Milošević je u Dejtonu propustio poslednju priliku da sačuva Kosovo

[Тихи]

Volfgang Petrič za Danas: Rambuje je bila poslednja prilika da Kosovo ostane u granicama Srbije​

lazu svi

 

[dulesrbenda]

Ne postaje se drug sa Dzejkobom Rotsildom i Davidom Rokfelerom tek tako

На слици нису Ротшилд и Рокфлер.

 

[dulesrbenda]

Ова тема покушава да нас увери како нам је НАТО желео добро, како су лепо хтели да нам одузму све територије и сведу на београдски пашалук, али ми нерезукме будале то нисмо хтели.

 

[Dе Sisti]

americko pseto laze

tadasnja vlast su bili sve americki ljudi

Milosevic predsednik, SeF BIA Jovica Stanisic, Milan Panic premijer

Sve americki ljudi u to vreme

Ne postaje se drug sa Dzejkobom Rotsildom i Davidom Rokfelerom tek tako

Pogledajte prilog 1522291

Zato je prvo vreme nisu ni obratili pažnji koji moron je u pitanju.
Računali da je u pitanju razuman čovek koji će Srbiju prevesti u tržišnu ekonomiju i uvesti u EU.
Kad ono, Mira Marković

 

[Dе Sisti]

Da li neko od rusjaka zna šta su "Božićna upozorenja"?

 

[kapetanmark]

gomila glupetanja autora.

 

[Gruban]

Да, ово је у принципу мање више релативно тачан приказ геополитике почетком 90-их.
Међутим моје мишљење је да смо и ми имали своју шансу али не тада већ након смрти Тита, дакле већ почетком 80-их се требало вући за рукав глобалне силе и фурати своју агенду.Поготово наша дијаспора која је било релативно јака у САД.Судбина СФРЈ је већ тада била на климавим ногама и требали смо лобирати за агенду која решава будућност српског питања након распада а не спречавати друге да то исто раде.Ми смо упали у некакву немогућу мисију гдје бранимо државу која се распада јер је прављена на вјештачким темељима.Многи савременици тог времена кажу да је чак и писање устава из 1974. године прошло без већ тада сенилног Тита и да су га писали људи који су ударали темеље за распад исте државе-дакле струја која је заговарала федерализацију.Дакле ушли смо у њу као најбољи, најчврстији елемент а изашли из ње као најслабија карика.Не треба бити пуно паметан па схватити гдје смо изгубили снагу и ресурсе-на пропалој причи Југослaвије и Југословенства на уштрб Србије и Срба.

Nisam saglasan sa navodima odnosno stavovima sadržanim u ovoj poruci.

 

[Emihs]

Nisam saglasan sa navodima odnosno stavovima sadržanim u ovoj poruci.

На шта мислиш?Да нисмо имали своје шансе у разговорима са САД и НАТО алијансом раних 80-их година прошлог вијека?

 

[Gruban]

На шта мислиш?Да нисмо имали своје шансе у разговорима са САД и НАТО алијансом раних 80-их година прошлог вијека?

Ni sa čim nisam saglasan.Ni sa činjeničnim navodima kao što je ona da je SFRJ nekad bila stabilna ni da je JBT 1974 bio senilan ni da je srpska dijaspora bila moćna u SAD pa ni sa tim da smo imali priliku da preduhtrimo ostale iz ostatka SFRJ praveći neki dil sa SAD i NATO pre pada Berlinskog zid,
Zašto nisam saglasan trebalo bi mnogo da se piše.

 

[Dе Sisti]

gomila glupetanja autora.

Само без секирације кад се воде разговори ван Дневника 2

 

[S1MCRO]

Te budalaštine možeš da pišeš u komentarima čitalaca lista Danas, pa i tamo bi više neko teško u to poverovao

Ništa nas Sloba nije sprečio, nego je sprečio neke naše neprijatelje, recimo što je promenio Ustav iz 1974, e to je bio razlog za rat, jer pokvaren je plan za potpuno čerupanje srpskog etničkog prostora

Što se tiče vojnog vrha i to je bilo šuplje da šupljije ne može, a uloga ruske agenture u prvoj polovini 90-tih više je išla u korist uspostavljanja nemačkog mira ovde nego što su to radili Englezi
Između ostalog uzmi generala Mladića koji je napravio katastrofalnu grešku uzimanjem enklava u Ist Bosni a ne koncentracijom vojske na Zapadu

Bezbedonosne službe to je tek posebna priča kada se iz nemačke vratila sva fukara i ono što se dešavalo na ulicama bio je odraz onoga što se dešavalo na vrhu
Kola priča kako je Giška ubijen sa hrvatskim znamenjem na uniformi, možda je on verovao da radi nešto za Srbe ali bio je izmanipulisan

Što se tiče obnove Rusije, ona se tek skoro obnovila, sve to je bilo smešno

Možda Rusi ne izađu na Dunav, ali sa ovim oružjem koje imaju ni ne treba im

Uostalom Kalinjgradsku oblast drže, a da neće Srbiju, BiH i CG . Tako opušteno sa tim zaluđivanjem

Džaba se otimate i poričete svoju ljubav prema diktaturi i mržnju prema demokratiji, zločinački tragovi vas odaju.

