Meni su pričali da su ranije ljudi kad su odlazili u prodavnicu nosili svoje torbe, a ne ko sad da daju kese. A tad su se kese i plaćale tako (i to ne tako jeftino) i onda niko nije imao interesa da kupuje pa su svi nosili stalne torbe od tkanine. Zar je to toliko teško bar da se zabrane plastične kese svuda u svetu?
Da, dovoljno sam mator da se sećam toga. Ali opet pričaš na osnovu nedostatka informacija - jer ovo se radi sve više svuda u svetu. Sve prodavnice ovde u Americi, recimo, reklamiraju intenzivno torbe, i sve imaju burad za recikliranje upotrebljenih plastičnih kesa (od starih se prave nove).
Na mnogo mesta u svetu, i sve šire, se uvode zakoni o reciklaži. Ne možeš prosto da baciš đubre, već moraš da izvučeš staklo u jednu kesu, plastiku u drugu, organske materije u treću - tako se staklo i plastika reciklira, a organske materije se ili pretvaraju u upotrebljivo đubrivo, ili se delimično razaraju pre zakopavanja (što omogućava da se efikasnije pretvore u normalno tlo).
Povrh toga, za svaku kesu - bilo za recikliranje, bilo za đubre - moraš da platiš. Kupuješ nalepnice, kao markice za poštu, koje onda moraš da zalepiš na vreću. Time se ljudi teraju da više misle i paze šta i gde bacaju.
(Aluminijumski i gvozdeni proizvodi se, naravno, masovno recikliraju.)
Ako si zaista zainteresovan da pomogneš u borbi za očuvanje okoline, mogao bi da počneš da radiš na kampanji da se ovakve stvari uvedu i u Srbiji - umesto što napadaš nauku.
Zatim da nauka bar jednom napravi nešto lepo a to je ambalaša koja se raspada od nekog organskog materjala a ne kao sad da je ambalaža od plastike i stakla.
Takve ambalaže itekako postoje. Razvijene su još pre pedeset godina, a danas se razvijaju nove. Veliki broj naučnika radi na razvijanju još boljih "eco-friendly" materijala, a radi se i na načinima da se ponovo upotrebe mnogi proizvodi i otpaci. Čak i u sintetičkoj hemiji je sve važnija "zelena hemija": načini da se proizvode sintetičke organske supstance sa što manjim oštećenjem životne sredine.
Problem je što sve ove stvari malčice više koštaju - ne mnogo više, samo malo, ali i to je dovoljno da ljudi neće da ih kupe. Moraš da ubediš prosečnog čoveka da prestane da kupuje stvari zapakovane u plastiku, i da počne da ulaže malo napora i novca kupujući stvari koje su zapakovane u bioraspadljive materijale.
Znači ako se hoće može se sve i to ne zahteva baš toliko neko znanje i mudrost ali iz ovoga vidite da apsolutno nikog još nije briga za životnu sredinu a svakom političaru su puna usta životne sredine i u svakoj partiji ima ekološki stavovi.
Ne gledaš baš mnogo oko sebe. Organizacije za zaštitu životne sredine su sve jače, ali je problem što je većina ljudi apatetična. Prosto ih nije briga. Nije problem u političarima: oni će da rade ono što će im doneti glasove na izborima. Ako ubediš narod da je okolina važna, i političari će da promene pesmu.
A takodje i nauka može komotno da insistira na zabrane a nju takodje baš briga.
Ponekad mi se čini da ti zamišljaš da postoji neka životinja, nešto slično nekom dinosaurusu ili zmaju, koja se zove "Nauka". I sada ta životinja može nešto da radi ili da ne radi.
Nauka, Tražioče Cura, ne može ništa da zabrani. Nema telo, nema glas, i ne možda da dođe u parlament pa da nešto zahteva.
Naučnici, sa druge strane, su upravo oni koji upozoravaju na posledice našeg današnjeg načina života. Svrati kod mene pa pogledaj: moje kolege dolaze na posao biciklom, recikliraju, paze na sredinu - daleko više nego prosečan čovek. Upravo zato što znaju i razumeju dalekosežne posledice koje zagađenje ima. I oni pokušavaju da promene i ostatak društva.
No, ljudi ih uglavnom ignorišu.
Da ponovim: ako zaista želiš da pomogneš, počni kampanju za recikliranje, i protiv zagađenja i đubreta. Kampanja protiv nauke neće daleko da stigne, pošto nauka nije kriva za industriju i za potrošačku kulturu. Ako sutra zabraniš dalji naučni rad, i dalje ćeš imati istu industriju, iste biznismene koje nije briga koliko njihove fabrike zagađuju, i istu populaciju koja kupuje i baca stvari ne razmišljajući kakve će efekte to imati na njihovu unučad.
Ta potrošačka kultura je centar problema, to moraš da izmeniš. Ne nauku.
