vracaracc
Buduća legenda
- Poruka
- 38.315
Evo dela propovedi protestantskog pastora Fridriha Tridendorfa, održane maja 1945. u selu Everburtu, kraj Osnabrika:
“Znali smo da kod Srba vlada verovanje: ko se ne osveti, taj se ne posveti! I mi smo se s razlogom bojali osvete tih srpskih mučenika. Bojali smo se da će oni, posle naše kapitulacije, činiti isto ono što smo mi od njih činili. Zamišljali smo jasno tu našu tragediju i već videli našu decu kako plove kanalizacijom ili se peku u gradskoj pekari. Zamišljali smo ubijanje naših ljudi, silovanje naših žena i razaranje naših domova. Međutim, kako je bilo? Kad su pukle zarobljeničke žice i kad se 5.000 živih srpskih kostura našlo slobodno u našoj sredini, ti kosturi su - milovali našu decu, davali im čokolade dobijene od Amerikanaca!
Razgovarali su s nama! Srbi su milovali decu onih koji su njihovu decu spaljivali i koji su njihovu otadžbinu zavili u crno! Tek tad smo razumeli zašto je naš najveći pesnik Gete učio srpski jezik! Ta pobeda Srba je veća i uzvišenija od svake materijalne pobede. A takvu pobedu su mogli izvojevati samo Srbi, odnegovani u svetosavskom duhu i na epskim narodnim pesmama, koje je naš veliki Gete tako voleo.”
Ovaj tekst posle mnogih laži deluje kao melem na ranu. Kakvi su zaista Srbi? Jednom sam bio ljut na braću, a moja baba je imala devetnaest unuka, i pred ocem sam zapretio da ću ih sve opisati u romanu koji će se zvati “Braća”. Otac mi je tada rekao nešto čega ću se uvek sećati: “Ti misliš da su oni najgori zato što ih najbolje poznaješ!” I svakog dana ga bukvalno citiram.
Ne prođe dan a da ovu priču nekom ne ispričam, da se ne setim nje. Dok sedimo u “Ludoj kući” uvek neko zakukuriče: “Mi Srbi smo najgori. Nema goreg naroda od našeg.” Obuzme me jarost i tuga i onda tražim reč. Teško je u “Ludoj kući” dobiti reč, naročito ako Kežman popije pet piva. Pričam im ponovo priču o meni i braći mojoj. Govorim: “Vi mislite da su Srbi najgori jer ne poznajete druge narode.”
Ne prođe noć a da na televiziji ne čujemo nekog iz čijih prljavih usta punih slina i gorčine ne poteku govna o srpskom narodu, da se neko svojoj braći ne naruga. U ratu koji je ostao za nama nijedno srpsko dete nije umrlo od gladi. Slali su i pomagali oni koji su najmanje imali.
“Mi Srbi smo govna!” To je rečenica koju, zavijenu u intelektualne oblande, malo-malo pa nam saspu u lice. Ne, gospodo, nego vi ne poznajete narod. Narod koji je nastao na mukama petovekovnog ropstva, Jasenovca, Sajmišta. Išao je naš predsednik u Smiljan da se pokloni senima Nikole Tesle. Oni iz protokola zaboravili su da mu kažu da tamo više nema Srba. Zatukli su ih u dva rata.
Istina mora da se kaže. Ma kakva ona bila. Ne smeš lagati sebe. U “Braći Kamazovima” starac Zosima kaže: “Ne lažite sebe, jer lažući sebe i verujući u laž svoju prestajete poštovati i sebe i druge. A tada prestajete verovati u Boga.”
Istina o srpskom roblju se sakriva. Svačije su žrtve velike, samo su naše žrtve male. Pijan od vina i tuge za zavičajem, za susednim stolom Pera Profesor, emigrant iz Hrvatske, peva: “Udri, Bože, ne žali balina, ubij mene, kurvinoga sina”.
Из курира
“Znali smo da kod Srba vlada verovanje: ko se ne osveti, taj se ne posveti! I mi smo se s razlogom bojali osvete tih srpskih mučenika. Bojali smo se da će oni, posle naše kapitulacije, činiti isto ono što smo mi od njih činili. Zamišljali smo jasno tu našu tragediju i već videli našu decu kako plove kanalizacijom ili se peku u gradskoj pekari. Zamišljali smo ubijanje naših ljudi, silovanje naših žena i razaranje naših domova. Međutim, kako je bilo? Kad su pukle zarobljeničke žice i kad se 5.000 živih srpskih kostura našlo slobodno u našoj sredini, ti kosturi su - milovali našu decu, davali im čokolade dobijene od Amerikanaca!
Razgovarali su s nama! Srbi su milovali decu onih koji su njihovu decu spaljivali i koji su njihovu otadžbinu zavili u crno! Tek tad smo razumeli zašto je naš najveći pesnik Gete učio srpski jezik! Ta pobeda Srba je veća i uzvišenija od svake materijalne pobede. A takvu pobedu su mogli izvojevati samo Srbi, odnegovani u svetosavskom duhu i na epskim narodnim pesmama, koje je naš veliki Gete tako voleo.”
Ovaj tekst posle mnogih laži deluje kao melem na ranu. Kakvi su zaista Srbi? Jednom sam bio ljut na braću, a moja baba je imala devetnaest unuka, i pred ocem sam zapretio da ću ih sve opisati u romanu koji će se zvati “Braća”. Otac mi je tada rekao nešto čega ću se uvek sećati: “Ti misliš da su oni najgori zato što ih najbolje poznaješ!” I svakog dana ga bukvalno citiram.
Ne prođe dan a da ovu priču nekom ne ispričam, da se ne setim nje. Dok sedimo u “Ludoj kući” uvek neko zakukuriče: “Mi Srbi smo najgori. Nema goreg naroda od našeg.” Obuzme me jarost i tuga i onda tražim reč. Teško je u “Ludoj kući” dobiti reč, naročito ako Kežman popije pet piva. Pričam im ponovo priču o meni i braći mojoj. Govorim: “Vi mislite da su Srbi najgori jer ne poznajete druge narode.”
Ne prođe noć a da na televiziji ne čujemo nekog iz čijih prljavih usta punih slina i gorčine ne poteku govna o srpskom narodu, da se neko svojoj braći ne naruga. U ratu koji je ostao za nama nijedno srpsko dete nije umrlo od gladi. Slali su i pomagali oni koji su najmanje imali.
“Mi Srbi smo govna!” To je rečenica koju, zavijenu u intelektualne oblande, malo-malo pa nam saspu u lice. Ne, gospodo, nego vi ne poznajete narod. Narod koji je nastao na mukama petovekovnog ropstva, Jasenovca, Sajmišta. Išao je naš predsednik u Smiljan da se pokloni senima Nikole Tesle. Oni iz protokola zaboravili su da mu kažu da tamo više nema Srba. Zatukli su ih u dva rata.
Istina mora da se kaže. Ma kakva ona bila. Ne smeš lagati sebe. U “Braći Kamazovima” starac Zosima kaže: “Ne lažite sebe, jer lažući sebe i verujući u laž svoju prestajete poštovati i sebe i druge. A tada prestajete verovati u Boga.”
Istina o srpskom roblju se sakriva. Svačije su žrtve velike, samo su naše žrtve male. Pijan od vina i tuge za zavičajem, za susednim stolom Pera Profesor, emigrant iz Hrvatske, peva: “Udri, Bože, ne žali balina, ubij mene, kurvinoga sina”.
Из курира