Vi Rusiju volite ne zato što nas nikad nije bombardovala, nego zato što je diktatura. Isto važi i za Kinu, Severnu Koreju, Irak pod Sadamom itd.

Prosto ne možete da sakrijete tu svoju ljubav prema njima, ali vam ne prija kad vam neko saspe istinu u lice.

 

[Emihs]

Ni sa čim nisam saglasan.Ni sa činjeničnim navodima kao što je ona da je SFRJ nekad bila stabilna ni da je JBT 1974 bio senilan ni da je srpska dijaspora bila moćna u SAD pa ni sa tim da smo imali priliku da preduhtrimo ostale iz ostatka SFRJ praveći neki dil sa SAD i NATO pre pada Berlinskog zid,
Zašto nisam saglasan trebalo bi mnogo da se piše.

Твоја теза је ако сам добро схватио да ми нисмо традиционално непријатељи Русије и Кине па нисмо ни били у фокусу као потенцијални савезници.Међутим нису то били ни Чеси ни Словаци, ни Грци ни Бугари и да не набрајам даље па нису прошли као ми.
При томе ми смо имали далеко боље историјске везе са Американцима од Хрвата или Муслимана.

 

[Gruban]

Твоја теза је ако сам добро схватио да ми нисмо традиционално непријатељи Русије и Кине па нисмо ни били ни у фокусу као потенцијални савезници.Међутим нису то били ни Чеси ни Словаци, ни Грци ни Бугари и да не набрајам даље па нису прошли као ми.
При томе ми смо имали далеко боље историјске везе са Американцима од Хрвата или Муслимана.

Ne.Moja teza da su američkim i zapadnjačkim intersima ,važniji tačnije mnogo važniji Hrvati,Muslimani i Albanci nego Srbi i da je američki ili zapadnjački izbor favorita u procesu raspada SFRJ očekivan..Mi smo u sukobu sa SAD odnosno zapadnjacima zbog Hrvata,Muslimana i Albanaca a ne zbog Rusije ili Kine.Bili bi u tom sukobu i da Rusija i Kina ne postoje.

 

[Тихи]

Zato je prvo vreme nisu ni obratili pažnji koji moron je u pitanju.
Računali da je u pitanju razuman čovek koji će Srbiju prevesti u tržišnu ekonomiju i uvesti u EU.
Kad ono, Mira Marković

koja trzisna ekonomija? Da nam sva nacionalna bogatstva zapadnjaci otmu za tepsiju ribe, razbucaju nam drzavu i kolonizuju nas ?

Serem ti se u takvu ekonomiju.

Da ceo bankarski sektor bude u stranim rukama - da nemamo niti jednu domacu banku.

 

[Dе Sisti]

Serem ti se u takvu ekonomiju.

Више волиш Прву Петољетку?

 

[Тихи]

Више волиш Прву Петољетку?

Volim trzisnu ekonomiju gde su kljucni resursi drzave i naroda U RUKAMA NASIH PRIVREDNIKA - a ne u rukama stranih lihvara, krvopija, i secikesa.

 

[Nataša Rostova]

На шта мислиш?Да нисмо имали своје шансе у разговорима са САД и НАТО алијансом раних 80-их година прошлог вијека?

Naše su šanse potonule kada smo bili prinuđeni da prihvatimo Ustav 1974

Onda je "neko" pokrenuo to pitanje 80-tih i dobili smo zeleno svetlo za promenu

Mislim da je kuršlus nastao kada je SSSR iza leđa saveznika omogućio ujedinjenje nemačke, možda pre vremena i dogovora o prekomponovanju
Tada su i naše kaže potonule

Tu grešku su Rusi skupo platili a i zaslužili su, realno

 

[Heidfeld fan]

Za mene su Teufik i drugovi neprikosnoveni autoriteti i sve što bih rekao bilo bi suvišno.

Мудро збориш Каурине.

