Сербски времеплов

Крајем 19. века у Дубровнику појам "хрватски језик" и појам "Хрват" је непознат

СРПСТВО ДУБРОВНИКА

Austrijski statističar, Karl fon Cernig, je u popisu stanovništva Dubrovnika i njegove okoline tj, Konavla i Pelješca 1851. i 1857. napisao - Srbi.
http://www.srpsko-nasledje.co.rs/sr-l/1998/02/article-13.html

Павле Јосиф Шафарик је 1840. године написао у Словенском народопису да је у Аустрији 2.590.000 православних Срба. То су биле области: Далмација, Лика, Кордун, Банија, Славонија, Барања, Срем, Мађарска и Војводина.
У исто време, Хрвата је у Аустрији било само 1.153.000, иако је Шафарик у ову бројку унео и Србе католике.
Тада Срби католици нису знали да ће се њихови потомци, заиста, убрајати у хрватску нацију, па ће Срби, од двадесетог столећа, бити једини народ на свету који неће имати ни једног католика...

У статистичком прегледу из 1898. (Календар, Дубровник) у Дубровнику живи 6405 становника католичке вере (око 90 посто)и 515 становника православне вере(око 8 посто)
У Дубровнику и околини живи 10 327 становника римокатоличке вере(око 90 посто) и 546 становника православне вере.( око 5 посто)

DU-kalendar-1898-001.jpg


DU-kalendar-1898-063.jpg


Српским језиком говори 5823 Дубровчана( око 85 посто) хрватским ниједан (0 посто), док 677 становника говори италијанским, , 384 становника мађарским, 263 становника немачким језико, 48 становника чешким, 19 словенским и 6 становника говори пољским језиком.
Упрошћено речено, од домаћих становника Дубровника сви говоре српским језиком, и католици и православци. Не постоји појам хрватског језика 1898.године у Дубровнику , нико не говори хрватским језиком 1898.године у Дубровнику и нема Хрвата у Дубровнику 1898.године.

На ширем подручју Дубровника, српским језиком говори 9713 становника -дакле 90 посто становништва, док осталих 10 посто говори италијанским (766 становника),мађарским (384 ст.), немачким (285 ст.), словенским (19), чешким(12), пољским (6) и руским језиком(2).
Нико не говори хрватским језиком, нити постоји тај појам (чакн иу статистичкој науци) и нико није Хрват међу Дубровчанима и у околини Дубровника 1898.године.
DU-kalendar-1898-064.jpg


У називима установа и друштава, наглашено је српство:
DU-kalendar-1898-067.jpg


DU-kalendar-1898-068.jpg


DU-kalendar-1898-069.jpg
Извор
http://scr.digital.nb.rs/document/DU-kalendar-1898

По попису из 1921. у Краљевини СХС, на 247 542 км2, живело је 11 984 911 становника, од тога 5 593 057 православних верника, 4 708 657 римокатолика, 1 345 271 муслимана, односно Срба је било 5 341 675, Хрвата 2 816 454, Муслимана 753 850, Немаца 505 763, Мађара 467 412, Арнаута 439 846 итд...

04_karta_b.jpg
 
Poslednja izmena:
Рече један дилетант данас да ће ово да сруши уколико се не помери споменик шиптарским терористима у Прешеву.
:eek:.
465pxpalacealbania.jpg


Палата Албанија

http://sr.wikipedia.org/wiki/Палата_Албанија
Палата „Албанија“
је зграда у средишту Београда, на углу Коларчеве и Кнез-Михаилове улице. Изграђена је на основу конкурсног пројекта Бранка Бона и Милана Гракалића, из 1938. године. Објекат је завршен 1939.[SUP][1][/SUP] године по пројектима Миладина Прљевића и конструктора инж. Ђорђа Лазаревића. Дуго је била највиша зграда, доминирајући објекат модерне архитектуре на гребену Београда и висински регулатор просторне композиције дуж читавог потеза ТеразијеСлавија.

Палата „Албанија“ има 13 надземних и четири подземна спрата, висока је 53 метра и укупне је површине 8.000 квадратних метара. У време изградње била је највиша зграда југоисточне Европе.

„Албанија” - знамен Београда

Лепотица на челу улице

http://www.politikin-zabavnik.rs/2007/2896/03.php
Да ли на основу архитектуре треба судити о времену и људима, или на основу народа треба извести став о архитектури? Архитектура је засигурно одраз разних чинилаца и утицаја који се дешавају у друштву. Сходно томе, она тежи да задиви, уплаши, изазове страхопоштовање, узнемири или да засени својим изгледом
[TABLE="width: 207, align: right"]
[TR]
[/TR]
[TR]

[/TR]
[TR]

[/TR]
[/TABLE]
Сваки град има своју архитектонску историју, успоне и падове, смене стилова, династија и владавина - архитектура, као сведок свега тога, са својим становницима даје душу самом граду. Тако је свака грађевина, опет, прича за себе и има своју прошлост, било једноставну и кратку или дугу и сложену, али никада обичну. Људске судбине и судбине ових здања нераскидиво су повезане и испреплетане, и самим тим стварају најзанимљивије приче.

Istorija i arhitektura palate 'Albanije' u Beogradu
Ceranić Milica
http://scindeks.ceon.rs/article.aspx?artid=1450-605X0506147C&redirect=ft
http://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/1450-605X/2005/1450-605X0506147C.pdf



http://beogradska.blog.rs/blog/beogradska/generalna/2009/08/31/palata-albanija

Najpopularnija ali netačna verzija o nazivu kafane kaže da je kafana dobila ime u znak zahvalnosti Albanije što je dopustila srpskoj vojsci da se povuče preko njene teritorije tokom prvog svetskog rata. Na fotografijama kafane koje su nastale mnogo pre prvog svetskog rata vidi se da se ona zove "Albanija". (Ovo inače nije jedina kafana koja je nosila slično ime, takođe su postojale kafane “Mala Albanija” i “Albanez”).
Upravo je kafana "Albanez" vrlo zanimljiva pri otkrivanju imena kafane "Albanija". Kafana "Albanez" se nalazila na samo nekoliko metara od "Albanije", na Terazijama. Ugostitelj u ovoj kafani je bio Mihajlo Kostić koji je račune potpisivao sa “kod Albaneza Skenderbega”. Zašto je on to činio niko ne zna, ali se zna da je 1896. prešao da radi u kafanu "Albanija", ali ne zna se da li je on zatekao to ime po dolasku ili je hteo na svoj stari ugled da privuče mušterije i dao naziv kafani "Albanija".

Kafana "Albanija" , verovatno 30-tih godina, postaje restoran "Albanija".
albanija1uw9.jpg
 
“Varaždinski apostol” ili praksapostol nastao je 1454. u Varaždinu, po narudžbini grofa Urliha Drugog Celjskog, a na nagovor supruge, grofice Kantakuzine (Katarine) praunuke kneza Lazara i kćerke Despota Đurđa Brankovića. U Varaždinu je 1454. prepisan Apostol- prepisao ga je neko od monaha koga je grofica povela sa sobom iz Srbije. Original knjige “Varaždinski apostol” čuva se u Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu, a fototipsko izdanje objavljeno je povodom 550 godina od postojanja.
Apostola i mitra su prvi poznati, i svakako najvredniji, crkveno-umetnički eksponati Srba, nastali na teritoriji Svetog Rimskog carstva , koja će nedavno postati Hrvatska.

Ћирилица из Вараждина

Katarina Kantakuzina Branković se udala za sina Ferdinanda Drugog- celjskog grofa Ulricha (slovenački: Ulrik Celjski, narodski slovenački : grof Urh, ;madžarski Cillei Ulrik, dojčerski: Ulrich II von Cilli ) 1434.godine .

Celjski_grofje_ozemlje.PNG


Po muževljevoj funkciji (knez Svetog Rimskog Carstva) trebalo bi da je bila kneginja Svetog Rimskog carstva.
PictureHandler.ashx
PictureHandler.ashx

http://www.srpskagimnazija-zg.org/hr/o-skoli/page.aspx?id=9

Iako snaja,s obzirom da je nadživela i decu i muža (poslednjeg izdanka ove slovenačke ili austrijske loze, nesložni su istorici ), Katarina je poslednji izdanak i naslednik ove dinastije.
http://sl.wikipedia.org/wiki/Ulrik_II._Celjski
http://sl.wikipedia.org/wiki/Celjski_grofje

Posle njegove smrti , uz ogromnu teritoriju današnje Slovenije i Hrvatske, i gradić Zagraba je bio u njenom posedu.
Nedugo, jer se samovoljno i dobrovoljno povukla u sestrin dvor u Ježevu.
Održavale su diplomatske, poslovne, porodične i prijateljske veze sa Dubrovnikom, Venecijom, Carigradom. Bile su u srodstvu sa velikom brojem vladarskih porodica po Evropi. Pomagale su hrišćane u Otomanskom carstvu i posredovale u pregovorima u ratu između Mletačke Republike i Turske.

“Varaždinski apostol” ili praksapostol je ćirilična knjiga koja se čita na svakoj liturgiji. Knjiga je pisana na hartiji, srpskim jezikom, ćirilicom. Crvenim mastilom neznani kaluđer je zapisao tekst na starosrpskom jeziku koji u prevodu glasi:
“Slava u Trojici Jedinomu Bogu, koji je dao posle početka i svršetka svakome dobrom delu koje se s njim počinje i svršava. U godini 6962. (1454) ispisa se ovaj božanstveni praksi u Varaždinu, Celjske oblasti, pri blagočestivoj gospođi kneginji Kantakuzini, kćeri despota Đurđa samodršca srpskog”.

001qgw.jpg
002tmo.jpg


Prvi deo rukopisa tog srpskog pisanog spomenika odlikuje resavski pravopis, s primesama raške ortografije, dok drugi deo ima karakteristike svetogorske redakcije. Pretpostavlja se da su “Varaždinski apostol” prepisivala trojica prepisivača.Takav staroslovenski jezik u srpskoj redakciji služio je od, najkasnije, 11. veka pa sve do polovine 18. veka, kada su zbog opasnosti od unijaćenja počele da se koriste ruske bogoslužbene knjige, pisane staroslovenskim jezikom u ruskoj redakciji.

Katarina Kantakuzina, grofica Celjska je bila vrlo religiozna i teološki upućena i željela je da za svoju upotrebu u vezi bogoslužja i duhovnog života ima takvu liturgijsku knjigu. To je vrijeme kada se teško dolazilo do knjiga, budući da se sve rukom prepisivalo. Spominje se grad Varaždin gdje je prepisana ta knjiga, što u interesnom smislu govori da je Varaždin bio pogodno mjesto da se takav jedan posao obavi... Prema povjesničarima, s Katarinom kao kćerkom despota Đurđa Brankovića Smederevca došlo je oko 300 obitelji koje su bile svojevrsna posluga u smislu tjelesne garde Kantakuzine i imali su svoje mjesto ispod starog celjskog grada, gdje su boravili Urlih Celjski i Katarina. Danas ima toponima koji podsjećaju na to vrijeme.

Smatra se da sama knjeginja Katarina izvezla biserima jednu vladičansku kapu- mitru i darovala Mitropoliji .Danas se čuva u beogradskom Muzeju SPC.

