Slazem se, otac Voje Kostunice je cuveni KPJ sudija Jovan Damjanovic.........дакле, колико ће још воде протећи Дунавом и Савом док се не ратосиљамо овог комуњарског шљама !
Само за тебе!
ДА НЕ ШИРИШ ЛАЖИ 
_______________________________________
Vojislav Koštunica
Početak - rođen je 24. aprila 1944. godine u selu Koštunići (Ravna Gora).
Otac Jovan bio je advokat i sudija, majka Radmila, (Aranđelović) domaćica. Pradeda Vojislava Koštunice bio je Jovan Damljanović, član Sovjeta za vreme Miloša Obrenovića pa, kako ga je Miloš po imenu sela počeo zvati Koštunica, to mu je postao nadimak. Vremenom je ime sela postalo prezime Damljanovića.
Pradeda Jovan bio je učesnik Svetoandrejske skupštine. Vojin otac, Jovan, posle Drugog svestkog rata dolazi u sukob s ondašnjim vlastima, ostaje bez posla i prodaje kuću u Gornjem Milanovcu.
Nacionalnost - Srbin. On, koga optužuju da je veći nacionalista i od Šešelja (otuda i nadimak Šešelj u fraku), kaže: "U Srbiji postoje tri shvatanja nacionalnog pitanja - šovinističko, kosmopolitsko i mikropatriotsko.
Sva tri su izdanak ove vlasti. Jedan deo pobornika takozvane građanske opcije naših kosmopolita smatra da je sramota biti rodoljub.
Najžešći među njima smatraju da biti demokrata znači mrzeti svoj narod. Oni treći misle da se može biti Srbin samo do izvesnog puteljka ili potočića.
Prema njihovom shvatanju, na našim geografskim kartama trebalo bi izvršiti ispravke - Drina nije reka, već okean".
Verska opredeljenost - pravoslavac.
Obrazovanje - gimnaziju je završio u Beogradu, maturirao je 1962. Pravni fakultet završio 1966, magistrirao 1970, a doktorirao 1974. godine s tezom "Instituciolizovana opozicija u političkom sistemu kapitalizma".
Karijera -
Vojislav je bio asistent na Pravnom fakultetu od 1970. do 1974. godine. U javnosti se pojavio 1971. kad je stao na stranu profesora Miloša Đurića.
Zbog žestokog i doslednog osporavanja tzv. radničkih amandmana i Prednacrta ustava iz 1974. platio je visoku cenu - izbacili su ga s fakulteta. Doslednost je pokazao i kad je odbio da se vrati na fakultet, ne pružajući svojim progoniteljima mogućnost iskupljenja.
U međuvremenu vlast mu je, kao i ostalim nepodobnim, omogućila rad u institutu, danas poznatom kao Institut za filozofiju i društvenu teoriju.
Osamdesetih se angažuje u Odboru za zaštitu slobode misli i izražavanja, zajedno s Ćosićem, Čavoškim, Palavestrom, Tadićem...
Dela - "Politički sistem kapitalizma i opozicija" i "Stranački pluralizam ili monizam" koju je napisao s Kostom Čavoškim.
Stranački angažman - nikad nije bio član SK. Možda zato što "komunisti nikad nisu bili pravi, već cinični nacionalisti".
"Za njih je rešavanje nacionalnog pitanja uvek bilo sredstvo a ne cilj", rekao je 1994, a po osnivanju JUL-a dodao: "Petokraka i ruža, dve komunističke partije za jednu zemlju su, zaista, mnogo". S grupom prijatelja u svom stanu osniva DS (1989).
Seća se: "Prvi razgovori o stvaranju DS započeti su u krugu prijatelja gde su bili Kosta Čavoški, Leon Koen i ja... Mislili smo da će pitanje ko vodi stranku biti nevažno, bili smo nepopravljivi idealisti".
Zbog neslaganja s Dragoljubom Mićunovićem i Zoranom Đinđićem o angažovanju DS u DEPOS-u, kao i nejasnog određenja DS prema nacionalnom pitanju, s grupom istomišljenika 1992. godine napušta tu stranku i stvara novu - Demokratsku stranku Srbije. Iz ovog perioda datiraju optužbe Vuka Draškovića na račun Koštunice da je grobar demokratske opozicije, ali i nadimak za DSS - "šljivarska stranka"(zbog plakata "zrelo je").
Zanimljivosti - doslednost, doslednost i doslednost... ali i udaranje kontre svemu i svakome. Jedini nije "video Slobu", nije išao na Cetinje na Milovu inaguaraciju, bio je odvojeno i kad je bio u "Zajedno". Doslednost se ogleda i u nepriznavanju "žabljačkog Ustava" i napadanju Crnogoraca da (bilo Momir bilo Milo) žele samostalnu državu.
Mnogi mu zameraju da je previše intelektualan u obraćanju narodu i to ilustruju fenomenom - u predizbornim anketama Koštunica dobija najviše glasova kao prototip potrebnog političara na prostorima ovdašnjim, a onda na izborima neki "jurodivi", epski i galamljivi protivkandidati, odnesu mu glasove ispred nosa.
Optužen da je ultranacinalista branio se pričom da DSS nije nikad govorila da će granice srpskih zemalja biti tamo gde su srpske jame i grobovi ali i upozorio, citirajući Borisava Pekića: "Mi Jugoslaviju nismo razbili, ali nećemo dozvoliti ni da ona razbije nas".
S obzirom da je pravnik, često ga pitaju da proceni ovo i ono, često njegova predviđanja budu tačna. Aleksandar Tijanić i drugi "oštrojeziki" hroničari našeg vremena jedino njemu odaju poštovanje, a Tijanić ga naziva fakirom srpske opozicije i prognozira skori uspeh (braća Tarabići iz sela Kremne još davno su utvrdili da će na čelu Srbije biti čovek čije je prezime kao naziv sela iz kojeg potiče).
Sagovornici tvrde da se Vojislav retko smeje, a kad ga je jedan pitao zašto je to tako, dobio je odgovor: "U politici je mnogo šta deo prirode ličnosti. U stranačku politiku ušao sam očekujući da će posao ubrzo biti završen, da će brže doći do demokratskih promena.
Deo nezadovoljstva potiče od činjenice da ovaj angažman traje duže nego što sam se nadao". Na pitanje šta bi uradio kad bi bio predsednik Srbije, izjavio je: "Najpre bih okupio najumnije ljude Srbije i od njih zatražio savet šta da činim. A posle bih pregovarao, pregovarao i pregovarao.
Naša deviza mora biti - ni rat ni kapitulacija".
Z.Vulić
_______________________________________________
Имаш ли неко питање можда?
Или још коју лаж да проспеш?
