Lepa tema - odlomci iz vaših omiljenih knjiga

[Nina]

Čovek reši da nacrta svet. Tokom godina ispunjava prostor ucrtavajući pokrajine,
kraljevstva, planine, zalive, brodove, ostrva, ribe, kuće, instrumente, zvezde, konje i ljude.
Pred smrt on otkriva da taj strpljivi lavirint linija ocrtava njegov sopstveni lik.

Horhe Luis Borhes Epilog

 

[gospodjica14]

„Onaj ko misli da je njegovo okruženje samo pozornica na kojoj on definiše svoja pravila, izvesno vreme može da živi u toj iluziji. Posle izvesnog vremena on se sudara sa posledicama svoje arogancije i na kraju strada. Znači, suština je u tome da svaka zajednica realistično shvati svoje mesto u jednom mnogo većem sistemu koncentričnih krugova: tu je najpre njegov region, zatim šira zajednica, kontinent, pa potom celo čovečanstvo. Važno je pokušati da se otkrije koje su ravnomernosti i zakonomernosti u ponašanju tog okruženja i iskoristiti ih za svoj interes. Treba naći svoje mesto. Onaj ko se tome slepo suprotstavlja, na kraju strada kao Don Kihot koji se bori sa vetrenjačama.“

„Hajde da nešto uradimo da to ispravimo i da u sledećoj situaciji budemo na strani pobednika. Mislim da je to moguće. Ali da biste bili igrač po pravilima svetske igre, morate da ispunite određene minimalne uslove da biste bili prihvaćeni kao igrač. Ako stalno remetite pravila i stalno kažete - ja neću ovo, ja neću ono, ja hoću samo ono što se meni sviđa - oni vas isključe i kažu - izađi na klupu, pa tamo igraj po svojim pravilima. Znači tu mora da se nađe jedna mera poštovanja pravila i fauliranja, a da sudija ne primeti ili raznih kombinacija koje vas vode tome da postignete gol i da na kraju pobedite.“

„Razlika između etike i morala je vrlo bitna. Ono što je dobro za jedan narod je etika. Moral je pitanje namera, da ja kažem - ja mislim da je to dobro i ja ću to da radim, jer su moji motivi dobri. Za to što će se na kraju desiti katastrofa, ja nisam kriv, ja sam to uradio iz dobrih namera. Ja to prezirem. Mislim da je to izgovor slabijih. Mene ne interesuju namere. Mene interesuju posledice. Svako ima dobre namere i mislim da je to stvar pristojnosti. Ja nemam nameru da diskutujem o nečijim namerama. Podrazumevam da svako ima dobre namere. Ali to je toliko trivijalno, da me ne interesuje. Mene interesuje šta sledi iz toga. Ako ne sledi neka posledica koja je korisna za mene, dobre namere me ne interesuju.“

„Život je čudo. Ponekada razmišljam da je jedno ljudsko biće, jedan od 40 hiljada spermatozoida. Taj jedan je uspeo, a onih 39999 uspeli nisu. Znači, svako ko se rodio je šampion. On je uspeo u odnosu na 40 hiljada drugih. Mnogi kažu - Šta će mi život. Čoveče, tvoja odgovornost i pred Bogom i pred tobom je ogromna. Pobedio si u najvažnijoj od svih utakmica. Živ si. Rodio si se. Uradi nešto pozitivno sa svojim životom. Još samo to da se u našem narodu prelomi. To što nam je ostalo iz onog pustog turskog da kažemo- ma lako ćemo, ma sutra ćemo, ma ne može to, ma oni su protiv nas, ma svetska zavera, ma.....to su sve gluposti."“

Zoran Djindjic 1.8.1952 – 12.3.2003. - Citati

 

[Nina]

Ko hoće da osvoji tvrđavu, mora najpre da osvoji svoju dušu. Put kroz sopstvenu dušu vodi nas i do Beograda, jednog od najstarijih i najčešće rušenih gradova sveta. Kada je Korbizije rekao za Beograd da je najružniji grad na najlepšem mestu, imao je pred sobom samo rezultate tih viševekovnih rušenja. Oni koji danas vole i poznaju ovaj grad, ne poznaju ga na osnovu onoga što su u njemu videli ili dotakli. Njegov najveći i možda najlepši deo je onaj koji je netragom iščezao, pa ga više nikada nećemo videti, snimiti ili dodirnuti"
Milorad Pavić..iz Kratke istorije Beograda

 

[REVELIN]

Kad god sam popio gorku čašu, imala je talog meda.
Kad god sam savladao neku šumovitu prepreku, dospio sam
u zelenu ravnicu.
Kad god sam izgubio prijatelja u nebeskoj izmaglici,
našao sam ga u osvitu jutra.
Koliko puta sam svoj bol i jad pokrivao trpeljivošcu nadajući se da za to slijedi nagrada! Ali, kad bih ih otkrio, vidio bih da se bol u radost preobrazio i da je jad bodrost postao.
Koliko puta sam sa prijateljem prolazio pojavnim svijetom misleći da je glup i nerazuman, ali sam uvijek u tajnome svijetu sebe smatrao tiranom i nasilnikom, a njega mudrim i pronicljivim.
Koliko puta sam, opijen nektarom vlastite duše, sebe i svoga sagovornika smatrao jagnjetom i vukom, a kada bih došao k sebi vidio bih da smo obojica ljudi.
I ja i vi, ljudi, očarani smo onim što se iz nas javno ispoljava, a prenebregavamo suštinu u nama skrivenu. Ako neko od nas posrne, kažemo da pada; ako polako ide, kažemo da je slabić koji propada; ako zamuca, kažemo da je nijem; ako uzdahne, kažemo da je u samrtnom ropcu i da umire.
I ja i vi strasni smo poklonici ljuštura koje zovemo '' ja '' i površnosti zvanih '' vi '' – zato ne vidimo tajne duha u svome '' ja '', niti tajne duha u '' vi ''.
Šta možemo učiniti kada smo, zbog vlastite uobraženosti, nemarni prema istini u nama?
Kažem vam, a možda su moje riječi veo koji prekriva lice istine u meni, kažem i vama i sebi: Ono što vidimo očima samo je oblak koji nam zaklanja ono što treba da vidimo dušama; ono što cujemo ušima samo je buka koja zaglušuje ono što treba da usvojimo srcima. Ako vidimo policajca kako hapsi čovjeka, ne treba da mi sudimo ko je od njih prijestupnik. Ako vidimo čovjeka oblivena krvlju, a drugoga okrvavljenih ruku, razumno je da ne prešućujemo ko je ubica, a ko žrtva. Ako čujemo čovjeka kako pjeva, a drugoga kako plače, valja da se strpimo dok ne utvrdimo koji od njih je veseo.
Ne, brate, ne sudi o istini u čovjeku prema onome što on ispoljava, niti uzimaj njegove riječi ili neko djelo kao simbol njegove nutrine. Jer, ima mnogo onih koje omalovažavaš zbog njihovog teškog jezika i oskudna govora, iako su prepuni umnosti i osjećanja. Takodje je mnogo onih koje nipodaštavaš zbog ružna izgleda i nedolična života, a oni su jedan od nebeskih darova, jer u ljudima ima božanskog daha.
Katkada u jednome danu posjetiš i dvorac i straćaru. Iz prvoga izlaziš zadivljen, iz drugoga tužan, ali kada bi mogao zanemariti pojavnosti koje čulima opažaš, tvoje divljenje ne bi bilo tako veliko, već bi se u tugu pretvorilo, a na drugoj strani bi se tvoja tuga do divljenja vinula.
U toku dana mozeš sresti dva čovjeka.Jedan ti se obraća glasom što liči na bijes oluje i pokretima kao u vojnika dostojna strahopoštovanja, a drugi ti govori bojažljivo i stidljivo, drhtavim glasom i isprekidanim rečenicama. Ali, kada bi ih mogao vidjeti na iskušenjima, ili u činu žrtvovanja u ime principa, znao bi da napadna plahovitost nije hrabrost i da nemušta stidljivost nije isto što i bojažljivost.
Katkada pogledaš kroz prozor i među prolaznicima ugledaš monahinju kako ide na jednu stranu i prostitutku koja ide na drugu stranu te odmah pomisliš: Koliko li je dostojanstvena jedna, a koliko li je ružna druga. Ali, kada bi zatvorio oči i za trenutak oslušnuo, čuo bi šaputanje u vazduhu: Jedna se za me moli, a druga mi bol želi; u duši svake od njih je sjenka Duha.
