Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Сутрадан, 2. фебруара 1944, недићевци су организовали сахрану својих чиновника. На фотографији са спровода види се да се на првим колима налазе четири ковчега (три судије и један судски чиновник), док се у позадини види још један ковчег. Мађу ликвидиранима била су још два чиновника „Недићеве Србије“, као и три пензионера, од којих је један био официр, затим двојица кафеџија, два опанчара, по један свињарски трговац, касапин, пиљар, берберин, магационер, обућар, бравар, радник, апотекар, железничар и поштар, као и пет домаћица, по једна кројачица, фризерка и радница. По занимању, за 14 ликвидираних може се рећи да су били интелектуалци. Поред три судије, то су још по неколико средњошколских професора, студената и ђака петог разреда гимназије. За једну женску особу не наводи се занимање.
На фотографији са спровода јасно се виде војници Српске државне страже, али то је све после рата прећутано.
Јованка Јовановић, девојачко Павићевић, из Јагодине, у то доба је била девојчица. Добро се сећа овог случаја, јер је судија Светислав Грујичић био њен рођак. Јованкин отац Александар Санда Павићевић радио је као телефониста у Јагодинској пошти, пре, за време и после рата. По позиву, ноћу је одлазио код четника, ради успостављања система везе. Јованка сведочи:
“Отац је пре рата дао Светиславу неке гаранције да узме кредит, а овај то није враћао и тако је преварио мог оца, па му је он то замерио. Тата је причао да је тако преварио још неке људе у фамилији и неке пријатеље по граду. Био је неки судија, али сви су причали да је био преварант и лош човек.“
На питање о догађајима у ноћи између 1. и 2. фебруара 1944, Јованка каже како се тог јутра причало да су „ноћас поклани неки комунисти, лопови, бивши робијаши и неки људи из суда“, додајући: „Убили су и неког човека, а син је почео да га брани, ваљда је случајно ушао у собу, па су морали и тог дечка. То за оца и сина се после причало по граду, али шапатом, ниси смео много да причаш“.
Јованка наставља: „После рата смо чули, и то се баш причало, да је Светислављев син Мики, не сећам се имена, са партизанима на Ђурђевом брду побио неке људе да се освети, а ти људи ни криви ни дужни. Кажу да је тада са њима убијао и Радуловић, не знам тачно који, њих је било више. Неки су изгинули у рату, а један или двојицу су преживели. Ти Радуловићи су били из наше улице, где смо имали кућу. Сада се та улица зове по њима – Улица браће Радуловић. Тај Мики се после пропио. Виђали смо га да шета по граду, стоји као луд испред кафане или тако на сред Сквера и прича сам са собом“.
Учитељ Мићун Павићевић, Јованкин рођени брат, оставио је следеће сведочанство свом унуку Вељку Јовановићу: “Јесу Дражини побили неке људе, и тог судију нашег рођака Светислава. Али, није у питању комунизам, већ издаја. Он јесте био за комунисте, тако се причало, али сви знају да је цинкарио Дражиновце и намештао их Немцима. Толико је цинкарио да се додвори Швабама, да се и недићевцима смучио, па су га они пријавили овима да га смакну“.
Др Животије Ђорђевић из Јагодине, касније аутор више историографских књига, у то доба је имао 18 година. О догађајима од 1. фебруара 1944. године он сведочи: „Нисам чуо превелике осуде за оне који су то урадили. Сматрало се да су ликвидације нормална последица ранијег деловања ликвидираних. У граду је после било више немачких патрола“.
Према извештајима Српске дравне страже за Морвавски округ, са седиштем у Јагодини, комунисти су од 1941. године непрекидно убијали „класне непријатеље“, нарочито председнике сеоских општина. После октобра 1944, када су узели власт, на подручју Јагодине убили су око 1.000 особа.
Мајор Љубомир Михајловић је 20. фебруара послао следећи извештај генералу Михаиловићу: “Начином извршења показали смо пријатељима и непријатељима нашу снагу, јединство и организаторску способност“.
