Čitalački klub - poziv na čitanje

Neko mora da počne, je l' da?

Saramago kod mene ima mnogo kredita zbog Jevanđelja po Isusu Hristu koje spada, možda, među deset najboljih knjiga koje sam pročitala od kad čitam. Zato mu na višestrukom neuspehu zvanom Smrt i njeni hirovi ne zameram mnogo, što znači da ga zbog ovoga neću upisati na svoju ignore listu (na koju se, inače, dospeva i sa mnogo manje truda). Sa istih razloga ću se suzdržavati i u ovom komentaru (naravno, ne treba imati nerealna očekivanja). Ko velim, desi se svakom da zakaže, mogu i ja da prećutim.

Na osnovu njegovih knjiga koje sam čitala pre ove (pored pomenutih to su Slepilo i Godina smrti Rikarda Reiša), Smrt i njeni hirovi deluje kao gomila na brzinu uglavljenih ("nabudžiti" je terminus techicus za ovakve poduhvate) otpadaka: radne verzije, rukopisi i neiskorišćena građa (ne nužno nekvalitetna) za neku od prethodnih knjiga. Ovde na prvom mestu mislim na Slepilo - koje ne smatram njegovom najuspelijom knjigom - gde je tema opšte panike (usled trenutno i radikalno izmenjenih okolnosti protiv kojih se ne može) obrađena uverljivije i na Rikarda Reiša gde je već izneo svoj stav o smrti – poetičnije, za početak. Na sve to prepisivanje iz sopstvene sveske sam i mogla da zažmurim i žmurela sam (ponavljam, mnogo me je zadužio Jevanđeljem) do poslednjih par stranica kojima me je načisto upropastio - toliko jeftinu melodramu, smatram, sebi nije smeo da dopusti. Ako ništa drugo, bar je erotske scene dobro slikao – do sad.

Tema je, nesumnjivo, sjajna, ali umlohavljena do te mere da se, prosto, pitam nije li to bio preveliki zalogaj za nekoga ko je već prešao osamdesetu. Ili je ovo žal za spiskanim Nobelovim miliončetom, te očajnički pokušaj reanimacije (miliončeta ili makar nekog njegovog dela)?

Smrt jeste široko polje na kome se mogu izvoditi svakojake akrobacije. Ipak, svakojake ne znači baš sve: mogao je, makar SF-ovski pošteno, da izvede na scenu neku transgalaktičku modulaciju ili prihvatljiviji oblik deus ex machina. Bar to može biti bilo šta.

Ovako, smrt je ne znamo baš tačno šta, radi ne znamo po čijim instrukcijama (ali ima instrukcije koje nastaju same od sebe), može joj se i da radi (nema sad ni veze što ne znamo šta) i da ima ferije, ne znamo zašto dospeva u stanje želje da joj se ne radi (niti kako iz njega izlazi), ne znamo kako joj se to može da ne radi i da li joj se zaista može ili se samo usudila da bude buntovnik (elem, ima, biće, hijerarhije, al' još malo pa sa' će Saramago da nam kaže ima li ili nema), a, kad se već usudila da pokaže srednji prst tom nekom Direktoru smrti u čije postojanje nismo sigurni, što ne pređe portugalsku granicu da vidi malo kako je na drugim mestima, mislim, kad može da je interesuje seks, kad zna da uvali taksisti lažne pare, što ne bi mog'o da je interesuje turizam, za početak, a ni ovakav stil mu nije pomogao da zakrpi ovu k'o sito šuplju priču.

I svakakva je tu još pitanja moguće postaviti, međutim, mogla se ne javiti potreba niti za jednim: smrt je nejasna pojava i šlus. Al' kako onda da čelisti u postelju padne? Kako da napiše pismo obaveštenja (za ime sveta, moj Žoze!) direktoru televizije?

Rekoh zašto je Saramaga kod mene na poštedi, te ću izostaviti i konstataciju da je ovaj roman teško opisiva glupost. Umesto toga, evo još nekih zapažanja:

Aluzije jeftine i trapave: maphija (:roll:), ljubičasta boja (:roll: :roll: ) koverata koje donosi poštar (!?), čelista (tj. žičani instrument), kosa koja je đa nemušta, đa se artikuliše, pas koji je selektivno hipersenzitivan, tajna vrata iza kojih je (avaj!) i šminkernica...najkraće rečeno neizreciva jedna kreativna tuga.

