dadoše svoje mrtvace; i sud primiše po delima svojim.
Rev 20:14 I smrt i pakao bačeni biše u jezero ognjeno. I ovo je druga smrt.
Rev 20:15 I ko se ne nađe napisan u knjizi života, bačen bi u jezero ognjeno.

Pitanje za sve, šta predstavlja druga smrt? Večni život u paklu ili...

?
 
Poslednja izmena:
Da bi shvatili kako to mrtvaci stoje pred Bogom (12. stih), moramo pročitati celu 20. glavu.

U 20. glavi se govori o dva vaskrsenja, vaskrsenju pravednih (vaskrsenje u večni život) i vaskrsenju nepravednih (vaskrsenje suda) u razmaku od hiljadu godina... evo pročitajte sami:

Rev 20:1 I videh anđela gde silazi s neba, koji imaše ključ od bezdana i verige velike u ruci svojoj.
Rev 20:2 I uhvati aždahu, staru zmiju, koja je đavo i sotona, i sveza je na hiljadu godina,
Rev 20:3 I u bezdan baci je, i zatvori je, i zapečati nad njom, da više ne prelašćuje narode, dok se ne navrši hiljadu godina; i potom valja da bude odrešena na malo vremena.
Rev 20:4 I videh prestole, i seđahu na njima, i dade im se sud, i duše isečenih za svedočanstvo Isusovo i za reč Božiju, koji se ne pokloniše zveri ni ikoni njenoj, i ne primiše žig na čelima svojim i ruci svojoj; i oživeše i carovaše s Hristom hiljadu godina.
Rev 20:5 A ostali mrtvaci ne oživeše, dokle se ne svrši hiljada godina. Ovo je prvo vaskrsenje.
Rev 20:6 Blažen je i svet onaj koji ima deo u prvom vaskrsenju; nad njima druga smrt nema oblasti, nego će biti sveštenici Bogu i Hristu, i carovaće s Njim hiljadu godina.
Rev 20:7 I kad se svrši hiljadu godina, pustiće se sotona iz tamnice svoje,
Rev 20:8 I izići će da vara narode po sva četiri kraja zemlje, Goga i Magoga, da ih skupi na boj, kojih je broj kao pesak morski.
Rev 20:9 I iziđoše na širinu zemlje, i opkoliše logor svetih, i grad ljubazni; i siđe oganj od Boga s neba, i pojede ih.
Rev 20:10 I đavo koji ih varaše bi bačen u jezero ognjeno i sumporito, gde je zver i lažni prorok; i biće mučeni dan i noć va vek veka.
Rev 20:11 I videh veliki beo presto, i Onog što seđaše na njemu, od čijeg lica bežaše nebo i zemlja, i mesta im se ne nađe.
Rev 20:12 I videh mrtvace male i velike gde stoje pred Bogom, i knjige se otvoriše; i druga se knjiga otvori, koja je knjiga života; i sud primiše mrtvaci kao što je napisano u knjigama, po delima svojim.
Rev 20:13 I more dade svoje mrtvace, i smrt i pakao dadoše svoje mrtvace; i sud primiše po delima svojim.
Rev 20:14 I smrt i pakao bačeni biše u jezero ognjeno. I ovo je druga smrt.
Rev 20:15 I ko se ne nađe napisan u knjizi života, bačen bi u jezero ognjeno.
 
Heb 9:27 I kao što je ljudima određeno jednom umreti, a potom sud:


Rev 20:11 I videh veliki beo presto, i Onog što seđaše na njemu, od čijeg lica bežaše nebo i zemlja, i mesta im se ne nađe.
Rev 20:12 I videh mrtvace male i velike gde stoje pred Bogom, i knjige se otvoriše; i druga se knjiga otvori, koja je knjiga života; i sud primiše mrtvaci kao što je napisano u knjigama, po delima svojim.
Rev 20:13 I more dade svoje mrtvace, i smrt i pakao dadoše svoje mrtvace; i sud primiše po delima svojim.
Rev 20:14 I smrt i pakao bačeni biše u jezero ognjeno. I ovo je druga smrt.
Rev 20:15 I ko se ne nađe napisan u knjizi života, bačen bi u jezero ognjeno.

Pitanje za sve, šta predstavlja druga smrt? Večni život u paklu ili...

?
И где то да нађем, где си то нашао?

- - - - - - - - - -

Da bi shvatili kako to mrtvaci stoje pred Bogom (12. stih), moramo pročitati celu 20. glavu.

U 20. glavi se govori o dva vaskrsenja, vaskrsenju pravednih (vaskrsenje u večni život) i vaskrsenju nepravednih (vaskrsenje suda) u razmaku od hiljadu godina... evo pročitajte sami:

Rev 20:1 I videh anđela gde silazi s neba, koji imaše ključ od bezdana i verige velike u ruci svojoj.
Rev 20:2 I uhvati aždahu, staru zmiju, koja je đavo i sotona, i sveza je na hiljadu godina,
Rev 20:3 I u bezdan baci je, i zatvori je, i zapečati nad njom, da više ne prelašćuje narode, dok se ne navrši hiljadu godina; i potom valja da bude odrešena na malo vremena.
Rev 20:4 I videh prestole, i seđahu na njima, i dade im se sud, i duše isečenih za svedočanstvo Isusovo i za reč Božiju, koji se ne pokloniše zveri ni ikoni njenoj, i ne primiše žig na čelima svojim i ruci svojoj; i oživeše i carovaše s Hristom hiljadu godina.
Rev 20:5 A ostali mrtvaci ne oživeše, dokle se ne svrši hiljada godina. Ovo je prvo vaskrsenje.
Rev 20:6 Blažen je i svet onaj koji ima deo u prvom vaskrsenju; nad njima druga smrt nema oblasti, nego će biti sveštenici Bogu i Hristu, i carovaće s Njim hiljadu godina.
Rev 20:7 I kad se svrši hiljadu godina, pustiće se sotona iz tamnice svoje,
Rev 20:8 I izići će da vara narode po sva četiri kraja zemlje, Goga i Magoga, da ih skupi na boj, kojih je broj kao pesak morski.
Rev 20:9 I iziđoše na širinu zemlje, i opkoliše logor svetih, i grad ljubazni; i siđe oganj od Boga s neba, i pojede ih.
Rev 20:10 I đavo koji ih varaše bi bačen u jezero ognjeno i sumporito, gde je zver i lažni prorok; i biće mučeni dan i noć va vek veka.
Rev 20:11 I videh veliki beo presto, i Onog što seđaše na njemu, od čijeg lica bežaše nebo i zemlja, i mesta im se ne nađe.
Rev 20:12 I videh mrtvace male i velike gde stoje pred Bogom, i knjige se otvoriše; i druga se knjiga otvori, koja je knjiga života; i sud primiše mrtvaci kao što je napisano u knjigama, po delima svojim.
Rev 20:13 I more dade svoje mrtvace, i smrt i pakao dadoše svoje mrtvace; i sud primiše po delima svojim.
Rev 20:14 I smrt i pakao bačeni biše u jezero ognjeno. I ovo je druga smrt.
Rev 20:15 I ko se ne nađe napisan u knjizi života, bačen bi u jezero ognjeno.
Из које то књиге цитираш?
 
Poštovani Israphel,

Zar ova priča ne otkriva jasno KARAKTER...

?
Za boga miloga, kakav karakter? Zar Jahve ima karakter? Bog sa karakterom???? Sacuvaj vas boze! I ono zalosno pravoslavno lupetanje koje je sistesmom copy/paste postirao Legenda o milostivom bogu koji je ne jedanput pocinio genocit, nema veze sa bilo kakvim rezonom i logikom. Zdrava pamet to ne moze da "svari" To je za one koji sve primaju "zdravo za gotovo", tj. za one sa puno supljina.

- - - - - - - - - -

Zivot posle smrti???? Neverovatna pamet (?).
 
Za boga miloga, kakav karakter? Zar Jahve ima karakter? Bog sa karakterom???? Sacuvaj vas boze! I ono zalosno pravoslavno lupetanje koje je sistesmom copy/paste postirao Legenda o milostivom bogu koji je ne jedanput pocinio genocit, nema veze sa bilo kakvim rezonom i logikom. Zdrava pamet to ne moze da "svari" To je za one koji sve primaju "zdravo za gotovo", tj. za one sa puno supljina.

- - - - - - - - - -

Zivot posle smrti???? Neverovatna pamet (?).
:hahaha:

Са тобом никад није досадно... :)
Ко је начинио геноцид, Бог?
Памет? Шта је то памет, памет изнад Божије промисли? :ceka:
 

Back
Top