Odlomci iz knjiga

Sutradan vežba blizu imanja La Bit. Za vreme vežbe razmišljao sam o temi: "Svetovi" - kao o odblescima ljudskih odnosa u druge prostore. Zamislimo izglačane kugle koje prizor odslikavaju u smanjenom vidu, oštrije i dublje - na primer, kugle od oblakastog opala ili gorskog kristala. A sve bi se moglo dešavati u velikoj kući kroz koju bismo išli od podruma do tavana.

Ernst Jinger - Prvi pariski dnevnik
 
„Niko od nas nema tu čast da poseduje život koji je samo njegov. Moj život je vaš, vaš život je moj, vi živite ono što ja živim; sudbina je jedna. Često se tuže na pisce koji kažu Ja. Pričajte nam o nama, dovikuju mu. Avaj! Kad vam govorim o sebi, ja vam govorim o vama. Kako to ne osećate? Ah! bezumniče koji veruješ da ja nisam ti!“

Igo, „Kontemplacije“
 
„Gde god da sedim – na brodskoj palubi ili u otvorenom kafeu u Parizu ili u Bangkoku,
sedeću pod istim staklenim zvonom, kuvajući se u vlastitom ukiseljenom vazduhu.“

Silvija Plat, „Stakleno Zvono“
 
Prišao sam zatim prozoru, otvorio ga i posmatrao mokru ulicu, crne prozore, ravne krovove, sjajno nebo bez mesečine, bez zvezda, neprozirno i nepokretno kao neki pokrivač planete. Nagnuo sam se koliko god sam mogao, duboko udahnuo isparenja grada i obznanio sebi i silama noći:
Izgubljen sam u Americi, izgubljen zauvek.

Isak Baševis Singer - Izgubljen u Americi
 
„Još jedanput početi?
Ništa ne bi pomoglo.
Opet bi bilo isto – sve bi se opet zbilo, kao što se već zbilo.
Jer neki ljudi neminovno zalutaju, jer za njih pravog puta zapravo i nema.“

Tomas Man, „Tonio Kreger“
 
„Možemo oprostiti čoveku koji stvara korisnu stvar sve dok joj se ne počne diviti.
Jedino opravdanje za stvaranje beskorisne stvari jeste naše neumorno divljenje.
Čitava umetnost je sasvim beskorisna.“

Oskar Vajld, „Slika dorijana Greja“
 
Možemo oprostiti čoveku koji stvara korisnu stvar sve dok joj se ne počne diviti.
Jedino opravdanje za stvaranje beskorisne stvari jeste naše neumorno divljenje.
Čitava umetnost je sasvim beskorisna.“

Oskar Vajld, „Slika dorijana Greja“
 
„Civilizacije su propadale zato što nikad uspešno nisu rešile zagonetku eliminisanja svojih otpadaka. Duhovne su otpatke deponovale u običaje, naravi, podsvest potomstva; umne u istoriju; fizičke su sahranjivale pod zemlju. Umirale su u vlastitom đubretu, umesto da, kao priroda, od njega žive. Čovek se izuzeo iz opšteg poretka, odustao od svrhe njime određene. Zamišljao je da je razumniji od njega. Kao da ima išta razumnije od načina na koji potok traži put kroz kamenjar, kojim se cveće okreće suncu, talasi sustižu, kiše s neba vraćaju, a jata ptica selica drevnim gnezdištima svakog proleća lete? Kao da je išta razumnije od stanja u kome se između života i smrti potire razlika, simbioze u kojoj život ishranjuje smrt, a smrt održava život? Ceo je svet, mislio je gazeći mlake, mekane humke, okrenut naopako.“

Borislav Pekić, „Atlantida“
 
Satana, gospodar sveta, uz pomoć svojih vernih buljuka vladara, sudija, popova, generala i policajaca, postavlja ogledalo pred lice Božije. Tom operacijom desnica postaje levicom, levica desnicom, dobro se naziva zlom, a zlo dobrom. Njegova vladavina nad gradovima se izražava, među ostalim znakovima, nebrojenim avenijama, ulicama i trgovima posvećenim vojnim licima, to jest profesionalnim ubicama, koji su svi, samo se po sebi razume, pomrli u svojim krevetima, jer nema ničeg satanskog što nije obeleženo bar nagoveštajem lakrdije, kao potpisom i pečatom zlog duha. Čak i gnusno ime Bižoa, jednog od najodvratnijih koljača minulog veka, obeščašćuje ulice više gradova u Francuskoj. Rat, apsolutno zlo, neminovno je predmet satanskog obožavanja. To je crna misa koju Belzebub služi nasred bela dana, a krvlju umazani idoli pred kojima treba da kleče zavedene mase zovu se: Otadžbina, Žrtva, Heroizam, Čast.

Mišel Turnije - Kralj vilovnjak
 
„Čemu toliko žure (ljudi)? Zar se boje da neće stići do patnje i gorkih saznanja? Za dugih, samotničkih solilokvija u bolnici naučio sam da je svaka žurba uzaludna i svaki nemir jalov; svejedno se dočeka sve, svejedno se otkrije smisao ili besmisao svega. Svejedno čovek obiđe čitav svoj krug.
Pa našto onda tolika žurba?“

Vladan Desnica, „Proleća Ivana Galeba“
 
Biti mlad, znači da još nikog nisi izgubio. Posle, naši mrtvi počinju da nas vuku za sobom i svako od njih samo je kamen bačen u naše sećanje što nam podiže vodostaj. Na kraju, tek smo nešto iznad vode, tek nešto iznad života, živima poklanjamo ono od naših pogleda i reči što će ih uveriti da smo još s ovoga sveta.