PictureHandler.ashx

Život i rad Kantakuzine Branković vezan je delom za italijanski Belgrado (Beograd) u Furlaniji, gde je današnje stanovništvo pokazalo .. da zna za Brankoviće i njihove istorijske zasluge, .. U mestu se, pored drugih dokumenata, čuva i jedan crtež iz 17. veka na kome se vidi zamak Kantakuzine sa crkvom sv. Nikole i kapelicom Presvete Bogorodice

Prema istorijskim dokumentima, Kantakuzina je imala velike posede u Zagrebu, čak i u Medvedgradu koji se smatra “oltarom otadžbine” - predsednik Mesić jednom je naglasio da je to njeno imanje. Koliko je bila čvrsta u veri, upućuje jedan katolički prelat koji se po razgovoru sa njom vratio u Vatikan, okvalifikovavši je kao “vrlo obrazovanu ženu i nepokolebljivu šizmatkinju”.

Грофица Катарина је била једна од најмобилнијих владарки средњег века,. Живела је или повремено боравила у Кршком, Загребу, Вараждину, Дубровнику , Београду код Удина, Новом Брду, Јежеву..

books

A New and Comprehensive Gazetteer, Volume 1, by George Newenham Wright, page 527
http://members.virtualtourist.com/m/p/m/1432a5/

Последњих година живота, светогорски монаси су били њено најомиљеније друштво. Умрла је у дубокој старости око 1491. године, а сахрањена је у цркви у селу Кончи, између Струмице и Штипа.
Kantakuzina je sahranjena u crkvi Sv. Stefana u Konči, između Strumice i Štipa. Taj hram sagradio je veliki vojvoda Nikola Sta-njević i 1366. priložio ga Hilandaru.

http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=488
http://www.vojvodinacafe.rs/forum/kulturna-bastina/nasi-pisani-spomenici-12085/
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:167361-Princeza-iz-roda-svetitelja
http://www.spc.rs/sr/prof_dr_jelka_redjep_biografija_vlastelinke_katarine_kantakuzin
http://www.srpskagimnazija-zg.org/hr/o-skoli/page.aspx?id=9
 
Poslednja izmena:
Burna i raskosna proslava otkrivanja spomenika najvecem dubrovackom pjesniku Dzivi Gundulicu 29.jula 1893.g. imala je OPĆESRPSKI KARAKTER.
J.J.Strosmajer je sa tugom konstatovao veliku srpsku slavu koja se desavala u Dubrovniku, povodom podizanja ovoga spomenika od strane srpske omladine; mislio je da je Dubrovnik izgubljen za hrvatske interese. Poslje Trsta i Zadra, Dubrovnik je postao novi centar primorskih i dalmatinskih Srba.

SRBOVANJE KATOLIKA

190380_1731675049443_8356576_n.jpg


"Pravoslavni Srbi su sacinjavali 90%srpskog elementa primorja, a oni su prepustili vodjstvo katolickom Dubrovniku, gdje je pravoslavnih Srba jedva prakticno i bilo (ukolikoih je bilo, bili su mahom Hercegovci). U Zadru i Kotoru su bila sjedista pravoslavnih episkopa. U Zadru je bilo sjediste pravoslavne bogoslovije, tada najbolje u Srpstvu (crkveno pravo je predavao Nikodom Milas, najbolji kanonista cijelog pravoslavlja). Za Carevinsko vijece su birani Srbi poslanici u Boki i Kninu, za Dalmatinski sabor takodje na krajnjem jugu "Dalmacije" (u Boki) i na krajnjem kontinentalnom sjeveru. Pa ipak su svi ovi Srbi bez izuzetka priznali bili vodecu ulogu Dubrovniku, katolickom, ali srpskom." Mnogi Srbi katolici su u toku Prvog svjetskog rata zbog svog srbovanja hapseni, osudjivani i internirani, ali "to ih nije u svom srpstvu moglo pokolebati, niti je ijedan zbog toga iznevjerio Srpstvo."

Polovinom XVIII v., 1744.g., kako navodi Kostic, biskup Matija Karaman, povodom pitanja Srba u mletačkom dijelu Dalmacije, pisao je rimskoj Kongregaciji za propagandu vjere (inkviziciji): „No posto se tu nalazi i izvjestan broj Srba katolika, oni bi htjeli za episkopa Srbina katolicke vjere“, pa navodi izvjesnog T.Pasica kao srpskog vladiku katolicke vjere.

„Kolektivno, odnosno masovno, doslo je do deklarisanja Srpstva kod onih katolika koji su postali svjesni da su im stari bili Srbi, da su oni srpskog porijekla, da krv i narodnost ostaju isti, da oni samo ostaju ono sto su njihovi preci bili, da drugo biti ne mogu. To je narocito bio slucaj u onim predjelima koji su jos u VII v. bili srpski.“ Uz to, prevagnulo je saznanje o kome u knjizi „Srbi u Dalmaciji“ pise istaknuti Srbin katolik Lujo Bakotić: “U cisto narodnom pogledu mi smo vodili racuna o činjenici da su Srbi bili Srbi, jos prije nego su primili hrišćansku vjeru.“

U knjizi “Srbi u Dalmaciji“ LUJO BAKOTIĆ, Srbin katolik, je pisao:
“Jedna osobita dalmatinska pojava su SRBI KATOLIČKE VJERE. Bilo je i ima i danas pokoji Srbin katolik u BiH , ali su rijetki. Kod nas u Dalmaciji su dosta u velikom broju. Većinom su intelektualci, ali medju njima i radnika i seljaka. Ima ih svuda po Dalmaciji: u Kninu, Sinju, Imotskom, Makarskoj, Šibeniku, Splitu, Kaštelama, na otocima, ali ih najviše ima u Dubrovniku i u okolini dubrovačkoj.

Dubrovacki katolicki prelat dum IVAN STOJANOVIC govorio je svojim sugradjanima: \“Srbin si po rodu i po obicaju, u Srpstvu ti je jedini spas, vjera ti ni najmanje ne preci da budes Srbin.\“ I kod onih koji su kroz vjekove gubili srpsku narodnu svijest NIJE PREVLADALA NIKAKVA TUĐINSKA, nego su svoj jezik nazivali \“NAŠKIM\“.

MARKO CAR, je kao istaknuti Srbin katolik, 1902.g. u \“Brankovom kolu\“ objavio članak \“Vladika Rade i Srbi katolici\“, pisuci o Njegosevim prijateljskim vezama sa bokeljskim Srbima katolicke vjere i posebno kontom JOSIFOM IVANOVIĆEM, pa kaze: \“Porodica konta Ivanovica pripada i danas katolickoj vjeroispovjesti, sto njenim clanovima opet ne smeta da cestvo \“srpstvuju\“, kao pravi ljudi i bokeljski starosjedioci. Nazalost, njihovo je srbovanje, kao uopce srbovanje bokeljskih katolika, postalo danas veoma tesko i dozlaboga zazorno u ocima onih koji se vjerom sluze, da njome postignu odredjenje politicke svrhe."

Hercegovački FRANCISKANAC, FRA GRGA SKARIĆ, zalagao se da narod \“probudi iz mrtvila tudjeg ropstva i da se pripremi za opcenito ujdinjenje SVIH SRBA i pridruzi ostaloj braci slavne knezevine Srbije.\“ Kako citira Kostic, Skarić je trazio da se budi srpski narodni duh i uvjere katolici \“da se sloboda i nezavisnost mogu postici jedino unistenjem pomenute mržnje i ujedinjenjem svih rasparčanih srpskih ogranaka\„, izradivsi i citav plan u 20 tačaka.
\’Tačka peta kaze da treba objasniti narodu da su svi nasi stari bili pravoslavne vjere sve do XIV v. dokle su i sretni bili, i nase gospodare i vladaoce imali, i da su tada dosli franciskanci koji su narod rastavili na dva dijela.\“

U jednoj tacki preporucuje fra Grga da se narodu razloži da riječ Srbin ne oznacava vjeru, nego samo jedan isti narod jednog istog jezika, iste narodnosti, istih običaja, jedne iste domovine, jedne iste slobode i nezavisnosti, istih prava.
U tacki osmoj uzima u odbranu Srbiju i kaze da je skroz neistinito tvrđenje katoličkoh sveštenika da Srbija hoće da prevede narod u pravoslavlje; da Srbija baš ostavlja svakome potpuno slobodu savjesti i vjeroispovjesti, da joj je na srcu jedino nase oslobodjenje iz ropstva, tudjeg nasilja, i ujedinjenje nase narodno, bez koga se drukcije ropstva necemo izbaviti.
U devetoj tacki plana se izrazava teznja da se kod katolika, a po mogucnosti i kod muslimana, probudi sva mogucna popularnost i simpatija za Srbiju… U desetoj da se polozi zakletva odanosti i privrzenosti Srbiji za svaki slucaj općeg pokreta, i da katolici hercegovački u svakom slucaju budu spremni pridruziti se istočnoj braći Srbima za oslobođenje svoga naroda i domovine.\“
Fra Grga Skarić je 1869.g. dosao u Beograd i tu je kraljevskom namjesniku Jovanu Ristiću uputio memorandum koji je počeo sljedećim rijecima:
\“Narod ercegovacki vaš, to je narod srpski, brez da ikakva drugoga u istom umjesana ima, i to sami oni isto priznaju iz svojih običaja, iz svoga naricija i iz predanja od nepamtivijeka svoji pradjedova; na to ih uvjeravaju razvaline starih gradova i zavoda starog srpskog naroda, njiovi pradjedah sto je varvarstvo azijatsko porazilo i unistilo; stavise, nadgrobni kamen i crtanja po istom svjedoce da tu pociva prah Srba pradjedova njihovi, koji su zrtvom pali za slobodu roda i domovine svoje.\"

Prema delima Laze M. Kostića
 
Stihove zvanične državne himne Austrije spevala je Paula, unuka generala Petra Preradovića, rođenog u srpskoj pravoslavnoj porodici

Сербски официр опчињен музиком
ЈОСИФ РУЊАНИН
Josif Runjanin je poznat po ... Lijepa naša domovino, koja je danas himna BJR Hrvatske, a inspirisana je arijom O Sole piu ratto iz Donicetijeve opere Lucia di Mammermoor.

Прерадовићи - ратници и песници

Прерадовићи воде порекло из Старе Србије, одакле се у XVII веку, пре велике Сеобе Срба, преселили у Бачку и настанили у селу Леђен (данас Риђици) у горњој Бачкој, између Баје и Сомбора. У време пресељења старешина задруге Прерадовића био је свештеник Српске православне цркве. Већина мушких чланова породице Прерадовић посветила се у Војној крајини војном позиву.
Постојале су три гране Прерадовића и де Прерадовића (Депрерадовића), леђенска, руска и горњо-крајишка.

Једна грана Прерадовића добила је угарско племство 1704. и користила предикат де Прерадовић. Од те гране породице води порекло руски дворјански (племићки) род Депрерадович, чији су чланови руски генерал-мајор Рајко (Родион) Степанович Депрерадовић, бивши аустријски граничарски потпуковник који је дошао са породицом у Русију 1752, његов син руски генерал-мајор Иван Родионович Депрерадович и унук руски генерал коњице Николај Иванович Депрерадович (1767—1843), који се прославио у ратовима против Наполеона, као и поручник лајб-гардијског коњичког пука Николај Николајевич Депрерадовић (1802—1884) и генерал-мајор, командир Сејменовског пука, Леонтиј Иванович Депрерадович (1766— 1844).

Унук Прерадовића
[/SPOILER]
 
Poslednja izmena:
Срби у Белој Крајини

“Varaždinski apostol”, po narudžbini grofa Urliha Drugog Celjskog, a na nagovor supruge, grofice Kantakuzine (Katarine) praunuke kneza Lazara i kćerke Despota Đurđa Brankovića, u Varaždinu je 1454. prepisao neko od monaha koje je grofica povela sa sobom iz Srbije...
Ћирилица из Вараждина
Prema povjesničarima, s Katarinom kao kćerkom despota Đurđa Brankovića Smederevca došlo je oko 300 obitelji koje su bile svojevrsna posluga u smislu tjelesne garde Kantakuzine i imali su svoje mjesto ispod starog celjskog grada, gdje su boravili Urlih Celjski i Katarina. Danas ima toponima koji podsjećaju na to vrijeme.

Белокрајинска општина Чрномељ је општина у Словенији са присутним српским староседеоцима од средњег века и српским селима
(Адлешићи, Бојанци, Мариндол, Милићи, Пауновићи, Жунићи)

Општина Чрномељ налази се у јужном делу БЈР Словеније и погранична је према БЈР Хрватској. Општина обухвата западни део историјске покрајине Бела Крајина. У јужном делу општине налази се долина граничне реке Купе (Колпе), које ка северу прелази у горје и на у северном делу општине у планину Кочевски Рог.
kartaobcinacrnomeljdeta.jpg

http://www.novosti.rs/vesti/planeta.70.html:237700-Srbima-brane-i-pravo-na-ime


Срби су се на територији Словенији у већем броју почели појављивати 1530., када су бјежећи испред Османске најезде населили сјеверну страну Жумберачких планина, а у нешто већем броју почели прелазити Купу и насељавати Белу Крајину.

Жумберак (слв. Gorjanci) је планина у северозападној Хрватској и југоисточној Словенији. Највиши врх Жумберка је Света Гера на хрватској страни планине..
marta002.jpg


Срби у 16.веку у Белој крајини оснивају седам насеља: Бојанце, Марин До, Адлешићи, Пауновићи, Перудика, Жунићи и Винице.
1880. подигнута је и основна школа, чија се настава одржавала на српском језику, а укинута је 1964. под наводом да нема довољно ученика.
Од доласка на ове просторе, православци су живјели изоловано од словеначког друштва.
Прије Другог свјетског рата у Дравској бановини, живјело је око 7.000 православаца.
На Купи се 1942. ствара прва слободна територија у Словенији.
Први попис 1948. је показао да у Словенији живи 7.048 Срба и 521 Црногорац.
Од 1948. па до 1991. у Словенију се доселило 111.905 становника, од којих је 22% из Србије, 3% из Црне Горе и 30% из БиХ. Неке процјене које су вршене 1991. су говориле да у Словенији живи око 100.000 православаца.
У Горјанцима/Жумберку је било само неколико десетина православних старосједилаца.
Срба у Републици Словенији, према попису из 2002. године је било 38.964 и представљали су 2% укупног становништва Словеније.

Historic Serb communities in White Carniola

Apart from the immigrant community that makes up the vast majority of Serbs in Slovenia, there are a few villages in the southern region of White Carniola inhabited by descendants of Serbs that fled from the Ottoman Empire in the 16th century, beginning in 1528 and permanent by 1593.
These immigrant communities formed settlements, in which the descendants of Serbs live to these days: Bojanci, Marindol, Paunoviči, Adlešiči, Žuniči, and others.
In Bojanci, the Serbs trace their origin to the families of Vrlinići (Sv. Đurđe), Radojčići (Sv. Nikola) and Kordići (Sv. Lazar). The majority of them have kept the Serbian Orthodox faith and their distinctive culture, although they have been almost completely assimilated to their Slovene-speaking environment. Some of them have converted to the Catholic faith in the 17th and 18th century.

Бојанци
Село су установили ускоци који су се наводно доселили са рејона реке Бојане. Прве породице су били Кордићи, Радојчићи и Врлинићи. Село је касније било у склопу Војне крајине, која је служила као погранични појас против турским упадима. Православни вјерници су склапали брак искључиво са православним верницима. Село је врло богато српским обичајима.
Код села Миличи се налази православни храм посвећен усековању главе Светог Јована Претече, која је зидана почетком 18. века. и обновљена 2006.
После Другог светског рата, потомци српских ускока исељавали су се у великом броју.Део њих отишао је у Америку, а део у Банат , док су се у оквиру југословенске републике Словеније селили у Марибор, Чрномељ и Ново место (Томажин,2005).
http://www.mitropolija-zagrebacka.org/arhiva/SEMATIZAM1/SLOVENIJA SEMATIZAM.htm

600236_450358771668152_1778461433_n.jpg


документарни филм "Ускошка дедишчина Беле Крајине"
http://tvslo.si/predvajaj/uskoska-dediscina-bele-krajine/ava2.56688081/

српска заједница у Словенији данас
http://www.srbska-skupnost.si/index...i-u-sloveniji&catid=38:srbi-u-sloveniji&lang=

https://docs.google.com/viewer?a=v&...whUNiK&sig=AHIEtbRSQU-F76mqm2PZzBHPJ3OoOgpCLw
http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0038-0318/2011/0038-03181104417R.pdf
http://www.crnomelj.si/
http://geo2.ff.uni-lj.si/pisnadela/pdfs/dipl_200705_anita_kajtezovic.pdf
http://www.rastko.rs/istorija/srbi-balkan/jilic-croatia.html
http://sr.wikipedia.org/wiki/Бела_Крајина
 
Poslednja izmena:
Sveto mesto prednemanjićkih hrišćanskih vladara Srbije

На благој узвишици изнад десне обале Дежеве, недалеко од ушћа у Рашку, изнад оскудне равнице с леве обале Рашке , уздиже се древни храм, један од најстаријих у нашој земљи, "црква светих и свеславних и врховних апостола Петра и Павла". Зидана грубим притесаним каменом, местимично сигом и опеком, необичних асиметричних пропорција, одувек је привлачила пажњу не само стручњака већ и обичног света.

На овом месту је у петом веку пре н.е. сахрањен илирски кнез, а у седмом веку н.е. подигнут је хришћански објекат, који ће у деветом/десетом веку да добије данашњи облик.


PETROVA CRKVA - ZADUŽBINA DERVANOVIĆA

Crkva svetih Apostola Petra i Pavla ili Petrova crkva iz IX ili X veka kod Novog Pazara predstavlja najstariji spomenik crkvene arhitekture na prostoru današnje Srbije. Sama crkva ima osnovu rotonde sa upisanim četvororolistom , a freske iz njene unutrašnjosti potiču iz X, XII i XIII.

pazar-1245529267.jpg
pazar-1245529347.jpg
pazar-1230035640.jpg


Na turističkom sajtu Novog pazara, pretpostavlja se da je zadužbinar knez Časlav Klonimirović (ako je crkva iz X veka).
http://www.novipazar.com/turizam/petrova-crkva/
Isto je tako moguće da je Petrovu podigao u 9.veku knez Mutimir (Časlavljev deda) , nama poznatiji kao hrišćanski vladar u vreme misije Ćirila i Metodija, savremenik vizantijskog cara Vasilija I Makedonca, i pobednik u boju sa bugarskom najezdom.

Knez Vlastimir, Mutimirov otac i Knez Mutimir
Njihovo poreklo je (prema DAI,Fredegaru i Ajnhardu) od Dervana, vendskog kneza iz vremena Samove slovenske države.
o.rasa02.jpg
8xyKV.jpg



Мутимир је био кнез Србије (851 — 891) из династије Властимировића и најстарији син кнеза Властимира . Након смрти кнеза Властимира, највероватније 851. године, власт преузимају његови синови Мутимир, Стројимир и Гојник. Мутимиру је као најстаријем припала врховне власт и централна област, док су млађа браћа управљала засебним областима као удеони кнезови.
..наследио га је најстарији син Прибислав (Првослав ),а поред њега, Мутимир је имао још два сина -Брана и Стефана.

Подаци о његовој владавини су оскудни и практично се своде на дело „О управљању Царством“ византијског цара Константина Порфирогенита (913 — 959), настало средином X века, уз пар помена у писмима, који се повезују са њим (житије св.Германа и писмо папе Јована Осмог), ако говоримо о подацима које уважава бечко-берлинска историографија
U svakom slučaju, crkvu ( i stariju iz 7.veku i mlađu iz 9/10 veka) Sv.Petra i Pavla podigao je neki od srpskih vladara iz dinastije Dervanovića, velike dinastije koju često dele na "etape" : Drvenareviće, Vojislavljeviće i Vlastimiroviće.

Od Vojislava (Višeslava) do Mutimirovog oca u delu K.Porfirogenita:
books

http://sr.wikipedia.org/wiki/Мутимир
http://fmg.ac/Projects/MedLands/SERBIA.htm#_Toc283735280
http://pogledunebo.blogspot.com/2012/02/mali-tipar-kneza-strojimira.html

873. папа Јован VIII се обраћа писмом српском кнезу Мутимиру (''Montemero duci Sclavinicae'') саветујући га да прихвати Методија као црквеног поглавара: ''опомињемо те да, следећи пример својих прародитеља, настојиш, колико је могуће, вратити се панонској дијецези, а пошто је онде већ, хвала Богу, постављен од столице Св. Петра епископ, ставити се под његову пастирску бригу.''
''Joannes episcopus Montemero Duci Sclavinicae... Qua propter ammonemus te, ut progenitorum tuorum secutus morem quantum potes ad Pannonensium reverti studeas diocesin. Et quia illic iam Deo gratias a sede beati Petri apostoli episcopus ordinatus est, ad ipsus pastoralem redurras sollicitudinem.''

Prestonica Mutimirova bila je ,veruje se, Destinik, na reci Desnici što se uliva u Vojušu (teritorija koja je odlukom velikih sila poklonjena novostvorenoj Albaniji 1913.g.) s pogledom na planinski vrh Desnuša, pomenut u DAI kao grad pokrštene Srbije.

Petrova crkva je, po Letopisu popa Dukljanina, grobno mesto srpskog vladara Prelimira.

