ccaterpillar
Legenda
- Poruka
- 56.059
За оне малобројне кој ијош увек верују да се у Србији 05.10.2000. десио народ:
Вилијам Монтгомери: Слободана Милошевића смо срушили са 100 милиона долара
Бивши амерички велепосланик у Хрватској и Србији отворено говори о новој књизи 'Кад овације утихну' гдје описује драматичне догађаје од 2000. до 2004. и пад српског режима
Након дипломатске каријере Монтгомерy се бави конзултантским бизнисом а дио времена са супругом борави у Београду, гдје је и фотографиран.
Williamu Montgomeryju, 65-годишњем бившем америчком велепосланику у Хрватској и Србији, простор бивше Југославије није био само успутна постаја у каријери: након одласка из дипломатске службе, он и супруга Lynne купили су кућу у Цавтату, а дио времена бораве и у Београду гдје имају стан. Посљедњих неколико година, откако је службено у мировини, Bill Montgomery посветио се приватном конзултантском бизнису, али своју везу с регијом дуго је одржавао и писањем колумни за различите новине из Хрватске и Србије.
Прије неколико тједана, баш уочи десете обљетнице масовних просвједа у Србији и коначног пада режима Слободана Милошевића, у србијанску јавност допрла је вијест да ће ускоро из тиска изићи Montgomeryjeva књига у којој он описује своју и улогу Сједињених Држава у рушењу Милошевићева режима. У својој књизи “Кад овације утихну”, што ће у Србији бити представљена овог четвртка, William Montgomery посве отворено и с бројним детаљима проговара о драматичним догађајима који су промијенили тијек модерне повијести балканских простора. У ексклузивном интервјуу за Nacional Montgomery је описао о чему је све писао у својој новој књизи.
Национал: Већина дипломата обично је врло тајновита кад је ријеч о њихову послу. Како сте ви одлучили написати књигу о својим активностима тијеком дипломатске службе у Србији?
Монтгомери: Књига се бави раздобљем након што сам напустио амбасаду у Хрватској и 2001. отишао у Будимпешту, гдје сам отворио Уред за југославенске послове, те потом кад сам дошао у Београд након Милошевићева пада. Дакле, ријеч је о раздобљу од 2000. до 2004. године и то су моја особна искуства из тог времена, али фокусирао сам се на то што смо ми из велепосланства радили.
Национал: Прије бављења Србијом и Милошевићем, провели сте неколико година у Загребу, али у вашој књизи нема чак ни поглавља о Хрватској?
Монтгомерy: Не, јер планирам написати другу књигу, која ће детаљно говорити о мојем времену у Хрватској. Мало сам лијен, ову прву књигу сам планирао писати пет година, напокон сам прошлог студеног нашао времена да то и учиним. Онда је требало пет мјесеци да људи из State Departmenta проуче мој рукопис и избришу неке ствари, али надам се да ћу ове зиме, у сљедећих неколико мјесеци написати књигу о Хрватској. Претпостављам да то значи да ће изаћи догодине, отприлике у ово вријеме.
Национал: Колико сте били и могли бити искрени у описивању Србије и оног што је био ваш посао ондје?
Монтгомери: Добро питање. Мрзим читати књиге које су написали људи који нису искрени или немају довољно детаља. Изазов је свакако био то што сам ја у то вријеме био припадник америчке администрације и био сам упознат с многим повјерљивим информацијама за које америчка влада има пуно право да ми каже “Опрости, али ово не можеш објавити, то је још увијек тајна информација”. Тако су влада и службе прочитали мој рукопис и затражили да изоставим само неке дијелове који садрже информације које још и данас имају ознаку тајности. С друге стране, све остало је сачувано: био сам врло искрен и врло детаљан у описивању. Додуше, било је неких догађаја, ситуација и инцидената за које сам желио да буду објављени, али то ми није било допуштено.
Национал: Књига започиње оснивањем вашег уреда у Будимпешти у љето 2000. године. Све донедавно о том посебном задатку који сте имали у јавности се није пуно знало.
Монтгомерy: Поглавље књиге посвећено је времену у Будимпешти и уреду који сам ондје отворио. То је требало бити америчко велепосланство за Србију у егзилу, разлог за смјештање уреда у Будимпешти је великим дијелом био тај што су људи из Србије могли једноставно путовати у Мађарску, без виза. Књига детаљно описује начине на које смо помагали да у Србији побиједи демократска алтернатива Милошевићеву режиму.
Национал: Који су вам били циљеви у Будимпешти?
