vučji čopor
Legenda
- Poruka
- 66.146
А ко каже да их је мање у затвору ? Те животиње нису пушене ни у какву " слободу" само су склоњене од очију, а судбину им не знамо.Manje životinja u zatvoru? Pa to je dobro. Naročito na sred istorijskog spomenika od neprocenjivog značaja, u apsolutno neprirodnim, neprihvatljivim uslovima. Oni beli lavovi koje sam viđala po slikama su premršavi, da ne idemo dalje... U svetu je beogradski zlovrt na lošem glasu čak i među velferistima.
То је врло компексна тема и мислим да на њу тешко дати једноставван одговор.
Чињеница је да су Зо врт и Ботаничка башта традиционални и незаобилазни симболи Београда јако дуго, додуше једног Београда кога више нема , сем у траговима, а оба та симбола се налазе у центру града. Ја не мислим да је то неки аларманти разлог , као што не мислим ни да је то мотив оних који деценијама желе да изместе врт са Калемегдана.
Слажем се да је тај простор пробленатичан, нарочито због начина на који се држе животиње који је у сукобу са модерном концепцијом таквих институција. Међутим, он и није део модерног Београда него његове традиције.
Што се тиче затвора, свака дивља животиња која је измештене из свог природног станишта је у затвору, ма колико тај затвор био луксузан и удобан.
Што сам старији и што више гледам изузетно рапидно отуђење, из генерације у генерацију, људи од природе и живог света, и како природа заправо нестаје и смањује се на наше очи, све сам сигурнији, да зо вртови нису толико зло каквим сам их посматрао раније. Сада их више посматрам као азил него као затвор.Само што тај азил није скрајнут од погледа јавности, као што су обично то азили за напуштене бескућнике из животињског света, него , на против он има функцију да презентује те животиње што већем броју људи.
Градска деца, али да се не заваравамо и сеоска, су све мање упозната са животињским светом из сопственог окружења, а камоли са егзотичнијим врстама. Београдски врт им то омогућава , чак за децу из града, омогућава то свакодневно и тако настаје једна лична веза која је драгоцена у овом времену.
Бојим се да то не би било тако када би врт био измештен изван града, а нарочито не на неко место као Ратно острво које је помињано.
Могуће је да ја то гледам превише крозпример и искуство своје породице. Мој је отац био заљубљеник у врт и мао своје посебне животиње са којима је остварио један посебан однос, ја сам то има читавог живота, моја братичина је то имала такође, чак је из дрзгог града долазила у слободно време даволонтира у врту, моји унуци који су још мали су одушевљени и срећни када су у врту и већ покушавају да успоставе ту персоналну везу са својим изабраницима из врта.