Поносно из Србије

...kao klinac sam, posjetio...Niš....i čelekulu...mislim da je to bilo u ideji..upoznavanja bivse nam mile zajdenicke drzave..Mi iz Cro..smo isli upoznavti Nis..a Vi Dubrovnik..nebitno..sta sam ti htio reci...
..mislim da ti je tema dvosjekli mač...razmisli malo..kako u svijetu djeluje...spomenik..od ljudkih glava...oprosti..ALI....:thumbdown::thumbdown:..
A jel znas od cijih glava..................
Nit smo ih terali da nam seku glave,
a niti da grade kulu,
al bitno da si ti svud mirodjija
 
Ратко Младић

mladic.jpg


Ратко Младић рођен је 12. марта 1943. године у селу Божиновићи, општина Калиновик, Краљевина Југославија (данас Република Српска, Босна и Херцеговина). Био је генерал и командант Војске Републике Српске од 1992. до 1996. године. Оптужен је пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију и од 1996. није доступан јавности.

Захваљујући непредвидивом вихору ратних збивања, школовани официр ЈНА, Ратко Младић ненадано је доспео у ситуације о којима није могао ни сањати. Од 21. године члан партије, верни официр идеолошке војске која је учена само како да се брани од спољашњег, али не и од унутрашњег непријатеља, на попису изјашњаван као Југословен, морао је сада, у том неочеикаваном обрту, да брани не свих пет народа, већ само један, и то од дојучерашњих комшија. Још на книнском ратишту схватио је да процеп између Срба-комуниста и Срба-четника представља тачку спотицања у даљој организацији српске војске, те је забранио ношење и петокрака и кокарди, инсистирајући на јединственом српском грбу са тробојком.

Ратујући у Книну, још као пуковник, спријатељио се са војницима и народом, захваљујући својој непосредности у комуникацији, што је знатно, поготову у каснијим годинама ратовања допринело његовој изразито великој популарности међу обичним људима, који су га доживаљавали као народског генерала. Добро је позната прича о његовој храбрости, када је сам ушао у минирани аутобус, који се налазио на путу којим је морао проћи ка крајњем одредишту. Пошто није било времена да се чекају специјалне обучене јединице, пуковник Младић одлучио је да проба сам, и успео. Тада су сведоци овог догађаја коментарисали да је у питању лудо храбар пуковник, који са таквим приступом решавању проблема може далеко догурати.

Већ 1992., поставши командант ВРС, врло брзо од разбијене и неорганизоване масе, прави добро устројену Војску која се достојно може супротставити непријатељу, шта више и надмоћно га потући. Управо су му ти први месеци ратовања, и велики војни успеси донели ореол генијалног генерала, да га је чак и један угледни амерички часопис 1994. прогласио једним од најбољих 30 војсковођа данашњице.[тражи се извор] Такође, у Индипенденту је 1994. био један од кандидата за личност године у свету. Објашњење је било следеће:

Била је то година у којој су се босански Срби победоносно опирали светском мњењу, бележећи низ политичких и војних успеха док су се директне претње НАТО, ЕУ и УН губиле у лудилу међународног пребацивања одговорности. Заслуга или кривица за ово припада углавном Ратку Младићу. Радован Караџић је можда председник и представник самозване босанске Републике Српске, али западни дипломати и генерали који су се суочили са обојицом за преговарачким столом кажу да је Младић чвршћи и да се Караџић устручава да пристане на било шта пре него што то разјасни са својим кршним, плавооким војним командантом. Он је способан за ароганцију од које застаје дах. (...)Ово је генерал који пролази сито и решето са својим војницима, а понекад иде у патролу са њима, а сам помен његовог имена покреће читаву бујицу здравица и прича.

:worth: :worth: :worth: :worth: :worth:
 
Стеван Синђелић

Стеван Синђелић (*1770—†19. мај 1809) био је српски војсковођа у Првом српском устанку. Погинуо је у боју на Чегру, дигавши у ваздух шанац пун Турака.