Неколико месеци касније мајор Михајловић је заробљен од стране Немаца, у Операцији „Фрилниг“, пошто није могао да се креће због тешке упале плућа. По капитулацији Немачке вратио се у село Иванковац, где су га заробили комунисти. На монтираном процесу осуђен је на смрт и убијен на непознатој локацији. Званично, он је и данас „народни непријатељ и ратни злочинац“.
(„Слобода“, Чикаго, 10. фебруар 2014.)
На фотографији са спровода јасно се виде војници Српске државне страже, али то је све после рата прећутано.
Јованка Јовановић, девојачко Павићевић, из Јагодине, у то доба је била девојчица. Добро се сећа овог случаја, јер је судија Светислав Грујичић био њен рођак. Јованкин отац Александар Санда Павићевић радио је као телефониста у Јагодинској пошти, пре, за време и после рата. По позиву, ноћу је одлазио код четника, ради успостављања система везе. Јованка сведочи:
“Отац је пре рата дао Светиславу неке гаранције да узме кредит, а овај то није враћао и тако је преварио мог оца, па му је он то замерио. Тата је причао да је тако преварио још неке људе у фамилији и неке пријатеље по граду. Био је неки судија, али сви су причали да је био преварант и лош човек.“
На питање о догађајима у ноћи између 1. и 2. фебруара 1944, Јованка каже како се тог јутра причало да су „ноћас поклани неки комунисти, лопови, бивши робијаши и неки људи из суда“, додајући: „Убили су и неког човека, а син је почео да га брани, ваљда је случајно ушао у собу, па су морали и тог дечка. То за оца и сина се после причало по граду, али шапатом, ниси смео много да причаш“.
Јованка наставља: „После рата смо чули, и то се баш причало, да је Светислављев син Мики, не сећам се имена, са партизанима на Ђурђевом брду побио неке људе да се освети, а ти људи ни криви ни дужни. Кажу да је тада са њима убијао и Радуловић, не знам тачно који, њих је било више. Неки су изгинули у рату, а један или двојицу су преживели. Ти Радуловићи су били из наше улице, где смо имали кућу. Сада се та улица зове по њима – Улица браће Радуловић. Тај Мики се после пропио. Виђали смо га да шета по граду, стоји као луд испред кафане или тако на сред Сквера и прича сам са собом“.
Учитељ Мићун Павићевић, Јованкин рођени брат, оставио је следеће сведочанство свом унуку Вељку Јовановићу: “Јесу Дражини побили неке људе, и тог судију нашег рођака Светислава. Али, није у питању комунизам, већ издаја. Он јесте био за комунисте, тако се причало, али сви знају да је цинкарио Дражиновце и намештао их Немцима. Толико је цинкарио да се додвори Швабама, да се и недићевцима смучио, па су га они пријавили овима да га смакну“.
Др Животије Ђорђевић из Јагодине, касније аутор више историографских књига, у то доба је имао 18 година. О догађајима од 1. фебруара 1944. године он сведочи: „Нисам чуо превелике осуде за оне који су то урадили. Сматрало се да су ликвидације нормална последица ранијег деловања ликвидираних. У граду је после било више немачких патрола“.
Према извештајима Српске дравне страже за Морвавски округ, са седиштем у Јагодини, комунисти су од 1941. године непрекидно убијали „класне непријатеље“, нарочито председнике сеоских општина. После октобра 1944, када су узели власт, на подручју Јагодине убили су око 1.000 особа.
Мајор Љубомир Михајловић је 20. фебруара послао следећи извештај генералу Михаиловићу: “Начином извршења показали смо пријатељима и непријатељима нашу снагу, јединство и организаторску способност“.
Неколико месеци касније мајор Михајловић је заробљен од стране Немаца, у Операцији „Фрилниг“, пошто није могао да се креће због тешке упале плућа. По капитулацији Немачке вратио се у село Иванковац, где су га заробили комунисти. На монтираном процесу осуђен је на смрт и убијен на непознатој локацији. Званично, он је и данас „народни непријатељ и ратни злочинац“.
(„Слобода“, Чикаго, 10. фебруар 2014.)
davno je mesto na smetlistu istorije...
