ЧЕТНИЧКА ДЕЛАТНОСТ ОД ОСНИВАЊА ДО ПОЧЕТКА ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА
Назив „четник“ долази од речи „чета“, основне пешадијске јединице, разне јачине, лаког наоружања. Сама реч „четник“ односи се на неку личност која води (предводи) чету, као њен вођ. С друге стране, звање „војвода“, које је данас опште распрострањено, као још један назив за вођу неке четничке јединице, настало је нешто касније од стварања првих четника. Имало је за циљ да прикаже симболику - вођ над вођама, а по угледу на француске војводе. И сама реч „војвода“ није српска реч.
Све до стварања првог Главног одбора четничке организације, или Српског комитета , четништво је на неки начин била нелегитимна форма борбе. Јављало се у списима Матеје Бана у Дубровнику, а и на подручју Хрватске. Више је вукло на форму „хајдучије“.
Са стварањем Главног одбора, 1903. у Београду, четништво није још увек дефинитивно добило своју легитимност.
У страху да Аустро-Угарска не прогласи анексију Македоније, као што је то најављивала са Босном и Херцеговином, а касније и учинила, у Србији je створенo низ подоброрa за слање чета на подручју Македоније. У почетку се српска влада довијала да ли да подржи самоиницијативно стварање пододбора или не, али је ћутке пристала да се шаљу чете, иако то није и озаконила.
На притисак великих сила, влада је растурила Македонски одбор 1907, али се четовање није зауставило. Званично је окончано када је планула и Младотурска револуција, у јулу 1908. године. Много више од самих почетака трзавица у Турској империји, јесте и одлука да се четници и читав Главни одбор, који је прерастао у Централни одбор легализују. Од тада су четници призанти као легитимне војне јединице.
У време анексионе кризе у Босни и Херецеговини, а и касније, створене су низ четничких школа широм јужне Србије са циљем да се припремају нове чете за евентуални сукоб са Аустро-Угарском. Тада су створени и омладински одбори који су имали задатак да шире патриотску свест.
Уочи Првог балканског рата 1912, Врховна команда војска Краљевине Србије је од четника и добробољаца формирала четири одреда са укупно 520 људи. Они су дали допринос у победи српске војске у рату. После рата, четнички одреди су расформирани, док су школоване старешине распоређене на руководећим дужностима у војним и цивилним установама.
Због бугарских претњи, четнички одреди су поново оформљени пред почетак новог балканског конфликта. У Брегалничкој, а и у другим биткама, имали су значајно место у удару против бугарских снага. По повратку са ратишта у Београд, на челу војске су били четници и њихови заставници-барјактари. Њима је краљ Петар I Карађорђевић (и сам велики четник), као војсци одао признање, а сам их је звао „српским соколовима“.
Пред почетак Првог светско рата, од стране четника и добровољаца формирана су четири четничка одреда: Златиборски, Јадарски, Горњачки и Руднички. Одреди су учествовали у Церској бици и у бици на Дрини. Нарочито је Јадарски четнички одред водио тешке борбе против Аустријанаца код Богићевића.
После напада Бугарске на Србију, четнички одреди (као добровољачки батаљони) ће одмах дејствовати у ширем подручју лесковачког краја, да би се затим са осталом војском повлачили преко Албаније.
У Јужној Србији је остао један Смедеревац који је окупио народ у борбу против бугарских власти - Коста Војиновић Топлички. Он је већ војевао у јадарском четничком одреду, а имао је и чин поручника српске војске. Четничку акцију је раширио по читавој Топлици, Косаници, Копаонику, итд. У међувремену, Врховна команда је дочула за српски бунт и желела је да га подупре - према једним историчарима, а према другима да га мало смири.
Било како било, тада авионом са Крфа долази поручник Коста Миловановић Пећанац, учесник првог и другог балканског рата.
У извештајима се каже да Пећанац „сакупља комите“, а не четнике. То је разумљиво ако се зна да је он у својим четама имао и неке комите из ранијих устанака, као рецимо Клајџију или Пипера. С друге стране, Војиновић се борио са четницима.
Бугари су решили да створе чете које ће парирати овим герилским препадима. Назвали су их контрачете, а у документима се срећу и као контрачетници. Исте формације ће користити и у Другом светском рату искључиво против четника из редова Југословенске војске.
Топлички устанак је угушен у крви. Коста Војиновић је наводно извршио самоубиство, а Пећанац је избегао погибију, сачекао улазак српске војске и учествовао у операцијама за ослобођење Пећи, Метохије и Санџака.
Међутим, како се рат ближио крају, четништво је узело толико замаха да су чак и истакнути официри почели да прелазе на њихову страну. Такав је пример био са пуковником српске војске Драгутином Димитријевићем Аписом. Он је још 1904. године био члан Главног одбора, да би 1911. постао и члан Врховне централне управе организације Уједињење или смрт, касније познате четничке пароле.
