- Poruka
- 261
Српски гестапо је назив за 1. београдски специјални борбени одред Гестапоа формиран у Србији током другог светског рата за борбу против НОП-а, а који су чинили Срби, најчешће припадници организације ЗБОР
Формирање
У свим земљама у Европи, Гестапо је од месног становништва настојао да формира јединице или организације које би надоместиле недостатак немачких јединица. С обзиром да је територија на којој се простирало подручје у Европи била таква да ју је било немогуће контролисати само са немачким полицијско-управним органима, то су Немци приступили специјалном одабиру кадрова из локалних полицијских и војних структура. У тој констелацији снага треба схватити и формирање паравојног одреда за чије постојање ни председник српске владе Милан Недић није знао до децембра 1943. године.
Немачки Гестапо, за борбу против НОП-а на територији Србије основао тајну организацију коју је назвао 1. београдски специјални борбени одред. Командант ове јединице био је Страхиња Јањић.
Сви припадници регрутовани су из чланова покрета Збор, чији вођа је био Димитрије Љотић.
Гестапо је приступио формирању ове јединице, 1. априла 1942, означавајући га у службеној преписци као 1. београдски специјални борбени одред. Припадници те јединице називали су себе Српски Гестапо, што су и немци касније и званично прихватили. Први званичан помен Српског гестапоа (нем. serbische gestapo) био је 19. августа 1942. године у извештају Карла Лотара Крауса (SS-Obersutmbahnfurer), главног опуномоћеника 6. управе RSHA за Југославију, који је послат Химлеру из Београда. У јулу се приступило практичној реализацији, пошто су припремљени документи и усвојен програм и план обуке.
Седиште одреда било је, у згради основне школе у Београду, ул. Старине Новака број 24. Формално, били су потчињени Другој групи Штаба војно-управног команданта Србије.
Задатак да врбују људе су имали само Страхиња Јањић, командант одреда, и његов заменик Светозар Нећак. Могли су да их нађу у редовима љотићеваца, жандарма и НС опредељеним појединцима, који су морали бити припадници Љотићевог ЗБОРа.
Формални пријем обављали су припадници испоставе Гестапоа у Београду, пред којим су кандидати писали аутобиографију и полагали свечану обавезу, то јест, неку врсту залетве.
У новембру 1942. одред је био најбројнији у сталном, појединачном саставу, и имао 147 људи у Београду, 49 у Крагујевцу, а у осталим среским местима по 5 припадника, изузев Шапца где их је било девет.
Командант немачког Гестапоа за Србију спровео је реорганизацију 26. априла 1943.године. На основу наредбе рахсфирера СС Хајнриха Химлера од 14. маја 1943. године, група од 22 агента упућена је у Немачку у Берлин, где су подељени у групе од по три агента и размештени по разним предузећима.
Друга група од 76 припадника отишла је 11. јуна а трећа, и најбројнија, од 91 припадника отишла је у Минхен 27. септембра 1943. године.
У одреду, у Београду, стално је радило 33 агента, све до расформирања 29. фебруара 1944. Расформирање одреда није,ни у ком случају, значило да је његова активност престала.
Гестапо и АБВЕР су само извршили реорганизацију појединих својих јединица а, у оквиру истих, извршено је придодавање припадника одреда.
Сваки нови агент имао је своју посебну шифру под којом је био евидентиран у Гестапоу. То им је давало скоро неограничена овлашћења на терену. Од припадника овог одреда зазирали су чак и високи официри Српског добровољачког корпуса (Serbische Freiwilligenkorps) као и Српске државне страже.
Са припадницима Српског гестапоа вршена је интензивна обука у кругу како немачких касарни, тако и касарни Српске државне страже. Немачки специјалисти обучавали су их у: руковању минско-експлозивним средствима, пешадијским наоружањем, употребом тада савремених система радио везе, учили немачки језик и слушали су НС идејно-политичку наставу. Посебна обука била је предвиђена за прикупљање обавештења за редовну полицијску обраду сумњивих особа. Један наставни час дневно држали су професионални припадници немачке обавештајне службе АБВЕР.
