''...Девете године 97 племенских српских старешина нападну на град Фејжухан у Љао-дуну, а управљач те области Цзи-Сењ, предан је суду и умръо је у тамници, што су га Срби, при реци Гујшују, побили. 13 год. владе Јун-Јуан-а 101 старешина: плем: срп: пз Љаодуна нападну на Ју-беј-нхин, из овог ступе у Јуј-Јан, но ту их побије управљач ове области. После овога, а за време владе имп. Јун-Џу 110 племен: срп: старешина под своји владаоцем Јанчом — Јанчијан —јаве се двору с поздравом, Дин-Хеу зато да Јанчи кнежески печат са пантљикама, црвена кола с три коња и заповедио је сместити га под градом Нинче, где се морао и двор подигнути који је био и за промену и одкуп робља и т.д. и тај сав приход да прима Јанча али да буде веран Китају и да што више убија Хуна. Од 120. плем. срп: свако је да доведе таоца и од тог доба час су се одтрзавали од империје и на ову нападали, а час јој се покоравали, бијући ce час са Хунима, а час опет са Ухуанцима и т.д. Друге год. владе Јуан-Чу 115 срп: плем: обседну град Вулуј - хан, у ком су се китајске војске, из оближњих области, слегле и добро држале. Одавде нападну на логор у Фули и ту побију све чиновнике и житеље који непобегну.
Четврте године овог императора 117 срп: племена под управом Ранка, Срба из Раоса, сагору пограничну брану —вратнице—и нападну на житеље, а ухунска старешина Јуј-Џихуј, бивши у вражди са Ранком, притекне у помоћ Китајцима, нападне на овога, убије Ранка и разбивши га савршено убивши му 1300 људи, а остале све Србе зароби. Сва добит и земља српска да се Ухунцима и Монголима за награду. 5. год у јесен 10.000 коњаника српских у Дајгуру пређу стену и раштркани нападну на градове села и варош. Они су сагоревали дворце и правителствене зграде, побили чиновннке, па се са пљеном опет натраг вратили; јер је погранична оклопничка војска отишла била на зимовку. Зими опет Срби ступе у Лијан, област, и обседну град Гјуј-јун-гуан. Шесте године они опет пређу утврђену стену Моченеај и побивши чиновнике врате се натраг са добитком, али их главни Ухуански пристав Дин-Цзуњ са 3000 стрелаца и млогим Хунима стигне, разтера и опљачка. Прве године владе Јун-Нин-а две старешине српске над 120 плем: Уљун и Цичијан, из Раоса, јаве се двору, поднесу даре и покоре се, а император заповеди их произвести у чинове кнежеске и према тима обдарити их свиленим и кадифеним поклонима. Но већ прве год. владе Гјањ-Гуана Цичан срп: старешина одтргне се од империје нападне на Гјуј-јун, а управљач обл. Јун-џун, Чењ-Јан који је противу овога изашао, буде савршено разбијен, негледајући на личну заштиту његове особе официром Јан—Му, који је са друговима, у том боју и пао. Срби опколе главног ухуанског пристави Сјуја Чана, кога тек спасу са својим војскама главни хунски пристав Гии Кјеј и Пхан Сеј управ: обл: Јујџеу.
Срби су имали неколико десетина тисућа коњаника, па како су непрестано и главно, при нападајима, убијали чиновнике и власти, дрзост им је долазила до највећег вршка. Прве год. владе Јањ-Гуана опет су нападали и грабили Јанмин и Динсен после на Тхајујан, а 2 г. после тога Цичан, или Цичић, ca 10.000 коњаника, које раздели на млоге групе, нападне на јужне Хуне у срезу Манбохјан, којих је кнез Југјан-жаџпао са 1000 војника. Треће год. над 124 пл: Цичан или Цичић у јесен нападне на јужне Хуне у Гаољу, разбије их и убије им кнеза Цзјанхана. Ујесен са 126 плем. стар. исти Цичан нападне на Дајгјуљ, у којој битци падне, областни упр. Ли Чао, а идуће године са 127 племена Хунски пристан Џан Хо са 10.000 коњаника и пешака и са силном Монголском сајузном војском разбије Србе који 2000 кола изгубе и т.д. Сад даље иду непрестане борбе Китајаца са тим Цичаном, који се већ и иза својих стена боре са овима, а кад умре Цичан, тада се ређе јављаху Срби.
Али у време царовања импер. Сју-Ањ-Ди од 147—167 год. — јавља се цар српски Танча—о којег се рођењу по азијским гаткама млого прича. — Он је завладао млогим зем: издао законе, основао дворац под планином Чочеу, нешто мало више од 300 ли од Гаоља. Он је непрестано нападао и плачкао погранична кит: места, на сјевер задржи Динлине, на југу побије Фујује, на западу Усуне — и данас остатак кавкаске расе — и завлада свима земљами, које су некада биле под Хунима. Танча је непрестано нападао — даље се описују те битке у којима је по неколико десетина тиcyћa српске коњице плачкало и убијало све — китајску државу и двор врло обезпокојен силом Срба пошље посланика Танчи са титулом Вана, кнежевим печатом и утврђајем мира на основу сродства. Танча то неприми но још силније почне нападати на империју плачкати, грабити и убијати са све три границе и то тако, да је у јесен Јуј пиcao држави:
„Срби су од почетка пролећа па ево до ове јесени више од 30 пута на нас нападали и плачкали. Усуђујем се представити: да би војске из свију окр.области Јуџеја зими, ван стене једанпут, а сваког пролећа два пута на њиx нападале. Овако би се савршено обезсилили".