Mišel Turnije - Male proze
 
„Šta radi malograđanin? Sužava kontekst, umesto da ga širi. Veruje da može da se izdvoji iz vrtloga istorije, da sačuva svoja četiri zida, svoj bankovni račun, svoje muškatle na prozoru, i da to nema nikakve veze sa gladnima u Africi i klimatskim promenama, sa Mlečnim putem i komšijom koga su prethodne noći odveli neki nepoznati ljudi.“

Dragan Velikić, „Islednik“
 
„Putnik koji se upravo popeo na strmu planinu seda na njen vrh i nalazi savršeno zadovoljstvo u odmaranju.
A da li bi bio srećan kad bi ga primorali da se uvek odmara?“

„Crveno i crno“, Stendal
 
Visoko iznad mesta na kom stojim, kao telo u senci, u tišini preleću oblaci; visoko iznad mesta na kom stojim, kao duša zatočena u telu, preleću neznane istine... Visoko iznad je sve... I sve prolazi gore, kao i dole, bez oblaka koji bi za sobom ostavio išta više od kiše, ili istine koja bi za sobom ostavila išta više od bola... Da, sve što je visoko prolazi gore, i ide dalje; sve što je poželjno daleko je i prolazi u daljini... Da, sve privlači, sve je strano i sve prolazi.

Fernando Pesoa - Knjiga nespokoja
 
"Otkako znam za sebe, oduvek sam živeo u najgorim vremenima. Nikada u najboljim. Takva mi je, valjda, sudbina.
I uvek su to bila “teška”, “najteža”, “poslednja” i “ovako se više ne može” – vremena…
I uvek je sve bilo skupo. Nikada ništa jeftino.
I uvek nečeg nije bilo. Nekada nečega, nekada ničega.
Onda su nastupala još gora vremena, pa su nam ona “najteža” posle deset godina postajala “dobra stara vremena”."
– Momo Kapor
 
„Kasno je. Ležiš u krevetu i ne možeš da zaspiš. Ulica je mirna, s vremena na vreme vetar u baštama pomeri drveće. Negde zalaje pas; udaljenom ulicom prolaze kola.

A sna nema.

Ne pomaže ti da ideš gore-dole, da ustaneš i ponovo legneš. To je jedan od onih časova u kojima nema načina da pobegneš od samog sebe. Tobom će zagospodariti misli i kretanja duše, a društva nema da se, kao obično, ispričaš. Onome ko je u tuđini, pred oči izlaze kuća i bašta u domovini i detinjstvo, šume u kojima je proživeo najslobodnije i najnezaboravnije dečačke dane, sobe i stepeništa na kojima se čula graja njegovih dečačkih igara. Slike roditelja, strane, ozbiljne, ostarele, sa ljubavlju, brigom i tihim prekorom u očima. Pruža ruku i uzalud očekuje da i njemu neko pruži desnicu, prekrivaju ga velika tuga i usamljenost; izranjaju i drugi likovi i u nesigurnim i ozbiljnim raspoloženjima ovih sati čine nas, gotovo sve, tužnim. Ko u mladosti nije zadavao brige svojim najbližima, odbijao ljubav i prezirao naklonost, ko nije bar jednom iz inata i obesti izbegao sreću koja je pred njim stajala, ko nikada nije povredio svoj ili tuđ ponos, ili se ogrešio o prijatelje nekom nesmotrenom rečju, nekim ružnim i uvredljivim ponašanjem? Sada svi oni stoje pred tobom, ne govore ništa i čudno te gledaju mirnim očima, a tebe je sramota od njih i od samog sebe.“

Herman Hese, „Umetnost dokolice“
 
„Topi se i platina, najtvrđa od svih metala, koja se najduže opire vatri, a kad ojača vatra u topionici, kad duvaju mehovi i stvara se neizdržljiva vrelina, pobeli upornica, pa i ona postaje tečna, popušta i najčvršći čovek u topionici nesreća, kad one, upinjući se, svojom nesnosnom vrelinom žegu okorelu ćud...“

Gogolj, „Mrtve duše“
 
Najjednostavnije stvari, ali one zaista jednostavne, stvari koje ništa ne može učiniti manje jednostavnima, postaju složene kada ih ja doživim. Ponekad mi je strašna pomisao da nekom nazovem dobar dan. Glas mi zastane u grlu, kao da je beskrajno drsko naglas izgovoriti te reči. U pitanju je nekakva sramota od postojanja – to se ne može drugačije nazvati!

Fernando Pesoa - Knjiga nespokoja
 
„Postoji li igde delotvornije sredstvo kojim može da se prkosi svakoj nadmenosti sveta, pa i samoj sudbini, sem smeha?
Pred tom satiričkom maskom ustuknuće i najopremljeniji neprijatelj; čak će i nesreća zbunjeno da ustukne preda mnom, ako se usudim da je ismejem!
- Šta, k vragu, uopšte zavređuje ova Zemlja, pored njenog sentimentalnog pratioca, Meseca, sem da je ismejemo?“

Bonaventura, „Noćna bdenja“
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Atomic™
Књига је најјефтније злато
Odgovora
5
Pregleda
271
Black_star
Black_star
Nina
Ko je izmislio "Listu najboljih knjiga"?
Odgovora
5
Pregleda
288
quentin
quentin
Baudrillard
Teror razonode Nova knjiga Aleksandra Ćukovića
Odgovora
0
Pregleda
104
Baudrillard
Baudrillard

Back
Top