..Zatim su se kralju Prelimiru rodila četiri sina, ...kojima podijeli svoju zemlju ovako: Hvalimiru dade oblast Zete s gradovima,.. Boleslavu dade Travuniju ... Dragislavu dade Humsku oblast ...Prevladu dade oblast koja se slovenski zove Podgorje, latinski Submontana,(i ove županije: Onogošt, Morača, Komarnica, Piva, Gerico, Nevesinje, Guisemo, Kom, Debreca, Neretva i Rama.) Ove četiri oblasti nazove Tetrarhija. Kralj Prelimir je živio mnogo godina i vidio je sinove svojih sinova, i preminu u dubokoj starosti, a pokopan je u episkopiji Raške, u crkvi svetog Petra s velikom čašću, poštovanjem i slavom.
Stara_petrova_crkva1_thumb.jpg
Petrova_crkva.gif


Најстарије досад познато историјско сведочанство које поуздано говори о старини храма св.апостола Петра и Павла , јесте повеља византијског цара Василија Другог, из 1020. године.
http://www.ras.rs/istorija/crkve/petrovacrkva
 
Poslednja izmena od moderatora:
Топоним Српско Самоково, који су Срби насељавали документовано бар од 12.века, постојао је у Бугарској све до 1887.године

Tragovi Srba na prostoru današnje bugarske države ipak se mogu pratiti .
СРПСКИ РУКОПИСИ У САМОКОВУ

Istoričar i direktor Centra za vizantijsko-slovenska istraživanja 'Ivan Dujčev' u Sofiji Aksinija Džurova prilikom istraživanja na terenu u Samokovu i Samokovskoj eparhiji, zajedno sa svojim studentima, pronašla je srpske rukopise. Ta zbirka je još nedovoljna poznata nauci.
Džurova takođe priča kako se u istom Samokovu, osim moštiju Svetog Pantelejmona, danas čuva i delić moštiju Svetog Save!

СРПСКИ САМОКОВ

Pernishka.jpg


У насељу (селу) Српско Самоково , у области Перника постојао је свештеник Марко по коме је, после распада Турског царства и уочи стварања Бугарске на Берлинском конгресу 1878.године, промењен топоним у "Попово" , указом бр.44 од 11.новембра 1887.
Отац бугарске нације - Константин Јиречек- сматрао је да је насеље Српски Самоков изузетно старо и насељено Србима у време источноромејског владара Манојла Комнина. (Иречек предполага, че селото е много старо и е заселено още по времето на император Мануил Комнин, когато заселил тук сръбски пленници)Није се могла избећи чињеница да је српски жупан Немања, кад је кренуо из Рашке у освајање братовљевих територија, заузео и Перник.

.Старото име на Попово е Сръбски Самоков. От 1885 год. то добива днешното си име,а през 1953 г. е преименувано на Витошко-тогавашното комунистическото управление решава, че името Попово е прекалено "попско".
Името Попово идва от един поп,който обслужвал селата в този район,а седалището му било Сръбски Сръбски.Същият свещеник бил и голям родолюбец,и както цялото население в селото не обичал името "Сръбски",благодарение на неговото настояване в София,старото име било изместено с указ №44 от 11.11.1887
http://svetimesta.com/България/Пернишка област/Popovo

Заједно са називом Српски (Самоков), кад су насељени Срби (најкасније 12.век), кренуо је и развој рударства у овом крају.
(Масовото прииждане на нови хора(местното население ги наричало сърби) е станало причина да се преименува до тогава съществуващото село в Сръбски Самоков, още повече, че тогава започва и развитието на рударството в този край.)
http://svetimesta.com/България/Пернишка област/Popovo

Неколико православних храмова у околини подигнуто је у време кад је Попово (промењено у Витошу касније, 1953.године) још увек носило назив Српско Самоково.То су поуздано "СВЕТИ СВЕТИ ПЕТАР И ПАВЛЕ" –( построен 1885, ремонтиран и повторно осветен през 2006 г.) и "СВЕТИ АРХАНГЕЛ МИХАИЛ" – (построен 1884 и осветен 1925 г.)
http://www.popovo.bg/bg/index.php?option=com_content&view=article&id=1286&Itemid=814

Zvezda_aizmoto_2009.jpg

svetlen_carkva_max.jpg

Из раног средњевековног периода, постоје остаци Великог и Малог Градишта , на путу према Српском Самокову (Голямо и Мало Градище).
У развалинама стоји Мала црква на локацији која данас носи назив Патарец.

Једнобродна црква "Св.Ђурђа", такође из (позног) средњег века, данас је рушевина..
http://svetimesta.com/uploads/data/Malki/Sv.Georgi.jpg
.а рушевине црквице "Успење пресвете Богородице" биле су затрпане земљом док је у близини постављена резиденција челника бугарске комунистичке партије.
http://svetimesta.com/България/Пернишка област/Popovo

Становништво овог и суседног села, потпуно је расељено кад је направљено вештачко језеро "Студена". Данас потомци живе у пернишким четвртима Исток и Црква. И тај српски топоним Црква (некад село , данас четврт града Перника) промењен је 1962. у "Даскалово" (у значењу Учитељско насеље).
http://bg.wikipedia.org/wiki/Попово_(Пернишко)
http://www.tsarkva.com/category/3/72

Данас је више од 130 година протекло како су Срби тог региона , издржавши турску вишевековну окупацију, угурани политичком вољом Великих сила на Берлинском конгресу у још једну нову творевину- кнежевину Бугарску, са немачким владарем на челу.

Наша земља то је Стара Србија, свети наши Владаоци Немањићи понајвише међу нама живише.
Нас су Турци као Србе покорили. Наш језик Србски је језик, наши обичаји и народни и религиозни то су прави Србски обичаји.

ГЛАС ХИЉАДУ ТРНСКИХ СРБА
против припојења Бугарској
 
Poslednja izmena:
Сећања на Србе и српске рударе у данашњој Бугарској

Топоним Српско Самоково, који су Срби насељавали документовано бар од 12.века, постојао је у Бугарској све до 1887.године..Отац бугарске нације - Константин Јиречек- сматрао је да је насеље Српски Самоков изузетно старо и насељено Србима у време источноромејског владара Манојла Комнина. Заједно са називом Српски (Самоков), кад су насељени Срби (најкасније 12.век), кренуо је и развој рударства у овом крају.


СРПСКО СЕЛО У СОФИЈСКОМ ОКРУГУ

Софија је понела ово име тек после стварања Бугарске на територији окупиране Турцима током средњег века. Њено име било је Средец током средњег века, захваљујући средишњем положају те географске области.

У околини Средеца (Софија), на удаљености 70 километара југоисточно од будућег главног града новостворене Бугарске, све до 1887.године , постојало је село СРБСКО (Сръбско село).Од тада носи назив Мала Црква. Најближи већи град је Самоков, 10 км удаљен. Данас има око 500 становника.У Српском селу од 14.века постоји Мала црква, по којој је дат данашњи назив насеља.(Старата църква на Мала църква), док је храм посвећен апостолима Петру и Павлу из 16.века, а село прославља заветину (типичан српски обичај) на Петровдан.Истовремено предање каже, да се Петар звао и Србин који је подигао цркву по којој је топоним Србског села промењен у Мала црква.
У околини су планина Рила и река Искар.
http://zoldi.com/почивка-на-планина-мала-църква
Николай Мичев, Петър Коледаров. „Речник на селищата и селищните имена в България 1878-1987“, София, 1989.
http://books.google.rs/books?ei=SeX...ръбско+село&q=Мала+църква++село#search_anchor
http://bg.wikipedia.org/wiki/Мала_църква
http://www.journey.bg/bulgaria/bulgaria.php?city=2040&searchsub=1#pic
http://www.sabori.bg/i.php/folk_fest_sub/view.html?oid=38096

По бугарској историчарки Марији Христовој (" Историята на Мала църква” ) село су основали Срби,а стара црква је била јединствен храм у целом рејону око Искра.
М. Христова говори и за занемарената стара църква в селото, която има спешна нужда от ремонт. До Освобождението това е бил единственият храм в района на Искровете. .. То е основано от сърби, но след Сръбско-българската война настроенията сред местните се променят и те единодушно решават да кръстят селото си на старата малка църква.
http://vestnikpriatel.com/представиха-книгата-за-историята-на-м
photo_5743_pic_26882_big.jpg


тзв "Белова црква", неколико километара испод Самокова, такође је била јединствен храм око реке Искар
http://svetimesta.com/България/Софийска-област/Samokov
http://svetimesta.com/Средновековни-църкви/Рождество Богородично-Бельова черква - гр. Самоков


Испред скромне "Белове цркве" био је велики брест који је пао 1868.г.,а "Бел" је градитељ цркве, по предању списаном и на натпису ктиторке из познијих времена (у галерији слика)
http://svetimesta.com/Средновековни-църкви/Рождество Богородично-Бельова черква - гр. Самоков

malacrkva.png
brestpetrovacrkva.png


belovacrkva.png


zapisobrestu.png

У овој цркви су и мошти митрополита Самокова - Симеона Поповића - из 18.века, познатог и као учесника нишког и пиротског устанка против Турака пре 1734.године.
http://bg-patriarshia.bg/news.php?id=27574


srbskoselosamokov.png



ТРИ БРАТА СРБИНА - БОШКО, НИКОЛА и ПЕТАР

У путопису Асена Христофорова оживљено је предање на Србе у Србском селу (данашњој Малој Цркви у Бугарској) ,а као градитељ Мале цркве (цркве у Србском селу) поменут је Петар.

" Десило се случајно..да су се три брата Србина из познате великашке српске породице доселили са својим породицама у клисуру Левог Искра. Ти Срби су били вешти рудари и почели су у долини Искра да у огромним пећима топе гвоздене наслаге. Најстарији брат-Бошко направио је рудник недалеко од ушћа Белог Искра у Црни Искар. Назвали су га БОШКОВ РУДНИК. До скора је било старијих људи у Искарју, које се сећа рудника, а место се и данас назива тако: Бошков ма(ј)дан.
Заједно са браћом Николом и Петром, Бошко је направио још један рудник близу насеља и над реком, и брзо су се богатили од њега.У захвалност Богу, Петар је направио малу цркву посвећену свом свецу, а по тој цркви Србско село је у новије време прозвано "Мала црква".

Аутор претпоставља да се, сходно путопису Евлије Челебије Бошко преселио из Дупнице (дан.Бугарска) у којој је било српских властелина и касније, у време Цара Душана, и Дејановића. " Ово је превод бугарског текста , скраћен. Успут треба знати да је бугарски синоним за рудник, поред турског мајдан и термин "самоково".
http://chitanka.info/text/14643/4

БОШКОВИ СРБИ

Од "Бошкових Срба" стало је још помена у топонимици јужно од Самокова.
Једно брдо зове се Бошкова кория.Из те шуме, по рилским л егендама, вероватно је снабдеван Бошков рудник дрвима и ћумуром.
Други топоним, [I]Бошкова долина
(Бошков дол) налази се јужно од села Говедарци, на место где се Сеоска (Селската) река спушта са брда у поље, где такође још увек има остатака нагорелог земљишта због справљања ћумура.

Везано за Србе из Србског села, постоји и река Жупаница ( "Жупаница очевидно произлиза от сръбската дума „жупан“.), а срећу се у турским документима од пре 300 година и лична имена "Ђуро".

Из времена Сулејмана I (1529–1566) остао је запис о порези у којој се помиње : „Село Черни Искър, називаемо още и Българе-Говедаре, с 10,330 аспри; село Луди Искър, називаемо още и Сърби, с 6,175 аспри; и село Таджилар при Луди Искър с 3,615 аспри.“ По односу разрезаног пореза, може се судити да је Србско сло било два пута веће од Таџилара/ данашњег Маџара.
http://chitanka.info/text/14643/4
http://chitanka.info/text/14643/2

Српски рукописи око Самокова

Бошко и његова браћа нису једини Срби на овом тлу, каже путописац Христофоров. О томе сведоче и српска јеванђеља. Једно је пронађено поред темеља Старе (Бошковог рата Петра) цркве и поп предању, приписује се Петру. О Петровом јеванђељу се старао до скора самоковски митрополит Доситеј.
А у Синоду је сачуван још један српски рукопис- Четворојеванђеље, пронађен у самоковском округу, у селу Шипочене. По белешци у српском четворојевађељу може се датирати у 1505.годину.
" И тъй, Бошко не е бил единственият сръбски поселник в тоя край. "
http://chitanka.info/text/14643/4
 
Poslednja izmena:
Стотинак километара од места где је умро цар Душан Силни, у бугарској области Стара Загора , забележена је народна песма

Србинград око Солуна

Песма је записана у Шипки, месту поред Казанлука, у области Старе Загоре.
Шипка, Казанлъшко (Архив КБЛ-ВТУ)

Писана је у дванаестерцу (6+6) и радња се одиграва у Солун- граду, где Турунџе Бошњак узима на вересију и веру коња зеленка (јер има срце да језди на њему ал нема паа да га купи) од турског гласника ("Тиланина") и усмерава се одмах према Србин-граду. Уместо новца за коња, треба да , после једног дана, испоручи оно што је уловио тог дана. У Србин-граду беху четири капетана- Србина и имали су сестру "Србојку".... Бошњак превари сестру (док је узимао воду да пије, он је ухвати за десну руку и подигне на коња) и поведе са собом назад у Солун, али кад је почео да плаче што треба коња да врати јер нема 300 златника (жућаних), испаде да Србкиња има толико само на једном од девет "џоба", односно украси на њеној гардероби вреде колико и 81 коњ.


Тиланинът вика на Солуна града:
- Продава се конче, конче перуниче,
конче перуниче, конче зелениче.
Кончето струва триста жълтици.
Всеки пари има конче да си купи,
ала сърце няма конче да си язди.

От де се е взело Турундже бошначе,
Турундже бошняче, момче ябаджийче.
То си пари няма конче да си купи,
ала сърце има конче да язди.
Ах, че си поиска кончето на вяра,
кончето на вяра, вяра вересия.
И му конче дали на вяра,
вяра вересия за ден и до пладне -
какъвто улов улови за кончето ще го дава.

Като са му дали кончето,
като е отстъпил на лява дзингия,
доде си преметне лявата нога -
той се намерил в Сърбина града.

И там си има четирима братя,
четирима братя баш капитани,
и си имат една сестрица,
една сестрица, млада сърбойка.
И те като видели Торунджа бошначе,
Торунджа бошначе с конче перуниче,
и те на сърбойка думат:
- Да се премениш с най баш премяна,
и да вземеш пъстрата стомна,
и да идеш на новата чешма за вода,
че от там ще мине той!

И то кат я виде, дано я залюби,
а пак да му конче откраднат.
И тя кат отишла на новата чешма,
и Торунджа бошначе от там минава,
и кат я видя при сърбойка отива,
и поиска пъстра стомна вода да пие.

Отговаря млада сърбойка:
- Ако от конче слезеш - вода ще си пиеш.
Отговаря Торунджа бошначе:
- Ой те тебе, млада сърбойко,
три години стана кат ме треска тресе,
ако от конче сляза не мога се качи!
И тогава тя му подава вода да пие.

Той не си улови пъстрата стомна,
най улови дясната ръка на девойката
и я преметна на конче.
Доде се усетят нейните братя,
той се намерил в Солуна града.

Като конче слязъл и си конче водел,
и си конче водел, и си ситни сълзи ронел.
Отде го съгледа млада сърбойка,
млада сърбойка, тя на юначе дума:
- Що си конче водиш и си ситни сълзи рониш?
Отговаря Торунджа бошначе:
- Конче ми струва триста жълтици...
Отговаря млада сърбойка:
- Аз съм облечена в девет кафтана,
на всеки кафтан имам по девет джоба,
във всеки джоб имам по триста жълтици,
един джоб ще опразним, конче ще платим
и двамата ще живеем!​

http://liternet.bg/folklor/motivi/unak-konche-moma/skipka.htm

У бугарском Тетевену (некадашњи топоним Тетово) такође је забележен у песми Србин-град и девојка Србијанка

нагоре, надолу, низ Будина града -...
Па отишло във Сърбина града;...
па си свали, бре, мома сърбиянка,
http://liternet.bg/folklor/motivi/unak-konche-moma/teteven.htm

У северној Бугарској забележена је слична песма у којој Бошњак узима коња Шарца, па из Будим-града одлази у Прилеп, где отима Сибињ-девојку, чији је брат чувени јунак Сибињ....опет о Србима, само са помешаним локацијама и у лошије сроченом тзв десетерачком ритму.
http://liternet.bg/folklor/motivi/unak-konche-moma/chomakovci.htm
http://liternet.bg/folklor/motivi/unak-konche-moma/hlevene1.htm
http://liternet.bg/folklor/motivi/unak-konche-moma/koprivshtica.htm
http://liternet.bg/folklor/motivi/unak-konche-moma/plovdivsko.htm

У Велинграду је слична песма забележена са топонимима Будим и село Сарбиново, а девојка је краљева ћерка
http://liternet.bg/folklor/motivi/unak-konche-moma/velingrad.htm

Има верзија где је Српкиња- Срабинска девојка (" срабинск девойче")
http://liternet.bg/folklor/motivi/unak-konche-moma/sveta-petka.htm

Верзија где је момак Србелин, а девојка С'бина ( момче Сърбелийче,Събина девойка)
http://liternet.bg/folklor/motivi/unak-konche-moma/shupaci.htm

Још верзија, укључујући и украјинску у којој је девојка Сремјанка
http://liternet.bg/folklor/motivi/unak-konche-moma/content.htm
 
Poslednja izmena:
Село Косово на Деспотским планинама

kosovo.jpg


Данас се Деспотске планине зову "Родопи" и припадају Бугарској, као и село Косово.
Налази се 30 км од Станимака (Асеновграда) ,50 од Пловдива (Плевна је старо име тог града) , а 197 од Софије(Средеца) , припада пловдивској области.
Средином 17.века населили су га становници Старог села.Данас село има 63 културна споменика.
http://www.selokosovo.com/?p=village&language=bg
http://bg.wikipedia.org/wiki/Косово_(Област_Пловдив)
http://totkaivanovaa.blog.bg/hobi/2...-i-vylnuvashto-i-omaino-kato-pesenta-n.407875

Године 1851. у Косову је подигнута црква Успења Богородице.
На поду испред олтара уочљив је двоглави бели орао, а већи део фресака је намерно премазан 50их година 20.века.
Један мермерни (камен) облик у средини цркве има лековиту моћ, па долазе ходочасници.
11-1.jpg
06.jpg

http://www.bulgariatravel.tv/landmark/get/359
http://narechenskibani.v-bulgaria.info/index.php?a=show&action=show_adv&adv_id=22959
http://www.asenovgradnews.com/bg/articles/Двоен-празник-отбелязаха-в-село-Косово/1327/

75541286-1.jpg


Село Косово у околини Велбужда
Село Косово,Област Кюстендил (Бања Костантина Дејановића)

Село Косово је старо средњевековно насеље. У турским дефтерима из 1576-77 г. записано је као Косово.

http://www.panoramio.com/photo/75541304
http://www.panoramio.com/photo/75541299
http://www.panoramio.com/photo/75541286

Kosovo mahala nalazi se u okolini bugarskog grada Blagojevgrada
Coordinates of Kosova Makhala:
Longitude: 23° 13' 0" East
Latitude: 41° 58' 0" North
http://travelingluck.com/Europe/Bulgaria/Blagoevgrad/_730116_Kosova Makhala.html
http://www.mapquest.com/?q=41.966668,23.216668&zoom=3

Kosovo polje se na sjeveru granici s Kninskim, a na jugu s Petrovim poljem.

DALMATINSKO KOSOVO

toponimkosovo-1.jpg
 
Poslednja izmena:
Римокатолици далматинског приобаља 16–18. века величају Св. Саву Немањића као крвног сродника и свог великог претка.
Налазимо текстове о Растку Немањићу у историјским делима Мавра Орбинија (+1614) и Андрије Змајевића (1628–1694), али и код литерата Антуна Сасина (1517–1595), Јеролима Кавањина (1641–1714), фра Андрије Качића Миошића (1704–1760), а на крају и у агиографско-литургијским остварењима бискупа Ивана Томка Мрњавића (1580–1637).

Umesto zemaljskog prinčevskog života izabrao je prosvetljenje
SRPSKI PRINC SIDARTA
Dadoše mu ime Rastislav (Rastko), da bude lep, zdrav, krupan, snažan i dugovečan kao hrast (rast). ...Rastko je od najranijih dana bio okružen učiteljima koji su stizali iz Carigrada, Soluna, Dubrovnika i Venecije..

Православље је било вера са државним покровитељством, односно како уводни чланци Душановог Законика кажу било је то просто: „хришћанство“. ... представници римокатоличке хијерархије у великом броју случајева исказивали су лојалност према тадашњој српској држави, као што је ономад бискуп Котора средином XIII века папским легатима емотивно саопштио: „Шта ће нама папа, наш господар краљ Урош нама је папа“!z;)

Фрањевац Андрија Качић Миошић
пева о Св. Сави, који је настављач низа у коме су Св. Сава Освећени, Св. Сава Гот, Св. Сава Стратилат:
„Четврти је ружа изабрана
Од колина Немањић Стипана,
Словинскога краља и цесара,
По имену калуђере Сава
Круна, дика, поштење и слава
Словинскога пука и народа
Пустињака крипосних војвода...
Рад чудеса калуђера Саве,
Словинске га све државе славе,
А највеће ерцега Стипана
Светог Саве бановина звана“.

kult-svetog-save-srpskog-kod-rimokatolika-1.jpg


Шибенчанин Иван Томко Мрњавић (1580–1637) „Босанац“ , босанки бискуп,..(Tomcus Maruavicius Bosnensis episcopus) ... доводи своје порекло у везу са Мрњавчевићима, оном владарском кућом која је дала Марка Краљевића.Мрњавић је аутор хагиографије о Св. Сави. И он има светосавски низ у коме су: Св. Сава Кападокијски, Св. Сава Гот, а „трећи је Сава наш, од Симеона Стефана, краља Рашке, пресјајни изданак, који је у тринаестом веку, светитељским начином живота прославио своје краљевско порекло (tertius est Sabba noster, Simeonis Stephani Rasciae Regis, praeclara soboles, qui decimotertio saeculo, morum sanctitate, regiam suorum progeniem illustrauit).

Савина биографија (житије) објављена је у делу католичког босанког бискупа Томка Мрњавића : "Regiae sanctitatis Illyricae fecunditas". Acta Sanctorum - u izdanju Bolandista (Tom.I.,Januar).
http://books.google.rs/books?id=eMQ...giae sanctitatis Illyricae fecunditas&f=false

Једно издање Мрњавићевог Житија Св. Саве приредио је Иван Јосип Павловић Лучић (1755–1818), оно је штампано је у Венецији 1789. године. У овом издању налазе се бакрорези Св. Саве и „племенски грб Стефана Немање и цара Рашке“.