 

[Heidfeld fan]

Koliko li su bile pametne recimo Danska i Holandija kad ih je Treći Rajh napao?

Поприлично наивне и пре свега нејаке. Али су о томе Немци морали помало да размисле негде ‘43. ‘44. и касније наравно

 

[Emihs]

Ne.Moja teza da su američkim i zapadnjačkim intersima ,važniji tačnije mnogo važniji Hrvati,Muslimani i Albanci nego Srbi i da je američki ili zapadnjački izbor favorita u procesu raspada SFRJ očekivan..Mi smo u sukobu sa SAD odnosno zapadnjacima zbog Hrvata,Muslimana i Albanaca a ne zbog Rusije ili Kine.Bili bi u tom sukobu i da Rusija i Kina ne postoje.

Да али запитај се зашто САД фаворизује рецимо Хрвате и Муслимане у односу на Србе.То није очекивано осим ако се гледа сфере хладног рата гдје су Срби етикетирани као више прокомунистички јер је српска национална дијаспора у САД углавном у политичом егзилу још од 1945 године и представља савезнике у два велика рата.Мале савезнике али ипак савезнике.

 

[Gruban]

Да али запитај се зашто САД фаворизује рецимо Хрвате и Муслимане у односу на Србе.То није очекивано осим ако се гледа сфере хладног рата гдје су Срби етикетирани као више прокомунистички јер је српска национална дијаспора у САД углавном у политичом егзилу још од 1945 године и представља савезнике у два велика рата.Мале савезнике али ипак савезнике.

Nemoj da se vređaš ali ne vredi,nema smisla nastavak diskusije ovim povodom.

 

[TikaSpicStajkovce]

Потребно је што више откривати оваквих ствари, да се јасно виде сви фактори који су довели до нашег полома деведесетих.
То је важно да бисмо извукли неке поуке и у будућности били бар мало паметнији.




https://radar.nova.rs/politika/milosevic-je-u-dejtonu-propustio-poslednju/

Tokom pregovora u bazi Rajt Paterson je Džim Barnli, šef odseka Stejt departmenta za bivšu Jugoslaviju, doneo papire kojima se predviđalo da Kosovo dobije najširu autonomiju, ali u sastavu SRJ. Milošević ih je pročitao, zgužvao i gađao me njima u glavu. „Je l’ se oni to sa mnom zajebavaju: Ako hoće Kosovo dobiće novo veliko zajebavanje“, rekao je. Posle toga nijedna ponuda nije bila ozbiljna​

Četvrt veka, koliko se navršava od NATO bombardovanja Jugoslavije, u istorijskom smislu nije period u kome se mogu donositi definitivni sudovi o presudnim istorijskim događajima, ali svakako jeste razdoblje u kome se ti događaji mogu sagledavati sa manje emocija i više poznatih činjenica. Tragedija ili ironija je u tome što se na ovim prostorima istorija, izgleda, podrazumeva kao oblik večnog povratka, kako je to opisao Fridrih Niče. U suprotnom ne bi četvrt veka kasnije Kosovo i dalje bilo ključno pitanje srpske politike. U intervjuu za Radar, Nebojša Vujović, diplomata i nekadašnji šef misije Savezne Republike Jugoslavije u Vašingtonu, otkriva nepoznate detalje koji su prethodili napadu na Jugoslaviju, uključujući i mirovnu konferenciju u Rambujeu.
Jednom prilikom ste rekli da niko ne bi prihvatio uslove iz Rambujea, koji su podrazumevali i prolazak stranih trupa kroz Srbiju. Kako smo uopšte došli u poziciju da nam se takvi uslovi nametnu?
Pre Rambujea, osnovna američka poruka koja mi je kao diplomati preneta je bila da mi ne možemo sami da rešimo pitanje Kosova. Rekli su da je najbolji primer toga ono što je urađeno u Drenici kada smo, kako su mi rekli, od jednog malog teroriste i kriminalca Jašarija, napravili nacionalnog heroja o kome se pevaju oslobodilačke pesme. Mislim na akciju policije u kojoj je celo selo bilo spaljeno i ubijeno 17 ljudi. Time je Srbija sama sebe zgazila i postala idealna meta za hajku koja treba da rezultira bombardovanjem. Osim toga meni je Bob Rajt, šef DIA (Deffense Intelligence Agency) koji je bio oženjen Makedonkom iz Skoplja, par dana pred NATO intervenciju u jednom restoranu rekao: „Pošalji Miloševiću telegram da je ovo opasna igra i da ne može s nama da se takmiči ko ima veći… Ne može on protiv 27 zemalja.“ Tim rečima sam napisao ono što mi je Rajt preneo.