Katkada ideš svijetom tragajući za onim što se zove civilizacija i razvijenost te uđeš u grad sa velelijepnim palatama, divnim hramovima i širokim ulicama. Narod u njemu hita na sve strane: neki kao da bi kroz zemlju prodrijeli, neki kao da bi poletjeli, neki kao da bi munju uhvatili, neki kao da bi sami vjetar dohvatili, a svi su u prelijepoj odjeći, sa sjajnom dugmadi – kao da im je praznik ili festival.
Poslije izvjesnog vremena, put te dovede u drugi grad sa bijednim kućama i tijesnim sokacima koji, kada kiša padne, pretvore se u glinena ostrva u moru blata. Kada ih sunce ogrije, pretvore se u oblake prašine. Mještani su prosti i jednostavni, kao tetiva na luku: idu lagano, rade polako, gledaju te kao da kroz tebe gledaju negdje daleko te napuštaš njihovu zemlju osjećajući odvratnost i ogavnost, govoreći: Razlika između onog što vidjeh u jednom i u drugom gradu je kao razlika između života i smrti. U prvom gradu je snaga na vrhuncu, a u drugom krajnja nemoć; u prvom je proljećna i ljetnja mladost, a u drugom jesenja i zimska apatija; u prvom je upornost mladosti razigrane u vrtovima, a u drugom je staračka nemoć što iščezava u pepelu.
Ali, kada bi oba grada mogao pogledati božjim očima, vidio bi da su oni kao dva srodna stabla u jednoj bašti.Kada bi tako mogao duže pronicati u njihovu suštinu, vidio bi da ono što ti se činilo naprednim u jednome samo su kratkotrajni, sjajni mjehurići, a da ono što si smatrao apatijom u drugome je nevidljiva, postojana vrijednost.
Ne, život se ne sastoji od svojih pojavnosti, već od onoga što se ne vidi; sav vidljivi svijet nije sadržan u svojim ljušturama, već u suštinama; o ljudima ne treba suditi po licima, već po srcima.
Ni vjera nije sadržana u izgledu bogomolja, u onome što grade sveštenici i tradicija, već u onome što se krije u dušama i što postoji u namjerama.
Ni umjetnost nije u onome što čuješ ušima, bilo da je to tiho zvučanje pjesama, zvonjava riječi u kasidama, ili linije i boje koje na slici opažaš očima. Umjetnost je u onim nemuštim, treperavim distancama između tonova u pjesmama; u onome što do tebe dospijeva posredstvom kaside, a što je u duši pjesnika ostalo neizgovoreno, mirno, samotno; u onome čime te slika nadahnjuje te, gledajući je, vidiš nešto dalje i ljepše od nje.
Ne, brate, ni dani ni noći nisu sadržani u svojim pojavnostima; ni ja, koji sam samo putnik u vremenu, nisam sadržan u ovim riječima koje ti izgovaram, osim tek toliko koliko su riječi u stanju da ti prenesu moju mirnu nutrinu. Zato me ne smatraj neznalicom prije nego što dokučiš moje tajno biće, a ne smatraj me ni genijem prije nego što oslobodiš moje biće onoga što sam od drugih preuzeo. Ne reci: On je škrtica tijesne ruke, prije nego što moje srce sagledaš, ili da sam plemenit i blagodaran prije nego što saznaš šta me podstiče na plemenitost i blagodarnost. Ne smatraj me ni zaljubljenikom dok ti se moja ljubav ne objavi u svoj svojoj svjetlosti i žaru, niti me smatraj praznim dok ne dotakneš moje krvave rane.

Khalil Gibran - "Mirisni plodovi duše''

 

[Nina]

Posmatranja i doživljaji nemog usamljenika ujedno su nejasniji i prodorniji no u čoveka društvenog, njegove misli su teže, čudnovatije, i svagda malo osenčene tugom. Više no što bi trebalo zanimaju ga slike i opažanja kojih bi se inače olako oslobodio jednim pogledom, osmehom, izmenom mišljenja; oni se produbljuju u ćutanju, bivaju značajni, postaju doživljaj, avantura, osećanje. U samoći sazreva ono što je originalno, lepota smela i neočekivana, pesma. No, u samoći sazreva i ono što je naopako, nesrazmerno, apsurdno i nedopušteno.


Tomas Man, Smrt u Veneciji

 

[Nina]

U jednoj pretencioznoj kancelariji, Arcibald sedi naspram doktora Alistera , koji je upravo dobio prve rezultate Valentajninih pregleda.
Oba coveka su otprilike istih godina. Mogli bi da budu braca ili prijatelji, ali vec od prvog kontakta, osetili su da ih suprotstavlja neka gluva mrznja.
Jedan je rodjen na ulici, drugi na Bakon Hilu.
Jedan nosi jaknu, drugi kravatu.
Jedan ima zivotno iskustvo, drugi diplome.
Jedan je instinktivan, drugi racionalan.
Jedan voli, drugi hoce da bude voljen.
Jedan nije mnogo visok ni mnogo lep, ali pravi dasa. Drugi ima lepo lice zavodnika i puna usta komplimenata.
Jednome zivot nije doneo nista, tako da se sam posluzio. Drugome je zivot dao mnogo , tako da nije stekao naviku da kaze hvala.
Jedan se godinama borio pre nego sto je uspeo da se budi pored jedine, jedinstvene. Drugi se ozenio svojom prvom devojkom s fakulteta i iskoristava medicinske sestre, pod neonskim svetlima sale za radiografiju.
Jedan mrzi sve ono sto predstavlja drugi. I to je obostrano…
Gijom Muso – Kako bih bez tebe

 

[REVELIN]

Jedan čovek našao je orlovsko jaje i stavio ga pod kokoš. Orlić se izlegao kad
i pilići, odrastao je sa njima. Čitavog života orao je radio isto što i kokoši u dvorištu, misleći da je jedna od njih. Kljucao je naokolo u potrazi za bubama i glistama, kokodakao i lepršao krilima, izdižući se jedan pedalj iznad tla. Prošle su godine i
orao je ostario. Jednog dana ugledao je u visini, na vedrom nebu, čudesnu pticu, moćnih raširenih krila, kako lebdi na vetru. Stari orao je zapanjeno gledao u vis.
"Šta je to?" - pitao je.
"To je orao, kralj ptica", rekla mu je jedna kokoš. "On pripada nebu, dok mi, kokoši, pripadamo zemlji."
I tako je orao umro medju kokošima, neznajući ko je.


Antoni De Melo - Buđenje

 

[Nina]

KAD BI AJKULE BILE LJUDI

"Kad bi ajkule bile ljudi", upitala je mala gazdaričina kćer gospodina Kejnera, "da li bi bile bolje prema malim ribama?" "Naravno", reče on. "Kad bi ajkule bile ljudi, imale bi velike kutije u moru u kojima bi živele male ribe. U ovim habitatima bi držale sve vrste hrane - i biljke i životinje. Starale bi se da kutije uvek imaju svežu vodu, i uopšte bi pazile na sve sanitarne mere. Ako bi, na primer, neka ribica povredila svoja peraja, odmah bi bila zbrinuta, kako ajkule ne bi bile lišene nje zbog prerane smrti.

Da male ribe ne bi bile utučene, bili bi održavani veliki podvodni festivali, jer srećne ribe imaju bolji ukus od nego tužne. U školama bi ribice učile kako da uplivaju u čeljusti ajkule. Učile bi geografiju, na primer, tako da kada velike ajkule odlutaju negde, umeju da ih pronađu.

Najvažnije bi bilo, naravno, moralno obrazovanje ribica. Učile bi da je Najveća i Najlepša stvar za ribicu da se žrtvuje radosno i da mora verovati u ajkule, posebno kada joj obećavaju svetlu budućnost. Malim ribama bi se govorilo da se do ovakve budućnosti može stići samo ako nauče da budu poslušne. I nadasve, morale bi da se čuvaju svih osnovnih, materijalističkih, egoističkih i marksističkih frakcija, i da odmah prijave ajkulama ako neke od njih počnu da manifestuju takve tendencije. Kad bi ajkule bile ljudi, naravno, vodile bi ratove međusobno radi osvajanja stranih kutija sa ribicama i stranih ribica. Pustile bi svoje ribice da ratuju za njih. Učile bi strane ribice da postoje ogromne razlike između njih i ribica drugih ajkula. Male ribe, tvrdile bi, su glupe, ali ćute na različitim jezicima i stoga se ne mogu razumeti međusobno. Svaka ribica koja ubije nekoliko neprijateljskih ribica u borbi - malih stranih riba, glupih na različitim jezicima - dobile bi malu medalju od morske trave koju bi zakačile na grudi i bile nagrađene titulom "heroj".