Иван Јосип Павловић Лучић,приређивач Житија Св. Саве изводи порекло своје породице Павловића-Лучића од великих Немањића!
Фантастична генеалогија показује нарочити афинитет и везаност за српске историјске величине копненог залеђа. Ту књигу је посветио „далматинском племићу, патрицију макарском“ Стјепану (Стипану) Батожићу“, који по Лучићевој конструкцији такође потиче од Немањине лозе.
У том издању се налази и служба Св. Сави прилагођена литургији римског обреда: „Моли се за нас свети оче Саво, да се удостојимо Христових обећања, помолимо се“! (Оra pro nobis sanctae pater Sabba, ut digni efficiamur promissionibus Christi. Oremus!).


Према : Радован Пилиповић : Култ Светог Саве Српског код римокатолика
http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1077/tekst/kult-svetog-save-srpskog-kod-rimokatolika/
http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1077/tekst/kult-svetog-save-srpskog-kod-rimokatolika/print

Osvrti na Savinu duhovno-istorijsku figuru nalaze se u delima dubrovačkog monaha i istoričara M. Orbina, Splićanina J. Kavanjina koji je svoj epos „Bogatstvo i ubogost“ napisao na štokavskom narečju, zatim kod dubrovačkog književnika A. Sasina, pa kod peraštanskog pisca i barskog nadbiskupa A. Zmajevića i drugih

Za učene katoličke sveštenike, kao i za narodnog epskog pesnika, privlačnost pretkosovskih srpskih dinastija bila je magnetska. Slavni odsjaj u vremenu ropstva pod tuđim krunama. A i Mrnavić i Lučić ponosno ističu da su „srpskog plemena“.
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Kult-Svetog-Save-kod-rimokatolika.lt.html.

U 21. veku stvari stoje drugačije
http://www.jutarnji.hr/sv--sava-u-hrvatskom-glazbenom-zavodu/357409/
 
Poslednja izmena:
Ћирилични вез на глави првог угарског краља Szent István-а

Ћирилица из Вараждина
Smatra se da sama knjeginja Katarina izvezla biserima jednu vladičansku kapu- mitru i darovala Mitropoliji
PictureHandler.ashx

Сличног облика и веза је још једна капа, старија неколико векова, која се чува у Капуцинерском самостану у Бечу.
Црвено платно извезено је златним нитима, а слова су српскословенске редакције, релативно разумљива и данас говорницима српског језика, жртвама Вукове реформе.
Вежена слова доносе текст преузет из православне литургије : "Боже, ушчедри нас и помилуј нас..Просветли своје лице на нас..Буди Господи..милост твоја..на нас и њих.." у вјек и вјеков.

17cd.jpg


Мистерију ствара податак да је дотична капа припадала Вајку, Гезином сину (из династије Арпада), који је познат (након номиналног прихватања хришћанства) као први крунисани краљ територије Угарске, на самом почетку 11.века.

vajkmadjarski.png
hungarysaintstephen01.jpg


Фотографију капе- капуљаче Иштвана, односно Св.Стефана, првог краља "Угорја", објавио је др Чобор Бела ( Czobor Bela, 1852-1904 ) у књизи "MAGYARORSZÁG TÖRTÉNETI EMLÉKEI AZ 1896. ÉVI EZREDÉVES ORSZÁGOS KIÁLLÍTÁSON", доступну у целини на мрежи на линку
http://mek.niif.hu/00900/00941/html/doc/c100756.htm
http://hu.wikipedia.org/wiki/Czobor_Béla

43e7.jpg

Фотографија предње и стражње стране капе Вајка Арпада, покрштеног Стефана/Иштвана доступна је на овој страни Белине књиге, преко линка
http://mek.niif.hu/00900/00941/html/doc/c200763.htm

79. ábra. Szent István erszénye. Elülről.
80. ábra. Szent István erszénye. Hátulról.
451b.jpg


Мађарски академик Пал Енгел даје податак да је тзв "круна Св.Стефана" први пут поменута 1304.године, дакле 300 година после реалног крунисања Вајка/Стефана...(на стр 28 ,Realm of St. Stephen: A History of Medieval Hungary, Pál Engel описано је од којих делова је састављена круна Св.Стефана, вероватно у другој половини 12.века)
http://books.google.rs/books?id=vEJ...=onepage&q=Realm of St. Stephen crown&f=false
krunasvstefana1304.png


....што би могао бити знак да је Стефанова капа извезена ћирилицом (строго чувана у Бечу), била једино оглавље и владарска исигнија управо конвертованог владара Стефана Првог Угарског, почетком 11.века :
kukuljica.jpg
Szent-István állitólagos erszénye a kapuczinusok bécsi templomában.

Након што је Вајк/Св.Стефан умро без потомства, Рим је , као наредне владаре "Угорја" именовао :

Петра I Орсеола, Вајковог сестрића (1038-1041); Шамуела Абу(1041-1044) неистраженог етноса (спекулације су да је био Јеврејин,Турчин, Куман, чак и Корејанац); опет сестрића Петра Орсеола (1044-1046), даљег рођака Андрију I (1046 — 1060) и његове потомке Белу I (1060 — 1063),Соломона (1063—1174), још даље рођаке Гезу I (1074.–1077), Владислава Ласла I (1077—1095),Коломана "Књижара" (1095.–1116)...а у време Стефана Иштвана II (1116—1131) интересантни су денари са препознатљивим симболом, не-арпадовским:

eh39szigla.jpe

http://dusankovacev.wordpress.com/2009/12/12/стефан-ii/

а од времена Стефана Другог, проћи ће још више 50ак година док се не искомбинује и залеми "круна Св.Стефана", односно још 70 година до њеног помена под тим називом.

Становништво средњовековне територије која ће једног дана постати Маџарска, било је етнички мешовито...
Lazar Stipić, Srbin katolik... znao je dobro mađarski jezik, pa je, posle obimnog istraživanja objavio knjigu "Istina o Madžarima po madžarskim podacima". Iskoristio je, izmedju ostalog i istorijski dokumentovanu građu koju je sakupio Ivan Nadj (Nagy Ivan) .....Kao vrlo istaknuti borac protiv mađarizacije i kroatizacije Srba, Lazar Stipić je uhapšen i odveden u mađarski koncentracioni logor tokom II svetskog rata, gde mu se gubi svaki trag.
 
Poslednja izmena:
Beograd u italijanskoj Furlaniji
..In serbo il castello era designato come "Belgrado in Friuli", in tedesco "Velgrat", "Velgradt", "Belgratt".
I Veneziani lo chiamavano "Belgrado", il comune di Varmo, la provincia di Udine e la regione Friuli-Venezia Giulia.

books

A New and Comprehensive Gazetteer, Volume 1, by George Newenham Wright, page 527
http://members.virtualtourist.com/m/p/m/1432a5/

Život i rad Kantakuzine Branković vezan je delom za italijanski Belgrado (Beograd) u Furlaniji, gde je današnje stanovništvo pokazalo .. da zna za Brankoviće i njihove istorijske zasluge, .. U mestu se, pored drugih dokumenata, čuva i jedan crtež iz 17. veka na kome se vidi zamak Kantakuzine sa crkvom sv. Nikole i kapelicom Presvete Bogorodice

belgardo.varm_small.jpg
belgradoudine.png


Zamak u venetskom delu Italije postoji pod imenom Belgrado od 1001.godine.

belgradovenecija1001.png
belgradovenecija2.png

http://www.picmediofriuli.it/enciclopedia/pdf/4.5.5.pdf

Zamak je kupila srpska plemićka porodica Branković u 15.veku. Kupila ga je "santa" Katarina Kantakuzina Branković, udovica Ulriha IICeljskog, koji je u svom posedu imao ogromnu teritoriju Ugarske (veliki deo današnje BJR Slovenije i deo današnje BJR Hrvatske sa Gradecom/Zagrebom)

Il conte Urlich possedeva tante terre che furono le parti tedesche di allora dei territori della corona Ungarica.Durante i frequenti viaggi del marito, Katarina governava le sue terre.Per la maggior parte del suo tempo, vita risiedeva in Celje, a Zagabria e a Varazdin.

books

http://books.google.rs/books?id=RpA...E4Q6AEwBA#v=onepage&q=friuli belgrado&f=false

..od grofa Leonarda iz Gorice 1465.godine. Zamak u venetskom Beogradu joj je trebao da smesti brata Stefana i snaju Angelinu Branković, koji su tu boravili do Stefanove smrti 1476.godine, čak i posle odlaska Katarine Kantakuzine na dvor sestra Mare u Ježevu (današnja Grčka). U venetskom Beogradu rodio im se drugi sin Jovan Branković i ćerka Marija Branković.Kada je 1477.godine turski sultan Mehmed II želeo da kupi od nje venetski Belgrado, Katarina je odbila.

Suo marito fu ucciso il 9 novembre 1456 a Belgrado.Kantakuzina ereditò le sue terre. Ma molte le furono rubate e le altre lei le vendette.Nel 1469, Kantakuzina tornò a vivere da sorella Mara, in Turchia. Viveva a Jezevo, vicino a Ser.In quel luogo faceva una vita molto dura e soffri tanto.Tra l’altro il sultano Mehmet Secondo, la fece imprigionare
http://digilander.libero.it/sitoecumenico/21_5_docum.htm#Da Belgrado del Friuli a Belgrado in Serbia

books

http://books.google.rs/books?id=uoo...a=X&ei=r8bpUOfiOcXSsgbvuIG4CQ&ved=0CEIQ6AEwAQ

O današnjem Belgrado di Varmo
http://italia.indettaglio.it/ita/friuliveneziagiulia/udine_varmo_belgrado.html
http://www.tuttocitta.it/mappa/varmo/casali-di-belgrado
http://www.terredimezzo.fvg.it/index.php?id=2559
 
Poslednja izmena:
Маркиза Марија Бранковић од Монферата

Beograd u italijanskoj Furlaniji
... U venetskom Beogradu rodio im se drugi sin Jovan Branković i ćerka Marija Branković..

Марија се присећала живота на имању своје тетке, цељске грофице Катарине - у замку Белградо (тј. Београд), у Фурланији. Тешко је у то доба живела породица бившег деспота Стефана, сина великог Ђурђа Бранковића. Пред смрт, у једном писму Дубровчанима Стефан Слепи записао је како „ни на чем нисам имал у мом убогом дому учинити тестамент, ни злата ни сребра, ни покућја, што бих оставил Ангелини з дечицом...” .. Ипак, памтила је са сетом Марија своје детињство, безбрижне игре с браћом, пажњу и нежност родитеља.

Јула 1485. године у Инсбруку, витка Марија Бранковић у свили и брокату (" отмених покрета, светле пути, сјајних црних очију, смеђе косе која је по моди тога доба била умотана око главе") и прекривена дугим велом, била је спремна за брак са маркизом Бонифацијем од Монферата из династије Палеолога.Октобра 1485. године Марија је са пратњим стигла у престоницу Монферата, град Казале.

Област Монферато налази се на реци По, на северозападу Италије, северно од Ђенове, уклештена између Савоје и подручја Миланског војводства.
http://uciteljicazivota.wordpress.com/2012/10/10/марија-бранковић-од-монферата/
800px-casale_monferrato-castello1.jpg
cartina.jpg
Paleologi_Monferrato.gif


Location_of_the_March_of_Montferrat-it.svg

Казале у 17.веку
aview2.jpg

... Бранковићи су са собом донели и Маријин мираз од 10000 дуката, које је осиромашена породица тешком муком скупила, како би младој обезбедила пристојан мираз.На крају је дошао тренутак растанка са српском пратњом. Са сузама у очима, Марија се загрлила са братом и мајком последњи пут, молећи их да јој често пишу. Потом је дуго гледала са зидина Казалеа, све док поворка није нестала у даљини.