Kako je Milošević reagovao?
Milan Milutinović mi je rekao da nisam normalan što sam to tako preneo i da će Milošević ubiti i njega i mene. Poenta je bila da Srbija ne može da reši to bez NATO, bez gorile od 600 funti. Rambuje je bio težnja da se ta gorila smesti i uđe na teritoriju.
Da li je prihvatanje uslova iz Rambujea ipak bilo bolje rešenje od bombardovanja?
Ako govorimo realno, Rambuje niko ne bi potpisao. Rambuje je bio ultimatum i Milošević ga nije očekivao. Rambuje bi teško ko potpisao, sem možda Vučić danas, imajući u vidu šta je sve odradio za kosovsku nezavisnost. A gorila od 600 funti je ušao sam na Kosovo posle Kumanovskog sporazuma.
Kada je Milošević postao svestan da je bombardovanje neizbežno i kako je reagovao?
Nakon telegrama koji sam pomenuo, Džordž Kenan, šef CIA za jugoistočnu Evropu, rekao mi je da bombardovanje dolazi i da je politička odluka doneta. Kada sam se posle ručka vratio u ambasadu pogledao sam izjavu Medlin Olbrajt iz Rambujea, koja je pakovala kofere i najavljivala posetu Ričarda Holbruka i Kristofera Hila Beogradu kako bi Miloševiću preneli poslednju poruku upozorenja. Pretpostavljam da su mu tu poruku i preneli, jer su meni tako rekli u Vašingtonu.
Vi ste napisali politički deo Kumanovskog sporazuma, koji je za jedne istorijski sporazum, za druge kapitulacija. Kako ga vi doživljavate?
Tačno, ja sam napisao politički deo uključujući i preambulu po kojoj je Kosovo integralni deo Savezne Republike Jugoslavije. A Srbija je naslednica svih prava i obaveza SRJ. Moja prva rečenica je da je jasno da je Kosovo deo Srbije. Isto tako sam u Sporazum ubacio deo o povratku stotina srpskih policajaca, patologa, veterinara i carinika, iako su oni to hteli da izbace. Insistirao sam, i to je ubačeno u Sporazum, na razoružanju OVK. Ja nisam bio ni general policije ni general vojske, ovo pitanje treba da postavite Svetozaru Marjanoviću ili Obradu Stevanoviću koji su bili zaduženi za povlačenje srpske vojske i policije. Poslat sam tamo kao čovek sa velikim iskustvom u pregovaranju i kao neko ko dobro poznaje politiku SAD i zapadne strukture. Taj papir je posle potpisivanja u selu Blace usvojen na sednici SB UN pod imenom Rezolucija SB 1244. Ne postoje dva papira. Postoji samo jedan papir sa dva naslova. Jedan je Vojnotehnički sporazum o okončanju borbenih dejstava i političkim principima. Drugi je Rezolucija SB UN 1244. U tom dokumentu stoji da je Kosovo integralni deo SRJ. Vojska i policija su se sporazumom povukle, ali sa svojoj vojnom mehanizacijom, tenkovima, topovima puškama i svim oružjem. Oružje nije bačeno u travu i ruke podignute uvis. Niti je NATO to tražio. General Pavković mi je noću između 9. i 10. juna rekao da smo potpisali kapitulaciju. Odgovorio sam da treba da se stidi i da su on i njemu slični vodili rat. Rat sam ja zaustavio. Isti taj Pavković je sutradan izjavio da smo pod vođstvom Miloševića pobedili NATO. Izgledalo mi je da ja i ljudi poput Pavkovića nismo bili u istom ratu, već da je svako imao svoj rat.