Монтгомерy: Срушити режим Слободана Милошевића. Кад сам стигао у Будимпешту, а то је било у липњу 2000., имао сам милијун задатака. Примјерице, морао сам пронаћи пословни простор за свој нови уред, запосленике. Жељели смо бити потпуно одвојени од америчког велепосланства у Будимпешти, претпостављали смо да ћемо ондје бити барем три године. Све се промијенило кад је Милошевић одлучио расписати пријевремене изборе. У том тренутку схватили смо да је то прилика која се не смије пропустити и да морамо на све начине помоћи демократској опозицији у Србији да порази Милошевића.
Национал: Ни до данас није посве јасно зашто је Милошевић ујесен 2000. расписао пријевремене изборе...
Монтгомери: Мислим да се трагично прерачунао. Изгубио је контакт с грађанима и окружио се људима који му нису приопћавали лоше вијести. Мислим да је стварно вјеровао да ће побиједити, па чак и варајући. А ми смо одлучили појачати своје напоре да Милошевићево кориштење варања буде минимално. У Хрватској је тада већ постојао GONG, у Србији смо основали еквивалентну организацију за паралелно бројење гласова. Тренирали смо чланове опозиције да одмах по затварању биралишта копирају документ о пребројавању гласова и да одмах телефоном јаве крајњи резултат у опорбену изборну централу. Тако је опозиција имала копије оригиналног гласовања, а истовремено су прије Милошевића знали коначне резултате избора.
Национал: Прије двадесетак дана Радиотелевизија Србије емитирала је документарни филм “Коначни обрачун”, који говори о догађањима 5. листопада 2000. У том филму рекли сте да је уз вашу помоћ у Србију за свргавање Милошевића ушло више од стотину милијуна долара.
Монтгомерy: Не желим коментирати ни један новчани износ. Заправо и не знам точно колико је доиста новца потрошено. Могу само казати да су Сједињене Државе сматрале да Милошевић мора пасти, да је велик извор нестабилности у цијелој регији. Један од начина да до тога дође је био развој цивилног друштва, при томе на независне медије и удруге попут GONG-а. Требало је на сваки начин ојачати демократску алтернативу Милошевићеву режиму. Примјерице, кључним лидерима опорбе подијелили смо посебне мобилне телефоне који су тијеком просвједа могли функционирати неовисно о србијанској телекомуникацијској мрежи.
Национал: Значајан дио књиге посветили сте односу између бившег србијанског предсједника Војислава Коштунице и бившег премијера Зорана Ђинђића.
Монтгомери: Њих двојицу обиљежили су стални сукоби и борба за превласт. Кад је ријеч о догађајима од 5. листопада 2000., да је било по Коштуници, никад не би дошло до заузимања парламента или државне телевизије. Ђинђић и други су хтјели револуцију и брзе промјене, а Коштуница је био против наглих одлука и залагао се да све буде проведено стриктно по закону. Никад нећемо знати чији је пут бољи, Ђинђићев или Коштуничин: прави одговор вјеројатно би био да је требало отићи даље него што је Коштуница допуштао, а мање него што је Ђинђић желио.
Национал: Ликвидирани србијански премијер Зоран Ђинђић и данас је велика енигма за многе у Србији.
Монтгомерy: Зоран Ђинђић био је један од најталентиранијих, најкомплекснијих и најкаризматичнијих особа које сам икад познавао. Често смо се састајали, у његову уреду или увечер на чаши вина у његовој кући, и у већини случајева били смо насамо. Ипак, од мене, али и од многих других скривао је своје контакте с Милорадом Улемеком Легијом. До данас ми није познато какве су конкретне користи имали Легија и његови људи од Ђинђића, но неспорно је да му је Легија у више наврата помагао.
Национал: Како му је помагао?
Монтгомери: Као прво, познато је да су се Ђинђић и Легија састали у ноћи прије 5. листопада 2000. и да је епилог тог састанка био да су Легија и његови људи мирно допустили да Милошевић падне. Надаље, Ђинђић је особно окончао побуну Легијиних плаћеника у студеноме 2001. Ипак, најкрупнији догађај сигурно је било ухићење Милошевића, а неки детаљи тог догађаја ни до данас нису сасвим разјашњени. Многи докази о постојању односа између Зорана Ђинђића и Легије досад су већ итекако познати србијанској јавности. Досад није било познато да је Чедомир Јовановић у више наврата посјећивао вођу земунског клана Душана Спасојевића у затвору и помогао му да изађе из затвора гдје је био због отмице власника Делте Мирослава Мишковића, и да је био чест гост у Спасојевићевој кући. Оно о чему се никад није много говорило а и до данас је неразјашњено јест питање зашто су Легија и земунски клан помагали Ђинђићу, коју су корист имали од тога.
Национал: Премда сте посве отворено радили на свргавању Слободана Милошевића и његову трансферирању на суђење у Хааг, неколико година касније имали сте полутајни сусрет с његовом супругом Миром Марковић?
