Tekila Gerila
Aktivan član
- Poruka
- 1.113
Из неких руских кругова у Србији стижу непримерене изјаве које се односе на наш политички амбијент, а присутни су и гори примери по српске и руске интересе штетног понашања
Недавно нам је Александар Конузин, без нужног сагледавања шире слике, поручио да се највећи нововременски узлет српско-руских односа подудара са његовим мандатом (који се опет поклапа са Владом Цветковић-Дачић). Уз то је – поново наглашавајући да је свака српска Влада добар партнер за Русију – изричито похвалио део одлазећег српског естаблишмента, односно истакао велики допринос сарадњи Србије и Русије, наших владајућих структура које воде спољне послове. Колико је поменути став амбасадора Руске Федерације чињенично утемељен и да ли он – као и понашање и неких других значајних руских функционера који су код нас „на привременом боравку“ – доприноси дугорочним интересима њихове (и наравно наше) државе?
СПОЉНОПОЛИТИЧКИ ПОКЕР
ДС је доминирао српском политичком сценом од 2001. до краја 2003. године. Тада је дошло до убрзаног удаљавања Србије од Русије, а отворено се говорило о евроатлантским интеграцијама као „нашем“ приоритету. Но, руско-српски државни односи поново су почели добро да се развијају после 2004. године. Пошто је ДСС преузео кормило власти, у почетку дискретно, а потом и све енергичније, кренуло се ка реализацији енергетског „пакта“ који Москва сада сматра највећим практичним плодом наше савремене сарадње. На мишиће, упркос жестоким отпорима неких својих коалиционих партнера (сетите се само Динкићеве партије), патриотски део Владе успео је да изгура готово целокупан посао у вези са продајом 51 одсто акција НИС-а руским партнерима, те у недељивом пакету са тим (што је за нас од суштинског економског и стратешког значаја) – договор да ће паневропски гасовод „Јужни ток“ прећи преко Србије. Пошто је у мају 2008, уз свестрану подршку Запада коју је платио асистирањем стварању косовске квазидржаве, све кључне полуге власти поново преузео ДС, он у вези са питањем енергетског партнерства са Русијом више није имао куд.
Од 2008. године до тек окончаних избора, односи између руске и српске државе (што не би требало мешати са искреним пријатељством наших народа) одвијали су се слично као у браку заснованом на голом интересу, али са много позерских елемената за јавност. Било је ту заклињања у „љубав“, хладних калкулација, покушаја варања и варница. Москва је настојала да до краја реализује оно што је договорено у вези са НИС-ом и „Јужним током“, као и да повећа простор за руско пословање у областима нашег, у најширем смислу схваћеног, економског живота, где мисли да је то за руску привреду курентно. У надигравањима и прављењу комбинација имале су удела и разни српски и руски мешетари из корпорација укључених у те послове. У том погледу, можда се најдаље отишло у НИС-у, где је успостављено право братство српске политике и руске енергетске „нове класе“, која, углавном, не зна ни за отаџбину, ни за било шта друго узвишено, а занима је само бескрупулозно извлачење профита. „Жута“ Србија и не крије да ЕУ сматра важнијом од земље коју води, а Русију, да поновим, доживљава као сметњу за интензивирање евроатлантских интеграција Србије. Опет, ДС и партнери нису гадљиви на руски новац, а осетљиви су на могуће реакције српске патриотске (и по правилу русофилске) јавности, па стога играју разне игре са Русима.
Официјелни Београд гледао је да сарађује са Русијом колико год је на разне начине могао да профитира, али ипак да се много не замери западним менторима. Јасно је да није пуштао Русе у секторе од стратешког значаја (који до 2008. године нису већ били отворени). Ипак, да би добио на другој страни оно што му је потребно, понекад се правио да ће са Русима да крене путем стратешког партнерства. Када је 2009. године запело са новим аранжманом са ММФ-ом, одједном је Русију прогласио за један од „стубова“ спољне политике. У посету Србији крајем те године дошао је и тадашњи руски председник Медведев. Играјући „покер“ са Русима, „жути“ су брзо нашли заједнички језик са ММФ-ом. Штавише, мало кретање наше клацкалице ка Истоку, резултирало је убрзаним укидањем виза за ЕУ. Што се Кремља тиче, он је, глумећи да имамо пријатељску идилу, штитећи своје интересе понекад затезао „конопац“, али је строго пазио да не угрози везе са српским званичницима, нити да се на Балкану претерано конфронтира са Вашингтоном и Бриселом.
Москви, да се не заваравамо, Балкан није приоритет, и због њега не жели да улази у веће ризике. Ипак, није да овде не препознаје своје интересе. Циљ јој је (1) да се у нашем региону што боље економско-енергетски позиционира, (2) да одржи културне и унапреди политичке везе за народима са којима Руси имају традиционално добре односе, и, коначно, (3) да отежа даље ширења НАТО-а на Исток. До 2007. године Кремљ је сматрао да није реално да Србија и друге земље региона остану ван Атлантског пакта, али од када је ДСС успео да наметне усвајање одлуке о војној неутралности, Русија је препознала шансу да увлачење Украјине и других екс-совјетских република у НАТО отежава на нашем терену. Украјинским лобистима западне алијансе постало је много теже да грађанима те Русији етнички и историјски блиске земље (колико је нама Црна Гора), објасне да би они требало да подрже оно што Срби, лоцирани знатно западније од њих, одбијају. Зато је Кремљу и те како важно да останемо ван НАТО-а.