Према правилу службе, које је донео шеф Друге управе војно-управног команданта Србије, у кругу касарне агенти су били обавезни да носе радне униформе немачке војске, а приликом изласка на терен униформе припадника СС-јединица или цивилна одела,зависно од потребе.
Поседовали су легитимације истоветне припаднику немачког гестапоа. Посебна пажња посвећена је извођењу обуке за провокаторе. У том циљу на територији војног подручја Србије употребљавани су специјални агенти провокатори,са задатком да откривају припаднике НОП-а, прикупљају податке о партизанским одредима,изврше атентате или ноћне ликвидације.
Као припадници немачких оружаних јединица, учествовали су у акцијама чишћења терена, у којима су вршили претресе кућа,хапшење и ликвидирање припадника НОП-а. Формацијски, од стране немачког Гестапоа, коришћени су појединачно, у мањим групама или као војна јединица ранга вода или чете.
Гестапо је појединце покушавао да убаци у партизанске одреде или пак партијске ћелије као провокаторе.
Кроз ову организацију или, формално, одред, регрутацију је до 24. фебруара 1944, прошло 1902 припадника, од којих је, према непотпуним подацима, погинуло око 1160, док је велики број преживелих, емигрирао у САД и Велику Британију.
У земљама у које су побегли је, према непровереним подацима, један број припадника ове организације наставио да се бави обавештајним радом.
Обавештајне структуре САД користиле су њихове припаднике у периоду „Хладног рата“, против СССР, пре свега због блискости српског и руског језика.
Постоји врло прецизно вођена документација за сваког припадника ове формације која се чува једним делом у архиву а Фрајбургу, затим у Вашингтону и Београду (знатно мањи део).
Неки историчари су често, због сличности бркали ову униформу са униформама падобранаца.
Разлика је у стварности велика, али се на црно-белим снимцима тешко уочава. У неким књигама о Српском добровољачком корпусу објављене су неке групне фотографије исте јединице са прославе рођендана ( 20. јула 1943. на 60. рођендан генерала Паула Бадера) не наводећи да је реч о Српском гестапоу већ као да је реч о обичној јединици Српског добровољачког корпуса. Непосредно после ове смотре, цела јединица послата је у борбу против Космајског партизанскoг одреда.
Формирање
У свим земљама у Европи, Гестапо је од месног становништва настојао да формира јединице или организације које би надоместиле недостатак немачких јединица. С обзиром да је територија на којој се простирало подручје у Европи била таква да ју је било немогуће контролисати само са немачким полицијско-управним органима, то су Немци приступили специјалном одабиру кадрова из локалних полицијских и војних структура. У тој констелацији снага треба схватити и формирање паравојног одреда за чије постојање ни председник српске владе Милан Недић није знао до децембра 1943. године.
Немачки Гестапо, за борбу против НОП-а на територији Србије основао тајну организацију коју је назвао 1. београдски специјални борбени одред. Командант ове јединице био је Страхиња Јањић.
Сви припадници регрутовани су из чланова покрета Збор, чији вођа је био Димитрије Љотић.
Гестапо је приступио формирању ове јединице, 1. априла 1942, означавајући га у службеној преписци као 1. београдски специјални борбени одред. Припадници те јединице називали су себе Српски Гестапо, што су и немци касније и званично прихватили. Први званичан помен Српског гестапоа (нем. serbische gestapo) био је 19. августа 1942. године у извештају Карла Лотара Крауса (SS-Obersutmbahnfurer), главног опуномоћеника 6. управе RSHA за Југославију, који је послат Химлеру из Београда. У јулу се приступило практичној реализацији, пошто су припремљени документи и усвојен програм и план обуке.
Седиште одреда било је, у згради основне школе у Београду, ул. Старине Новака број 24. Формално, били су потчињени Другој групи Штаба војно-управног команданта Србије.
Задатак да врбују људе су имали само Страхиња Јањић, командант одреда, и његов заменик Светозар Нећак. Могли су да их нађу у редовима љотићеваца, жандарма и НС опредељеним појединцима, који су морали бити припадници Љотићевог ЗБОРа.
Формални пријем обављали су припадници испоставе Гестапоа у Београду, пред којим су кандидати писали аутобиографију и полагали свечану обавезу, то јест, неку врсту залетве.
У новембру 1942. одред је био најбројнији у сталном, појединачном саставу, и имао 147 људи у Београду, 49 у Крагујевцу, а у осталим среским местима по 5 припадника, изузев Шапца где их је било девет.
Командант немачког Гестапоа за Србију спровео је реорганизацију 26. априла 1943.године. На основу наредбе рахсфирера СС Хајнриха Химлера од 14. маја 1943. године, група од 22 агента упућена је у Немачку у Берлин, где су подељени у групе од по три агента и размештени по разним предузећима.
Друга група од 76 припадника отишла је 11. јуна а трећа, и најбројнија, од 91 припадника отишла је у Минхен 27. септембра 1943. године.
У одреду, у Београду, стално је радило 33 агента, све до расформирања 29. фебруара 1944. Расформирање одреда није,ни у ком случају, значило да је његова активност престала.
Гестапо и АБВЕР су само извршили реорганизацију појединих својих јединица а, у оквиру истих, извршено је придодавање припадника одреда.
Сваки нови агент имао је своју посебну шифру под којом је био евидентиран у Гестапоу. То им је давало скоро неограничена овлашћења на терену. Од припадника овог одреда зазирали су чак и високи официри Српског добровољачког корпуса (Serbische Freiwilligenkorps) као и Српске државне страже.
Са припадницима Српског гестапоа вршена је интензивна обука у кругу како немачких касарни, тако и касарни Српске државне страже. Немачки специјалисти обучавали су их у: руковању минско-експлозивним средствима, пешадијским наоружањем, употребом тада савремених система радио везе, учили немачки језик и слушали су НС идејно-политичку наставу. Посебна обука била је предвиђена за прикупљање обавештења за редовну полицијску обраду сумњивих особа. Један наставни час дневно држали су професионални припадници немачке обавештајне службе АБВЕР.
Према правилу службе, које је донео шеф Друге управе војно-управног команданта Србије, у кругу касарне агенти су били обавезни да носе радне униформе немачке војске, а приликом изласка на терен униформе припадника СС-јединица или цивилна одела,зависно од потребе.
Поседовали су легитимације истоветне припаднику немачког гестапоа. Посебна пажња посвећена је извођењу обуке за провокаторе. У том циљу на територији војног подручја Србије употребљавани су специјални агенти провокатори,са задатком да откривају припаднике НОП-а, прикупљају податке о партизанским одредима,изврше атентате или ноћне ликвидације.
Као припадници немачких оружаних јединица, учествовали су у акцијама чишћења терена, у којима су вршили претресе кућа,хапшење и ликвидирање припадника НОП-а. Формацијски, од стране немачког Гестапоа, коришћени су појединачно, у мањим групама или као војна јединица ранга вода или чете.
Гестапо је појединце покушавао да убаци у партизанске одреде или пак партијске ћелије као провокаторе.
Кроз ову организацију или, формално, одред, регрутацију је до 24. фебруара 1944, прошло 1902 припадника, од којих је, према непотпуним подацима, погинуло око 1160, док је велики број преживелих, емигрирао у САД и Велику Британију.
У земљама у које су побегли је, према непровереним подацима, један број припадника ове организације наставио да се бави обавештајним радом.
Обавештајне структуре САД користиле су њихове припаднике у периоду „Хладног рата“, против СССР, пре свега због блискости српског и руског језика.
Постоји врло прецизно вођена документација за сваког припадника ове формације која се чува једним делом у архиву а Фрајбургу, затим у Вашингтону и Београду (знатно мањи део).
Неки историчари су често, због сличности бркали ову униформу са униформама падобранаца.
Разлика је у стварности велика, али се на црно-белим снимцима тешко уочава. У неким књигама о Српском добровољачком корпусу објављене су неке групне фотографије исте јединице са прославе рођендана ( 20. јула 1943. на 60. рођендан генерала Паула Бадера) не наводећи да је реч о Српском гестапоу већ као да је реч о обичној јединици Српског добровољачког корпуса. Непосредно после ове смотре, цела јединица послата је у борбу против Космајског партизанскoг одреда.
Што не кажеш јасно и гласно да се противиш овим двема идеологијама? Или пак имаш симпатије према њима? 