Стеван Синђелић је рођен 1770. године у селу Војсци, у Округу моравском. Његов отац, угледни занатлија Радован Ракић је умро врло млад, па се Стеванова мајка, Синђелија, преудала. Зато су га људи по мајци Синђелији прозвали Синђелић. Пре устанка служио је код чувеног ресавског кнеза Петра, кога су дахије пред почетак устанка посекле. Још пре него што ће подићи устанак, Карађорђе је прелазио преко Велике Мораве и састајао се са Синђелићем и договарао се о почетку устанка, па је Синђелић почео да прикупља народ ресавског краја за устанак. Чим је објављен устанак у Орашцу, Карађорђе је о томе обавестио Стевана Синђелића.

Стеван Синђелић је одмах побунио целу Ресаву. Турци, који су били у Ћуприји, чим су чули за устанак Срба крећу против устаника. Стеван Синђелић је то на време сазнао, па их је спремно дочекао на Јасењару, између Свилајнца и Ћуприје и потукао до ногу. То је било његово прво бојевање и први ратни успех.

После тога, Синђелић је учествовао у боју на Иванковцу са Миленком Стојковићем и Петром Добрњцем, где су сви скупа победили Хафис-пашу, кад им је Карађорђе дошао у помоћ. У боју на Иванковцу, Стеван Синђелић се показао као добар и способан војсковођа, па га је Карађорђе поставио за војводу ресавског.

Након боја на Иванковцу, Стеван Синђелић је са Добрњцем ратовао по моравској долини и освојио: Ћуприју, Параћин и Ражањ, до Делиграда. Ту су ископали и утврдили велике и јаке шанчеве у којима су дочекали нишког Ибпахим-пашу са многобројном војском, у исто време када је био бој на Мишару (1806 године)

После 1807. и кратког предаха, дошла је за српске устанике судбоносна 1809 година. Код Каменице, села надомак Ниша[тражи се извор], Срби су имали 6 шанчева. У првом шанцу (на брду Чегар) био је војвода Стеван Синђелић са својих 3.000 Ресаваца. Кад су Турци сазнали да су се две војводе, Хајдук Вељко и Петар Добрњац повукле с војском, и да су услед тога Срби ослабили, кренули су јаком војском на српске положаје на Чегру.

Бој је почео у јутарњим часовима 19. маја 1809. (31. маја по новом календару). Турци су јуришали четири пута, али су их Синђелићеви јунаци одбили. Напослетку, преко оних који су изгинули и испунили ровове око шанца, Турци су на јуриш ушли у шанац. Сада је тек настао прави окршај. Борба пушкама, претворила се борбом кундацима, ножевима, хватање за гушу и за косу. Турцима су стално долазиле нове снаге, а Синђелић је остао сам.

Кад је Стеван Синђелић видео да не може Турке истерати из шанца, да је много Срба изгинуло, а да не би пао жив Турцима у руке, опалио је из своје кубуре у пуну бурад барута и тако је завршио бој.

После овога, на Чегру је лежало око 16.000 Турака и 4.000 Срба. После ове погибије нишки паша је наредио Србима да све српске главе одсеку и однесу у Ниш. Ћурчије су одрали главе, предали паши, а овај нареди да се сазида Ћеле Кула. И дан данас овај споменик палим Чегарским браниоцима се налази у Нишу и претворен је у спомен обележје.

:worth: :worth: :worth: :worth: :worth:
 
Стефан Душан

464px-Dusanova_Srbija200.jpg


Стефан Урош IV Душан Немањић, познат и као Душан Силни (око 1308 — 20. децембар 1355) је био Српски средњовековни краљ 1331—1345. и први српски цар 1346—1355. Био је син краља Стефана Дечанског и отац цара Уроша Нејаког, последњег владара из династије Немањића.

Душан је са власти збацио свог оца Стефана Дечанског, уз помоћ властеле незадовољне политиком Стефана Дечанског према Бугарској и Византији након битке код Велбужда. Душан је значајно проширио границе српске државе према југу, искористивши унутрашње немире у Византији. Ратовао је и са угарском краљем Карлом Робертом и босанским баном Стјепаном II Котроманићем. По освајању великих византијских територија Стефан Душан се 1345. прогласи царем Срба и Грка, а српску цркву је са ранга архиепископије подигао на ранг патријаршије.