Недавно нам је Александар Конузин, без нужног сагледавања шире слике, поручио да се највећи нововременски узлет српско-руских односа подудара са његовим мандатом (који се опет поклапа са Владом Цветковић-Дачић). Уз то је – поново наглашавајући да је свака српска Влада добар партнер за Русију – изричито похвалио део одлазећег српског естаблишмента, односно истакао велики допринос сарадњи Србије и Русије, наших владајућих структура које воде спољне послове. Колико је поменути став амбасадора Руске Федерације чињенично утемељен и да ли он – као и понашање и неких других значајних руских функционера који су код нас „на привременом боравку“ – доприноси дугорочним интересима њихове (и наравно наше) државе?
СПОЉНОПОЛИТИЧКИ ПОКЕР
ДС је доминирао српском политичком сценом од 2001. до краја 2003. године. Тада је дошло до убрзаног удаљавања Србије од Русије, а отворено се говорило о евроатлантским интеграцијама као „нашем“ приоритету. Но, руско-српски државни односи поново су почели добро да се развијају после 2004. године. Пошто је ДСС преузео кормило власти, у почетку дискретно, а потом и све енергичније, кренуло се ка реализацији енергетског „пакта“ који Москва сада сматра највећим практичним плодом наше савремене сарадње. На мишиће, упркос жестоким отпорима неких својих коалиционих партнера (сетите се само Динкићеве партије), патриотски део Владе успео је да изгура готово целокупан посао у вези са продајом 51 одсто акција НИС-а руским партнерима, те у недељивом пакету са тим (што је за нас од суштинског економског и стратешког значаја) – договор да ће паневропски гасовод „Јужни ток“ прећи преко Србије. Пошто је у мају 2008, уз свестрану подршку Запада коју је платио асистирањем стварању косовске квазидржаве, све кључне полуге власти поново преузео ДС, он у вези са питањем енергетског партнерства са Русијом више није имао куд.
Од 2008. године до тек окончаних избора, односи између руске и српске државе (што не би требало мешати са искреним пријатељством наших народа) одвијали су се слично као у браку заснованом на голом интересу, али са много позерских елемената за јавност. Било је ту заклињања у „љубав“, хладних калкулација, покушаја варања и варница. Москва је настојала да до краја реализује оно што је договорено у вези са НИС-ом и „Јужним током“, као и да повећа простор за руско пословање у областима нашег, у најширем смислу схваћеног, економског живота, где мисли да је то за руску привреду курентно. У надигравањима и прављењу комбинација имале су удела и разни српски и руски мешетари из корпорација укључених у те послове. У том погледу, можда се најдаље отишло у НИС-у, где је успостављено право братство српске политике и руске енергетске „нове класе“, која, углавном, не зна ни за отаџбину, ни за било шта друго узвишено, а занима је само бескрупулозно извлачење профита. „Жута“ Србија и не крије да ЕУ сматра важнијом од земље коју води, а Русију, да поновим, доживљава као сметњу за интензивирање евроатлантских интеграција Србије. Опет, ДС и партнери нису гадљиви на руски новац, а осетљиви су на могуће реакције српске патриотске (и по правилу русофилске) јавности, па стога играју разне игре са Русима.
Официјелни Београд гледао је да сарађује са Русијом колико год је на разне начине могао да профитира, али ипак да се много не замери западним менторима. Јасно је да није пуштао Русе у секторе од стратешког значаја (који до 2008. године нису већ били отворени). Ипак, да би добио на другој страни оно што му је потребно, понекад се правио да ће са Русима да крене путем стратешког партнерства. Када је 2009. године запело са новим аранжманом са ММФ-ом, одједном је Русију прогласио за један од „стубова“ спољне политике. У посету Србији крајем те године дошао је и тадашњи руски председник Медведев. Играјући „покер“ са Русима, „жути“ су брзо нашли заједнички језик са ММФ-ом. Штавише, мало кретање наше клацкалице ка Истоку, резултирало је убрзаним укидањем виза за ЕУ. Што се Кремља тиче, он је, глумећи да имамо пријатељску идилу, штитећи своје интересе понекад затезао „конопац“, али је строго пазио да не угрози везе са српским званичницима, нити да се на Балкану претерано конфронтира са Вашингтоном и Бриселом.
Москви, да се не заваравамо, Балкан није приоритет, и због њега не жели да улази у веће ризике. Ипак, није да овде не препознаје своје интересе. Циљ јој је (1) да се у нашем региону што боље економско-енергетски позиционира, (2) да одржи културне и унапреди политичке везе за народима са којима Руси имају традиционално добре односе, и, коначно, (3) да отежа даље ширења НАТО-а на Исток. До 2007. године Кремљ је сматрао да није реално да Србија и друге земље региона остану ван Атлантског пакта, али од када је ДСС успео да наметне усвајање одлуке о војној неутралности, Русија је препознала шансу да увлачење Украјине и других екс-совјетских република у НАТО отежава на нашем терену. Украјинским лобистима западне алијансе постало је много теже да грађанима те Русији етнички и историјски блиске земље (колико је нама Црна Гора), објасне да би они требало да подрже оно што Срби, лоцирани знатно западније од њих, одбијају. Зато је Кремљу и те како важно да останемо ван НАТО-а.
i još da mu prenese reči president Obame da je american people uz njega 
