Ova tema me inspirisala da napišem par reči o svom rastanku...
Ne tako davno bio sam zaljubljen i srećan, činilo mi se da će moja sreća trajati zauvek...
Sada sam smešan sam sebi...sada sam sam..
Činilo mi se da je svega što me činilo srećnim nestalo...
Ne volim rastanke...rastanci bole...
Rastanak sa njom je boleo...zato što se desio iznenada, zbog načina na koji je otišla...toliko puta sam se trudio da joj nešto kažem, da joj ispričam, ali ona je bila gluva za moje reči....I ostalo mi je nejasno do kraja zašto je tako otišla... Posle svih izgovorenih i neizgovorenih reči, svih nežnosti, lepih trenutaka, svađa, svih saveta, smeha, svega što je moglo i što nije moglo biti, što je bilo ili nije bilo među nama, shvatam da sam bio samo naivni pajac koji je nastupao na njenoj pozornici...Nekad sam mislio da nisam trebao da joj dam do znanja koliko sam je voleo i koliko sam ranjiv postao...Ona je to na najgori način koristila...Sada kad je nemam shvatam da nisam pogrešio jer sam sve radio iskreno, onako kako sam želeo, a kada stvari radim tako nikada nemam osećaj krivice, pa ni sada...
Uvek sam mislio da je divna devojka bez maske, ali bila je bezosećajna...sa maskom divne devojke...
Ne znam da li da budem srećan što je ušla u moj život...na rascepu sam između bola koji sam osetio nakon rastanka i svih lepih trenutaka...Ne poričem da sam pored nje doživeo divne trenutke, ali kako da ih cenim ako su svi bili jedna velika laž...
Možda sam ponekad spor i kasnim za vremenom, ali na kraju uvek stignem tamo gde treba...Ona je mene ostavila brzo. Meni je trebalo malo duže da ostavim nju...ali uspeo sam, sećanje na nju je sada samo sećanje, ali vidim da će i ono da izbledi...
Moje srce i moj um su ponovo čisti, zdravi i veseli. I shvatio sam da sam nekada bio nepravedan prema mnogim stvarima stavljajući nju i ljubav prema njoj ispred svega...ispred gomile drugih stvari koje me čine srećnim...
Shvatio sam da mi ne treba mrvica njene ljubavi da bih bio srećan, jer ja umem, zaslužujem, želim i obavezan sam prema sebi i dragim mi ljudima da budem...
Ja imam puno razloga da budem srećan...
Kako bi rekao Marquez „možda Bog zeli da u toku svog zivota sretnemo mnogo pogresnih osoba, da bi onda , kada sretnemo pravu osobu, znali to da cenimo.”
Ne mogu da se otmem utisku da sam ja bio pravi za nju, ali sreća je što ona to nije shvatila, jer je ona za mene svakako bila pogrešna...
Na kraju joj mogu reći samo:
Hvala ti što si otišla, što si mi pružila šansu za novi početak u ljubavi...početak za koji znam da me čeka tamo negde, mene, srećnog i potpuno slobodnog...