Nebojša Vujović Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Kad se povuku vojska i policija, a za njom još 100.000 Srba, kako to zovete?
A možemo postaviti i pitanje ko je zakazao u sprovođenju sporazuma?
Ko je zakazao?
Zakazali su oni koji su pustili OVK da uđe prva i pobije sve one silne Srbe na putu povlačenja srpskih snaga. Obaveza Kfora je bila da zaštiti Srbe i razoruža OVK i to sam vrlo jasno napisao u članovima 2 i 3. Ne kažem da je toga bilo svuda, neke snage Kfora su i zaštitile Srbe. Italijani su sprečili pokolje u Metohiji, kao što su reagovali i kada se pre 20 godina dogodio pogrom Srba. Tada su pripadnici Kfora ubili sedamdesetak terorista. Znate zašto? Jer je pokojni general Delić upalio i prošetao tenkove do granice i zapretio da će ući na Kosovo.
Kada već govorimo o Kumanovskom sporazumu i tu je bilo pritisaka, čak i sa ruske strane?
To je bio sastanak u Belom dvoru, došli su Marti Ahtisari i Viktor Černomirdin, bivši ruski izaslanik za Kosovo. Milošević je otvorio sastanak, a Černomirdin udario šakom o sto i rekao: „Predsedniče Miloševiću, nismo ovde došli da debatujemo, došli smo da vam poručimo da će Srbija izgledati kao ova ravna ploča stola.“ Strgao je čaršav i sve čaše, tanjire i posluženje bacio na pod. I nisam ja jedini svedok toga, bilo ih je još.
Otkuda onda tako jak ruski sentiment u Srbiji?
Iz prvog reda na Sednici Saveta bezbednosti UN sam gledao kako ruski ambasador Voroncov 31. maja 1992. diže ruku za uvođenje finansijskih sankcija Srbiji. A to odakle taj sentiment treba pitati ove što misle da Rusija vodi računa o našim, a ne o svojim interesima.

Malo je poznato da je još tokom trajanja pregovora u Dejtonu Miloševiću nuđeno rešenje za Kosovo. Koje je to rešenje i kako je Milošević reagovao?
Negde petnaestog dana boravka u Dejtonu, Džim Barnli, koji je bio šef odseka Stejt departmenta za bivšu Jugoslaviju, doneo mi je papire i rekao da je u Holidej inu odseo Ibrahim Rugova sa svojim saradnicima. Amerikanci su procenili da je Dejton izuzetna prilika da se uz Bosnu reši i pitanje Kosova. Predao mi je papir kojim se predviđalo da Kosovo bude manje od nezavisne države, a više od pokrajine – što znači najšira poznata autonomija u Evropi. Povlačene su paralele sa Tirolom i Švajcarskom. Dakle, definitivno u sastavu SRJ, uz najveću moguću autonomiju i uz prisustvo američkih snaga koje bi obezbedile sprovođenje tog koncepta. Odneo sam te papire Miloševiću. Pogledao je papire, pažljivo ih pročitao, pocrveneo u licu, ustao, zgužvao ih i gađao me njima u glavu. Jedini svedok je bio Goran Milinović, šef njegovog kabineta. Milošević je rekao: „Je l’ se oni to sa mnom zajebavaju: kakvo Kosovo? Ako hoće Kosovo, dobiće novo veliko zajebavanje.“ Pokupio sam papire i izašao. U hodniku sam sreo Jovicu Stanišića koji mi je rekao da je očekivao da će se ovo dogoditi. Barnliju sam diplomatskim rečnikom objasnio da Milošević to ne prihvata. Svi su tog dana bili u Dejtonu. Entoni Lejk, Sendi Berger, Al Gor,Vesli Klark… Barnli mi je samo rekao da će zbog ovoga tek biti nevolja. I bio je u pravu.
Da li je tim odbijanjem Milošević propustio poslednju priliku da Kosovo zadrži u Srbiji?
To je bio poslednji trenutak da nešto učini. Posle toga bilo je samo varalica, nikakvih ozbiljnih mamaca.

Ma važi, kad je u pitanju taj radar i slični mediji, kao i njihovi sagovornici, uvek su razgovori između Slobudina i Čmarike izgledali otprilike ovako:

Za stolom sede Sloba, bata Šaja, Klinkton, Holbruk, Voren Kristofer i ostala ekipa. Amerikanci sa puno takta i uvažavanja se obraćaju Srbskoj delegaciji. Reč uzima Ričard Hobruk:
"Dragi srpski prijatelji, braćo naša! Saveznici iz oba svetska rata! Junaci, sokolovi! Puni mi je srce što smo ovde danas sa vama. Nudimo vam rešenje jugoslovenske krize. A to je velika Srbija u šešeljevskim granicama, 100 milijardi dolara i ekpresan ulazak u EU. Dajte potpišite pa da se izljubimo!"

A Sloba ga pogleda onako ispod oka, pa uzviknu: U ŠTO SAM SE NAJO KISELOG KUPUSA. HOLBRUČE, DEDER PRIĐI BLIŽE DA TI NEŠTO ŠAPNEM.

Ričard Holbruk se nagnuo prema njemu, a Genocidošević momentalno skinu gaće, uhvati rukom Holbruka za glavu, privuče mu lice ka čmaru i najstrašnije mu se isprde u facu. Nakon toga išutira Klinktona i Vorena Kristofera nogom u dupe i ispsova im sve po spisku.

