Blogovi

Napisala je pismo. Ne bilo kakvo pismo i nikako čisto radi reda. Već pravo pismo! Baš ono koje se nadala da bi on savio i stavio u džep od košulje, tu pored srca. Kad je tužan, da može da ga izvadi, pročita, nasmeje se, udahne punim plućima tragove njenog mirisa, spusti ovlaš poljubac na njega i vrati ga na to toplo, sigurno mesto. A ona, ona bi imala osećaj da čuje otkucaje, njega kako diše, oseća njegov miris i blizinu koja je uvek opijala. Pažljivo, sa ljubavlju utkanom u svako slovo, nizali su se redovi lako. Medju njima čuo se njen glas, zvonki smeh i pročitani stihovi samo za njega. Medju rečima vladala je tišina, ona najlepša. Ona, što su oni nekad umeli da je stvore u trenucima kad ćute život, nevolje i probleme, prećute ljubav...

Spušta se tiho noćni sat uz nebeske stube mjesec korača korak mu tih, poput sna lak, na usnuli behar pao mu trak. Dok sanjive i snene trepere noći sjene udišem noći dah djetinje svjež i čist, tišinu zapara tek u krošnji pospan list.

Dodjm posle sto godina na Krstu da nadjem neka stara pisanija, kad ono - nema pisanija, kao da ih nikada na svijetu bilo nije. Pa sto bre? Kud se dede sve to?