Маркиза Марија Бранковић међу прецима Марије Антоанете и Луја Шеснаестог

Стари маркиз и млада принцеза имали су складан брак. Само годину дана касније 1486. родио се наследник Гуљелмо Ђовани Лазар, добивши тако уз друга имена и име чувеног мајчиног претка, јунака са Косова. Две године након тога Марија је родила и другог сина Ђанђорђа Себастијана. Маркиз је могао да одахне. Налсеђе куће Монферато било је обезбеђено.

Маркиз је умро у марту 1494. године, одредивши у тестаменту да његова супруга буде једини регент с пуним овлашћењима до пунолетства његових синова. Изданак даровите породице и способних владара, Марија се показала као снажна, окретна и племенита господарица Монферата. Нажалост, није много надживела мужа. Умрла је млада, 27. августа 1495. године, не напунивши тридесет година. Сахрањена је поред супруга у катедрали Светог Фрање у Казалеу.

05-03_velika.jpg

Prema tekstu Duška Lopandića
http://www.politikin-zabavnik.rs/2008/2944/05.php

Ћирилични текст над којим су полагали заклетву француски краљеви

СЛОВО о СВЕТОМ СРПСКОМ СЛОВУ
 
Poslednja izmena:
Само је три жене српски народ назвао мајкама: Мајку Југовића, Мајку Јевросиму и Мајку Ангелину.

Сија књига Ангелине Бранковић

Њених готово осамдесет година живота стало је у два века и сав друштвени и историјски миље од малих области до великих царстава (Турска, Аустрија, Млетачка, Угарска, Русија), од малих до великих градова (Коњух, Кроја, Венеција, Градец, Будим, Смедерево, Беч, Трговиште, Купиник, Крушедол); од замкова -фурлансkog Београд и аустријског Вајтерсфелда, до скромног Сремa. У браку са слепим Бранковићем, изродила је троје деце - митрополита Максима, деспота Јована и маркизу Марију.

Uzgred, Mara je jedina žena koja je dobila dozvolu da stupi na Atos na Svetu Goru, zbog dobročinstva prema Crkvi njoj je bilo omogućeno da obiđe manastire Svetog Pavla, Zograf i Hilandar.. Ona je došla do samog poluostrva, noseći svete mošti, relikvije, kao i mnogo drugih svetinja zarobljenih od Turaka, prilikom zauzeća Carigrada (Konstantinopolja), ali prema legendi, stupanje na samo poluostrvo Svete Gore, Mari biva zabranjeno i sprečeno od same Igumanije Svete Gore, Presvete Bogorodice!

Песма Мајци Ангелини
 
Poslednja izmena:
Само је три жене српски народ назвао мајкама: Мајку Југовића, Мајку Јевросиму и Мајку Ангелину.

Сија књига Ангелине Бранковић

Њених готово осамдесет година живота стало је у два века и сав друштвени и историјски миље од малих области до великих царстава (Турска, Аустрија, Млетачка, Угарска, Русија), од малих до великих градова (Коњух, Кроја, Венеција, Градец, Будим, Смедерево, Беч, Трговиште, Купиник, Крушедол); од замкова -фурлансkog Београд и аустријског Вајтерсфелда, до скромног Сремa. У браку са слепим Бранковићем, изродила је троје деце - митрополита Максима, деспота Јована и маркизу Марију.

Песма Мајци Ангелини

Апсолутно непроучен рукопис?

Још је Павле Јосиф Шафарик поседовао препис овог рукописа (пошто је 1851. издао једно издање Душановог законика), а о њему је писао подробније Никола Радојчић, Карловачки рукопис Јустинијановог Закона и Душанова Законика, Годишњак Историскога друштва Војводине I, 1951, 7-12, са две слике из рукописа.

Из студентских дана поседујем скрипту Радојчићевог издања Душановог законика из 1960. где он вели на стр. 22 (у поглављу где излаже укратко појединости о 24 позната преписа Душановог законика) коментаришући Карловачки рукопис из 1764. године:
"Због особите занимљивости Карловачког рукописа, важног за разумевање живота Душанова Законика кроз векове и за схватање средине у којој је препис настао, ја сам о њему написао нарочиту расправу...".

Вероватно бисмо могли пронаћи и неко скорије писаније о Карловачком рукопису.

Мени је у своје време речено да не ширим дезинформације на овом форуму и сл.
 
Poslednja izmena:
.
..о њему је писао подробније Никола Радојчић, Карловачки рукопис Јустинијановог Закона и Душанова Законика, Годишњак Историскога друштва Војводине I, 1951, 7-12, са две слике из рукописа.
Вероватно бисмо могли пронаћи и неко скорије писаније о Карловачком рукопису.
Lepo, bar nešto, tražićemo z;)
 
Ksenija Atanasijević je prva žena koja je na Beogradskom univerzitetu stekla akademsku titulu doktora nauka. U ispitnom odboru Filozofskog fakulteta bila su tog 20. januara 1922. neka od najznačajnijih imena naše nauke: dr Branislav Petronijević, dr Dragiša Đurić, dr Nikola Popović, dr Veselin Čajkanović i dr Milutin Milanković. Tema Ksenijine teze bila je "Brunovo učenje o najmanjem", dakle učenje renesansnog mislioca Đordana Bruna o trostrukom minimumu, "o poslednjim nedeljivim delovima materije" koje je on izložio u spisu De Triplici Minimo et Mensura.

Život i misao Ksenije Atanasijević

Značaj ove doktorske disertacije odmah je visoko ocenjen i u domaćoj i u stranoj stručnoj javnosti. Ksenija je tada imala 28 godina.
atanasijevic.jpg
414861_66-7.jpg
k1i307v3r49_filozofija_utehe_ksenije_atanasijevic_delfi_knjizare.jpg
BR._24_JANUAR_2012_.jpg

U to vreme na fakultetima u celoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca nije bilo nijedne žene u nastavničkom zvanju docenta.Neki nastavnici nisu mogli ni da zamisle da jedna mlada devojka postane njihova koleginica, iako ispunjava sve uslove: profesor dr Miloš Trivunac na jednoj sednici čak ogorčeno poručuje: "Ima krajeva u Srbiji gde žene u ruku ljube mlađe muškarce, a vi hoćete da date katedru docenta jednoj mladoj devojci!"

Počele su smicalice, izvrdavanja, odlaganja, intrige, komplikacije. Ipak, oktobra 1923. Ksenija Atanasijević je izabrana za docentkinju Filozofskog fakulteta za predmet istorija klasične filozofije. Dekan Vlada Petković ovaj istorijski izbor komentariše rečima da se Beogradski univerzitet uvek odlikovao slobodoumnošću, da je među prvima u Evropi dopustio ženama da studiraju, a sada daje i pristup ženi nastavniku.

..Posle dolaska komunista na vlast hapsi je i OZNA. Jedan od njenih bivših kolega, predratni komunista i učesnik NOB‐a, profesor Dušan Nedeljković, postao je tada dekan Filozofskog fakulteta i predsednik Komisije za ratne zločine. Pored razračunavanja sa brojnim kolegama ‐ ideološkim protivnicima, Nedeljković za Kseniju traži smrtnu kaznu. Na sreću, Kseniju puštaju iz zatvora „samo” uz kaznu gubitka građanskih časti. Sve njene knjige stavljene su na listu zabranjenih, rame uz rame sa delima Slobodana Jovanovića, Dragiše Vasića, Vladimira Ćorovića i mnogih drugih.

U penziji, Ksenija nastavlja da piše i prevodi. Sve do 1978. godine drži povremeno i predavanja na Beogradskom „Kolarcu”. Dobijala je mnoge ponude da se nastani u SAD i tamo predaje, ali ih je sve odbila i ostala do kraja života u Beogradu.

...do kraja njenog života njena bibliografija je brojala preko 400 bibliografskih jedinica.
Pored Brunovog učenja o najmanjem (Beograd 1922), u njena najznačajnija dela se ubrajaju još i Brunova metafizička doktrina i geometrija (Pariz 1923), Car Julijan Apostata (Beograd 1926), Počeci filozofiranja kod Grka (Beograd 1928), Epikurova doktrina (Pariz 1928), Razmatranja o svetu i životu u jugoslovenskoj popularnoj literaturi (Pariz 1930), Smisao i vrednost egzistencije (Beograd 1968), Etika feminzma, Srpski mislioci i dr.
Pisala je i objavljivala radove na srpskom, francuskom i nemačkom jeziku, a prevodila sa starogrčkog, latinskog, nemačkog, francuskog i engleskog jezika. Smatra se da je svoj zaokruženi filozofski sistem prikazala u delu Filozofski fragmenti I‐II. Napisala je i treći tom fragmenata, ali je taj rukopis danas izgubljen.


VREME 748, 5. maj 2005. / MOZAIK
http://www.vreme.com/cms/view.php?print=yes&id=414861
http://www.****************/2012/11...ja-ksenija-atanasijevic-u-paklu-univerziteta/
 
Poslednja izmena:
Превлака (Оштри рт) је ,кажу, стотинак година (од 1815. до 1918. ) била у саставу Хабзбуршке монархије иако је по папирима припадала појединим породицама Црне Горе, а после Првог св.рата је у саставу краљевине Срба, Х и С.
Непосредно пре појаве Аустријанаца и Угра , има једна занимљива прича о монахињи без мантије, која је, као удовица, откупила део острва од породице Друшко :

JEKATERINA VLASTELINOVIĆ, risanska kontesa

Ту често долази до забуне. Пре свега треба рећи да је превлака географски појам и означава релативно уски копнени спој између две копнене масе, с две стране окружен водом. Дакле, може се рећи да је то земљоуз, с тим да се једна страна граничи водом, тако да је то практично полустрво.

Превлака је полуострво на улазу у Боку Которску. Оштри рт (Рт Оштро, Рт Оштра, Рт Оштри) је крајња тачка Превлаке и пружа се линијом ка селу Витаљина које се налази у Општини Конавле, у Хрватској.
Prevlaka.jpg



Друга Превлака која се налази у Боки је Михољска Превлака, или Острво Цвијећа, налази се у Тиватском заливу. Ту се налази и седиште свештене српске царске лавре Св. Архангела Михаила.

dscf4180.jpg
prevlaka-jug.jpg


51695.jpg


Манастир је још од ранохришћанског доба био једно од централних места хришћанства на Јадрану, али је и једно од кључних места за српску духовност јер је седиште Зетске епископије коју је основао лично Св.Сава 1219, а која је имала једно од најпосебнијих места у српском Православљу и државности.

mapa.png


Цркву Св. Тројице саградила је контеса Екатерина Властелиновић (Јекатерина, Катарина, Катина), рођена као Елена (Јелена) Сундечић у знаменитој шибенској породици.

