Najznačajniji srpski stih/pesma svih vremena

LAZINA
Santa Maria della salute

Santa Maria della salute

Laza Kosic






Oprosti, majko sveta, oprosti,
sto nasih gora pozalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
blazenoj tebi podize dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
sto ti zemaljski sagresi stvor:
Kajan ti ljubim preciste skute,
Santa Maria della Salute.

Zar nije lepse nosit' lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejuci svetsku lepotu
u pep'o spalit' srce i lub;
tonut' o brodu, trunut' u plotu,
djavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepse vekovat' u te,
Santa Maria della Salute?

Oprosti, majko, mnogo sam strad'o,
mnoge sam grehe pokaj'o ja;
sve sto je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma',
za cim sam cezn'o, cemu se nad'o,
sve je to davno pep'o i pra',
na ugod zivu pakosti zute,
Santa Maria della Salute.

Trovala me je podmuklo, gnjilo,
al' ipak necu nikoga klet';
stagod je muke na meni bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, sto je dusi lomilo krilo,
te joj u jeku dusilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,
lepse je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k'o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleci ranu,
al' tezoj rani nastade brid:
Sta cu od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dusu svesnu
nikad jos takav ne sinu gled;
tim bi, sto iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za cim god ceznu',
jade pa slade, cemer pa med,
svu svoju dusu, sve svoje zude,
-svu vecnost za te, divni trenute!-
Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu zivota,
ta zlatna vocka sto sad tek zre?
Oh, slatka vocko, tantalskog roda,
sto nisi meni sazrela pre?
Oprosti meni gresne zalute,
Santa Maria della Salute.

Dve u meni pobise sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
k'o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustase mile,
vijugav mozak odrza vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh mudro od srece, lud,
utekoh od nje - a ona svisnu.
Pomrca sunce, vecita stud,
gasnuse zvevde, raj u plac briznu,
smak sveta nasta i strasni sud. -
O, svetski slome, o strasni sude,
Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezim sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
k'o da se Bog mi pojavi sam:
U dusi bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
za sto se mudracki mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

Dodje mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi zelja navreli roj,
ona mi dodje kad njojzi gove,
tajne su sile sluskinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.

U nas je sve k'o u muza i zene,
samo sto nije briga i rad,
sve su miline, al' nezezene,
strast nam se blazi u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo cu biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike cute,
Santa Maria della Salute.

A nasa deca pesme su moje,
tih sastanaka veciti trag;
to se ne pise, to se ne poje,
samo sto dusom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.

A kad mi dodje da prsne glava
o mog zivota hridovit kraj,
najlepsi san mi postace java,
moj ropac njeno: "Evo me, naj!"
Iz nistavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!

U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve ce se zelje tu da probude,
dusine zice sve da progude,
zadivicemo svetske kolute,
zvezdama cemo pomerit' pute,
suncima zasut' seljanske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.

a što ova?

uh, ima ih jako mnogo... ali meni omiljena Uzalud je budim od Miljkovica

Mozda spava

Vladislav Petkovic - DIS






Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu sto sam svu noc slusao:
Da je cujem uzalud sam danas kusao,
Kao da je pesma bila sreca moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za budjenja moc,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se krece u umrlu noc.
U snu svome nisam znao za budjenja moc.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oci neke, nebo necije,
Neko lice, ne znam kakvo, mozda decije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne secam se niceg vise, ni ociju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oci da su moja dusa van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, sto ja nocas snih;
Ne secam se niceg vise, ni ociju tih.

Ali slutim, a slutiti jos znam.
Ja sad slutim za te oci, da su bas one,
Sto me cudno po zivotu vode i gone:
U snu dodju, da me vide, sta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti jos jedino znam.

Da me vide dodju oci, i ja vidim tad
I te oci, i tu ljubav, i taj put srece;
Njene oci, njeno lice, njeno prolece
U snu vidim, ali ne znam, sto ne vidim sad.
Da me vide, dodju oci, i ja vidim tad.

