Противуречност мита о Пандори у коме је у кутији пуној свих зала намењених људима, смештена такође и нада, која би требала бити нешто добро, и која је остала у кутији.
Ту заправо и нема противуречности, као што сам у уносу на овом блогу "Пандорина кутија и нада"и објаснио.
Оно што зовемо "добро" само је врста бола, како би рекао Ниче, или задовољство је негација патње. Да бих уживао у било чему морам претходно трпети патњу. Ако нема патње, нема ни задовољства. Ако нисам гладан не могу уживати у храни, а тако је и са свим осталим "добрима".
Свима осталим, осим једног јединог задовљства кога зовемо естетским. Једино оно не зависи од приниципа хомеосазе или претходног трпљења патње.
Естетско задовољство је дакле нада која је остала у кутији и која нам барем на тренутак може зауставити Иксионов точак, на тренутак дати одмора од сипања воде у буре без дна Данаида, пружити нам мали предах од Танталових мука и можда најмоћнија аналогија, на тренутак уклонити орла који нас мучи као Прометеја везаног за стену.
Живот је пакао, говорио је Шопенхауер. Живот је Хад, а ми смо као Прометеј везани за стену, мучени од орла који је симбол свих патњи овога света, малих и великих.
Као што рекох, уживање у уметности или естеска контемплација може нам дати мале тренутке предаха али, коначно ослобођење тешко да можемо наћи на овом свету.
Можемо орлу прекрити главу да га не гледамо. Можемо забити главу у песак, тешити се, заваравати, потискивати, али орао је ту, а ми смо све слабији како живот пролази. То је права игра мачке и миша, исцрпљивање плена.
Ипак, постоји нада ма како била далека и нашем разуму несхватљива, метафизичка нада која каже да је извесно да ће се Прометеј кад тад ослободити окова, а да ће Херкул уништити орла.
Добар приказ овога што пишем нашао сам у овој скулптури из 19. века
Још један приказ:
На њој је приказан Наполеон како се буди из смрти право у бесмртност. Подмлађен, затворених очију, са ловоровим венцем и еполетама.
Међутим, обратите пажњу на орла. Беживотни орао у дну скулптуре управо је побеђени Прометејев орао.
Ту заправо и нема противуречности, као што сам у уносу на овом блогу "Пандорина кутија и нада"и објаснио.
Оно што зовемо "добро" само је врста бола, како би рекао Ниче, или задовољство је негација патње. Да бих уживао у било чему морам претходно трпети патњу. Ако нема патње, нема ни задовољства. Ако нисам гладан не могу уживати у храни, а тако је и са свим осталим "добрима".
Свима осталим, осим једног јединог задовљства кога зовемо естетским. Једино оно не зависи од приниципа хомеосазе или претходног трпљења патње.
Естетско задовољство је дакле нада која је остала у кутији и која нам барем на тренутак може зауставити Иксионов точак, на тренутак дати одмора од сипања воде у буре без дна Данаида, пружити нам мали предах од Танталових мука и можда најмоћнија аналогија, на тренутак уклонити орла који нас мучи као Прометеја везаног за стену.
Живот је пакао, говорио је Шопенхауер. Живот је Хад, а ми смо као Прометеј везани за стену, мучени од орла који је симбол свих патњи овога света, малих и великих.
Како се спасити орловог кљуна? Како предахнути макар на трен?
Као што рекох, уживање у уметности или естеска контемплација може нам дати мале тренутке предаха али, коначно ослобођење тешко да можемо наћи на овом свету.
Можемо орлу прекрити главу да га не гледамо. Можемо забити главу у песак, тешити се, заваравати, потискивати, али орао је ту, а ми смо све слабији како живот пролази. То је права игра мачке и миша, исцрпљивање плена.
Ипак, постоји нада ма како била далека и нашем разуму несхватљива, метафизичка нада која каже да је извесно да ће се Прометеј кад тад ослободити окова, а да ће Херкул уништити орла.
Добар приказ овога што пишем нашао сам у овој скулптури из 19. века
Још један приказ:
На њој је приказан Наполеон како се буди из смрти право у бесмртност. Подмлађен, затворених очију, са ловоровим венцем и еполетама.
Међутим, обратите пажњу на орла. Беживотни орао у дну скулптуре управо је побеђени Прометејев орао.
Poslednja izmena:
