- Poruka
- 129.664
Tema za odlomke koje volite.
-
- Popularno:
- Da li su važnije korice i dizajn ili je...
- Zbog cega srpski anti-komunisti i...
- Zajednički život pre braka
- Da li su Hrvati normalni kada kupuju...
- Dokle da cela Srbija finansira Beograd?
- Normalna tema
- Dejt
- Zasto je Srbija dobila pokrajine, a...
- Da li je Drazi mesto na fresci?
- Zasto se ovo desava?
Odlomci iz knjiga
- Začetnik teme Baudrillard
- Datum pokretanja
- Poruka
- 129.664
Koliko me je puta, usred ovog tihog nezadovoljstva, malo-pomalo obuzelo svesno osećanje ispraznosti i dosade takvog razmišljanja. Koliko često, kao da čujem nečiji glas kroz isprekidani žamor, osetim da sam upravo ja ta suštinska ogorčenost ovog neobičnog života, toliko drugačijeg od ljudskog – života u kome se sve dešava samo u svesti o njemu! Koliko se puta prenem iz sebe i, iz izgnanstva koje sam ja, naslutim koliko bi bolje bilo biti niko među svima, biti zadovoljan što je barem moja ogorčenost stvarna, što osećam umor umesto dosade, što patim umesto da zamišljam da patim, što se ubijam, umesto da umirem u sebi!
Pretvorio sam se u ličnost iz knjige, u pročitani život. Ono što osećam je (i protiv moje volje) doživljeno samo kako bih mogao da napišem da sam ga osetio. Ono o čemu mislim odmah se nađe pretočeno u reči, pomešano sa slikama koje ga rastaču, razloženo u ritmove koji su nešto drugo. Od tolikog preuređivanja, uništio sam sebe. Od tolikog razmišljanja, pretvorio sam se u svoje misli, ali više nisam ja.
Fernando Pesoa - Knjiga nespokoja
Pretvorio sam se u ličnost iz knjige, u pročitani život. Ono što osećam je (i protiv moje volje) doživljeno samo kako bih mogao da napišem da sam ga osetio. Ono o čemu mislim odmah se nađe pretočeno u reči, pomešano sa slikama koje ga rastaču, razloženo u ritmove koji su nešto drugo. Od tolikog preuređivanja, uništio sam sebe. Od tolikog razmišljanja, pretvorio sam se u svoje misli, ali više nisam ja.
Fernando Pesoa - Knjiga nespokoja
- Poruka
- 334.520
"Zverao bih okolo, posmatrao bih profile, profili su mi oduvek bili interesantniji od anfasa, profil mnogo više govori o čoveku. Nosevi! Čovek je nos, svaki čovek se pretvara u svoj nos, ta linija nosa je zadivljujuća. Čovečanstvo je kolekcija noseva! Kolekcija ili korekcija? Neshvatljivo mi je da neko operiše sopstveni nos. Operisati psihološki profil? Izgleda da sve više ljudi pribegava toj estetskoj operaciji, iako to nema veze sa estetikom."
Slobodan Tišma "Bernardijeva soba"
Slobodan Tišma "Bernardijeva soba"
*pustinjakinja
Buduća legenda
- Poruka
- 35.645
Na rubu pameti, M. Krleža
Ljudske gluposti odgonetati nije tako jednostavan zadatak!
Bila dakle ljudska glupost božje djelo ili ne, ona se ne gubi u svome djelovanju. Od jedne gluposti ljudske do druge put često traje stoljećima: kao svjetlost pogasle zvijezde, glupost još nikada nije propustila da ne doputuje na kraj svoga određenja. Poslanstvo je gluposti, po svoj prilici, svemirsko, u višem, kišovitom, nedeteologiziranom smislu te riječi: glupost je nebeska sila koja djeluje kao teža ili kao svjetlost, kao voda i, uopće, kao svemirski elemenat. Glupost je sama u sebe zaljubljena i njeno je samoljublje bezgranično. Glupost se je zaogrnula dostojanstvom i pozivima, zvanjima i činovima, glupost nosi zlatne lance lordmajorske i zvekeće ostrugama i kadionicama, glupost nosi cilindar na svojoj veleučenoj glavi, a ta je cilindraška glupost elemenat što sam ga proučio prilično pomno, jer sam među tim cilindrijacima imao čast i sreću proživjeti čitav jedan svoj maleni, neznatni život skromnog građanskog lica, toliko skromnog, te se rasplinulo gotovo do nevidljivosti.
Nema danas na svijetu ničeg, što se tiče čovjeka, da nije izobličeno. Pomanjkanje je ukusa pomanjkanje pameti, jer nešto, što je pametno, to jest što je punoživotno, to jest prirodno uslovljeno, ne može biti nego skladno, nego ukusno. A kod nas, uzmite prosječan prerez kroz život bilo kog našeg prosječnog ili istaknutog čovjeka! Sve je neukusno! Kada je taj vaš Domaćinski zaurlao na mene da budem kuš, izgledalo mi je neukusno da ušutim pred tim trogloditom, koji ne zna ni za kakav drugi imperativ nego za revolver! I kada je moja vlastita supruga nakon dvadesetičetvorogodišnjeg braka od mene zatražila da se pokajem, kada po crti svoje najčistije savjesti nisam ništa prekršio, pak nisam imao razloga ni da se kajem, poslao sam je zbogom! Ne tiče me se, što ljudi oko mene misle, laju ili sanjaju.
Ljudske gluposti odgonetati nije tako jednostavan zadatak!
Bila dakle ljudska glupost božje djelo ili ne, ona se ne gubi u svome djelovanju. Od jedne gluposti ljudske do druge put često traje stoljećima: kao svjetlost pogasle zvijezde, glupost još nikada nije propustila da ne doputuje na kraj svoga određenja. Poslanstvo je gluposti, po svoj prilici, svemirsko, u višem, kišovitom, nedeteologiziranom smislu te riječi: glupost je nebeska sila koja djeluje kao teža ili kao svjetlost, kao voda i, uopće, kao svemirski elemenat. Glupost je sama u sebe zaljubljena i njeno je samoljublje bezgranično. Glupost se je zaogrnula dostojanstvom i pozivima, zvanjima i činovima, glupost nosi zlatne lance lordmajorske i zvekeće ostrugama i kadionicama, glupost nosi cilindar na svojoj veleučenoj glavi, a ta je cilindraška glupost elemenat što sam ga proučio prilično pomno, jer sam među tim cilindrijacima imao čast i sreću proživjeti čitav jedan svoj maleni, neznatni život skromnog građanskog lica, toliko skromnog, te se rasplinulo gotovo do nevidljivosti.
Nema danas na svijetu ničeg, što se tiče čovjeka, da nije izobličeno. Pomanjkanje je ukusa pomanjkanje pameti, jer nešto, što je pametno, to jest što je punoživotno, to jest prirodno uslovljeno, ne može biti nego skladno, nego ukusno. A kod nas, uzmite prosječan prerez kroz život bilo kog našeg prosječnog ili istaknutog čovjeka! Sve je neukusno! Kada je taj vaš Domaćinski zaurlao na mene da budem kuš, izgledalo mi je neukusno da ušutim pred tim trogloditom, koji ne zna ni za kakav drugi imperativ nego za revolver! I kada je moja vlastita supruga nakon dvadesetičetvorogodišnjeg braka od mene zatražila da se pokajem, kada po crti svoje najčistije savjesti nisam ništa prekršio, pak nisam imao razloga ni da se kajem, poslao sam je zbogom! Ne tiče me se, što ljudi oko mene misle, laju ili sanjaju.
Ja smatram da se odbacivanje ovoga zivota – sa svim njegovim zemaljskim radostima – zarad jednog postojanja koje je mozda samo apstrakcija, moze smatrati ljudskom nadmenoscu. Valjda nisi zaboravio Aristotelovu kritiku svih predstava o svetu ideja?
Zivot je kratak, Aurelije. Mi imamo pravo da se nadamo u zivot nakon ovoga. Ali nemamo pravo da jedno s drugim i samima sobom postupamo lose skoro kao da je to instrument za postizanje jednoga postojanja o kome ne znamo nista. Osim toga, postoji i jedna druga mogucnost koju ti uopste ne razmatras u svojim knjigama. Kao carski besednik trebalo je bar da ramotris mogucnost da postoji vecni zivot za pojedine duse, ali da je osnova za sudjenje neka druga, a ne ona koju ti uzimas skoro kao datu. Ja, na primer, ne verujem da je negovati culnu ljubav s nekom zenom u zivotu veci greh nego odvojiti tu istu zenu od njenog jedinog sina. Ja licno uzivam u misli da je onaj Bog koji je stvorio nebo i zemlju, onaj isti Bog koji je stvorio i Veneru. Mozes li se setiti onoga vremena kada sam bila trudna? Ili kada sam dojila maloga Adeodata? Cak i tada se se usudjivao da me dodirnes i nijednu drugu nisi trazio. Jesi li i tada bio najdalje od Boga?
Ja ne kazem da znam nesto od toga. Ja samo kazem da ne znam. Ja cak ne kazem ni da ne verujem u Boziji sud. Ja samo kazem da mozda verujem i u sudjenje okretanja ledja svim onim radostima, svoj onoj toplini i svoj onoj neznosti koju biskup od Hipona sada porice. Tako zvuci Florijina ispovest!
Onda je, Aurelije, Monika umrla devetoga dana svoje bolesti, u svojoj pedest sedmoj godini – i u mojoj tridest trecoj. Onda se ta "bogojazljiva i smerna dusa odvojila od tela". Ti pises:"Kada je izdahnula svoj poslednji dah, Adeodat, moj decak, glasno je zaplakao od tuge." Ali ti nisi "smatrao da se pristoji suzama i uzdasima tugovati nad mrtvima. Jer tako sto spada onde gde se tuguje nad nesrecnom sudbinom mrtvih ili se smrt shvata kao potpuno unistenje. Ali za majku smrt nije bila nikakva nesreca. U sustini, to nije bila nikakva smrt."
Neka mir pociva nad njenom uspomenom, biskupe! Ti ne krijes da je i tebe zabolelo, veoma zabolelo, i cim si ostao sam pustio si suze da slobodno teku. Ti se, istina, pomalo stidis sto si prolio neku suzu nad svojom majkom, jer to bi se moglo uzeti kao znak da jos uvek imas neka zemaljska osecanja.
Mozes li se setiti kako smo jednom razgovarali o nadmenosti grckih junaka? Cini mi se da je sada na mestu podsetiti te da si i ti samo covek. (Te hominem esse memento). Koliko dugo ces, Aurelije, zloupotrebljavati moje strpljenje? Koliko god se ti uvijao, i ti imas "zemaljska osecanja" – mislim, ako uopste imas neka osecanja, jer kakva bi inace druga osecanja bas ti posedovao?
Justejn Gorder - Vita brevis
Zivot je kratak, Aurelije. Mi imamo pravo da se nadamo u zivot nakon ovoga. Ali nemamo pravo da jedno s drugim i samima sobom postupamo lose skoro kao da je to instrument za postizanje jednoga postojanja o kome ne znamo nista. Osim toga, postoji i jedna druga mogucnost koju ti uopste ne razmatras u svojim knjigama. Kao carski besednik trebalo je bar da ramotris mogucnost da postoji vecni zivot za pojedine duse, ali da je osnova za sudjenje neka druga, a ne ona koju ti uzimas skoro kao datu. Ja, na primer, ne verujem da je negovati culnu ljubav s nekom zenom u zivotu veci greh nego odvojiti tu istu zenu od njenog jedinog sina. Ja licno uzivam u misli da je onaj Bog koji je stvorio nebo i zemlju, onaj isti Bog koji je stvorio i Veneru. Mozes li se setiti onoga vremena kada sam bila trudna? Ili kada sam dojila maloga Adeodata? Cak i tada se se usudjivao da me dodirnes i nijednu drugu nisi trazio. Jesi li i tada bio najdalje od Boga?
Ja ne kazem da znam nesto od toga. Ja samo kazem da ne znam. Ja cak ne kazem ni da ne verujem u Boziji sud. Ja samo kazem da mozda verujem i u sudjenje okretanja ledja svim onim radostima, svoj onoj toplini i svoj onoj neznosti koju biskup od Hipona sada porice. Tako zvuci Florijina ispovest!
Onda je, Aurelije, Monika umrla devetoga dana svoje bolesti, u svojoj pedest sedmoj godini – i u mojoj tridest trecoj. Onda se ta "bogojazljiva i smerna dusa odvojila od tela". Ti pises:"Kada je izdahnula svoj poslednji dah, Adeodat, moj decak, glasno je zaplakao od tuge." Ali ti nisi "smatrao da se pristoji suzama i uzdasima tugovati nad mrtvima. Jer tako sto spada onde gde se tuguje nad nesrecnom sudbinom mrtvih ili se smrt shvata kao potpuno unistenje. Ali za majku smrt nije bila nikakva nesreca. U sustini, to nije bila nikakva smrt."
Neka mir pociva nad njenom uspomenom, biskupe! Ti ne krijes da je i tebe zabolelo, veoma zabolelo, i cim si ostao sam pustio si suze da slobodno teku. Ti se, istina, pomalo stidis sto si prolio neku suzu nad svojom majkom, jer to bi se moglo uzeti kao znak da jos uvek imas neka zemaljska osecanja.
Mozes li se setiti kako smo jednom razgovarali o nadmenosti grckih junaka? Cini mi se da je sada na mestu podsetiti te da si i ti samo covek. (Te hominem esse memento). Koliko dugo ces, Aurelije, zloupotrebljavati moje strpljenje? Koliko god se ti uvijao, i ti imas "zemaljska osecanja" – mislim, ako uopste imas neka osecanja, jer kakva bi inace druga osecanja bas ti posedovao?
Justejn Gorder - Vita brevis
Sada predeli jijoanski protiču brzim tokom pored njih, kao da se tajanstvene jahačice plaše da bi svako zadržavanje moglo pretvoriti njihove nade u šaku prašine.
Emerson nije u stanju da govori. Zato nema pojma ni kuda jašu tako žurno, ni zbog čega.
Sara se ponekad okrene u sedlu, uputi Emersonu ohrabrujući osmeh. Ali reug na njegovoj glavi, svojom membranom koju je razapeo ispred Emersonovih očiju, dodaje tom licu neke boje. To su boje neodobravanja, zameranja. Emerson taj oreol oko Sarinog lica čita sasvim lako, kao što je nekada, davno, lako čitao značenje iz slova na kompjuterskim ekranima. Možda bi trebalo da se Emerson uznemiri zbog njene uznemirenosti; to je osoba od koje on zavisi, ona je njegov jedini vodič kroz ovaj čudnovati, opasni svet. Ali Emerson ne uspeva da navede sebe na zabrinutost. Dešava se, naprosto, suviše mnogo drugih stvari, o kojima on mora da misli.
Vlažniji vazduh sklapa se oko njih; kavalkada se ustremila u jednu krivudavu rečnu dolinu. Vlažni mirisi bude u njemu sećanja na onu močvaru u koju se onako 'strmeknuo' sa neba, kad je njegova letelica bila oborena. Sav se polomio, osakatio, potonuo je tada u bol. Ali on ne beži od tih prisećanja, naprotiv, i najbolnija uspomena mu je dobrodošla ako će probuditi još neku, drugu uspomenu, o bilo čemu; o nekom zvuku, mirisu, možda o prizoru iza sledeće okuke.
I gle, priseća se nečega. Doplovilo je nešto preko provalije vremena i gubitka. Uspomene koje su mu odavno nedostajale. Povezuju se imena i lica. Čak i odlomci nekih događaja.
Tom Orli... tako jak i pametan. Ne može da omane u jednom: uvek će napraviti neku gužvu. Naravno da je doneo nevolje i na njihov brod... dovoljno nevolja za svih Pet galaksija.
Hikahi... najslađa delfinka. Najbolja prijateljica. Odjurila jednog dana da spase svog ljubavnika i svog kapetana... i nije više nikad viđena.
Tošio... dečački spreman na smeh. Junačko srce odraslog momka. Gde li je on sad?
Kraidaiki... delfin, njihov kapetan. Mudri vođa. Ali sada osakaćen isto kao on, Emerson.
Emersonu ovo zastaje u mislima: gle, otkud ta sličnost? Kako to da su obojica ranjena na isti način? Ali iza ovoga usledi munja užasnog bola, toliko grozna da odgovor, kao tornadom zavitlan, odleće u daljine i izgubljen je.
Tom... Hikahi... Tošio... Ponavlja ta imena, svako ime je jednom išlo zajedno sa po jednim prijateljem. Ali on te prijatelje nije video još od, od... A-uh, odavno.
Druge uspomene, nedavnije, kao da je teže dohvatiti i kao da su bolnije. Otežan je access, pristup.
Emerson nije u stanju da govori. Zato nema pojma ni kuda jašu tako žurno, ni zbog čega.
Sara se ponekad okrene u sedlu, uputi Emersonu ohrabrujući osmeh. Ali reug na njegovoj glavi, svojom membranom koju je razapeo ispred Emersonovih očiju, dodaje tom licu neke boje. To su boje neodobravanja, zameranja. Emerson taj oreol oko Sarinog lica čita sasvim lako, kao što je nekada, davno, lako čitao značenje iz slova na kompjuterskim ekranima. Možda bi trebalo da se Emerson uznemiri zbog njene uznemirenosti; to je osoba od koje on zavisi, ona je njegov jedini vodič kroz ovaj čudnovati, opasni svet. Ali Emerson ne uspeva da navede sebe na zabrinutost. Dešava se, naprosto, suviše mnogo drugih stvari, o kojima on mora da misli.
Vlažniji vazduh sklapa se oko njih; kavalkada se ustremila u jednu krivudavu rečnu dolinu. Vlažni mirisi bude u njemu sećanja na onu močvaru u koju se onako 'strmeknuo' sa neba, kad je njegova letelica bila oborena. Sav se polomio, osakatio, potonuo je tada u bol. Ali on ne beži od tih prisećanja, naprotiv, i najbolnija uspomena mu je dobrodošla ako će probuditi još neku, drugu uspomenu, o bilo čemu; o nekom zvuku, mirisu, možda o prizoru iza sledeće okuke.
I gle, priseća se nečega. Doplovilo je nešto preko provalije vremena i gubitka. Uspomene koje su mu odavno nedostajale. Povezuju se imena i lica. Čak i odlomci nekih događaja.
Tom Orli... tako jak i pametan. Ne može da omane u jednom: uvek će napraviti neku gužvu. Naravno da je doneo nevolje i na njihov brod... dovoljno nevolja za svih Pet galaksija.
Hikahi... najslađa delfinka. Najbolja prijateljica. Odjurila jednog dana da spase svog ljubavnika i svog kapetana... i nije više nikad viđena.
Tošio... dečački spreman na smeh. Junačko srce odraslog momka. Gde li je on sad?
Kraidaiki... delfin, njihov kapetan. Mudri vođa. Ali sada osakaćen isto kao on, Emerson.
Emersonu ovo zastaje u mislima: gle, otkud ta sličnost? Kako to da su obojica ranjena na isti način? Ali iza ovoga usledi munja užasnog bola, toliko grozna da odgovor, kao tornadom zavitlan, odleće u daljine i izgubljen je.
Tom... Hikahi... Tošio... Ponavlja ta imena, svako ime je jednom išlo zajedno sa po jednim prijateljem. Ali on te prijatelje nije video još od, od... A-uh, odavno.
Druge uspomene, nedavnije, kao da je teže dohvatiti i kao da su bolnije. Otežan je access, pristup.
Brin Dejvid- Obala Beskraja
Generation X - Daglas Kopland
Zvercica na spidu- neuhranjena civava koja pokazuje svoje sicusne ocnjake i ceka da je neko sutne u glavu.
Kecap prosipanje emocija- zadrzavanje emocija i misljenja unutar sebe, tako da sve od jednom eksplodira, sokira i zbuni poslodavce i prijatelje, od kojih je vecina mislila da je sa tobom sve u redu.
Depresivna dijeta- sarena salata od antidepresiva i pilula za smirenje (blage rekreativne droge).
Odrzavanje klika- potreba jedne generacije da generaciju iza sebe smatra maloumnom, da bi sacuvali sopstveni kolektivni ego.
Trosimo mladost bogateci se, a bogatstvo otkupljujuci mladost.
Trosimo nasledstvo svoje dece.
... I tako predlazem da uradis istu stvar sa svojim roditeljima. Prihvati ih kao deo necega sto te dovelo ovde, i nastavi sa svojim zivotom. Otpisi ih kao poslovni trosak. Tvoji roditelji bar pricaju o "velikim stvarima". Ako JA pokusam da pricam sa svojim roditeljima o stvarima poput nuklearnih pitanja, koja mi nesto znace, to je kao da pricam slovacki. Slusaju me puni obzira odredjeno vreme, a kada ostanem bez daha, pitaju me zasto zivim u tom mestu i kakav mi je ljubavni zivot. Pruzis roditeljima i najmanju kolicinu poverenja i oni to iskoriste kao zeleznu polugu da te rascerece i pretumbaju ti zivot bez ikakve perspektive. Ponekad samo pozelim da ih zviznem. Hocu da im kazem da im zavidim na tome kako su vaspitani, i da su tako cisti, i taako bez osecaja NEDOSTATKA BUDUCNOSTI.
I hocu da ih zadavim jer su nam radosno urucili svet toliko nalik na usrane gace.
Zvercica na spidu- neuhranjena civava koja pokazuje svoje sicusne ocnjake i ceka da je neko sutne u glavu.
Kecap prosipanje emocija- zadrzavanje emocija i misljenja unutar sebe, tako da sve od jednom eksplodira, sokira i zbuni poslodavce i prijatelje, od kojih je vecina mislila da je sa tobom sve u redu.
Depresivna dijeta- sarena salata od antidepresiva i pilula za smirenje (blage rekreativne droge).
Odrzavanje klika- potreba jedne generacije da generaciju iza sebe smatra maloumnom, da bi sacuvali sopstveni kolektivni ego.
Trosimo mladost bogateci se, a bogatstvo otkupljujuci mladost.
Trosimo nasledstvo svoje dece.
... I tako predlazem da uradis istu stvar sa svojim roditeljima. Prihvati ih kao deo necega sto te dovelo ovde, i nastavi sa svojim zivotom. Otpisi ih kao poslovni trosak. Tvoji roditelji bar pricaju o "velikim stvarima". Ako JA pokusam da pricam sa svojim roditeljima o stvarima poput nuklearnih pitanja, koja mi nesto znace, to je kao da pricam slovacki. Slusaju me puni obzira odredjeno vreme, a kada ostanem bez daha, pitaju me zasto zivim u tom mestu i kakav mi je ljubavni zivot. Pruzis roditeljima i najmanju kolicinu poverenja i oni to iskoriste kao zeleznu polugu da te rascerece i pretumbaju ti zivot bez ikakve perspektive. Ponekad samo pozelim da ih zviznem. Hocu da im kazem da im zavidim na tome kako su vaspitani, i da su tako cisti, i taako bez osecaja NEDOSTATKA BUDUCNOSTI.
I hocu da ih zadavim jer su nam radosno urucili svet toliko nalik na usrane gace.
- Poruka
- 129.664
Znam da ove misli o osećanjima peku kao bes u duši. Nesposobnost da zamislimo bilo šta čemu bi mogle da odgovaraju, nesposobnost da pronađemo bilo šta što bi zamenilo ono što su prigrlile u našoj mašti – sve nas to tišti kao kazna na koju nas je osudio ko zna ko, ko zna gde ili zašto.
Ali ono što nam ostaje nakon svih ovih osećanja izvesno je ogorčenost prema životu i svemu što se u njemu zbiva, unapred naslućeni umor od želja i svih njihovih oblika, anonimna ogorčenost prema svakom osećanju. U tim trenucima suptilne boli, postaje nam nemoguće, čak i u snu, da budemo ljubavnici, da budemo junaci, da budemo srećni. Sve je isprazno, čak i u našoj zamisli o onome što bi moglo biti. Sve to kao da je izgovoreno na nekom drugom, nama nerazumljivom jeziku, puki zvuci i slogovi bez smisla u našem razumevanju. Život je šupalj, duša je šuplja, svet je šupalj. Svi bogovi umiru smrću koja je veća od smrti. Sve je praznije od vakuuma. I sve je zbrka nepostojećih stvari.
Fernando Pesoa - Knjiga nespokoja
Ali ono što nam ostaje nakon svih ovih osećanja izvesno je ogorčenost prema životu i svemu što se u njemu zbiva, unapred naslućeni umor od želja i svih njihovih oblika, anonimna ogorčenost prema svakom osećanju. U tim trenucima suptilne boli, postaje nam nemoguće, čak i u snu, da budemo ljubavnici, da budemo junaci, da budemo srećni. Sve je isprazno, čak i u našoj zamisli o onome što bi moglo biti. Sve to kao da je izgovoreno na nekom drugom, nama nerazumljivom jeziku, puki zvuci i slogovi bez smisla u našem razumevanju. Život je šupalj, duša je šuplja, svet je šupalj. Svi bogovi umiru smrću koja je veća od smrti. Sve je praznije od vakuuma. I sve je zbrka nepostojećih stvari.
Fernando Pesoa - Knjiga nespokoja
- Poruka
- 334.520
"Ne pretvaram se da znam koliko je toga moja majka gušila u sebi. Kako su godine prolazile nije više mogla da krije svoju klonulost, ali slabo je odavala išta o vremenskim prilikama i saobraćaju u svom unutrašnjem životu. No znala sam da neki nepokorni deo majčine radoznalosti i gladi nikada nije potonuo, koliko god ona ponekad poželela da jeste. Uvek je tu bila mala hrpa knjiga kraj njenog kreveta kojima se okretala čim bi svi zaspali. Mnogo je godina prošlo dok sam uopšte povezala tu ljubav moje majke prema knjigama s mojom sopstvenom, jer sam, iako su se neke knjige uvek vukle po kući, retko kad viđala svoju majku kako čita, sve dok nije ostarila pa imala više vremena. Jedini izuzetak bile su novine, koje je pomno čitala od prve do poslednje stranice, kao da traži vest o nekome koga je davno izgubila."
Nikol Kraus "Velika kuća"
Nikol Kraus "Velika kuća"
Možda ćeš me razumeti tek kada budeš starija i kada predješ onaj tajanstveni put koji od nepomirljivosti vodi do samilosti.
Samilost, pazi, ne sažaljenje. Ako me budeš sažaljevala, sići ću kao oni zli duhovi i napraviću ti gomilu pakosti. Isto ću učiniti i ako budeš stidljiva umesto skromna, ako se budeš opijala praznim razgovorima umesto da ćutiš. Eksplodiraće lusteri, poleteće tanjiri sa polica, gaćice će završiti na lusteru; od svitanja do duboko u noć neću te ostaviti na miru ni trenutak.
To naravno nije tačno, neću uraditi ništa od toga. Ako me bude negde i ako budem mogla da te vidim, biću samo tužna, kao što sam tužna kad god vidim uništen život, jedan život u kojem se put ljubavi nije ispunio.
Čuvaj se. Svaki put kada, sazrevajući, budeš htela da promeniš nešto što je pogrešno u ono što je ispravno, ne zaboravi da prvu revoluciju treba izvesti u sebi samoj, prvu i najvažniju. Boriti se za jednu ideju, a nemati ideju o sebi, jedna je od najopasnijih stvari koje mogu da se dogode.
Svaki put kada se osetiš izgubljenom i zbunjenom, pomisli na drveće i seti se kako ono raste. Ne zaboravi da jedno drvo sa velikom krošnjom i malim korenjem ishčupa prvi nalet vetra, dok kroz drvo sa mnogo žila i malom krošnjom i sokovi jedva protiču. Korenje i krošnja moraju da rastu zajedno; moraš da budeš istovremeno u stvarima i iznad njih, samo tako ćeš moći da ponudiš hlad i zaklon, samo tako ćeš se, kad za to dodje vreme, okititi cvetovima i plodovima.
I kada se pred tobom otvore mnogi putevi a ti ne budeš znala kojim da kreneš, nemoj poći bilo kojim, nego sedi i sačekaj. Diši duboko i s poverenjem u sebe, onako kako si disala onog dana kada si došla na svet; ne dozvoli da ti nešto odvuče pažnju; čekaj, i dalje čekaj. Budi mirna, ćuti i slušaj svoje srce. Kad čuješ njegov glas, ustani i idi kuda te ono vodi.
Suzana Tamaro - Idi kuda te srce vodi
Samilost, pazi, ne sažaljenje. Ako me budeš sažaljevala, sići ću kao oni zli duhovi i napraviću ti gomilu pakosti. Isto ću učiniti i ako budeš stidljiva umesto skromna, ako se budeš opijala praznim razgovorima umesto da ćutiš. Eksplodiraće lusteri, poleteće tanjiri sa polica, gaćice će završiti na lusteru; od svitanja do duboko u noć neću te ostaviti na miru ni trenutak.
To naravno nije tačno, neću uraditi ništa od toga. Ako me bude negde i ako budem mogla da te vidim, biću samo tužna, kao što sam tužna kad god vidim uništen život, jedan život u kojem se put ljubavi nije ispunio.
Čuvaj se. Svaki put kada, sazrevajući, budeš htela da promeniš nešto što je pogrešno u ono što je ispravno, ne zaboravi da prvu revoluciju treba izvesti u sebi samoj, prvu i najvažniju. Boriti se za jednu ideju, a nemati ideju o sebi, jedna je od najopasnijih stvari koje mogu da se dogode.
Svaki put kada se osetiš izgubljenom i zbunjenom, pomisli na drveće i seti se kako ono raste. Ne zaboravi da jedno drvo sa velikom krošnjom i malim korenjem ishčupa prvi nalet vetra, dok kroz drvo sa mnogo žila i malom krošnjom i sokovi jedva protiču. Korenje i krošnja moraju da rastu zajedno; moraš da budeš istovremeno u stvarima i iznad njih, samo tako ćeš moći da ponudiš hlad i zaklon, samo tako ćeš se, kad za to dodje vreme, okititi cvetovima i plodovima.
I kada se pred tobom otvore mnogi putevi a ti ne budeš znala kojim da kreneš, nemoj poći bilo kojim, nego sedi i sačekaj. Diši duboko i s poverenjem u sebe, onako kako si disala onog dana kada si došla na svet; ne dozvoli da ti nešto odvuče pažnju; čekaj, i dalje čekaj. Budi mirna, ćuti i slušaj svoje srce. Kad čuješ njegov glas, ustani i idi kuda te ono vodi.
Suzana Tamaro - Idi kuda te srce vodi
"Kad bi sve ostalo nestalo a on ostao, ja bih jos uvek postojala, a kad bi on bio unisten a svi drugi ostali, svet bi mi postao sasvim tudj, cinilo bi mi se da nisam deo njega. Moja ljubav prema Lintonu je kao lisce u sumi-vreme ce je izmeniti, svesna sam toga, kao sto zima menja drvece. Moja ljubav prema Hitklifu lici na vecite stene ispod povrsine; izvor malo vidljive radosti ali neophodne... Uvek, uvek mislim na njega, ne kao na neko zadovoljstvo jer ni ja nisam zadovoljstvo sama sebi, vec kao na sopstveno bice."
"Da je on na mom mestu a ja na njegovom, i pored toga sto ga mrzim mrznjom koja mi zivot pretvara u zuc, nikad ne bih podigao ruku na njega. Mozes me gledati s nevericom koliko ti je volja! Ne bih ga oterao iz njenog drustva dokle god ga ona zeli. Onog trenutka kad ge vise ne bi zelela, iscupao bih mu srce i napio bih mu se krvi! A do tad-ako mi ne verujes, na poznajes me-dio tad, umirao bih malo-pomalo pre nego sto bih mu dirnuo dlaku na glavi."
Orkanski visovi - Emili Bronte
"Da je on na mom mestu a ja na njegovom, i pored toga sto ga mrzim mrznjom koja mi zivot pretvara u zuc, nikad ne bih podigao ruku na njega. Mozes me gledati s nevericom koliko ti je volja! Ne bih ga oterao iz njenog drustva dokle god ga ona zeli. Onog trenutka kad ge vise ne bi zelela, iscupao bih mu srce i napio bih mu se krvi! A do tad-ako mi ne verujes, na poznajes me-dio tad, umirao bih malo-pomalo pre nego sto bih mu dirnuo dlaku na glavi."
Orkanski visovi - Emili Bronte
Svako od nas ocekuje neverovatna iznenadjenja koja donosi zivot. Cak i onaj koji to nikada ne prepozna. Skrivena ispod njegovih misli, jeste ideja koja ce mu u jednom trenutku doneti, odnekud, najneverovatniji poklon, koji ce sve promeniti i uciniti njegov zivot uzbudljivim i zabavnim kakav nikada nije bio.
I kada se nadjemo pred osobom koju smo, kako nam se cini, prepoznali, mislimo da je on ili ona to cudesno iznenadjenje koje smo ocekivali.
- A nije?
- Tacno. Ponekad uvidimo da smo napravili pogresnu identifikaciju. Ali ako se to ne dogodi, posle nekog vremena pocinjemo da mislimo kako osoba koju smo prepoznali nije sama po sebi cudesno iznenadjenje, nego je posrednik.
- Sta hoces da kazes?
- Da ima moc da nam otvori skrivena vrata, da oslobodi put duz hodnika i kroz sobe i baste, do kojih nikada ne bismo stigli sami, iako smo ih zamisljali.
- A nije tako?
- Ponekad jeste. Na pocetku, barem. Ulazimo, zaista, u ocaravajuce sobe i baste.
- A zatim?
- Dogadja se, skoro uvek, da jedno od njih ili oboje pocnu da stavljaju namestaj u sobe i cajne stocice i stolice u baste i veoma brzo, njihova energija biva potrosena na ove aktivnosti prisvajanja i organizovanja prostora. Umesto da nastave dalje prema drugim sobama i bastama, zaustavljaju se u prvima koje su otkrili i opremaju ih.
- I onda?
- Onda pocnu da se ponavljaju postupci, pa i prizori, sve dok jedno od njih ili oboje ne izgube entuzijazam i zadovoljstvo i paznju. Zaboravljaju zadovoljstvo koje su imali kada su stigli do one prve sobe ili prve baste. Zaboravljaju kako je bilo cudesno kad su ih nasli.
- I sta se dogadja?
- Ostaju tu, kao da se nalaze na jedinom mestu na svetu gde bi mogli biti. Cak i da je udobno i lepo, ali samo to. I posle nekog vremena, jedno od dvoje, pocinje da se oseca zatvorenim i pocinje da trazi vrata da izadje. Na pocetku ih samo otvori. Zatim izadje malo napolje. A onda, iznenada, nestaje. Onaj drugi ili ona druga, ostaje tu sa svojim namestajem i ne shvata bas najbolje sta se zaista dogodilo.
- Kakva tuga.
- Da.
- Ali nije neizbezno, zar ne?
- Ne. Zavisi od prepoznavanja. Da li je bilo autenticno ili ne.
Andrea de Karlo - "Pravi život"
I kada se nadjemo pred osobom koju smo, kako nam se cini, prepoznali, mislimo da je on ili ona to cudesno iznenadjenje koje smo ocekivali.
- A nije?
- Tacno. Ponekad uvidimo da smo napravili pogresnu identifikaciju. Ali ako se to ne dogodi, posle nekog vremena pocinjemo da mislimo kako osoba koju smo prepoznali nije sama po sebi cudesno iznenadjenje, nego je posrednik.
- Sta hoces da kazes?
- Da ima moc da nam otvori skrivena vrata, da oslobodi put duz hodnika i kroz sobe i baste, do kojih nikada ne bismo stigli sami, iako smo ih zamisljali.
- A nije tako?
- Ponekad jeste. Na pocetku, barem. Ulazimo, zaista, u ocaravajuce sobe i baste.
- A zatim?
- Dogadja se, skoro uvek, da jedno od njih ili oboje pocnu da stavljaju namestaj u sobe i cajne stocice i stolice u baste i veoma brzo, njihova energija biva potrosena na ove aktivnosti prisvajanja i organizovanja prostora. Umesto da nastave dalje prema drugim sobama i bastama, zaustavljaju se u prvima koje su otkrili i opremaju ih.
- I onda?
- Onda pocnu da se ponavljaju postupci, pa i prizori, sve dok jedno od njih ili oboje ne izgube entuzijazam i zadovoljstvo i paznju. Zaboravljaju zadovoljstvo koje su imali kada su stigli do one prve sobe ili prve baste. Zaboravljaju kako je bilo cudesno kad su ih nasli.
- I sta se dogadja?
- Ostaju tu, kao da se nalaze na jedinom mestu na svetu gde bi mogli biti. Cak i da je udobno i lepo, ali samo to. I posle nekog vremena, jedno od dvoje, pocinje da se oseca zatvorenim i pocinje da trazi vrata da izadje. Na pocetku ih samo otvori. Zatim izadje malo napolje. A onda, iznenada, nestaje. Onaj drugi ili ona druga, ostaje tu sa svojim namestajem i ne shvata bas najbolje sta se zaista dogodilo.
- Kakva tuga.
- Da.
- Ali nije neizbezno, zar ne?
- Ne. Zavisi od prepoznavanja. Da li je bilo autenticno ili ne.
Andrea de Karlo - "Pravi život"
- Poruka
- 23.790
Ništa ne potkopava toliko našu sreću i ispunjava nas besom kao pomisao da drugi nisko cene ono što mi visoko vrednujemo.
"Orlando", Virdžinija Vulf
"Orlando", Virdžinija Vulf
- Poruka
- 129.664
Dodirujem ti usta, prstom dodirujem rub tvojih usana i ocrtavam ih kao da izlaze iz moje ruke, kao da se tvoja usta prvi put malko otvaraju, dovoljno je da zažmurim pa da se sve raspline i sve ponovo počne, svaki put stvaram usta koja poželim, usta koja moja ruka bira i crta na tvom licu, usta izabrana od svih mogućih suverenom slobodom mog sopstvenog izbora da ih svojom rukom iscrtavam na tvom licu a koja se pukom slučajnošću koju ne nastojim da shvatim, podudaraju baš sa ustima što se smeše ispod ovih koja ti crta moja ruka.
Gledaš me, gledaš me izbliza, sve bliže me gledaš, zatim se igramo kiklopa, gledamo se iz sve veće blizine a oči postaju sve veće, približavaju se i pretapaju, kiklopi se gledaju i zbunjeno dišu a usta se sreću, bore se u toplom, grickaju se usnama, jedva prislanjaju jezik o zube, igraju se po odajama gde težak vazduh struji donoseći znani miris i tišinu. Tada moje ruke uranjaju u tvoju kosu, lagano miluju dubinu tvoje kose dok se ljubimo kao da su nam usta puna cveća ili riba, živih pokreta, tamnih miomirisa. Ako se ujedamo, ta bol je slatka, ako se davimo u kratkom ali stravičnom i istovremenom uzimanju daha, ta trenutna smrt je lepa. I samo je jedan sok iz usta i samo je jedan ukus zrelog voća, i ja osećam kako pored mene treperiš kao mesec na vodi.
Hulio Korstasar - Školice
Gledaš me, gledaš me izbliza, sve bliže me gledaš, zatim se igramo kiklopa, gledamo se iz sve veće blizine a oči postaju sve veće, približavaju se i pretapaju, kiklopi se gledaju i zbunjeno dišu a usta se sreću, bore se u toplom, grickaju se usnama, jedva prislanjaju jezik o zube, igraju se po odajama gde težak vazduh struji donoseći znani miris i tišinu. Tada moje ruke uranjaju u tvoju kosu, lagano miluju dubinu tvoje kose dok se ljubimo kao da su nam usta puna cveća ili riba, živih pokreta, tamnih miomirisa. Ako se ujedamo, ta bol je slatka, ako se davimo u kratkom ali stravičnom i istovremenom uzimanju daha, ta trenutna smrt je lepa. I samo je jedan sok iz usta i samo je jedan ukus zrelog voća, i ja osećam kako pored mene treperiš kao mesec na vodi.
Hulio Korstasar - Školice
- Poruka
- 334.520
"Ima trenutaka kada i ljubaznost neznanca samo pogoršava stvar jer čovek shvati
koliko mu je ta ljubaznost očajnički potrebna, a da je njen jedini izvor - neznanac."
Nikol Kraus "Velika kuća"
koliko mu je ta ljubaznost očajnički potrebna, a da je njen jedini izvor - neznanac."
Nikol Kraus "Velika kuća"
skriboman
Iskusan
- Poruka
- 5.510
»Кад бих вам сада дао да једете, сигуран сам да вас никада
више моје очи не би виделе. О, итекако познајем људе вашега
соја. Ево, узмите мене као пример! Ја никоме ништа не дугујем.
Никада се досад нисам толико понизио да икога замолим да ми
да да једем. Увек сам поштено зарађивао све што ми је требало.
Најгоре код вас је то што сте лењи и разуздани. Ја сам одувек
радио, и ја сам у сваком погледу Човек на своме месту. За ово
што сам сада, имам да захвалим само себи. И ви бисте могли
постати исто што и ја, само кад бисте радили и били честит
Човек.«
»Исто што и ви?« упитах.
Ах, никада још ни искра хумора није дотакла мрачну, од
рада одрвенелу душу овога Човека.
»Да, да, исто што и ја«, одговори ми.
»Сви ми?«
»Дабоме, сви ви«, понови он са дубоким убеђењем.
»Али када би свима нама ишло добро као вама«, рекох,
»морате ми дозволити да вас на то подсетим, ко би вам онда
вукао камење за зидање?«
ЏЕК ЛОНДОН
УСПОМЕНЕ СКИТНИЦЕ
више моје очи не би виделе. О, итекако познајем људе вашега
соја. Ево, узмите мене као пример! Ја никоме ништа не дугујем.
Никада се досад нисам толико понизио да икога замолим да ми
да да једем. Увек сам поштено зарађивао све што ми је требало.
Најгоре код вас је то што сте лењи и разуздани. Ја сам одувек
радио, и ја сам у сваком погледу Човек на своме месту. За ово
што сам сада, имам да захвалим само себи. И ви бисте могли
постати исто што и ја, само кад бисте радили и били честит
Човек.«
»Исто што и ви?« упитах.
Ах, никада још ни искра хумора није дотакла мрачну, од
рада одрвенелу душу овога Човека.
»Да, да, исто што и ја«, одговори ми.
»Сви ми?«
»Дабоме, сви ви«, понови он са дубоким убеђењем.
»Али када би свима нама ишло добро као вама«, рекох,
»морате ми дозволити да вас на то подсетим, ко би вам онда
вукао камење за зидање?«
ЏЕК ЛОНДОН
УСПОМЕНЕ СКИТНИЦЕ
- Poruka
- 334.520
"Ako imaš neku vrlinu, ona je samo tvoja, ne deliš je ni sa kim. Svakako, želiš da je nazoveš po imenu i da je miluješ,
želiš da se zabavljaš njome. I gle! Sada deliš njeno ime sa narodom, i postao si narod i stado sa svojom vrlinom.
Bolje bi učino da kažeš - neizrecivo je i bezimeno ono što mojoj duši stvara muku i slast i što je još i glad moje utrobe.
Tvoja vrlina neka bude odveć uzvišena za prisnost imena - i ako moraš o njoj govoriti, ne stidi se da mucaš.
Zato, slobodno govori i mucaj - to je moje dobro, to volim, samo ovako želim da je dobro."
Fridrih Niče "Tako je govorio Zaratustra"
želiš da se zabavljaš njome. I gle! Sada deliš njeno ime sa narodom, i postao si narod i stado sa svojom vrlinom.
Bolje bi učino da kažeš - neizrecivo je i bezimeno ono što mojoj duši stvara muku i slast i što je još i glad moje utrobe.
Tvoja vrlina neka bude odveć uzvišena za prisnost imena - i ako moraš o njoj govoriti, ne stidi se da mucaš.
Zato, slobodno govori i mucaj - to je moje dobro, to volim, samo ovako želim da je dobro."
Fridrih Niče "Tako je govorio Zaratustra"
- Poruka
- 129.664
Nijednog čoveka nema ni blizu ni daleko od mene. Sad mi je već čudno i bolno zabavno da pratim kako se ljudi udaljavaju od mene. Nemoj misliti da zaboravljam kako se ljudska plemenitost sastoji u pružanju.
Jorgos Seferis - Dani
Jorgos Seferis - Dani
- Poruka
- 129.664
Nije tada ni bio svestan koliko je bilo istine bilo u onome što joj je rekao, kada se treći put video sa njom, a ona mu je ponavljala: „Ali zašto me ne puštate da češće dođem?“ a on, smejući se, odgovorio udvarački: „Iz straha da ne patim“. I sada se još, avaj, dešavalo katkad da mu ona piše iz kakvog restorana ili hotela, na hartiji sa štampanim zaglavljem; ali ta pisma kao da su bila od plamena, pekla su ga. „Ovo je pisano u hotelu Vujmon? Zašto li je tamo otišla? I sa kim? Šta se tamo odigralo?“.
Setio se kako su gasili plinske svetiljke na Italijanskom bulevaru kad ju je ono sreo izgubivši već svaku nadu, među senkama što su se šunjale, u onome mraku što mu se činio gotovo natprirodan, a ta je noć – ta noć kad nije morao čak ni da se pita neće li joj biti krivo što je on traži, niti kad je nađe, toliko je bio siguran da nema za nju veće radosti nego da se sretne sa njim i zajedno sa njim vrati kući – ta je noć odista pripadala jednome tajanstvenom svetu u koji se nikad više ne možemo vratiti kad mu se vrata jednom sklope.
I Svan ugleda, nepomičnog, suočenog sa tako ponovo proživljenom srećom, nesrećnika, na koga se sažali, jer nije ga odmah prepoznao, tako da je morao da obori oči da svet ne bi video da su mu oči pune suza.
To beše on sam.
Marsel Prust - U Svanovom kraju
Setio se kako su gasili plinske svetiljke na Italijanskom bulevaru kad ju je ono sreo izgubivši već svaku nadu, među senkama što su se šunjale, u onome mraku što mu se činio gotovo natprirodan, a ta je noć – ta noć kad nije morao čak ni da se pita neće li joj biti krivo što je on traži, niti kad je nađe, toliko je bio siguran da nema za nju veće radosti nego da se sretne sa njim i zajedno sa njim vrati kući – ta je noć odista pripadala jednome tajanstvenom svetu u koji se nikad više ne možemo vratiti kad mu se vrata jednom sklope.
I Svan ugleda, nepomičnog, suočenog sa tako ponovo proživljenom srećom, nesrećnika, na koga se sažali, jer nije ga odmah prepoznao, tako da je morao da obori oči da svet ne bi video da su mu oči pune suza.
To beše on sam.
Marsel Prust - U Svanovom kraju
- Poruka
- 334.520
"Treba pomoći ljudima da ostvare svoje želje, svoje snove, zašto da ne, da uživaju, pa bilo kakvi da su, dobri ili zli, pošteni ili pokvareni. Opšti društveni uspeh je sudbina svih, svi na neki način učestvuju u tom svetskom procesu afirmacije, tom velikom "DA" životu i postojanju. Dakle, slava ti nikad ne gine, makar da niko neće nikad čuti za tebe. Iako, ime je važno, treba prihvatiti ime drugog čoveka i podržati ga, sakriti se iza njega i uzvisiti ga."
Slobodan Tišma "Bernardijeva soba"
Slobodan Tišma "Bernardijeva soba"
- Poruka
- 334.520
"Lakrdijaš iz špila karata od vajkada se poistovećuje sa Smrću. Ali on je takođe simbol ponovnog rođenja. Kao i nevinosti koja je krasila čovečanstvo pre Pada. Dopada mi se da razmišljam o njemu kao o vitezu svetog grala, koji mora biti prostodušan da bi se sapleo o sreću za kojom traga."
Ketrin Nevil "Osmica"
Ketrin Nevil "Osmica"
*pustinjakinja
Buduća legenda
- Poruka
- 35.645
"... Ne znam zašto je to tako: hoću samo reći da smijač, kao i spavač, uglavnom nema pojma kakvo mu je lice. Neobično mnogo ljudi ne zna se uopće smijati. Uostalom, tu se nema što znati: to je dar i ne možeš ga steći. Steći ćeš ga jedino možda tako da se preodgojiš, da se popraviš i svladaš svoje niske nagone: tada bi se i smijeh takva čovjeka, po svoj prilici, mogao promijeniti nabolje. Poneki se čovjek smijehom potpuno odaje pa možeš odjednom otkriti sve njegove tajne. Čak i smijeh o kojem nema dvojbe da je pametan biva katkada odvratan. Smijeh iziskuje nadasve iskrenost, a zar su ljudi iskreni? Smijeh iziskuje bezazlenost, a ljudi se najčešće smiju pakosno. Iskren je i bezazlen smijeh radost, a zar su ljudi u naše doba radosni, i znaju li se radovati? (Napomena o radovanju u naše doba potječe od Versilova, dobro sam je upamtio.) Čovjekovo je radovanje značajka koja ga najviše i potpuno odaje. Gdjekoji karakter ne možete dugo prozreti, a nasmije li se čovjek sasvim iskreno, najednom se sav njegov karakter ukaže jasno kao na dlanu. Samo se čovjek koji je na najvišem i najsretnijem stupnju razvoja može radovati zarazno, to jest neodoljivo i dobroćudno. ..."
F.M.Dostojevski ~ " Mladić "
F.M.Dostojevski ~ " Mladić "
- Poruka
- 129.664
Nemojmo reći, uradicu sutra, jer je izvesnije da ćemo sutra biti umorni, kažimo radije, prekosutra, tako ćemo uvek imati jedan dan razmaka da promenimo mišljenje i plan, međutim, najrazboritije bi bilo reći, jednoga dana odlučiću kada će doći dan da kažem prekosutra, a možda ni to nije neophodno, ako neopoziva smrt ranije dođe i oslobodi nas obaveze, jer to je zapravo najgora stvar na svetu, obaveza, sloboda koju sami sebi uskraćujemo.
Žoze Saramago - Godina smrti Rikarda Reiša
Žoze Saramago - Godina smrti Rikarda Reiša
- Poruka
- 334.520
"Čovek je životinja koja umire i ako ima novca, kupuje, kupuje, kupuje. I ja mislim da kupuje sve što može da kupi
zato što negde u podsvesti gaji ludu nadu da će jedna od tih kupovina biti i život koji će večno trajati. A to mu se nikad neće dogoditi."
Tenesi Vilijams "Mačka na usijanom limenom krovu"
zato što negde u podsvesti gaji ludu nadu da će jedna od tih kupovina biti i život koji će večno trajati. A to mu se nikad neće dogoditi."
Tenesi Vilijams "Mačka na usijanom limenom krovu"
- Poruka
- 334.520
"Ako me pitaš gde su te šume, reći ću ti: u pepelu.
Ja želim samo jedno: da veruješ u taj pepeo.
A to ćeš zaista moći ako shvatiš da vreme treba pobedjivati,
što svešću, što pesmom, što zaboravom,
ali nikada nadom, niti onim što je već ostvareno.
Dakle, vatrom koja je vrlo slična praznini, a ne senkom."
Branko Miljković "Vatra vatru ne gori"
Ja želim samo jedno: da veruješ u taj pepeo.
A to ćeš zaista moći ako shvatiš da vreme treba pobedjivati,
što svešću, što pesmom, što zaboravom,
ali nikada nadom, niti onim što je već ostvareno.
Dakle, vatrom koja je vrlo slična praznini, a ne senkom."
Branko Miljković "Vatra vatru ne gori"