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled sto me gleda kao iz cveca,
Sto me gleda, sto mi kaze, da me oseca,
Sto mi brizno pruza odmor i neznosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom zivi ili pociva;
Ne znam zasto nju i san mi java pokriva;
Mozda spava, i grob tuzno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Mozda spava sa ocima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan zivota,
I s njom spava, nevidjena, njena lepota;
Mozda zivi i doci ce posle ovog sna.
Mozda spava sa ocima izvan svakog zla.

Većina njih su pa možemo slobodno reći muškarci i imali su jedan od najlepših objekata kome su posvetili svoje pesme, a to je žena i ljubav prema ženi

• Naša zemlja izrodila je mnogo velikih pisaca i pesnika. I zaista u moru tih velikih imena teško se odlučiti za najbolje i najlepše ali možemo da probamo i da se ovim putem podsetimo naših izvanrednih poemaVećina njih su pa možemo slobodno reći muškarci i imali su jedan od najlepših objekata kome su posvetili svoje pesme, a to je žena i ljubav prema ženi.
  Pesma ženi - Jovan Dučić
• 
  Dučić je u ovoj pesmi pokazao kako smo svi kada se zaljubimo skloni da idealizujemo osobu u koju smo se zaljubili. U ovoj pesmi pojavljuje se voljena osoba, kao simbol svih tišina i žudnji. Otvara se velika tema ljubavi prema nedostižnom. I postavlja se pitanje da li je čovek sklon da voli nedostižno samo zato što ga u toj nedostižnosti samostalno nadograđuje. Izvanredna pesma srpske moderne poezije i prikaza stvaranja ideala ljubavi.
  
  Od mog priviđenja ti si cela tkana,
  
  tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden.
  
  Ti beše misao moja očarana,
  
  simbol svih taština, porazan i leden.
  
  A ti ne postojiš, nit’ si postojala.
  
  Rođena u mojoj tišini i tami,
  
  na Suncu mog srca ti si samo sjala
  
  jer sve što ljubimo – stvorili smo sami.
  
  
  
  
  
  
  
• 
  
  
• 
  

Kako Ana rešava ukrštene reči - Brane Petrović


Prelepa pesma o jednoj Ani, Ani koja je u svom svetu, i Ani koja je svet za sebe. Ovo je pesma o načinu kako jedan zaljubljen muškarac doživljava ženu. Ona je jednom rečju fascinacija.

Ja mogu na njenoj usni da spojim more s cvetovima!

Mogu u njenoj državi da budem referent za kišu!

Mogu pod njenim prozorom da imitiram dunav,

il neke druge vulkane,

mogu da se zakunem

u sve što imam,

i nemam,

da svet postoji zbog Ane.

Kakve su njene namere

kad sve druge sahranjuje

samo mene oživljava –

ima li Ana

stvarnog razloga

da bude tako lepa kad spava?

Dozvolite mi da vam predstavim
sanjara sa snovima plavim.

Pesnik se nikad sasvim ne budi.
On uvek nešto prede i plete.
Pesnik je spolja ko i svi ljudi
a iznutra — pravo pravcato dete.

I to — dete koje se čudi
ponečemu što rade ljudi.

Pesnik gleda u svet kroz perce
pauna i kroz frulu od zove.
Njemu je kap rose — jezerce
po kome najlepše lađice plove.

Roj svitaca i buket cveća —
to je za njega najveća sreća!

Pesnik je srećan i kada pati
i opet — tužan u bašti sreće.
Pesniku svaka pesma uzvrati
po kap detinjstva, kao proleće.

Kad jutru sine slavuj u glavi
prvo se bratu pesniku javi.

Tada on luta kroz polja raži
ko da se u bulke zaljubio
I SVE TAKO, KAO DA TRAŽI
NEŠTO ŠTO NIJE IZGUBIO …

Svake večeri i svake zore
on traži rime i metafore.

Kad ih nađe, pesnik je tužan
i ceo svet mu postane ružan.
A kada nađe — sunce obasja
brežuljke s krunama cveća i klasja.