HOĆEMO CEO BALKAN OD TRSTA DO STAMBOLA MAMICU VAM *****. SVAKA SRPSKA TARABA JE STARIJA OD VAŠE USRANE NACIJE.

Klinkton, Voren Kristofer i Holbruk napustiše mesto sastanka poniženi i smrtno uvređeni i tada rešiše da radikalno zaokrenu svoju politiku prema Srbiji.

 

[Gruban]

Ma važi, kad je u pitanju taj radar i slični mediji, kao i njihovi sagovornici, uvek su razgovori između Slobudina i Čmarike izgledali otprilike ovako:

Za stolom sede Sloba, bata Šaja, Klinkton, Holbruk, Voren Kristofer i ostala ekipa. Amerikanci sa puno takta i uvažavanja se obraćaju Srbskoj delegaciji. Reč uzima Ričard Hobruk:
"Dragi srpski prijatelji, braćo naša! Saveznici iz oba svetska rata! Junaci, sokolovi! Puni mi je srce što smo ovde danas sa vama. Nudimo vam rešenje jugoslovenske krize. A to je velika Srbija u šešeljevskim granicama, 100 milijardi dolara i ekpresan ulazak u EU. Dajte potpišite pa da se izljubimo!"

A Sloba ga pogleda onako ispod oka, pa uzviknu: U ŠTO SAM SE NAJO KISELOG KUPUSA. HOLBRUČE, DEDER PRIĐI BLIŽE DA TI NEŠTO ŠAPNEM.

Ričard Holbruk se nagnuo prema njemu, a Genocidošević momentalno skinu gaće, uhvati rukom Holbruka za glavu, privuče mu lice ka čmaru i najstrašnije mu se isprde u facu. Nakon toga išutira Klinktona i Vorena Kristofera nogom u dupe i ispsova im sve po spisku.

HOĆEMO CEO BALKAN OD TRSTA DO STAMBOLA MAMICU VAM *****. SVAKA SRPSKA TARABA JE STARIJA OD VAŠE USRANE NACIJE.

Klinkton, Voren Kristofer i Holbruk napustiše mesto sastanka poniženi i smrtno uvređeni i tada rešiše da radikalno zaokrenu svoju politiku prema Srbiji.

Stajkovce,mislim da tvoje poruke niko ne čita.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Потребно је што више откривати оваквих ствари, да се јасно виде сви фактори који су довели до нашег полома деведесетих.
То је важно да бисмо извукли неке поуке и у будућности били бар мало паметнији.




https://radar.nova.rs/politika/milosevic-je-u-dejtonu-propustio-poslednju/

Tokom pregovora u bazi Rajt Paterson je Džim Barnli, šef odseka Stejt departmenta za bivšu Jugoslaviju, doneo papire kojima se predviđalo da Kosovo dobije najširu autonomiju, ali u sastavu SRJ. Milošević ih je pročitao, zgužvao i gađao me njima u glavu. „Je l’ se oni to sa mnom zajebavaju: Ako hoće Kosovo dobiće novo veliko zajebavanje“, rekao je. Posle toga nijedna ponuda nije bila ozbiljna​

Četvrt veka, koliko se navršava od NATO bombardovanja Jugoslavije, u istorijskom smislu nije period u kome se mogu donositi definitivni sudovi o presudnim istorijskim događajima, ali svakako jeste razdoblje u kome se ti događaji mogu sagledavati sa manje emocija i više poznatih činjenica. Tragedija ili ironija je u tome što se na ovim prostorima istorija, izgleda, podrazumeva kao oblik večnog povratka, kako je to opisao Fridrih Niče. U suprotnom ne bi četvrt veka kasnije Kosovo i dalje bilo ključno pitanje srpske politike. U intervjuu za Radar, Nebojša Vujović, diplomata i nekadašnji šef misije Savezne Republike Jugoslavije u Vašingtonu, otkriva nepoznate detalje koji su prethodili napadu na Jugoslaviju, uključujući i mirovnu konferenciju u Rambujeu.
Jednom prilikom ste rekli da niko ne bi prihvatio uslove iz Rambujea, koji su podrazumevali i prolazak stranih trupa kroz Srbiju. Kako smo uopšte došli u poziciju da nam se takvi uslovi nametnu?
Pre Rambujea, osnovna američka poruka koja mi je kao diplomati preneta je bila da mi ne možemo sami da rešimo pitanje Kosova. Rekli su da je najbolji primer toga ono što je urađeno u Drenici kada smo, kako su mi rekli, od jednog malog teroriste i kriminalca Jašarija, napravili nacionalnog heroja o kome se pevaju oslobodilačke pesme. Mislim na akciju policije u kojoj je celo selo bilo spaljeno i ubijeno 17 ljudi. Time je Srbija sama sebe zgazila i postala idealna meta za hajku koja treba da rezultira bombardovanjem. Osim toga meni je Bob Rajt, šef DIA (Deffense Intelligence Agency) koji je bio oženjen Makedonkom iz Skoplja, par dana pred NATO intervenciju u jednom restoranu rekao: „Pošalji Miloševiću telegram da je ovo opasna igra i da ne može s nama da se takmiči ko ima veći… Ne može on protiv 27 zemalja.“ Tim rečima sam napisao ono što mi je Rajt preneo.