Kad bi ajkule bile ljudi, naravno, imale bi umetnost. Bilo bi izložbi predivnih slika čeljusti ajkula u slavnim bojama. Pozorišta na morskom dnu bi prikazivala ribice heroje kako ponosno uplivavaju u čeljusti akjule uz melodičnu muziku koja draži njihove uši i velike misli koje uspavljuju njihova čula.

Čak bi postojala i religija kad bi ajkule bile ljudi. Propovedali bi da ribice počinju da žive tek kada dospeju u stomake ajkula. Štaviše, ako ajkule ikada postanu ljudi, ne bi sve ribice bile ravnopravne kao što su sad. Nekim bi bili dati položaji, bile bi postavljene iznad drugih. Onim značajnijim bi bilo dopušteno da proždiru manje. Ovo bi sigrno bilo na zadovoljstvo ajkula, koje bi za sebe onda imale veće primerke. Značajnije ribice bi bile odgovorne za čuvanje reda među ostalim: postale bi profesori, oficiri, graditelji kutija za ribice, itd. Ukratko, more bi postalo civilizovano tek kada bi ajkule bile ljudi."
Bertold Breht

 

[Nina]

A krune carske i kraljevske spadaju u kape odmah iza svetih oreola kojima se kite sveti ljudi sa fresaka po crkvama.
Nemanjin unuk Uros Prvi , treci sin Stefana Prvovencanog i Ane Dandolo , unuke duzda mletackog Emerika zeni se Jelenom Anzujskom koja mu u miraz donosi Dolinu Jorgovana i talenat da gradi crkve od Skadra do Zadra . Jelena Urosu rodi sinove Dragutina i Milutina . Milutin u istoriji poznat kao deda Cara Dusana Silnog i kao graditelj Gracanice i dograditelj Hilandara , i kao momak koji se cesto zenio i veliki covek koji je postao bugarski svetac.
A Dragutin , stariji brat , majku , Jelenu pusti da vlada Primorjem , a on uze zemlje od Djerdapa do reke Kupe , preko Macve , Posavine i Podravine i moglo mu se jer je u ono tatarsko doba uzeo za zenu kcer Istvana Petog , sina Bele Cetvrtog , Katalin se zvala , znala je da sije i veze , bavila se rucnim radom iako je bila kraljica. Povremeno je dolazila ovde u Klakar na Vucijaku , tu gde je bio Burgus , tvrdjava jos iz rimskog doba. Tu je rodila Jelisavetu , koju su srecno udali za Stevana Kotromanica , njegov unuk bude bosanski kralj Tvrtko cije je kosti i zastavu pronasao vas otac , udarnik Trece fiskulturne brigade na izgradnji pruge…
Taj velicanstveni kralj Dragutin umire kao monah Teoktist 1316. Racuna se da je umro u Sremskim Karlovcima , da mu je telo posle preneseno u Ras , u crkvu Sv.Djordja…
Na freskama se vidi lepi kralj sa krunom , tom vladarskom kapom kojom se mocno vlada. Eno ga u Sopocanima , u porodicnom krugu , sa ocevom rukom na ramenu , eno ga , u crkvi Sv.Ahilija…Kada budete imali nekog sekundarnog posla u tim krajevima pogledajte tu krunu kako cuva mudru glavu naseg pretka koji je bio praunuk Stefana Nemanje , a pradeda Urosa Nejakog , posle koga nema Nemanjica po muskoj liniji… Pogledajte , mladicu , kako se sve u vezi sa nama koji jurimo kroz pejsaz kuda je Dragutin hodao , onako sepav , a mi tu zemlju i puteve samo poganimo…“

Dusko Trifunovic – Andjel do Andjela

 

[REVELIN]

... Nikada ti neću oprostiti što si me naučila šta je to ljubav, a zatim me ostavila
da se sam borim s njom. Zašto nestaješ, pa se zatim, samo nakratko, pojavljuješ
da bi mi ponovo slomila srce, koje te je gotovo prebolelo?
Ponekad uhvatim sebe kako razmišljam o tebi - žaleći što sam te uopšte upoznao...

