"Лепота ће спасити свет".
Није тешко увидети шта је хтео да поручи Достојевски том реченицом, а да бисмо то схватили најбоље је да пратимо Ничеове мисли из Рођења трагедије где се он осврнуо на Грчки мит о Силену:
Niče komentarise:
Човек, добивши ум и способност мишљења, добио је и слободу о којој животиње могу само да сањају. Ипак и човек је заробљен у пауковој мрежи нужности и телесних механизама, али захваљујући уму он има шансу да се ослободи нужности.
Међутим, та предност, то преимућство поседовања ума, има једну велику ману или опасност да гурне човека у провалију. Јер када је човек први пут дошао до свести, одмах је увидео "да је го", да је смртан, да ће умрети. Јер, како би свесно биће које схвати да је смртно и да сви напори живота немају никаквог смисла, могло и даље да живи и напредује и да у перспективи дође до ослобођења у метафизичком смислу? Никако, па ипак, пошто је човек схватио "да је го" он и даље живи, свет и даље напредује, свет је изнедрио буде и бодисатве, свеце и филозофе, свет је изнедрио те веснике будућег над човека. Зашто? Зашто се свесни човек истог тренутка није самоубио када је схватио да је смртан?
Одговор гласи... зато што се та иста интелигенција није потпуно одвојила из онога из чега је проистекла. Није се потпуно одвојила од суштине свега, од трансцендентне воље, од елан витала. Та интелигенција дозвољава да се вео Маје делимично подигне, и да човеко спозна своју трансцендентну суштину изван појаве. Да спозна Платонове идеје, богове, наше сопство нас не као бића о којима говори Силен, већ нас као богова. Сада долазимо до лепоте.
То што је човек тако увидео фабулаторска функција интелигенције претвара у слике. Претвара у слике оно што је изван свих слика. Такве слике, тај одраз трансцендентне суштине изван појаве јесу лепота. И да тога нема, прва генерација свесних људи, била би и последња.
Живот човека који је смртан нема смисла. Живот човека који може да види да није човек, већ бог, јесте оно што животу даје смисао и што се објективише у лепоти.
Тако лепота спашава свет.
Није тешко увидети шта је хтео да поручи Достојевски том реченицом, а да бисмо то схватили најбоље је да пратимо Ничеове мисли из Рођења трагедије где се он осврнуо на Грчки мит о Силену:
Niče komentarise:
Ирационални интелект, бесвесна природа, биљке и животиње живе у складу са животним полетом који циркулише кроз њих. Оне не размишљају, не рефлектују, не обраћају пажњу на себе као индивидуе, не познају своју смртност, али оне нису ни слободне. Сваки слободан акт бива заробљен аутоматизмом који вреба, и који сваки слободан акт претвара у рефлекс, у телесни механизам, у слепи колосек вечно кретајућег елан витала.
Човек, добивши ум и способност мишљења, добио је и слободу о којој животиње могу само да сањају. Ипак и човек је заробљен у пауковој мрежи нужности и телесних механизама, али захваљујући уму он има шансу да се ослободи нужности.
Међутим, та предност, то преимућство поседовања ума, има једну велику ману или опасност да гурне човека у провалију. Јер када је човек први пут дошао до свести, одмах је увидео "да је го", да је смртан, да ће умрети. Јер, како би свесно биће које схвати да је смртно и да сви напори живота немају никаквог смисла, могло и даље да живи и напредује и да у перспективи дође до ослобођења у метафизичком смислу? Никако, па ипак, пошто је човек схватио "да је го" он и даље живи, свет и даље напредује, свет је изнедрио буде и бодисатве, свеце и филозофе, свет је изнедрио те веснике будућег над човека. Зашто? Зашто се свесни човек истог тренутка није самоубио када је схватио да је смртан?
Одговор гласи... зато што се та иста интелигенција није потпуно одвојила из онога из чега је проистекла. Није се потпуно одвојила од суштине свега, од трансцендентне воље, од елан витала. Та интелигенција дозвољава да се вео Маје делимично подигне, и да човеко спозна своју трансцендентну суштину изван појаве. Да спозна Платонове идеје, богове, наше сопство нас не као бића о којима говори Силен, већ нас као богова. Сада долазимо до лепоте.
То што је човек тако увидео фабулаторска функција интелигенције претвара у слике. Претвара у слике оно што је изван свих слика. Такве слике, тај одраз трансцендентне суштине изван појаве јесу лепота. И да тога нема, прва генерација свесних људи, била би и последња.
Живот човека који је смртан нема смисла. Живот човека који може да види да није човек, већ бог, јесте оно што животу даје смисао и што се објективише у лепоти.
Тако лепота спашава свет.
Poslednja izmena:
