Stihovi za moju dusu

BERCEUSE

Oči su tvoje tihe jošte,
oči su tvoje tihe jošte kada me stežeš u zagrljaju,
spokojnih zvezda plove daždi,
blagih zvezda plovedaždii sneg na snegu kopni u gaju...
U ćutanju nam pobledela lica,
ugasla nam lica ućutanjui duše nam blede u ljubavi...
U plavom stoji isparenju,
stoji u blagom isparenju rumeno srce puno ljubavi...
Počivam na tvojoj postelji,
tonem u san na postelji tvojoj
kao u nosiljci uljuljkana,što stoji negde na raskršću,
što negde na raskršću stoji u očekivanju uživanja.


( Marija Pavlikovska Jasnoževska )

Čežnja
Nebesa su prazna; nemo veče slazi,
negde u aleji zadnji zračak blista,
venus arhaička sama je na stazi,
gola, i sva stidna, bez smokvova lista.

Veče će joj tiho da okupa telo
u mirisu ruže i u čistoj rosi;
Mesečina mirno da posrebri čelo,
i ponoćno inje da prospe po kosi.

Gola, ona čeka; a pogled, pun žudi,
vapije u nebo, i strada, i moli!
I dok stidno oko u nebesa bludi,
čežnjom dršću prsa i udovi goli.

Tako noć prolazi tiho, jednoliko,
vetar mesečinom zasipa i veje;
Spi nebo i zemlja; i ne dozna niko
tu pagansku ljubav sred mrtve aleje.



Dučić

Prostor za san
Ponekad silaziš pred svjetlo
Vukući teška krila
Legnem u tvoje oči
I stvari nestvarno lako
Pronalaze čarobna mjesta

Grančicom ruzmarina
Navlačim prozirne kapke

Stežeš mi ruke u snu

Pusta tvoja samoća
A tako mali prozor
Kroz koji tiho
Volim tvoju dušu


Olja Savičević

Kad Minu Mesec

Kad minu mesec žut za kosama,
tada s nebeskih crnih ledina -
kao kap pade ta reč jedina:
Tad pojmih šta je moja osama...
I pojmih kao otet čarima,
šta znači strah moj među stvarima.

Razvije jutro kao plamene,
hiljadu belih krila po moru,
a svetlom zemljom prospe znamene,
i reči svud po belom mramoru.
Tad su pred tajnom što je morila,
sva usta stvari progovorila.

Tvorče, kroz oluj i kroz ćutanje,
slušam sve tvoje sjajne glasove;
A čekam kad sve mineš putanje,
poljem kroz naše svetle klasove,
kraj puta k meni atomu skrivenom,
da priđeš u te časove:
I osloviš me pravim imenom.


Dučić

Ekspres za sever

Možda niko nije umeo da te želi ovako
kao ja noćas.

Tvoje ruke bele kao samoća.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voća.
Tvoj malo šuštavi glas.

Sa nosom dečačkim prilepljenim
uz okno vagona,

nejasan samom sebi
kao oproštajno pismo padavičara,

i čudno uznemiren toplinom
kao razmažen pas,

putujem, evo, putujem
da natrpam u glavu još neslućene predele,
da drveću poželim najlepšu laku noć
na svetu,

da se vrtim kao lišće,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.

Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice.

Miroslav Antić

Eskalibur sudbine


Šta je to sreća ako je osećaš samo jedan
dan,
a nosiš je u sebi i živiš kroz nju kao kroz
san?
Život u dahu nestane, ostaje samo bol i
ćutanje,
tišina govori sve, kada sve lepo prestane
da diše.
Vetar kroz grane nosi iz naših života priče.
Gorak je ukus samoće a tužan nemoći plač.
Još jedan poraz.
Sudbine mač duboko u dušu zariven je,
rana sve jače boli, srce više ne kuca, ono
samo stoji.
Plašim se, priznajem, života se bojim
i senki četiri zida oko mene, kasno je za
sve.
Korak po korak, lepši život me zove,
moja ranjena duša i snovi ka beznađu
plove.
Uzdah, u vazduhu miris života ugašenog ka
nebu se diže,
kao sveće dim, dok je vetar ne ugasi.
Ljubav kao bolest strašna, kad je blizu kraj,
sitnice slome.
Kada se telom i dušom ljubavi predaš,
takve rane najjače bole – iz mojih krv
kaplje.
Loši su nam ljudi ukrali snove.
Vazduh je opor koji dišem,
Sunce mračno je, spuštaju se magle.
Zalazak srca često je bolan, krvavo modar,
gasi se ljubav.
Ne slutim povratak.
Duša ponire u odaje crne a ključ se baca u
najdublji okean.
O, zašto sve lepo mora da nestane,
svet da uništi mržnja a srce voleti
prestane?
Ne i moje.
Želim da se probudim na poljima prošlim
gde Sunce kupa se u rosi,
gde bio sam srećan, tamo gde si stara ti.
Vetar okreće stranice, zbogom živote jedini,
moja zvezdo Danice!


V. K. ( posveceno drugu )

To je ljubav. Pokušacu da se sakrijem ili pobegnem. Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu. Lepa maska se promenila, ali, kao i uvek, jednistvena je. Čemu moji talismani: bavljenje književnošcu, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije Biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrkut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela spokoj.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usudjujem da prodjem.
Vojske me već opkoljavaju, horde.
(Ova soba je nestvarna; ona je nije videla.)
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po telu.
H. L. Borhes

Iz kojeg cvijeta dolaziš
zašto nisi kao i sve druge žene
koje prođu kao sjene
čija se ni imena ne pamte
čiji se dodiri usana zaborave
s prvim jutrom

iz koje si ti ljubavi
iz koje knjige
iz kojeg romana
kad mi tako bez ikakvog plana
bez namjere
srce lomiš na dijelove
i noći mi pretvaraš u dane

koja si ti žena
kad mi pola života u tebe stane
zbog koje žalim
sve ovo što prebrzo ide
što su jeseni bliže
i što mi se suze vide prvi puta
jedino si s neba mogla doći
jer druge putove poznam
i na njima sam s drugima bio sam

iz kojeg si svijeta
iz kojeg cvijeta nosiš taj miris
da te volim
i nikad ne prebolim

Željko Krznarić

"Čime te mogu obavezati? Nudim ti uske ulice, očajne sutone, mesečinu pomamnih predgrađa. Nudim ti gorčinu čoveka koji je dugo posmatrao samotni mesec. Nudim ti sve ono sadržajno što se u mojim knjigama možda nalazi, svaku srčanost ili sočnost mog života. Nudim ti vernost čoveka koji nikada nije bio veran. Nudim ti onu jezgru vlastitosti što sam je, na neki način, sačuvao – središnje srce koje se ne bavi rečima, nema posla sa snovima i nedirnuto je vremenom, veseljem ili nevoljama. Nudim ti uspomenu na žutu ružu, viđenu u suton mnogo godina pre tvog rođenja. Nudim ti objašnjenja o tebi, teorije o tebi, izvorne i iznenađujuće vesti o tebi. Mogu ti dati svoju samoću, svoju tamu, glad svog srca; pokušavam te podmititi neizvesnošću, opasnošću, razočaranjem." J.L.Borges