Влада се ниje сагласила нa oвo. Пре овога тансутски, збачени за каишарлуке, пристав Тхјан Јан, тражио је званије и Ван Фу изради му место војводе над војскама, које ћe војевати противу Срба, а у сајузу са Монголима, Хунима и осталим Монголо-Хунским народима, којима су српске земље требале. Овај га предложи влади са Хја — Јујем но већина државника није била зато, а Цај Јун да ово мњење:
„Старе паметарнице говоре о неспокојствима, која је Китај трпио од јужних туђина.Тхан је војевао на Гуј Фан, Дом Џеу војевао је са Хјањуњанима и у Мањ-Учин-у, Дом Хан имао је посла са Дјањан-има и Хањхај-јима'' — и т.д.
Ву-Ди је се хтео да разпростре на све четири стране света. На југу је уништио Бојује на сјевер је ишао противу силних Хуна, на западу је покорио Давањ, на истоку Чјао-сјањ и одовуд је скопљена држава Вињ-ди и Цзин-ди; те је се пролило изобиље на империју, а у продужењу неколико десетака година влада и народ дошли су били до слепачког штапа източивши се сасвим. Тако јје установљена продаја соли, вина и гвожђа, удвојила се цена новцу. те је с тога од Гуањ-а на истоку букнула буна и путови су учињени непроходним.
Даље описују се зла и сљедства војне, закључак мира, титуле министрима и т.д. — Од тог доба како су побегли Хуни, осилише се Срби и завладаше пређашњим њиховим земљама. Они имају преко 100.000 војника, далеко су чувени свуда са телесне силе и напредују још и у изображењу. Додајте овоме: да је дисциплина на нашим границама ослабила и да се млого провлачи кроз решетке запрека. Непријатељи од нас добијају, као данак наше чисто злато и најбоље гвожђе. Одбегши Китајци служе им као саветници. У њих су коњи бржији од хунских, а оружје још је оштрије од оружја ових.
У некадашње време Дуан Ин биo je одличан војвода, био је познат са војном и искуствама ратним; Хја Јуј и Тхјан Јан у званију војеном једна ли превазилазе Дуан Ина? Српска су племена још силнија и млогобројнија него што су пре била, и већ je две године како неможемо да измислимо начин којим би им се доскочило. Ми се ласкамо успехом, но ако овога небуде, онда нам ваља оптерећавати нашу Државу сабирањем војске, издржавањем ове и осиливањем туђинаца и тд. Даље се опет описују тегобе и шта је која династија учинила добра за државу и т.д. Но император нијe послушао овај савет већ је ону двојицу послао противу Срба — Види Јоак ист. о нар: в. сред Аз: СП 1851 т: I стр. 160—175.
Даље се причају битке Китајаца са Србима; но Китајци су свуда били побијени, утамањиване су провинције, оплењене и оплачкане и т.д. Ово је све трајало до смрти Танчине, који је живео 10 год. По смрти његовој његових 5 синова нису били кадри задржати државу од пропасти: јер су се браћа међу се поделили, реаговали, мирили и т.д. Половина народа остане под Караном најстаријим сином Танчиним, која је војевала са Китајцима, а половина остане под осталим четворицом, од којих су неки и помагали противу најстаријег брата Китајцима. Кад су већ Китајци завадили браћу међу собом, разуме се, да ту није могло бити дуге среће и напредка, што се на скоро и оправда; јер је при нападају једном на китајску државу Каран убијен из самокреса, једним житељем среза Љанхјанског.
Пo смрти Карановој, или Царановој, народ нe избере за цара сина му Цармана, него неког рођака Кућана који је неко време владао и народ се под последњим својим владарем Будигом утамани под игом Хуно-Турских племена, оставивши још и данас имена своја неким данас Фино-Монголским племенима, која cу још и данас сачувала свој тип, остале народне особине и зову се: Сјамбима — Србима — Усунима и т.д.
У борбама српских племена цротиву Китаја напомињу се и предњи и стражњи
Чеси, који
су такође као и Срби пропали. Тако причају китајске паметаристе, но ми се с њима неслажемо ево зашто: што се зна, да су Усуни људи беле расе, око 177 год. до Христа притесњени Хунима одмакли се даље од китајских граница на реку Иљи. Одавде их Шан-јуј око 165 год. прогна до преко реке Јакцара У Согданију, они опет одавде прогнају Цзе, свргну
македонске власти (Sadanski evo tvojih makedonaca
) и утврде се у тим земљама, у којима су неколико векова живели. Они који су остали на реци Ши такође су достигли до високог ступња силе и славе. Сам Китај око 107 год. пре Христа углављивао је сајуз о њима и орођавао се давајући им своје цареве. Напоследку им сила малакше и они се удаље у Сибир преко Иртиша и других земаља...''