Ketrin Nevil - Osmica

 

[VIRGINIJA]

"Drugo ljudsko bice se nikad ne moze upoznati i razumeti dok se, ma i na tren, ne obuju njegove cipele i malo ne proseta u njima"UBITI PTICU RUGALICU, haper li

 

[Nina]

Da bi se istinski živelo, potrebno je izgubiti pamćenje .Na taj način se poništava onaj toliki moćni i ograničavajući
činilac naše egzistencije: da smo ono samo čega se sećamo.Sećanje uništava naš pravi život, jer ga pretvara u najobičniji predmet,
dalek i različit i od nas samih. Zaborav bi mogao dakle biti i izlaz. Ali : bez sećanja nećemo imati reči,a reči su potrebne da bismo sebi i drugima
ispričali isti taj naš život.

Fabrizio Rondolino..Slapovi zaborava

 

[gost 43599]

Čekanje. To je bila prva lekcija koju sam naučila o ljubavi. Dan se otegne, čovek pravi hiljadu planova, zamišlja sve moguće razgovore, zaklinje se da će promeniti svoje ponašanje u određenim prilikama – a ostaje sve vreme nespokojan, usplahiren, sve dok se ne pojavi voljena osoba.
A u tom trenutku, više ne zna šta bi da kaže. Oni sati iščekivanja preobratili su se u napetost, napetost se izrodila u strah, a strah izaziva u nama stid da pokažemo svoja osećanja.

Paulo Koeljo – Na obali reke Pjedre sedela sam i plakala

 

[goxy]

Kupovanje orhideja uvek liči pomalo na špekulaciju.Imate pred sobom mrko,smežurano parče tkiva,a za ostalo morate da se oslonite da vaše rasuđivanje,ili na prodavca,ili na vašu sreću,kako izaberete.Biljka može biti umoru ili mrtva,a može biti i takva da predstavlja odgovarajuću vrednost za vaš novac,ili se može desiti-kao što je mnogo puta slučaj-da se polako iz ,dana u dan,pred ushićenim pogledom srećnog kupca,razvije neka nova vrsta,neka nova raskoš,neka nova linija na cvetnim ustima,neka lepša nijansa boje ili neko sasvim neočekivano prilagođavanje okolini.Ponos,lepota i dobit rascvetaju se zajedno na jednom nežnom,zelenom struku,a možda čak i besmrtnost.
''Cvetanje čudne orhideje''H.DŽ.Vels

 

[goxy]

Otprilike pre 3 meseca,jednog večera kad je bio naročito poverljiv,Lajonel Volas ispričao mi je ovu priču o vratima u zidu.I u to vreme smatrao sam da je ta priča,bar ukoliko se njega tiče,istinita.
Ispričao ju je tako prosto i ubedljivo da nisam mogao a da mu ne verujem.Ali sutradan,u mom stanu,probudio sam se u drukčijoj atmosferi; i dok sam ležao u krevetu i sećao se svega što mi je ispričao,cela mi je stvar izgledala neverovatna,jer više nije bilo mađijskog dejstva njegovog ozbiljnog,tihog glasa,ni one sinoćne tajanstvene atmosfere,proizvedene svetlošću stone lampe sa abažurom,pri kojoj su čak i slatkiši,čaše i stono rublje izgledali kao neki svetao,mali svet sasvim odvojen od svakidašnje stvarnosti.''On me je mistificirao!'' pomislio sam,a zatim:''Kako je vešto on to uradio...Najmanje bih očekivao da on bude vešt u mistifikaciji''.
''Vrata u zidu'' HDŽV

 

[goxy]

U brzim slikama sva mu prošlost poče izlaziti pred oči.Njegov nesrećni dom,nesrećno dečaštvo,godine poročnog života,čitav niz sebičnih, nečasnih radnji;u hladnoj svetlosti zore jasno je video da mu je cela prošlost bila prljava i luda.Mislio je o kolibi,o borbi sa Porošaninom,o povlačenju niz reku do Sulime,o onom Mendu ubici,o svojim očajnim naporima da uništi glavu,o razvoju svoje halucinacije.To je bila halucinacija.Znao je da je tako.Samo halucinacija.Za trenutak mu se pojavi nada.Pogledao je sa ogledala na konsolu,ali tamo je stajala izvrnuta glava,ona mu se smejala i rugala...
Ukočenim prstima svoje uvezane ruke pipao je po vratu tražeći arterije.Jutro je bilo vrlo hladno,čelična oštrica bila je hladna kao led.
''Polok i poroški crnac'' HDŽV

 

[goxy]

Čovek ne može da ne bude radoznao.Da li će se on ikada vratiti?Možda je odjurio u prošlost i pao među krvožedne, kosmate divljake kamenog doba;ili u ponore Mezozojskog mora,ili među čudovišne guštere,one ogromne gmizavce jurskog doba.On možda i sada-ako mogu tako da se izrazim-luta po nekom nelitskom korelnom grebenu na koji dolaze pleziosauri,ili pored usamljenih slanih jezera trijaskog doba.Ili je možda otišao napred,u jedno od bližih doba,u kome su ljudi još uvek ljudi,ali koji su odgonetnuli naše zagonetke i rešili mučne probleme našeg vremena?U doba u kome je čovečanstvo na svom vrhuncu:jer,bar što se mene tiče,nemoguće mi je verovati da ovi dani slabačkog eksperimentisanja,nepovezanog teorisanja i uzajamne nesloge predstavljaju vrhunac čovekovog dostignuća!Rekoh,što se mene tiče.On je,znam-jer smo to pitanje raspravljali dugo pre nego što je vremeplov napravljen-mislio pesimistički o napretku čovečanstva i video u sve brojnijim rezultatima civilizacije samo besmisleno gomilanje,koje će se na kraju neminovno survati na svoje stvaraoce i srušiti ih.Ako je tako,ipak nam ostaje da živimo kao da nije tako.Ali za mene je budućnost još uvek crna i prazna-ogromna nepoznata oblast,osvetljena ovde-onde sećanjima iz njegove priče.Imam,za svoju utehu,2 čudna bela cveta-oni su sada sasvim suvi,mrki,pljosnati i trošni-koji svedoče da su,čak i pošto su intelekt i snaga iščezli, zahvalnost i uzajamna nežnost još uvek živeli u ljudskom srcu.
''Epilog-Vremeplovac''HDŽV

 

[*SONJA*]

Krila vere i mashte njegove lako su i naglo lomile oluje sumnje i nemocji da odgonetne nedokuchivo.Vera i mashta nemaju kochnice,a dostupno chovekovo znanje trazhi logiku,pravila,dokaze.Onaj koji sumnja u svoju veru i mashtanje,ne mozhe biti ni vernik ni Kolumbo
V.D.

 

[Nina]

„Osećam ja to“, kaže on meni. „Možda će me stegnuti kroz mesec dana, a možda kroz godinu dana, ali – tu je, nije mi mnogo ostalo. Treba se nadati. – Sve sam dakle, glavne stvari svršio. I grobarinu sam platio. Zakopaj me pored majke. Živi smo bili zajedno, neka budemo i mrtvi. A ti i Vlada, kad on dođe, nemojte po starom. Dosta je bilo svađa. Više nikoga nećete imati: ti samo njega, on samo tebe. Što je bilo – bilo je. I oženite se. Čovek bez žene je kao truo panj pored puta. Nemojte s tim baš mnogo da žurite, da ne pogrešite. Ali nemojte mnogo ni da čekate. Želim vam da imate takvu sreću kao što sam je ja imao: da sebi nađete takve žene kakav je meni vaša majka bila.“
Ja zamuknuo pa ne mogu da zinem.
„Iznenadi ti mene tata“, najzad kažem.
„Ne znam“, kaže, „da li sam te iznenadio. Kod pošte sam na tvoje ime otvorio štednu knjižicu. Nekako sam skupio trideset hiljada. To će biti dovoljno za sa’ranu; a i da ti se nađe za prvo vreme. I dugove sam sve izmirio: da te, posle, niko ne laže. I još: nemoj da mi praviš neku veliku sa’ranu. Video sam, čak se i u novinama o tome piše: neću to. Nije to nikakva proslava. Sa’rani me prvo, pa onda radi šta znaš. Dovedi posle, Cigane da ti sviraju ako hoćeš.“
„Dobro ćale“, rekoh. „Lepo ti meni ispriča.“
„To, da znaš“, kaže on. „Ako te sačekam, i sve posle toga, to će biti čist ćar. Ako te ne sačekam, uradi tako kao što sam ti rekao. ‘Ajd sad, idem. Želim ti srećan put.”
„Hvala ti, tata. Nisi me baš mnogo obradovao.“
Zagrlismo se, poljubismo.
„Bilo je za mene, sinko“, kaže, „i radovanja.“
I ode. Poguren, s onim crnim šeširom na glavi, u tamnom kaputu – tako se, klimajući glavom, izgubi sa stanice. Ja ostadoh onde držeći ispred sebe onaj zamotuljak sa burekom sa koga se cedi mast…“