Pesnik se smeši i trepti, trepti
u duši sveta ko zlatni leptir.

Malo čupka travke za kose,
malo mazi ive na međi,
malo niže jagode rose
na pozlaćene končiće žeđi …

Pa siđe u neku zavičajnu dolju
da pesmi otkrije tajnu.

Jer, pesnik voli, to nisam reko,
kćer jedne tihe sunčeve bašte,
koja boravi negde daleko
u predelima njegove mašte.

ZBOG NjE ON, DECO, SVAKOG
DANA OSEDLA BELOG KRILATOG ATA,
I ZBOG NJE JE TAJ SIN ROSNIH POLJANA
IZUČIO BEZBROJ ZANATA!

Dobrica Erić

Plači, Voljena Zemljo i Suzama osvetli
Misao koja tinja u svakoj našoj želji
Od svih Suza koje sad kaplju po Planeti
najtužnije su Dečje Suze u Mojoj Zemlji.

Ko će, i čime, da plati tolike Dečje Suze
Strah, Nesanicu i Radost odletelu u nepovrat
Ko će Deci da vrati sve ono što im uze
ovo zlo, stalo svo u kratku reč – rat?

Plači, Voljena Zemljo, oljagana i sama
Suze su Tvoje davno ušle u Pesmarice
Još nisi sve Dečje Kosti ni povadila iz jama
a već ti opet bacaju Decu u jame bezdanice.

Vi što nam rušite Crkve, kućerke i palate
ratnici fanatici, ljudomrsci i suncožderi,
za koga Novi život i Novi Svet stvarate
kad Deca beže od vas u šume, među zveri?

Plači, Voljena Zemljo, Suzama Mališana
što uče školu u vučjim i lisičijim jamama
Očevi i Majke im se gledaju preko nišana,
a Stričevi i Ujaci na njih palacaju kamama.

Neka se skamene pogledi i nišani uprti
u Dečja Srca, u Bele Ptice nad rovovima
Kakav to Život može da nikne iz Dečje Smrti
Kome će svanuti dan na Dečjim Grobovima?

Nijedna Zastava na ovom trulom svetu
makar od same svile i kadive satkana
ne zaslužuje da se zavijori na vetru
ako je i Dečjom Krvlju pokapana.

Plači, Voljena Zemljo, u čeljustima ale
(neka Te bar u Suzama što više bude)
sve dok se sva tri Boga na Tebe ne sažale
i ne preseku pomor bačen međ pse i ljude.

Pogledaj svoju Decu sa staračkim licima
Mladiće na štakama što uče prve korake
Uvelu Novorođenčad u invalidskim kolicima
Bezimene Grobove, Raspamećene Majke
i Starce beskućnike u tuđim šljivicima
što zure u Nebo, nalik na ugašene ugarke.

Plači, Voljena Zemljo, i Suzama osvetli
Svoje Srce što kuca u svakoj našoj želji
Od svih Suza koje sad kaplju po Planeti
najslanije su Dečje Suze u Mojoj Zemlji!

Dobrica Erić

Igrali se belutkom
Kamen ko kamen
Igrao se s njima ko da srca nema
Naljutili se na belutak
Razbili ga u travi
Ugledali mu srce zbunjeni
Otvorili srce belutka
U srcu zmija
Zaspalo klupče bez snova
Probudili su zmiju
Zmija je uvis šiknula
Pobegli su daleko
Gledali su izdaleka
Zmija se oko vidika obvila
Ko jaje ga progutala
Vratili se na mesto igre
Nigde zmije ni trave ni parčadi belutka
Nigde ničeg daleko u krugu
Zgledali se osmehnuli
I namignuli jedni drugima