„Контеса Екатерина Властелиновић, рођена Сундечић, по мужу и по оцу припада веома угледним и значајним породицама, од којих је прва бокељска никшићког поријекла, а друга шибенска. И једна и друга, живјећи у крајевима гдје је туђинска власт дјеловала на однарођавању својих поданика, представљале су, нарочито својим меценским ставом према православној цркви, важан фактор у одбрани народног карактера своје средине."
Др Славко Мијушковић
 
Poslednja izmena:
Мали и велики огласи

Иако су крајем 18. века у европској штампи већ могли да се виде илустровани огласи, „Славеносербске вједомости” (1792–1794) и „Новине сербске из царствујушчег града Вијене” (1813–1822) имале су само књижевна „објављенија” (која се, осим крупнијег наслова, не разликују од других текстова). Међутим, чим се схватило да од грађанина треба направити потрошача и да огласи „раде” непрекидно, чак и кад се трговци одмарају, све је постало другачије...
Прави развој огласа донеле су „Новине србске” које су, као службено гласило Књажевства српског, почеле да излазе од јануара 1834. године у Крагујевцу. Већ у првом броју рекламирао се сам лист: време излажења, цена, уредништво... Прве огласе народ је читао с пажњом и поверењем, јер је преко њих добијао сазнања о новим производима, моди и услугама. ..


Средином 19. века у Србији се појавио већи број новина: „Новине читалишта београдског” (1847), „Шумадинка” (1850), „Подунавка” (1855), „Видовдан”(1861)... Последње странице новина постале су посвећене огласима који су израђивани у дрворезу, у разним величинама, с украсним оквирима налик рамовима за слике, понекад и илустрацијама.

4%2C2.jpg

.. Почетком 20. века због мноштва нових изума и све више фабрички израђених предмета, потреба за придобијањем купаца постала је још изразитија. Пре Првог светског рата Србија је имала око три милиона становника и рачунало се да ће они постати „војска потрошача”. Нови листови који су се појављивали на тржишту дочекивани су с радошћу, нарочито „Политика” која је одмах (од 1904) кренула с огласима пословне и личне природе.
Оглашавало се све, од игле до локомотиве – лутрија (која се вратила на велика звона уз поруку „Ми велимо нашем српском роду, ко посије нек се нада плоду”), обућа, чоколада, „Франкова” кафа, књиге, порцеланске пећи, мињон клавири, мртвачки сандуци „Голгота”, новитети попут грамофона, бицикла, писаћих и шиваћих машина...

Ceo zanimljiv tekst
http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/daјe-se-na
 
Svi srpski vladari su vinogradima poklanjali veliku pažnju i na taj način stvorili temelje današnjih vinskih rejona.
У средњевековној Србији пехар вина је био дијалог, договор, заклетва, опомена, обећање, закон и обичај.

Vinovodi

U Studeničkoj povelji (XII vek) je zapisano da je Stefan Nemanja (1168-1196), rodonačelnik srpske vladarske dinastije Nemanjića, manastiru Studenici darovao okolna vinogradarska sela. Pri kraju svoje vladavine, Stefan Nemanja je i manastiru Hilandar na Svetoj Gori darivao vinograde u Velikoj Hoči, čuvenom vinarskom selu u Metohiji. Istorijski izvori takođe beleže da je Stefan Nemanja 1189.godine dočekao sa vinom i medovinom (“vino et medone”) nemačkog cara Fridriha I Barbarosu i njegove krstaše.

U Povelji Stefana Prvovenčanog (1198-1228), zabranjuje se dodavanje vode proizvedenom vinu. Kasnije u srednjem veku, kralj Milutin (1282-1321) je unapređivao vinograde na Kosovu i Metohiji. Ostalo je zabeleženo da se u vreme cara Dušana Silnog (1331-1355) vino transportovalo “vinovodom” dužine 25km do podruma u Svrčinu i Ribniku.

Car Dušan je doneo i zakone koji su davali prve obrise zaštite geografskog porekla i kvaliteta vina U Povelji se nabrajaju brojna mesta na Kosovu i Metohiji, poput Carske vinarije i Gornje i Donje Hoče. Despot Đurđe Branković (1427-1456) je doprineo razvoju vinograda u okolini Smedereva,a knez Lazar (1385-1389) je zaslužan za stvaranje vinogradarske regije u Župi.

U srednjem veku gajene su sorte loze:
Prokupac (rskavac), Tamjanika, Lalica, Kečun, Gak, Pandurka, Smetuša, Hajmana, Volujsko oko, Šljiva grožđe, Crna ranka, Bela ranka, Peršun grožđe, Pljuca, Radovinka, Meljnik,Vrapčije grožđe...

Kujundjusa.jpg


tamjanika+zuta.jpg


jagoda.jpg


prokupac.jpg


Sa dolaskom Turaka i Austrijanaca stižu i sorte
Drenkovi,
Afus-ali,
Čauš,
Ćilibarka,
Razaklija...

Posle Karađorđa i tokom Obrenovića gaje se
Prokupac,
Začinak,
Bagrina,
Kavčina,
Crna okata,
Tamjanika,
Smederevka,
Zelenika,
Slamkamenka crvena (Plovdina),
Slamkamenka bela (Mađarka),
Ružica (Kevidinka),
Skadarka...

http://www.seerural.org/wp-content/uploads/2010/04/Историја-и-географија-српског-вина.pdf
https://plus.google.com/photos/112272425007687202523/albums/5722534683970939121?banner=pwa
https://sites.google.com/site/cuvarisemena/stare-sorte

Srpska enciklopedija o vinu

datira iz 18. veka, tačnije iz 1783. godine. Nju je napisao Zaharije Orfelin i objavio pod naslovom “Iskusni podrumar” u Beču ( kako se podrum drži, nova i stara vina čuvaju, i kako treba da se prave razna veštačka vina, pića od razna bilja, korenja i plodova i druga deljikatna vodena pića, macuni radi rashlađenja, razne rakuje, likeri, šerbet i sirće)......Knjiga je sabrala u to vreme sve što se znalo o pravljenju fruškogorskih vina, kao i francuskih, italijanskih i nemačkih. U receptima “travnih vina”, Orfelin je opisao i kako nastaje čuveni bermet iz Sremskih Karlovaca.

books


http://www.vinopedia.rs/?page_id=495
http://sr.scribd.com/doc/55466111/Iskusni-podrumar
 

Prilozi

  • tamjanika+zuta.jpg
    tamjanika+zuta.jpg
    78,9 KB · Pregleda: 1
Poslednja izmena:
Samo sedam godina kasnije od prvog Belovog telefona iz 1876. godine u Beogradu je obavljen prvi telefonski razgovor 14. marta 1883. godine. Za to je bio zaslužan Panta Mihajlović, koji 1882. godine dobio od kralja Milana pravo (koncesiju) da može u Beogradu da podiže telefonske (štacije) stanice. Tadašnji Beograd nije bio upoznat sa ovim tako vrednim aparatom, pa su se beograđani oglušili na Pantin poziv da se prijave za telefon. Panta je sam i od svojih para povezao je zgradu "Tri lista duvana“, te 1883. godine tu je bilo smešteno inženjersko odelenje vojnog Ministarstva. Ovu zgradu je povezao sa kasarnom na Paliluli i razgovor je mogao da počne, a obavili su ga vojni ministar Teša Nikolić i kapetan Kosta Radisavljević.

ПАНТИНЕ ШТАЦИЈЕ

Пантелејмон „Панта” Михајловић ( 1854-1932 )-српски инжењер и пионир на пољу телекомуникација.

pantab.jpg
trilista.jpg


У Српско-турском рату ради при инжењерији, на одржавању телеграфа Главног штаба Српске војске и у Војној фабрици у Крагујевцу. Ту склапа ратна пријатељства са високим официрима Главног штаба и инжењерцима у Крагујевцу.
Затим се 1877. године поново враћа у Њујорк, где ради још годину дана. Тада упознаје Михајла Пупина, свог вршњака .дугим, пријатељским разговорима са Пупином расправља о једној новини – телефону, који је претходне, 1876. године, патентирао Александер Грејем Бел, и који ће и Панти и Михајлу обележити живот.
Док је чекао да му се концесија одобри, Михајловић одлази у Пешту, где је у телефонској централи браће Пушкаш упознаје Николу Теслу Два Србина се брзо спријатељују и изгледа да Пантине приче о животу у Америци доприносе да се Тесла одлучи на пут у Нови свет.

Иако је прва телефонска централа у Београду постављена крајем 1897. године, јавни телефонски саобраћај је званично пуштен у саобраћај 1. септембра 1899. године ..У три поште у Београду су отворени шалтери где је грађанин могао да попуни образац пријаве телефонског разговора, у који би уписао број телефона са којим је хтео да разговара. А онда је на тај образац требало да залепи поштанску марку у висини цене, унапред, према жељеној дужини разговора. Телефонисткиња на шалтеру би успоставила везу са позваним и упутила позиваоца у једну од телефонских кабина које су биле постављене у шалтерској сали поште.

Те поште су биле: Главна пошта (у Коларчевом здању), Пошта Београд-Сава (у Ђумрукани), обе 6. јануара; и Пошта Београд-Станица (налазила се у холу београдске железничке станице) 10. јануара 1901.

Грађани су могли да разговарају и из објеката где се сабирао већи број корисника, из хотела, ресторана, позоришта… И овде је везу успостављао службеник те установе.Позивалац није могао сам никог да позове јер није било телефона са бројчаником до 1931.године.

5lv1qx.jpg


У мају 1887. године прорадила је прва централа и грађанство је опет било позвано да се претплати. Први претплатник, чији је број телефона био 1, био је Љуба Бојовић, новинар, а онда су полако и други следили његов пример, међутим, све је опет стало кад се стигло до броја 13 — Београђани су изгледа били изузетно сујеверни људи јер нико никако није хтео да узме број 13, који је на крају постао телефонски број кланице. Одзив је и даље био веома слаб и након дванаест година, почетком септембра 1899. године, Београд је имао само 28 телефонских претплатника.

U Министарству народне привреде 1890. године донели законски акт Правило о телефонској установи, у коме пише и :
Члан 1. Линије се могу подизати само изнад кућа, на гвозденим стубићима.
Члан 17. Ни једна телефонска линија не може бити повучена изнад или поред народних историјских или других каквих уметничких споменика.
(Дакле, 1890. године смо водили рачуна о културном наслеђу.)

Зато су српске телефонџије, чим се повећао број телефонских претплатника, када је уведена нова централа са 1000 прикључака (1902. године) положиле прве подземне телефонске каблове (11 километара)
2pyrswh.jpg




Овај наш пионир телефоније и електрике је Београд задужио за време Првог светског рата, 1915. године. Наиме окупатор је, после првих победа Српске војске, имао намеру да у повлачењу из Београда уништи Електричну централу. Панта Михајловић је ступио у преговоре са аустријским официрима и предочио им доказе да је он својим радом код Сименса, а нарочито са Бечком филијалом те фирме, допринео развоју електрике и у њиховим земљама. Аргументовано је успео да их убеди у нерационалност рушења овог корисног објекта.

http://ilustrovanaistorijasrbije.wordpress.com/2011/12/page/6/
http://www.ekapija.com/website/sr/page/171282
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Telefonski-vremeplov-Srbije.sr.html
http://sr.wikipedia.org/sr/Панта_Михајловић
http://arh-gavrilo.blogspot.com/2012/06/blog-post_4449.html
 
Poslednja izmena:

Back
Top