Svakim detaljem koji je uvodio da čitaoca zabavi, vadio je, čini mi se, po ciglu iz suštine. A kako ni formom nije naročito zablistao – gdesibionigde, štasiradioništa.

Saramagov stil mi je, inače, interesantan i, nema sumnje, postiže izvesne efekte. Ovde je, rekla bih, i on ogoljen i srozan, pa je tek nepotrebna spoticaljka za čitaoca koji se sa njim prvi put sreće.

Manjka mu i ironije, kojoj je vičan (na svoj automehaničarsko - boljševički način, doduše). Čak ni po kralju nije raspalio na smisleniji način.

Ovako mogu do sutra. Ukratko, podbacio je na sve teme, pa čak (što me je posebno iznenadilo) i u oblasti nad kojom je suveren na svim drugim mestima: u predstavljanju ženskih likova (mislim na smrt, ne na kosu, koja nije ni razvijena u karakter).

Priča o manjkavosti Laguninog izdanja je dosadna, znam, ali ne mogu da prećutim baš sve. Naime, prevod naslova me mnooogo svrbi. Zna li, za početak, gospođa Štrbac – prevodilac šta je, uopšte – hir? S tim ili bez toga, zbog ove antireklame koju su napravili Saramagovom imenu gurajući nam pod nos najpre ovu njegovu knjigu (a vidim spremaju čitav opus) treba im uzorati po jednu brazdu posred svake knjižare.

Najzad, svima koji se do sad nisu sretali sa ovim piscem, savetujem da se nikako ne počinju od ovog romana, ako ga, uopšte, i treba čitati.
 
Nora, ja sam očarana tvojom kritikom. Neću čitati knjigu, to mi je posle Radinog utiska postalo jasno, a ti si to dodatno potvrdila.
Sad mi je drago što je nisam našla u bibliotekama. Ionako malo čitam pa će se naći nešto bolje, makar još neki tvoj ovako dobar prikaz.
 
Auuu, al' ga napljuva.:lol:
Bolje Nora nego ja.:)

Poznato vam je već da me smorilo čitanje ovog romana, kukumavčila sam vazdan. Ne znam tačno šta mi nije leglo, ali, pročitala sam ga do kraja samo iz razloga što ovaj naš klub stoji na klimavim nogama. Evo potvrde, javile smo se samo nas tri u dogovoreno vreme.:(

Meni opus dotičnog Nobelovca nije poznat u toj meri kao Nori. Naime, pročitala sam jedino Slepilo, gde sam uživala od prve do poslednje stranice. Možda su zbog toga moja očekivanja bila velika, a samim tim i razočarenje veće. Prvi deo knjige, iako dosadniji, imao je neku radnju. Deo gde jedna porodica krišom prelazi granicu kako bi bolesni deda i novorođenče mogli da umru u zemlji gde smrt i dalje dolazi mi je bio još i zabavan. Podsetio me je na nas, Srbe, koji uvek nađemo rupu u zakonu. Pa i ono natezanje posle uvođenja pojačane kontrole graničnih prelaza, kolikom će procentu ljudi ipak progledati kroz prste prilikom "bekstva", naša je slika i prilika.:)
Slažem se s Norom da je pisac smandrljao odnos između čeliste i smrti, predstavljene inače u obliku privlačne žene srednjih godina, koja se krije iza sunčanih naočara. Taj seks na kraju (koji doduše nije prikazan:() mislim da mu uopšte nije bio potreban. Da li je hteo da pokaže kako je ljubav toliko moćna da čak i smrt zaustavlja? Ja nisam stekla utisak da je u pitanju bila ljubav. Ja ustvari nemam nikakav utisak o ovom romanu.

U jednom trenutku me je roman podsetio na Kradljivicu knjiga, gde celokupnu priču pripoveda smrt. To je roman mlađanog Markusa Zusaka, kome bih ja lično dala veću ocenu nego Nobelovcu.
 
Mrs.Bi:
Nora, ja sam očarana tvojom kritikom. Neću čitati knjigu, to mi je posle Radinog utiska postalo jasno, a ti si to dodatno potvrdila.
Sad mi je drago što je nisam našla u bibliotekama. Ionako malo čitam pa će se naći nešto bolje, makar još neki tvoj ovako dobar prikaz.
Kliknite za proširenje...