Vasko Popa

Ђура Јакшић Отаџбина И овај камен земље Србије, Што претећ сунцу дере кроз облак, Суморног чела мрачним борама, О вековечности прича далекој, Показујући немом мимиком Образа свога бразде дубоке. Векова тавних то су трагови, Те црне боре, мрачне пећине; А камен овај, ко пирамида Што се из праха диже у небо, Костију кршних то је гомила Што су у борби протиб душмана Дедови твоји вољно слагали, Лепећи крвљу срца рођеног Мишица својих кости сломљене, - Да унуцима спреме бусију, Оклен ће некад смело презирућ Душмана чекат чете грабљиве. И само дотле, до тог камена, До тог бедема - Ногом ћеш ступит можда , поганом! Дрзнеш ли даље? ... Чућеш громове Како тишину земље слободне Са грмљавином страшном кидају; Разумећеш их срцем страшљивим Шта ти са смелим гласом говоре, Па ћеш о стења тврдом камену Бријане главе теме ћелаво У заносноме страху лупати! Ал један израз, једну мисао, Чућеш у борбе страшној ломљави: "Отаџбина је ово Србина!"

Svima vama mili moji
Ljudska glava lepo stoji

Miljeno Žuborski

"Zato hoću mira, da opelo služim
Bez reči, bez suza i uzdaha mekih,
Da miris tamjana i dah praha združim
Uz tutnjavu muklu doboša dalekih.

Stojte, galije carske! U ime svesne pošte
Klizite tihim hodom.
Opelo držim kakvo ne vide nebo jošte
Nad ovom svetom vodom!"



1917. Milutin Bojić, "Plava grobnica"

o klasje moje i dolap

Čuj, Bože, molbu moje duše jadne:
sva patnja što si pis’o njoj, ko ženi,
nek mimoiđe nju, i neka padne
Na onaj deo što je pisan meni! – Velimir Rajić

Htela bih da se ne izgubi
nijedan naš trenutak,
da svaka naša milošta se stvori
u kakav život, pa ma malen bio
kao grumen večitog zlata.– Desanka Maksimović

NAŠI DANI

Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podigo se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.

Progledale sve jazbine i kanali,
Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali
Postali su danas naši suvereni.
Progledale sve jazbine i kanali.

Pokradeni svi hramovi i ćivoti,
Ismejane sve vrline i poštenje,
Poniženi svi grobovi i životi,
Uprljano i opelo i krštenje.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti.

Zakovana petvekovna zvona bune,
Pobegao duh jedinstva i bog rata;
Obesismo sve praznike i tribune,
Gojimo se od grehova i od blata.
Zakovana petvekovna zvona bune.

Od pandura stvorili smo velikaše,
Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izrađuju bogataše
Mračne duše nazvaše se patrioti.

Od pandura stvorili smo velikaše.
Svoju mudrost rastočismo na izbore,
Svoju hrabrost na podvale i obede,
Budućnosti zatrovasmo sve izvore,
A poraze proglasismo za pobede.
Svoju mudrost rastočismo na izbore.

Mesto svetle istorije i grobova
Vaskrsli smo sve pigmeje i repove;
Od nesrećne braće naše, od robova,
Zatvorismo svoje oči i džepove.
Mesto svetle istorije i grobova.

Ostala nam još prašina na hartiji
Kô jedina uspomena na džinove;
Sad svu slavu pronađosmo u partiji,
Pir poruge dohvatio sve sinove.
Ostala nam još prašina na hartiji.

Pod sramotom živi naše pokolenje,
Ne čuju se ni protesti ni jauci;
Pod sramotom živi naše javno mnjenje,
Naraštaji, koji sišu kô pauci.
Pod sramotom živi naše pokolenje.

Pomrčina pritisnula naše dane,
Ne vidi se jadna naša zemlja huda;
Al’ kad požar poduhvati na sve strane,
Kuda ćemo od svetlosti i od suda!
Pomrčina pritisnula naše dane.

Vladislav Petković DIS

Od mog priviđenja ti si cela tkana,

tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden.

Ti beše misao moja očarana,

simbol svih taština, porazan i leden.

A ti ne postojiš, nit’ si postojala.

Rođena u mojoj tišini i tami,

na Suncu mog srca ti si samo sjala

jer sve što ljubimo – stvorili smo sami.

Laza Kostić - Santa Maria della Salute

DOBROVOLJNI PRILOG ZA NACIONALNU ISTORIJU

Pripustili na ženu su pčelu
Zaraženu poljupcem demona,
I sad trči, vrišteći, po selu,
I nasrće na starca Egona.

Starac Egon, vičan umiranju,
Živo pile čupa u dvorištu –
Baca pile i nasrće na nju –
Sad su najzad na svom Gubilištu!

Isto tako kad je sebar Luka
Za Dušana reko da je pseto –
Sedam novih izmisliše muka
I mučiše Luku celo leto.

Prebiše mu i noge i ruke –
Dušan lično pi njegove krvi –
Sada Dušan leži pored Luke –
Davno su ih izmirili crvi.

A Jelena, Dušanova žena,
Vitka, ko mlad vitez stegonoša,
Krikom sebra tajno obljubljena,
Rodi caru nejakog Uroša.

Nejak Uroš, kao svi nejaki,
Zločin uze sebi za zastavu,
Al stigoše konjanici laki,
Žedni slave, po njegovu glavu.

Sluga neki po imenu Lazar
Skupi vojsku, vlahe i ratare,
Narod neuk, nesrećan i hrabar,
Dobra gozba beše za Tatare.

Gostiše se nekoliko dana,
Ko gavrani kad stignu strvinu,
Neki Miloš ubi im sultana –
Dobro došlo sultanovom sinu.

On obnovi tamu i ponore
Koje Dušan u zakon unese,
I zabrani svitanja i zore,
I načini sunce da obese.

Neki Višnjić, posle mnogo leta,
U nevidu svome sunce nađe,
I reče mu: BUDI VODIČ SVETA!
I gle: Sunce ne ume da zađe.

I gle sunce ne ume da zađe
Usred noći smrtonosno žeže –
Jadni Egon ne može da nađe
Dok mu žena hlače ne odveže.

A te hlače strašno zapetljane –
Žena kida zubima kanave –
Kad u njima! – dve prastare rane –
Divni znaci stare srpske slave.

Branislav Petrović

Čas Ljubavi - Petar Pajić

Vetar razvejava mesečinu, noć se od mesečine dimi, ti si nalik mladom vinu, sa zvezdama si u rimi. Ispod vatrenog nebeskog svoda padaju crvene trešnje zrele, u brdima blista voda, zemlju probadaju bele strele. Noćas je sve od moje usne, stižu plodovi iz samog raja, mesečina se u voću gusne, noć je prva, noć je bez kraja. Čas je Ljubavi! Čas je vatre! Celim telom svojim je ložim, al ona ne može da me satre, jer ja se noćas u tebi množim.

Verovanje
Te usne koje divljački razvlače pesnici i hulje, šoferi, matrozi, kao vino su u vinovoj lozi, al niko se jošte tog vina ne tače. Te usne ljubavi odoleće svima, kiši i kugi, vojničkoj zarazi, one su same, ja vidim na njima samo jednu zvezdu što se divno mazi.

Petar Pajić

POGREB

Razbolela se ljubav
u tvome draganu,
razbolela se časkom
i časkom izda’nu.

Da vide kako mi je
u tuzi velikoj,
povešću sjajan pogreb
umrloj jedinoj.

U ljubavna ću pisma
obaviti je svu,
da čuva tajna tajnu
i kletva zakletvu.

Položiću joj telo
na čudna nosila,
od pokidanih žica
i starih gusala.

Za nosili’ će ići
rodbina njena sva:
Lepota, mati njena,
i Vera, sestrica.

A kraj nje će da idu
sve sitna siročad,
skorašnjih poljubaca
ljubavni porod mlad.

Pred nosili’ će ići
po redu popovi,
u odeždama crnim
sa sveti krstovi.

Ti popovi su stari,
sve večni bolovi,
sve uzdisaji crni,
ti crni popovi.

Pred popovi’ će biti
đačića koji red,
da poju “svjati bože!”
da bude pogreb svet.

Ti đačići su pesme
što za njom uzdišu,
što teše dušu njenu
i bogu uzdižu.

Stihari im se svetle
na mladih rameni,
a barjaci se viju
s čiraci’ plameni’.

Nad grobom su joj dali
opelo popovi,
“So svjatimi” se ori
nad mladi grobovi.

“So svjatimi” se ori
k’o pripev iz raja,
naposletku još đaci
otpoju “Vječnaja”.

Poskakala je za njom
rodbina njena sva;
i njojzi moji đaci
otpoju “Vječnaja”.

Još i sad k’o da čujem
to sveto “Vječnaja”,
a k’o da ću ga slušat
životu do kraja.

I sinoć baš ga čujem,
već dockan pred zoru,
a neko k’o da kucnu
na tamnom prozoru.

Zablista mesecina
sa bleda pokrova: –
ljubavni vampir to je
i pratnja njegova.

Laza Kostić

Bolna lezi, a nas vara nada:Ozdravice, ozdravice mlada!nasa nada - sen praznoga sena -posedasmo pored odra njena...Mi i senu verujemo slepo,- ona veli:"Pricaj mi sto lepo..."....(a boldovano u ovoj pesmi mi je strasno...lekar koji je gledao kako mu zena i petoro dece umiru od tuberkuloze...)Podjem, klecnem, idem, zastajkavam,setalicu satu zadrzavam;Jurim, bezim, ka ocajnik kleti:zborim reci, reci bez pameti:"Ne sme nam umreti!"Vicem Bogu: Ona je jos mlada!Vicem pravdi: Ona se jos nada!Andjelima: Vi joj srca znate!Vicem zemlji: Ona nije za te!Niotkuda nema mi odjeka...Vicem sebi: Zar joj nemas leka!?...Idem stanem ka ocajnik kleti,opet zborim reci bez pameti:"Ne sme nam umreti!".....Misljasmo da ce dugo da traje.Udji de majko, izdahnula je!I kraj je bolu, i kraj je muci;izdahnula je na levoj mi ruci.Svetinja grozna tog smrtnog casaPade nam na dusu, pade nam na grudi,I niko nema ni reci ni glasa,niko se ne usudiDotaknut se krila tog sna il' jave,Zatalasat vazduh oko mrtve glave.Stajasmo nemi kod mrtvaca blizu -bolovi nasi onesvesnuli su;Obamrlo srce, pretrnuli vaji,Sledile se suze, smrzli uzdisaji.Pitanje jedno drhta nam na usti,Al ni to ne sme niko da izusti,Ove dve tri reci pune vecna jada:"Sta cemo sada?...".....Zar ja ljubit više ne smem?Zar se meni samo kratiSvoju dragu dragom zvati,Uzdahnuti, osećati!?Ko mi može ljubav ubit,Mada j' srce raskidano!- Ja te ljubim, čedo moje,Čedo moje – zakopano!Ja ne umem želje kriti,Ta želje nam život čine;Ja još živim, a ko živi,Taj za rajem svojim gine.I ja ginem srcem živim,I ja ginem neprestano –Ja za tobom ginem, zlato,Zlato moje – zakopano!Svakom sjaje jedna zvezdaKroz tamninu gorkih jada,Svakog teši ova zvezda –A zar za me nema nada!?Zar ti nisi uvek bilaMelem-cveće mojih rana,Zar mi nisi i sad nada,Nado moja – zakopana!Kad su bili časi zlatni,Kad vremena behu srećna,Ja sam imo mnogo vera,- Al' zar vera nije večna!Zar je vera, što u jaduIzneveri sirotana!?- Zar te ne smem svojom zvati,Veo moja – zakopana?Ti si mrtva, moj živote,Otišla si s ovog sveta,Toj daljini nema mere –Pa zar i to da nam smeta!Neka pada nad i vera,To mi ljubav ne savlada –Ja te ljubim, prazna senko,I bez vere i bez nada.....Kroz smrt samo valja procipa cu s' i ja s njima sliti.Ako l' tamo nista nema?!- I tad cemo jedno biti!

J.J. Zmaj