Стефан Душан је познат и по доношењу Душановог законика, најзначајнијег српског средњовековног правног акта. Завршио је манастир Дечане задужбину свога оца, а најзначајнија Душанова задужбина био је манастир Светих Арханђела код Призрена, где се налазио и његов гроб. И поред свега тога, Стефан Душан је једини владар из династије Немањића који није био проглашен за свеца после смрти.

:worth: :worth: :worth: :worth: :worth:

Догодине у Душановој престоници :ok:
 
Goran Ostojic

Goran Ostojić rođen je 1962. godine u Bačkom dobrom Polju. U osnovnu školu pošao je sa pet godina, kada se sa roditeljima seli u Jagodinu. Još u osnovnoj školi privlače ga discipline koje će odrediti njegov poziv, tako je bio radio amater, aeromodelar, sa 14 godina postao je uz očevu saglasnost najmlađi padobranac u Aero klubu "Naša krila" i najmlađi pilot jedriličar, a ubrzo i pilot motornih aviona, naravno tu su i nezaobilazni fudbal i košarka, kao i karate toloiko koristan u njegovom budućem pozivu. Završava gimnaziju sa 17 godina i upisuje se na Vojnu akademiju. Odabira po nekima najteži smer-pešadiju. Studije završava sa odličnim uspehom i dobija raspored u elitnoj 63. padobranskoj brigadi. Karijerom prolazi kroz sve oficirske dužnosti starešine njegovog kova, od komandira voda i čete, do načelnika operativne službe i načelnika štaba brigade. Na tom putu bilo je mnogo ne manjih izazova od onog sudbinskog, koje je ovaj vrsni oficir herojski pobedio (setimo se, sa samo 18 padobranaca Goran Ostojić je držao aerodrom Cerklje omogućivši evakuaciju aviona i opreme, zatim akcije u Bihaću, Puli, na Zemuniku kod Zadra, prvi padobranski skok u bosanskom ratu i tom prilikom zauzimanje Jadra kod Srebrenice, sve to su samo neki primeri onoga što je prošao u svojoj karijeri koja ga je zasigirno izgradila u izuzetnog oficira, poznavaoca vojniočkog poziva, ali i nekoga ko je videvši i druge, mračnije slike života postao kako poznavaoci svedoče pravi čovek i prijatelj). Poginuo je jula 1998. godine kod Junika sa puškom u ruci kako i dolikuje starešini njegovog životnog profila. Posthumno je unapređen u potpukovnika (ne znajući da je redovno predviđen za taj čin, koji mu je trebao biti dodeljen na dan jedinice te godine). Nastupanjem tragičnog događaja ostali su bez oca i muža, sin Bogdan i supruga Marina , ali je stroj nebeskih ratnika, heroja odbane naše duge istorije, dobio heroja koji će ga zasigurno predvoditi jednako uspešno i slavno, kao što je za života predvodio elitnu jedinicu zemaljskih ratnika legendarne padobranske brigade...

:worth: :worth: :worth: :worth: :worth:
 
Petrovaradinska tvrđava...

...zgrađena u periodu od 1692. do 1776. godine, ovo utvrđenje na desnoj obali Dunava je dugo bilo jedno od vaznijih strateških tačaka prema Turskoj. Projekat je rađen po, tada najmodernijem, sistemu francuskog arhitekte Sebastijana Vobana. Glavnu odbranu je činilo 400 topova sa 12.000 puškarnica, a čuvena pobeda Eugena Savojskog koji je branio tvrđavu sa 70.000 vojnika od tri puta nadmoćnijih Turaka, pokazali su opravdanost izgradnje utvrđenja. Na gornjem platou tvrđave danas je smešten Muzej grada Novog Sada, Arhiv, kao i mnogi ateljei slikara. Na tvrđavi se svakog leta održava čuveni festival Exit. Postoji i bunar, dubine 36 m, za snabdevanje utvrđenja u slučaju opsade koji je otvoren za posetioce...
 

Back
Top