Потребно је што више откривати оваквих ствари, да се јасно виде сви фактори који су довели до нашег полома деведесетих.
То је важно да бисмо извукли неке поуке и у будућности били бар мало паметнији.
https://radar.nova.rs/politika/milosevic-je-u-dejtonu-propustio-poslednju/
Tokom pregovora u bazi Rajt Paterson je Džim Barnli, šef odseka Stejt departmenta za bivšu Jugoslaviju, doneo papire kojima se predviđalo da Kosovo dobije najširu autonomiju, ali u sastavu SRJ. Milošević ih je pročitao, zgužvao i gađao me njima u glavu. „Je l’ se oni to sa mnom zajebavaju: Ako hoće Kosovo dobiće novo veliko zajebavanje“, rekao je. Posle toga nijedna ponuda nije bila ozbiljna
Četvrt veka, koliko se navršava od NATO bombardovanja Jugoslavije, u istorijskom smislu nije period u kome se mogu donositi definitivni sudovi o presudnim istorijskim događajima, ali svakako jeste razdoblje u kome se ti događaji mogu sagledavati sa manje emocija i više poznatih činjenica. Tragedija ili ironija je u tome što se na ovim prostorima istorija, izgleda, podrazumeva kao oblik večnog povratka, kako je to opisao Fridrih Niče. U suprotnom ne bi četvrt veka kasnije Kosovo i dalje bilo ključno pitanje srpske politike. U intervjuu za
Radar, Nebojša Vujović, diplomata i nekadašnji šef misije Savezne Republike Jugoslavije u Vašingtonu, otkriva nepoznate detalje koji su prethodili napadu na Jugoslaviju, uključujući i mirovnu konferenciju u Rambujeu.
Jednom prilikom ste rekli da niko ne bi prihvatio uslove iz Rambujea, koji su podrazumevali i prolazak stranih trupa kroz Srbiju. Kako smo uopšte došli u poziciju da nam se takvi uslovi nametnu?
Pre Rambujea, osnovna američka poruka koja mi je kao diplomati preneta je bila da mi ne možemo sami da rešimo pitanje Kosova. Rekli su da je najbolji primer toga ono što je urađeno u Drenici kada smo, kako su mi rekli, od jednog malog teroriste i kriminalca Jašarija, napravili nacionalnog heroja o kome se pevaju oslobodilačke pesme. Mislim na akciju policije u kojoj je celo selo bilo spaljeno i ubijeno 17 ljudi. Time je Srbija sama sebe zgazila i postala idealna meta za hajku koja treba da rezultira bombardovanjem. Osim toga meni je Bob Rajt, šef DIA (
Deffense Intelligence Agency) koji je bio oženjen Makedonkom iz Skoplja, par dana pred NATO intervenciju u jednom restoranu rekao: „Pošalji Miloševiću telegram da je ovo opasna igra i da ne može s nama da se takmiči ko ima veći… Ne može on protiv 27 zemalja.“ Tim rečima sam napisao ono što mi je Rajt preneo.
Kako je Milošević reagovao?
Milan Milutinović mi je rekao da nisam normalan što sam to tako preneo i da će Milošević ubiti i njega i mene. Poenta je bila da Srbija ne može da reši to bez NATO, bez gorile od 600 funti. Rambuje je bio težnja da se ta gorila smesti i uđe na teritoriju.
Da li je prihvatanje uslova iz Rambujea ipak bilo bolje rešenje od bombardovanja?
Ako govorimo realno, Rambuje niko ne bi potpisao. Rambuje je bio ultimatum i Milošević ga nije očekivao. Rambuje bi teško ko potpisao, sem možda Vučić danas, imajući u vidu šta je sve odradio za kosovsku nezavisnost. A gorila od 600 funti je ušao sam na Kosovo posle Kumanovskog sporazuma.
Kada je Milošević postao svestan da je bombardovanje neizbežno i kako je reagovao?
Nakon telegrama koji sam pomenuo, Džordž Kenan, šef CIA za jugoistočnu Evropu, rekao mi je da bombardovanje dolazi i da je politička odluka doneta. Kada sam se posle ručka vratio u ambasadu pogledao sam izjavu Medlin Olbrajt iz Rambujea, koja je pakovala kofere i najavljivala posetu Ričarda Holbruka i Kristofera Hila Beogradu kako bi Miloševiću preneli poslednju poruku upozorenja. Pretpostavljam da su mu tu poruku i preneli, jer su meni tako rekli u Vašingtonu.
Vi ste napisali politički deo Kumanovskog sporazuma, koji je za jedne istorijski sporazum, za druge kapitulacija. Kako ga vi doživljavate?
