kainos
Zainteresovan član
- Poruka
- 202
ПРАВОСЛАВЉЕ НЕ ПОСТОЈИ
Ранохришћански апологети су приговарали паганима да немају православље, тј. да не знају за истину јер имају мноштво филозофских секти или школа, које све за себе претендују да познају истину, која се пак губи у бесконачним расправама. И коме веровати? Никоме.
Тако и хришћанске цркве веле за себе да су православне, право-православне, једино-православне, најстварније-православне, што доживи кулминацију у Артемије=Истина. Ранохришћански апологета би им свима рекао: немате православље јер ме нико од вас не убеђује у исправност вашег учења.
Православље не постоји. Јер исправно исповедање Истине не постоји. То је нон-сенс за хришћанство. Истина није спознаја „истинитог“, као у старих Грка, није интелектуални конструкт који би се после папагајски исповедао, јер јеврејско „емет“ је делање. Зато истини није супротно погрешно разумевање, него лењост, лицемерје у рећи и радити, превара ближњег.
Истина за Јевреја – а Исус је био Јевреј – није била нешто што се спознаје, него нешто што се чини. Зато: „А ко истину твори, иде на светлост, да би се показало да су дела његова, у Богу учињена (εἰργασμένα)“ (Јн 3, 21). Не мисли или исповеда истину него је чини, врши. А Бог (Истина) је фундамент његовог деловања.
Исус ће одговорити првосвештеницима и „старјешинама народским“: „Зато вам кажем да ће се од вас узети Царство Божије, и даће се народу који доноси плодове његове“ (Мт 21, 43). Другим речима: Исповедате језиком, не творите. Једноставно: „Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; но који твори вољу Оца мојега који је на небесима“ (Мт 7, 21).
Имамо и драматику: „Ако кажемо да имамо заједницу с Њим и у тами ходимо, лажемо и не творимо истину“ (1Јн 1, 6). Пошто је Бог светлост у којој ходимо, „као што је Он сам у светлости, имамо заједницу једни са другима, и крв Исуса Христа, Сина његова, очишћава нас од свакога греха (7)“. Тама је грех, а грех је лицемерни однос са другима.
Сада, ваља разумети да је грех за Јована немање међусобне љубави. Не чињење љубави, не бити у истини. Говори о онима који су у цркви формално или изашли из цркве управо због овога, не чињења истине.
Зато је спасење једноставно и истовремено сурово: Није резервисано за школске теологе, него за све оне који творе истину (и просте људе), јер она није скуп некаквих компликованих формула. Када би истина, и тиме условљено спасење, била ствар познавања догмата, она би била лимитирана. Зато не постоји православље као исправно мишљење. Мало дете које ништа не зна о догматима је православно ако се крсти у Православној Цркви. И то „православље“ му ништа не доноси него сами живот у Цркви; постаје црквено дете, као што и свако дете не треба да се учи да воли своју мајку него кроз сисање упија ту љубав. Или, нико му није објаснио како се дише, а док би му објаснио, он би се угушио.
То је Црква разрешила у време донатистичке кризе: Светост сакрамената (светих тајни) не може да буде нарушена неморалношћу свештенослужитеља или његовом глупошћу. Кроз један пример: блудни поп неће наудити светости евхаристије коју врши, него ће наудити само себи. Не чинећи истину, тај је угасио, ма колико био интелигентан и знао теолошких суптилних догмата. Јер чини штету ближњему, види га као ствар.
Preuzeto sa facebooka - autor sveštenik Zoran Đurović (Ava Rimski)
Ранохришћански апологети су приговарали паганима да немају православље, тј. да не знају за истину јер имају мноштво филозофских секти или школа, које све за себе претендују да познају истину, која се пак губи у бесконачним расправама. И коме веровати? Никоме.
Тако и хришћанске цркве веле за себе да су православне, право-православне, једино-православне, најстварније-православне, што доживи кулминацију у Артемије=Истина. Ранохришћански апологета би им свима рекао: немате православље јер ме нико од вас не убеђује у исправност вашег учења.
Православље не постоји. Јер исправно исповедање Истине не постоји. То је нон-сенс за хришћанство. Истина није спознаја „истинитог“, као у старих Грка, није интелектуални конструкт који би се после папагајски исповедао, јер јеврејско „емет“ је делање. Зато истини није супротно погрешно разумевање, него лењост, лицемерје у рећи и радити, превара ближњег.
Истина за Јевреја – а Исус је био Јевреј – није била нешто што се спознаје, него нешто што се чини. Зато: „А ко истину твори, иде на светлост, да би се показало да су дела његова, у Богу учињена (εἰργασμένα)“ (Јн 3, 21). Не мисли или исповеда истину него је чини, врши. А Бог (Истина) је фундамент његовог деловања.
Исус ће одговорити првосвештеницима и „старјешинама народским“: „Зато вам кажем да ће се од вас узети Царство Божије, и даће се народу који доноси плодове његове“ (Мт 21, 43). Другим речима: Исповедате језиком, не творите. Једноставно: „Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; но који твори вољу Оца мојега који је на небесима“ (Мт 7, 21).
Имамо и драматику: „Ако кажемо да имамо заједницу с Њим и у тами ходимо, лажемо и не творимо истину“ (1Јн 1, 6). Пошто је Бог светлост у којој ходимо, „као што је Он сам у светлости, имамо заједницу једни са другима, и крв Исуса Христа, Сина његова, очишћава нас од свакога греха (7)“. Тама је грех, а грех је лицемерни однос са другима.
Сада, ваља разумети да је грех за Јована немање међусобне љубави. Не чињење љубави, не бити у истини. Говори о онима који су у цркви формално или изашли из цркве управо због овога, не чињења истине.
Зато је спасење једноставно и истовремено сурово: Није резервисано за школске теологе, него за све оне који творе истину (и просте људе), јер она није скуп некаквих компликованих формула. Када би истина, и тиме условљено спасење, била ствар познавања догмата, она би била лимитирана. Зато не постоји православље као исправно мишљење. Мало дете које ништа не зна о догматима је православно ако се крсти у Православној Цркви. И то „православље“ му ништа не доноси него сами живот у Цркви; постаје црквено дете, као што и свако дете не треба да се учи да воли своју мајку него кроз сисање упија ту љубав. Или, нико му није објаснио како се дише, а док би му објаснио, он би се угушио.
То је Црква разрешила у време донатистичке кризе: Светост сакрамената (светих тајни) не може да буде нарушена неморалношћу свештенослужитеља или његовом глупошћу. Кроз један пример: блудни поп неће наудити светости евхаристије коју врши, него ће наудити само себи. Не чинећи истину, тај је угасио, ма колико био интелигентан и знао теолошких суптилних догмата. Јер чини штету ближњему, види га као ствар.
Preuzeto sa facebooka - autor sveštenik Zoran Đurović (Ava Rimski)