Hvala ti.
Ali, nemoj odustati od Saramaga, ako nisi čitala. Možda nije loše da počneš sa Slepilom. Iako mi se mnogo dopada Jevanđelje po Isusu Hristu ne preporučujem ga ljudima koje nedovoljno poznajem zato što je prilično kontraverzno, na momente i sablasno. Uz to, tema je Isus, a to mnogi izbegavaju kad je beletristika u pitanju.
 
Radda65:
Auuu, al' ga napljuva.:lol:
Bolje Nora nego ja.:)

Poznato vam je već da me smorilo čitanje ovog romana, kukumavčila sam vazdan. Ne znam tačno šta mi nije leglo, ali, pročitala sam ga do kraja samo iz razloga što ovaj naš klub stoji na klimavim nogama. Evo potvrde, javile smo se samo nas tri u dogovoreno vreme.:(

Meni opus dotičnog Nobelovca nije poznat u toj meri kao Nori. Naime, pročitala sam jedino Slepilo, gde sam uživala od prve do poslednje stranice. Možda su zbog toga moja očekivanja bila velika, a samim tim i razočarenje veće. Prvi deo knjige, iako dosadniji, imao je neku radnju. Deo gde jedna porodica krišom prelazi granicu kako bi bolesni deda i novorođenče mogli da umru u zemlji gde smrt i dalje dolazi mi je bio još i zabavan. Podsetio me je na nas, Srbe, koji uvek nađemo rupu u zakonu. Pa i ono natezanje posle uvođenja pojačane kontrole graničnih prelaza, kolikom će procentu ljudi ipak progledati kroz prste prilikom "bekstva", naša je slika i prilika.:)
Slažem se s Norom da je pisac smandrljao odnos između čeliste i smrti, predstavljene inače u obliku privlačne žene srednjih godina, koja se krije iza sunčanih naočara. Taj seks na kraju (koji doduše nije prikazan:() mislim da mu uopšte nije bio potreban. Da li je hteo da pokaže kako je ljubav toliko moćna da čak i smrt zaustavlja? Ja nisam stekla utisak da je u pitanju bila ljubav. Ja ustvari nemam nikakav utisak o ovom romanu.

U jednom trenutku me je roman podsetio na Kradljivicu knjiga, gde celokupnu priču pripoveda smrt. To je roman mlađanog Markusa Zusaka, kome bih ja lično dala veću ocenu nego Nobelovcu.
Kliknite za proširenje...

Najpre ću napomenuti da sam prema Saramagu bila tendenciozno blaga, tj. moje pljuvanje izgleda sasvim drugačije. :zcepanje:

I ja sam, najpre, mislila da je u pitanju ljubav. Prosto, to piše. Onda sam se setila je smrt imala pauzu i pre susreta sa neumirućim čelistom koji je joj bio prvi presedan od kad postoji. Ako je tako, ona pauza sa početka knjige ima drugi uzrok, tj. smrt ne radi kad joj se ne radi i kad se zaljubi. To mi je delovalo bezveze. Onda sam mislila da je smrt samo alegorija nekakve političke situacije u Portugaliji (Saramago je poznati borac protiv EU i koje čega još), ali mi ni ta teorija nije pila vodu jer, kako smo videli, smrt je pozitivan lik (dakle, mogla bi biti personifikovana Saramagova ideologija), ali, ipak, prima instrukcije od nekoga, ne određuje sama koga će da pokosi. (epidemija slepila u onom drugom romanu može biti čudna sila ni otkuda, kojom svi bivaju zaraženi, recimo...globalizacija)
Onda sam mislila, istresala i preturala i druge njegove romane i shvatila da je ovo mlaćenje love pred smrt. Žao mi je zbog toga.
 
Radda65:
Znači, ta je sledeća.:zcepanje:
Kliknite za proširenje...

To je fascinantna knjiga i ako je staviš u klub, ja se prva prijavljujem da je ponovo čitam. Ne znam kako ti se dopadaju teološke teme, budući da se mahom njima bavi i da Đavo nije ništa manje pozitivan od Boga. Zapravo, prema Isusu je daleko više.
Zbog te je knjige Vatikan bacio neku već vrstu teške anateme na Saramaga, pa je ovaj usled pritiska javnosti morao da se iseli iz Portugalije pod stare dane.
 
Nora Barnacle:
To je fascinantna knjiga i ako je staviš u klub, ja se prva prijavljujem da je ponovo čitam. Ne znam kako ti se dopadaju teološke teme, budući da se mahom njima bavi i da Đavo nije ništa manje pozitivan od Boga. Zapravo, prema Isusu je daleko više.
Zbog te je knjige Vatikan bacio neku već vrstu teške anateme na Saramaga, pa je ovaj usled pritiska javnosti morao da se iseli iz Portugalije pod stare dane.
Kliknite za proširenje...