Kako je Milošević reagovao?
Milan Milutinović mi je rekao da nisam normalan što sam to tako preneo i da će Milošević ubiti i njega i mene. Poenta je bila da Srbija ne može da reši to bez NATO, bez gorile od 600 funti. Rambuje je bio težnja da se ta gorila smesti i uđe na teritoriju.
Da li je prihvatanje uslova iz Rambujea ipak bilo bolje rešenje od bombardovanja?
Ako govorimo realno, Rambuje niko ne bi potpisao. Rambuje je bio ultimatum i Milošević ga nije očekivao. Rambuje bi teško ko potpisao, sem možda Vučić danas, imajući u vidu šta je sve odradio za kosovsku nezavisnost. A gorila od 600 funti je ušao sam na Kosovo posle Kumanovskog sporazuma.
Kada je Milošević postao svestan da je bombardovanje neizbežno i kako je reagovao?
Nakon telegrama koji sam pomenuo, Džordž Kenan, šef CIA za jugoistočnu Evropu, rekao mi je da bombardovanje dolazi i da je politička odluka doneta. Kada sam se posle ručka vratio u ambasadu pogledao sam izjavu Medlin Olbrajt iz Rambujea, koja je pakovala kofere i najavljivala posetu Ričarda Holbruka i Kristofera Hila Beogradu kako bi Miloševiću preneli poslednju poruku upozorenja. Pretpostavljam da su mu tu poruku i preneli, jer su meni tako rekli u Vašingtonu.
Vi ste napisali politički deo Kumanovskog sporazuma, koji je za jedne istorijski sporazum, za druge kapitulacija. Kako ga vi doživljavate?
Tačno, ja sam napisao politički deo uključujući i preambulu po kojoj je Kosovo integralni deo Savezne Republike Jugoslavije. A Srbija je naslednica svih prava i obaveza SRJ. Moja prva rečenica je da je jasno da je Kosovo deo Srbije. Isto tako sam u Sporazum ubacio deo o povratku stotina srpskih policajaca, patologa, veterinara i carinika, iako su oni to hteli da izbace. Insistirao sam, i to je ubačeno u Sporazum, na razoružanju OVK. Ja nisam bio ni general policije ni general vojske, ovo pitanje treba da postavite Svetozaru Marjanoviću ili Obradu Stevanoviću koji su bili zaduženi za povlačenje srpske vojske i policije. Poslat sam tamo kao čovek sa velikim iskustvom u pregovaranju i kao neko ko dobro poznaje politiku SAD i zapadne strukture. Taj papir je posle potpisivanja u selu Blace usvojen na sednici SB UN pod imenom Rezolucija SB 1244. Ne postoje dva papira. Postoji samo jedan papir sa dva naslova. Jedan je Vojnotehnički sporazum o okončanju borbenih dejstava i političkim principima. Drugi je Rezolucija SB UN 1244. U tom dokumentu stoji da je Kosovo integralni deo SRJ. Vojska i policija su se sporazumom povukle, ali sa svojoj vojnom mehanizacijom, tenkovima, topovima puškama i svim oružjem. Oružje nije bačeno u travu i ruke podignute uvis. Niti je NATO to tražio. General Pavković mi je noću između 9. i 10. juna rekao da smo potpisali kapitulaciju. Odgovorio sam da treba da se stidi i da su on i njemu slični vodili rat. Rat sam ja zaustavio. Isti taj Pavković je sutradan izjavio da smo pod vođstvom Miloševića pobedili NATO. Izgledalo mi je da ja i ljudi poput Pavkovića nismo bili u istom ratu, već da je svako imao svoj rat.