Tačno, ja sam napisao politički deo uključujući i preambulu po kojoj je Kosovo integralni deo Savezne Republike Jugoslavije. A Srbija je naslednica svih prava i obaveza SRJ. Moja prva rečenica je da je jasno da je Kosovo deo Srbije. Isto tako sam u Sporazum ubacio deo o povratku stotina srpskih policajaca, patologa, veterinara i carinika, iako su oni to hteli da izbace. Insistirao sam, i to je ubačeno u Sporazum, na razoružanju OVK. Ja nisam bio ni general policije ni general vojske, ovo pitanje treba da postavite Svetozaru Marjanoviću ili Obradu Stevanoviću koji su bili zaduženi za povlačenje srpske vojske i policije. Poslat sam tamo kao čovek sa velikim iskustvom u pregovaranju i kao neko ko dobro poznaje politiku SAD i zapadne strukture. Taj papir je posle potpisivanja u selu Blace usvojen na sednici SB UN pod imenom Rezolucija SB 1244. Ne postoje dva papira. Postoji samo jedan papir sa dva naslova. Jedan je Vojnotehnički sporazum o okončanju borbenih dejstava i političkim principima. Drugi je Rezolucija SB UN 1244. U tom dokumentu stoji da je Kosovo integralni deo SRJ. Vojska i policija su se sporazumom povukle, ali sa svojoj vojnom mehanizacijom, tenkovima, topovima puškama i svim oružjem. Oružje nije bačeno u travu i ruke podignute uvis. Niti je NATO to tražio. General Pavković mi je noću između 9. i 10. juna rekao da smo potpisali kapitulaciju. Odgovorio sam da treba da se stidi i da su on i njemu slični vodili rat. Rat sam ja zaustavio. Isti taj Pavković je sutradan izjavio da smo pod vođstvom Miloševića pobedili NATO. Izgledalo mi je da ja i ljudi poput Pavkovića nismo bili u istom ratu, već da je svako imao svoj rat.
Nebojša Vujović Foto: Vesna Lalić/Nova.rs
Kad se povuku vojska i policija, a za njom još 100.000 Srba, kako to zovete?
A možemo postaviti i pitanje ko je zakazao u sprovođenju sporazuma?
Ko je zakazao?
Zakazali su oni koji su pustili OVK da uđe prva i pobije sve one silne Srbe na putu povlačenja srpskih snaga. Obaveza Kfora je bila da zaštiti Srbe i razoruža OVK i to sam vrlo jasno napisao u članovima 2 i 3. Ne kažem da je toga bilo svuda, neke snage Kfora su i zaštitile Srbe. Italijani su sprečili pokolje u Metohiji, kao što su reagovali i kada se pre 20 godina dogodio pogrom Srba. Tada su pripadnici Kfora ubili sedamdesetak terorista. Znate zašto? Jer je pokojni general Delić upalio i prošetao tenkove do granice i zapretio da će ući na Kosovo.
Kada već govorimo o Kumanovskom sporazumu i tu je bilo pritisaka, čak i sa ruske strane?
To je bio sastanak u Belom dvoru, došli su Marti Ahtisari i Viktor Černomirdin, bivši ruski izaslanik za Kosovo. Milošević je otvorio sastanak, a Černomirdin udario šakom o sto i rekao: „Predsedniče Miloševiću, nismo ovde došli da debatujemo, došli smo da vam poručimo da će Srbija izgledati kao ova ravna ploča stola.“ Strgao je čaršav i sve čaše, tanjire i posluženje bacio na pod. I nisam ja jedini svedok toga, bilo ih je još.
Otkuda onda tako jak ruski sentiment u Srbiji?
Iz prvog reda na Sednici Saveta bezbednosti UN sam gledao kako ruski ambasador Voroncov 31. maja 1992. diže ruku za uvođenje finansijskih sankcija Srbiji. A to odakle taj sentiment treba pitati ove što misle da Rusija vodi računa o našim, a ne o svojim interesima.
Malo je poznato da je još tokom trajanja pregovora u Dejtonu Miloševiću nuđeno rešenje za Kosovo. Koje je to rešenje i kako je Milošević reagovao?
Negde petnaestog dana boravka u Dejtonu, Džim Barnli, koji je bio šef odseka Stejt departmenta za bivšu Jugoslaviju, doneo mi je papire i rekao da je u Holidej inu odseo Ibrahim Rugova sa svojim saradnicima. Amerikanci su procenili da je Dejton izuzetna prilika da se uz Bosnu reši i pitanje Kosova. Predao mi je papir kojim se predviđalo da Kosovo bude manje od nezavisne države, a više od pokrajine – što znači najšira poznata autonomija u Evropi. Povlačene su paralele sa Tirolom i Švajcarskom. Dakle, definitivno u sastavu SRJ, uz najveću moguću autonomiju i uz prisustvo američkih snaga koje bi obezbedile sprovođenje tog koncepta. Odneo sam te papire Miloševiću. Pogledao je papire, pažljivo ih pročitao, pocrveneo u licu, ustao, zgužvao ih i gađao me njima u glavu. Jedini svedok je bio Goran Milinović, šef njegovog kabineta. Milošević je rekao: „Je l’ se oni to sa mnom zajebavaju: kakvo Kosovo? Ako hoće Kosovo, dobiće novo veliko zajebavanje.“ Pokupio sam papire i izašao. U hodniku sam sreo Jovicu Stanišića koji mi je rekao da je očekivao da će se ovo dogoditi. Barnliju sam diplomatskim rečnikom objasnio da Milošević to ne prihvata. Svi su tog dana bili u Dejtonu. Entoni Lejk, Sendi Berger, Al Gor,Vesli Klark… Barnli mi je samo rekao da će zbog ovoga tek biti nevolja. I bio je u pravu.
Da li je tim odbijanjem Milošević propustio poslednju priliku da Kosovo zadrži u Srbiji?
To je bio poslednji trenutak da nešto učini. Posle toga bilo je samo varalica, nikakvih ozbiljnih mamaca.
%