Ne stavljam ih ja u klub, :zcepanje:, odakle ti to, ali si me sad baš zainteresovala. Čekaj samo da je kupim. :ok:
 
Nora Barnacle:
Neko mora da počne, je l' da?

Saramago kod mene ima mnogo kredita zbog Jevanđelja po Isusu Hristu koje spada, možda, među deset najboljih knjiga koje sam pročitala od kad čitam. Zato mu na višestrukom neuspehu zvanom Smrt i njeni hirovi ne zameram mnogo, što znači da ga zbog ovoga neću upisati na svoju ignore listu (na koju se, inače, dospeva i sa mnogo manje truda). Sa istih razloga ću se suzdržavati i u ovom komentaru (naravno, ne treba imati nerealna očekivanja). Ko velim, desi se svakom da zakaže, mogu i ja da prećutim.

Na osnovu njegovih knjiga koje sam čitala pre ove (pored pomenutih to su Slepilo i Godina smrti Rikarda Reiša), Smrt i njeni hirovi deluje kao gomila na brzinu uglavljenih ("nabudžiti" je terminus techicus za ovakve poduhvate) otpadaka: radne verzije, rukopisi i neiskorišćena građa (ne nužno nekvalitetna) za neku od prethodnih knjiga. Ovde na prvom mestu mislim na Slepilo - koje ne smatram njegovom najuspelijom knjigom - gde je tema opšte panike (usled trenutno i radikalno izmenjenih okolnosti protiv kojih se ne može) obrađena uverljivije i na Rikarda Reiša gde je već izneo svoj stav o smrti – poetičnije, za početak. Na sve to prepisivanje iz sopstvene sveske sam i mogla da zažmurim i žmurela sam (ponavljam, mnogo me je zadužio Jevanđeljem) do poslednjih par stranica kojima me je načisto upropastio - toliko jeftinu melodramu, smatram, sebi nije smeo da dopusti. Ako ništa drugo, bar je erotske scene dobro slikao – do sad.

Tema je, nesumnjivo, sjajna, ali umlohavljena do te mere da se, prosto, pitam nije li to bio preveliki zalogaj za nekoga ko je već prešao osamdesetu. Ili je ovo žal za spiskanim Nobelovim miliončetom, te očajnički pokušaj reanimacije (miliončeta ili makar nekog njegovog dela)?

Smrt jeste široko polje na kome se mogu izvoditi svakojake akrobacije. Ipak, svakojake ne znači baš sve: mogao je, makar SF-ovski pošteno, da izvede na scenu neku transgalaktičku modulaciju ili prihvatljiviji oblik deus ex machina. Bar to može biti bilo šta.

Ovako, smrt je ne znamo baš tačno šta, radi ne znamo po čijim instrukcijama (ali ima instrukcije koje nastaju same od sebe), može joj se i da radi (nema sad ni veze što ne znamo šta) i da ima ferije, ne znamo zašto dospeva u stanje želje da joj se ne radi (niti kako iz njega izlazi), ne znamo kako joj se to može da ne radi i da li joj se zaista može ili se samo usudila da bude buntovnik (elem, ima, biće, hijerarhije, al' još malo pa sa' će Saramago da nam kaže ima li ili nema), a, kad se već usudila da pokaže srednji prst tom nekom Direktoru smrti u čije postojanje nismo sigurni, što ne pređe portugalsku granicu da vidi malo kako je na drugim mestima, mislim, kad može da je interesuje seks, kad zna da uvali taksisti lažne pare, što ne bi mog'o da je interesuje turizam, za početak, a ni ovakav stil mu nije pomogao da zakrpi ovu k'o sito šuplju priču.

I svakakva je tu još pitanja moguće postaviti, međutim, mogla se ne javiti potreba niti za jednim: smrt je nejasna pojava i šlus. Al' kako onda da čelisti u postelju padne? Kako da napiše pismo obaveštenja (za ime sveta, moj Žoze!) direktoru televizije?

Rekoh zašto je Saramaga kod mene na poštedi, te ću izostaviti i konstataciju da je ovaj roman teško opisiva glupost. Umesto toga, evo još nekih zapažanja:

Aluzije jeftine i trapave: maphija (:roll:), ljubičasta boja (:roll: :roll: ) koverata koje donosi poštar (!?), čelista (tj. žičani instrument), kosa koja je đa nemušta, đa se artikuliše, pas koji je selektivno hipersenzitivan, tajna vrata iza kojih je (avaj!) i šminkernica...najkraće rečeno neizreciva jedna kreativna tuga.

Svakim detaljem koji je uvodio da čitaoca zabavi, vadio je, čini mi se, po ciglu iz suštine. A kako ni formom nije naročito zablistao – gdesibionigde, štasiradioništa.

Saramagov stil mi je, inače, interesantan i, nema sumnje, postiže izvesne efekte. Ovde je, rekla bih, i on ogoljen i srozan, pa je tek nepotrebna spoticaljka za čitaoca koji se sa njim prvi put sreće.

Manjka mu i ironije, kojoj je vičan (na svoj automehaničarsko - boljševički način, doduše). Čak ni po kralju nije raspalio na smisleniji način.

Ovako mogu do sutra. Ukratko, podbacio je na sve teme, pa čak (što me je posebno iznenadilo) i u oblasti nad kojom je suveren na svim drugim mestima: u predstavljanju ženskih likova (mislim na smrt, ne na kosu, koja nije ni razvijena u karakter).

Priča o manjkavosti Laguninog izdanja je dosadna, znam, ali ne mogu da prećutim baš sve. Naime, prevod naslova me mnooogo svrbi. Zna li, za početak, gospođa Štrbac – prevodilac šta je, uopšte – hir? S tim ili bez toga, zbog ove antireklame koju su napravili Saramagovom imenu gurajući nam pod nos najpre ovu njegovu knjigu (a vidim spremaju čitav opus) treba im uzorati po jednu brazdu posred svake knjižare.

Najzad, svima koji se do sad nisu sretali sa ovim piscem, savetujem da se nikako ne počinju od ovog romana, ako ga, uopšte, i treba čitati.
Kliknite za proširenje...
Vidim, bas ti tesko palo :zcepanje:
Jes' da nisam ucesnik ove teme, ali nisam odolela :cmok:
 
Nora Barnacle:
Hvala ti.
Ali, nemoj odustati od Saramaga, ako nisi čitala. Možda nije loše da počneš sa Slepilom. Iako mi se mnogo dopada Jevanđelje po Isusu Hristu ne preporučujem ga ljudima koje nedovoljno poznajem zato što je prilično kontraverzno, na momente i sablasno. Uz to, tema je Isus, a to mnogi izbegavaju kad je beletristika u pitanju.
Kliknite za proširenje...

Neću odustati od Saramaga, samo od te knjige. Imam Godina srmti Rikardka Rejša, pa će valjda jednom doći na red. A možda u medjuvremenu potražim i Slepilo. Isus Hrist me ne zanima, ja sam od tih koji izbegavaju teološke teme.
 
Ja sam bila jedna od onih kojima je Smrt i njeni hirovi prva knjiga od Saramaga.
I tužna sam zbog toga.
Roman na mene nije ostavio naročit utisak.
Nerviranje, usled nenaviknutosti na interpunkciju kakva mi ne godi.

Priča koja nije postojana u mojim očima, koja ima neke trunke i komadiće smisla.
Ili neka uštogljenost stila.

Pojam maphija, tako nekako običan, ali onako, nasilan. Isfrustrirano osmišljen.
Smrt kao tema zastupljena jeste ali Smrt kao žena, nije nešto što mi se dopada.

Ni pripovedanje, oko sveznajećeg pripovedača nije me oduševljalo.

Nora je sve potanko objasnila, a ja nekako nisam laka na teškim rečima.
Na kritici.
Mislim da me svaka knjiga oplemeni.
Na neki poseban način.
Ova me je naučila kontroli. Trebalo je vežbati da se ne iznerviram.

Nora duša je sve objasnila a i ima iskustva sa Žozeom.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Džudi S
Književnost Kako birate knjige koje želite da čitate?
2 3
Odgovora
58
Pregleda
988
Ortak2
O
mr Kiza
Pozorište "Kuća na plaži" - Teatar Vuk
Odgovora
0
Pregleda
189
mr Kiza
mr Kiza
mr Kiza
Pozorište "Balkan ekspres" - Pozorište na Terazijama
Odgovora
0
Pregleda
238
mr Kiza
mr Kiza

Back
Top