После окончања његовог случаја, те коначног ослобођења земље, потреба за четницима је престала. Сада су они имали више церемонијалну улогу.
Тек 1921. године четнички ветерани стварају Удружење четника за слободу и част Отаџбине.Циљ је био да се негују четничке традиције, да се развија патриотизам, да се води брига о инвалидима, о породицама погинулих четника, о сиромашним и сл.
Да ли под утицајем неких вођа грађанских странака, или самог краља Александра I Карађорђевића, тек 1924. настаје деоба у Удружењу. Тада су формиране две нове организације: Удружење српских четника за Краља и Отаџбину и Удружење четника за слободу и част Отаџбине.
У време апсолутизма краља Александра, Удружења су распуштена, али неки четници обнављају Удружење четника за слободу и Отаџбину. Председник тог удружења од 1929. до 1932. године је био војвода Илија Трифуновић Бирчанин. Истовремено је руководио и патриотском организацијом под именом Српска народна одбрана. На челу удружења 1932. године долази Коста Пећанац, али тада поново долази до неслоге и поделе. Један део, на челу са Бирчанином ствара Удружење старих четника, а други остаје са Пећанцем и његовом организацијом Удружењем српских четника Петар Мркоњић.
Пред почетак новог великог рата, између ових удружења је долазило до конкуренције. Свако је гледао да привуче у своје редове што више људи.
Априла 1940, Команда Југословенске војске формира Команду четника, која је имала шест потпуних и један непотпуни батаљон при свакој армији. Називали су се јуришним батаљонима, а састојали се углавном од стотинак добро обучених официра, подофицира и редова.
Уочи напада Немачке на Југославију, 5. априла 1941, по наређењу министра војске, морнарице и ваздухопловства, Коста Пећанац је постављен за команданта Горског штаба свих четника. Његов задатак је био да у случају избијања рата и повлачења војске остане у позадини непријатеља и организује четничке одреде и развије герилско ратовање на простору јужне Србије. Пећанац је сместио свој штаб у Луковској Бањи, западно од Куршумлије. Ту га је и затекла капитулација војске.
У нашој историографији до данас није откривено који је четнички одред први настао на подручју окупиране Србије, у периоду од 18. априла до краја маја 1941. године.
Разуме се, овај одред је био Пећанчев, с обзиром да му је командант Пете армије, генерал Владимир Цукавац давао овлашћења за стварање првих четничких група, чета и одреда у јужној Србији. До скора се веровало да је то био Јабланички четнички одредпод командом инжењеријског мајора Крсте Михајловића, који је формиран 19. априла 1941. године. Међутим, тај одред је само постојао на папиру, а није имао људе, већ је тек требао да их прикупи.
У истину, први четнички одред Пећанца који је створен на подручју Србије био је Расински четнички одред, под командом мајора краљевске војске Драгутина Кесеровића. Он је по капитулацији већ био оформљен и имао је близу 150 људи. Велики део тог одреда чинили су некадашњи војници и старешине из 12. пешадијског пука „Цар Лазар“, као и они који су избегли из Војног завода у Обилићеву и Равњаку, некадашњи четници из времена Топличког устанка и избеглице са Косова и НДХ.
У писму мајора Кесеровића Пећанцу из септембра 1941. године, пише да је још 20. априла створен одред и да је он формално преузео команду.
Ситуација је била таква да су постојала практично два легитимна команданта четничких одреда: пуковник, а касније и генерал Драгољуб-Дража Михаиловић и војвода Коста Пећанац. У том интерегнуму, први је следио предратну политику, а други је, највише због својих година, слабо размишљао и скренуо са правог пута.
После распуштања Пећанчевих одреда у касну јесен и зиму 1942, те преласком највећег броја његових четника, па чак и војвода под четнички барјак генерала Михаиловића, Пећанац остаје са мањом групом својих људи у Србији и налази се под заштитом Бугара и Немаца. Немци му одузимају право да поставља војводе, док је то исто учинила и краљевска влада много раније. Сукобом у Луковској бањи код Куршумлије у априлу 1943, организација Косте Пећанца у Јужној Србији је и званично престала да постоји. Заробљавањем и каснијом смрћу војводе Пећанца неславно се завршила његова каријера четничког војводе.
Интерегнум се завршио онога тренутка када је влада у Лондону лишила чина Косту Пећанца, одузела му команду над четничким одредима и пренела је на генерала Михаиловића. Дакле, и легитимим путем Пећанчева организација је престала да постоји. Наставак деловања и везивање за квислиге и окупаторе био је један непопуларни чин који га је и довео до самог краја.
Наставак традиције славне четничке војне формално је од 1941. преузео генералштабни пуковник Дража Михаиловић, оформивши Команду Четничких одреда Југословенске војске. Односно, регуларних војних формација војске Краљевине Југославије, које у датим околностима примењују четнички (герилски) вид ратовања, због чега су код народа највише упамћени као „четници“.
Александар Динчић
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=17751