Вилијам Монтгомери: Слободана Милошевића смо срушили са 100 милиона долара
Бивши амерички велепосланик у Хрватској и Србији отворено говори о новој књизи 'Кад овације утихну' гдје описује драматичне догађаје од 2000. до 2004. и пад српског режима
Након дипломатске каријере Монтгомерy се бави конзултантским бизнисом а дио времена са супругом борави у Београду, гдје је и фотографиран.
Williamu Montgomeryju, 65-годишњем бившем америчком велепосланику у Хрватској и Србији, простор бивше Југославије није био само успутна постаја у каријери: након одласка из дипломатске службе, он и супруга Lynne купили су кућу у Цавтату, а дио времена бораве и у Београду гдје имају стан. Посљедњих неколико година, откако је службено у мировини, Bill Montgomery посветио се приватном конзултантском бизнису, али своју везу с регијом дуго је одржавао и писањем колумни за различите новине из Хрватске и Србије.
Прије неколико тједана, баш уочи десете обљетнице масовних просвједа у Србији и коначног пада режима Слободана Милошевића, у србијанску јавност допрла је вијест да ће ускоро из тиска изићи Montgomeryjeva књига у којој он описује своју и улогу Сједињених Држава у рушењу Милошевићева режима. У својој књизи “Кад овације утихну”, што ће у Србији бити представљена овог четвртка, William Montgomery посве отворено и с бројним детаљима проговара о драматичним догађајима који су промијенили тијек модерне повијести балканских простора. У ексклузивном интервјуу за Nacional Montgomery је описао о чему је све писао у својој новој књизи.
Национал: Већина дипломата обично је врло тајновита кад је ријеч о њихову послу. Како сте ви одлучили написати књигу о својим активностима тијеком дипломатске службе у Србији?
Монтгомери: Књига се бави раздобљем након што сам напустио амбасаду у Хрватској и 2001. отишао у Будимпешту, гдје сам отворио Уред за југославенске послове, те потом кад сам дошао у Београд након Милошевићева пада. Дакле, ријеч је о раздобљу од 2000. до 2004. године и то су моја особна искуства из тог времена, али фокусирао сам се на то што смо ми из велепосланства радили.
Национал: Прије бављења Србијом и Милошевићем, провели сте неколико година у Загребу, али у вашој књизи нема чак ни поглавља о Хрватској?
Монтгомерy: Не, јер планирам написати другу књигу, која ће детаљно говорити о мојем времену у Хрватској. Мало сам лијен, ову прву књигу сам планирао писати пет година, напокон сам прошлог студеног нашао времена да то и учиним. Онда је требало пет мјесеци да људи из State Departmenta проуче мој рукопис и избришу неке ствари, али надам се да ћу ове зиме, у сљедећих неколико мјесеци написати књигу о Хрватској. Претпостављам да то значи да ће изаћи догодине, отприлике у ово вријеме.
Национал: Колико сте били и могли бити искрени у описивању Србије и оног што је био ваш посао ондје?
Монтгомери: Добро питање. Мрзим читати књиге које су написали људи који нису искрени или немају довољно детаља. Изазов је свакако био то што сам ја у то вријеме био припадник америчке администрације и био сам упознат с многим повјерљивим информацијама за које америчка влада има пуно право да ми каже “Опрости, али ово не можеш објавити, то је још увијек тајна информација”. Тако су влада и службе прочитали мој рукопис и затражили да изоставим само неке дијелове који садрже информације које још и данас имају ознаку тајности. С друге стране, све остало је сачувано: био сам врло искрен и врло детаљан у описивању. Додуше, било је неких догађаја, ситуација и инцидената за које сам желио да буду објављени, али то ми није било допуштено.
Национал: Књига започиње оснивањем вашег уреда у Будимпешти у љето 2000. године. Све донедавно о том посебном задатку који сте имали у јавности се није пуно знало.
Монтгомерy: Поглавље књиге посвећено је времену у Будимпешти и уреду који сам ондје отворио. То је требало бити америчко велепосланство за Србију у егзилу, разлог за смјештање уреда у Будимпешти је великим дијелом био тај што су људи из Србије могли једноставно путовати у Мађарску, без виза. Књига детаљно описује начине на које смо помагали да у Србији побиједи демократска алтернатива Милошевићеву режиму.
Национал: Који су вам били циљеви у Будимпешти?
Монтгомерy: Срушити режим Слободана Милошевића. Кад сам стигао у Будимпешту, а то је било у липњу 2000., имао сам милијун задатака. Примјерице, морао сам пронаћи пословни простор за свој нови уред, запосленике. Жељели смо бити потпуно одвојени од америчког велепосланства у Будимпешти, претпостављали смо да ћемо ондје бити барем три године. Све се промијенило кад је Милошевић одлучио расписати пријевремене изборе. У том тренутку схватили смо да је то прилика која се не смије пропустити и да морамо на све начине помоћи демократској опозицији у Србији да порази Милошевића.
Национал: Ни до данас није посве јасно зашто је Милошевић ујесен 2000. расписао пријевремене изборе...
Монтгомери: Мислим да се трагично прерачунао. Изгубио је контакт с грађанима и окружио се људима који му нису приопћавали лоше вијести. Мислим да је стварно вјеровао да ће побиједити, па чак и варајући. А ми смо одлучили појачати своје напоре да Милошевићево кориштење варања буде минимално. У Хрватској је тада већ постојао GONG, у Србији смо основали еквивалентну организацију за паралелно бројење гласова. Тренирали смо чланове опозиције да одмах по затварању биралишта копирају документ о пребројавању гласова и да одмах телефоном јаве крајњи резултат у опорбену изборну централу. Тако је опозиција имала копије оригиналног гласовања, а истовремено су прије Милошевића знали коначне резултате избора.
Национал: Прије двадесетак дана Радиотелевизија Србије емитирала је документарни филм “Коначни обрачун”, који говори о догађањима 5. листопада 2000. У том филму рекли сте да је уз вашу помоћ у Србију за свргавање Милошевића ушло више од стотину милијуна долара.
Монтгомерy: Не желим коментирати ни један новчани износ. Заправо и не знам точно колико је доиста новца потрошено. Могу само казати да су Сједињене Државе сматрале да Милошевић мора пасти, да је велик извор нестабилности у цијелој регији. Један од начина да до тога дође је био развој цивилног друштва, при томе на независне медије и удруге попут GONG-а. Требало је на сваки начин ојачати демократску алтернативу Милошевићеву режиму. Примјерице, кључним лидерима опорбе подијелили смо посебне мобилне телефоне који су тијеком просвједа могли функционирати неовисно о србијанској телекомуникацијској мрежи.
Национал: Значајан дио књиге посветили сте односу између бившег србијанског предсједника Војислава Коштунице и бившег премијера Зорана Ђинђића.
Монтгомери: Њих двојицу обиљежили су стални сукоби и борба за превласт. Кад је ријеч о догађајима од 5. листопада 2000., да је било по Коштуници, никад не би дошло до заузимања парламента или државне телевизије. Ђинђић и други су хтјели револуцију и брзе промјене, а Коштуница је био против наглих одлука и залагао се да све буде проведено стриктно по закону. Никад нећемо знати чији је пут бољи, Ђинђићев или Коштуничин: прави одговор вјеројатно би био да је требало отићи даље него што је Коштуница допуштао, а мање него што је Ђинђић желио.
Национал: Ликвидирани србијански премијер Зоран Ђинђић и данас је велика енигма за многе у Србији.
Монтгомерy: Зоран Ђинђић био је један од најталентиранијих, најкомплекснијих и најкаризматичнијих особа које сам икад познавао. Често смо се састајали, у његову уреду или увечер на чаши вина у његовој кући, и у већини случајева били смо насамо. Ипак, од мене, али и од многих других скривао је своје контакте с Милорадом Улемеком Легијом. До данас ми није познато какве су конкретне користи имали Легија и његови људи од Ђинђића, но неспорно је да му је Легија у више наврата помагао.
Национал: Како му је помагао?
Монтгомери: Као прво, познато је да су се Ђинђић и Легија састали у ноћи прије 5. листопада 2000. и да је епилог тог састанка био да су Легија и његови људи мирно допустили да Милошевић падне. Надаље, Ђинђић је особно окончао побуну Легијиних плаћеника у студеноме 2001. Ипак, најкрупнији догађај сигурно је било ухићење Милошевића, а неки детаљи тог догађаја ни до данас нису сасвим разјашњени. Многи докази о постојању односа између Зорана Ђинђића и Легије досад су већ итекако познати србијанској јавности. Досад није било познато да је Чедомир Јовановић у више наврата посјећивао вођу земунског клана Душана Спасојевића у затвору и помогао му да изађе из затвора гдје је био због отмице власника Делте Мирослава Мишковића, и да је био чест гост у Спасојевићевој кући. Оно о чему се никад није много говорило а и до данас је неразјашњено јест питање зашто су Легија и земунски клан помагали Ђинђићу, коју су корист имали од тога.
Национал: Премда сте посве отворено радили на свргавању Слободана Милошевића и његову трансферирању на суђење у Хааг, неколико година касније имали сте полутајни сусрет с његовом супругом Миром Марковић?
Doduse onaj skot je sam kriv za sve sto mu se desilo ,da nije pokusao da pokrade izbore i da je prepustio mirno mlohavom predsednicku funkciju verovatno bi bolje prosao . 