Nebojša Vujović Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Kad se povuku vojska i policija, a za njom još 100.000 Srba, kako to zovete?
A možemo postaviti i pitanje ko je zakazao u sprovođenju sporazuma?
Ko je zakazao?
Zakazali su oni koji su pustili OVK da uđe prva i pobije sve one silne Srbe na putu povlačenja srpskih snaga. Obaveza Kfora je bila da zaštiti Srbe i razoruža OVK i to sam vrlo jasno napisao u članovima 2 i 3. Ne kažem da je toga bilo svuda, neke snage Kfora su i zaštitile Srbe. Italijani su sprečili pokolje u Metohiji, kao što su reagovali i kada se pre 20 godina dogodio pogrom Srba. Tada su pripadnici Kfora ubili sedamdesetak terorista. Znate zašto? Jer je pokojni general Delić upalio i prošetao tenkove do granice i zapretio da će ući na Kosovo.
Kada već govorimo o Kumanovskom sporazumu i tu je bilo pritisaka, čak i sa ruske strane?
To je bio sastanak u Belom dvoru, došli su Marti Ahtisari i Viktor Černomirdin, bivši ruski izaslanik za Kosovo. Milošević je otvorio sastanak, a Černomirdin udario šakom o sto i rekao: „Predsedniče Miloševiću, nismo ovde došli da debatujemo, došli smo da vam poručimo da će Srbija izgledati kao ova ravna ploča stola.“ Strgao je čaršav i sve čaše, tanjire i posluženje bacio na pod. I nisam ja jedini svedok toga, bilo ih je još.
Otkuda onda tako jak ruski sentiment u Srbiji?
Iz prvog reda na Sednici Saveta bezbednosti UN sam gledao kako ruski ambasador Voroncov 31. maja 1992. diže ruku za uvođenje finansijskih sankcija Srbiji. A to odakle taj sentiment treba pitati ove što misle da Rusija vodi računa o našim, a ne o svojim interesima.

Malo je poznato da je još tokom trajanja pregovora u Dejtonu Miloševiću nuđeno rešenje za Kosovo. Koje je to rešenje i kako je Milošević reagovao?
Negde petnaestog dana boravka u Dejtonu, Džim Barnli, koji je bio šef odseka Stejt departmenta za bivšu Jugoslaviju, doneo mi je papire i rekao da je u Holidej inu odseo Ibrahim Rugova sa svojim saradnicima. Amerikanci su procenili da je Dejton izuzetna prilika da se uz Bosnu reši i pitanje Kosova. Predao mi je papir kojim se predviđalo da Kosovo bude manje od nezavisne države, a više od pokrajine – što znači najšira poznata autonomija u Evropi. Povlačene su paralele sa Tirolom i Švajcarskom. Dakle, definitivno u sastavu SRJ, uz najveću moguću autonomiju i uz prisustvo američkih snaga koje bi obezbedile sprovođenje tog koncepta. Odneo sam te papire Miloševiću. Pogledao je papire, pažljivo ih pročitao, pocrveneo u licu, ustao, zgužvao ih i gađao me njima u glavu. Jedini svedok je bio Goran Milinović, šef njegovog kabineta. Milošević je rekao: „Je l’ se oni to sa mnom zajebavaju: kakvo Kosovo? Ako hoće Kosovo, dobiće novo veliko zajebavanje.“ Pokupio sam papire i izašao. U hodniku sam sreo Jovicu Stanišića koji mi je rekao da je očekivao da će se ovo dogoditi. Barnliju sam diplomatskim rečnikom objasnio da Milošević to ne prihvata. Svi su tog dana bili u Dejtonu. Entoni Lejk, Sendi Berger, Al Gor,Vesli Klark… Barnli mi je samo rekao da će zbog ovoga tek biti nevolja. I bio je u pravu.
Da li je tim odbijanjem Milošević propustio poslednju priliku da Kosovo zadrži u Srbiji?
To je bio poslednji trenutak da nešto učini. Posle toga bilo je samo varalica, nikakvih ozbiljnih mamaca.

Verovatno jeste tačno da je 1995. godina bila poslednji voz za Kosovo.

 

[Omni]

Budaletine koje nisu shvatale geopoliticku realnost.

Budaletine ili nešto više od toga?

Previše se prepisuje glupim odlukama i izgubljenosti i vremenu i prostoru i onda se sve na tome završi.

Ipak mislim da je tu bio jedan skriveno dublji interes da se Srbija što više razori. Možda čak iz prostog hira ii mržnje prema Srbima, ne sve, ali jedan deo.

Veruje da bi svako ko iole voli Srbiju, pa ne mora ni biti Srbin, ne bi gurao Srbiju u rat sa već odavno ozlogašenim svetskim silama, sa Amerikom. Ako ti svesno guraš jednu malo državu u rat sa Amerikom... to nije slučajno. To očigledno se radi sa određenim ciljem. To je opstrukcija.