Jednorog u tramvaju po imenu Želja
Neko bi rekao da se jednorazi ne voze tramvajem. Ali ovaj _ ovaj je nosio naočare za čitanje misli i kartu od papira koja je mirisala na nemir. Sedeo je na sedištu na kom obično sedi čekanje, a u rukama je držao balon pun vetra od neizgovorenih reči.
Tramvaj nije išao nikuda. Ili možda jeste _ tamo gde sve reči odlaze kad se prećute. Stanice nisu bile od betona, već od osećaja: „Nostalgija“, „Nejasno“, „Nekada“. Na svakoj stanici ulazila je po jedna namera, a izlazila po jedna iluzija.
Pored njega je sedela senka s kišobranom. Ne za kišu, već za sećanja. Imala je oči koje gledaju unazad i usne koje šapuću „možda“. Pružila mu je jabuku, ali od stakla. Jednorog ju je uzeo pažljivo _kao obećanje dato u snu.
Vozač je bio riba sa magnetnim srcem. Svaki put kada bi neki putnik poželeo nešto, tramvaj bi se blago nagnuo ulevo _ kao da se koleba na granici između stvarnosti i onoga što se nismo usudili da zamislimo.
A jednorog,,, on je ćutao. Jer želje se ne govore. One se tope kroz kožu, kaplju kroz poglede, šetaju s nama dok mislimo da smo sami.
I ako ga ikad sretneš, u nekom tramvaju koji ne ide po redu vožnje, samo sedi pored njega. Ne pričaj. Samo poželi nešto što nema reč.
Razumećeš sve kad stanica „Želja“ otvori prozor ka tebi,,,