Dragoslav Mihailović, „Kad su cvetale tikve“

 

[Nina]

Bora Stankovic - Kostana


Mitke
I ja gu ne znajem. Samo gu u noc cujem i u s’n snujem. A pesma je moja golema: Kako majka sina imala, cuvala, ’ranila. Dan i noc samo njega gledala. Sto na sina dusa zaiskala, sve majka davala, a sin – bolan! Porasnaja sin. Dosla snaga, mladost... Dosle basc, cvece, mesecina; Zamirisale devojke!... Sin poleteja. Sve sto iskaja, sve imaja. Hatovi, puske, sablje, zene. Koju devojku nije pogledaja, samo njojne kose neje zamrsija i usta celivaja.
Nijedna mu ne odrece, nijedna ga ne prevari; a on sve gi celivaja, sve varaja i - bolan, bolan bija. Bolan otkako se rodija. – To sam ja! Pa od t’j bol, jad – dert li je, prokletija li neka - eve na nogu ginem. Idem, pijem, lutam po mejane, dert da zaboravim, s’n da me uvati. A s’n_me ne vaca. Zemlja me pije... Noc me pije... Mesecina me pije... Nista mi nije, zdrav sam, a – bolan!
Bolan od samoga sebe. Bolan sto sam ziv. Otkako sam na svet progledaja, od t’g sam jos bolan. Eh, deca, deca slatka! Pojte! Pustite glas. Ali cist glas! Iskam da slusam vas mlad, sladak, cist glas. Zasto moje se je srce iskubalo, snaga raskomatala, ostarela. Zalno, tesko da mi pojete!
Kostana
Koju, gazda-Mitke?
Mitke
Koju? Eh, Kostana, zar jedna je pesma zalna? Znas li sta je karasevdah? I toj tezak, golem, karasevdah! Tuj bolest ja bolujem. Eve ostare, a jos se ne nazive, jos ne napoja’ i ne naceliva’... Jos mi za lepotinju i ubavanju srce gine i vene! Aha!
Poj, Kostan, kako k’d se od Karakule na Bilacu, Presevo i Skoplje udari. Noc letnja. Sar-planina u nebo strci, a ispod njuma leglo pusto i mrtvo Kosovo. Drum sirok, prav, carski. Po njega se rasipali hanovi, seraji, basce, cesme. Mesecina greje... Martinka mi u krilo, konj, Dorca moj, ide nogu pred nogu, a calgidzije, sto gi jos od bilacki han povedesem, peske idev iza mene. Sviriv mi oni i pojev. T’nko i visoko kroz noc i na mesecini sviriv. A iz seraji i basce, kude mlade zene i devojke oko sedrvan i na mesecini oro igrav, grneta sviri, dajre se cuju i pesma...
I toj ne pesma, vec glas samo. Mek, pun glas. Sladak glas kao prvo devojacko milovanje i celivanje. Pa taj glas ide, s’s mesecinu se lepi, treperi i na men’ kao melem na srce mi pada. I Kostan, tuj pesmu, toj vreme da mi pojes... A toj vreme vise ne dodje. Ete za toj cu vreme ja zalan da umrem, s’s otvoreni oci u grob cu da legnem. Poj „zal za mladost”... Za moju slatku mladost, sto mi tako u nisto otide, i brgo ostavi. Poj i vikaj gu. Moli gu, neka mi se samo jos jedanput vrne, dodje, da gu samo jos jedan put osetim, pomirisem... Ah!
Da znajes, mome, mori, da znajes, kakva je zalba za mladost,
na porta bi me cekala, od konja bi me skinula,
u sobu bi me unela, u usta bi me ljubila
– of, aman, zaman, mlado devojce, izgore mi srce za tebe!

 

[Nina]

Oni koji odaberu samo istinu, ili samo snove, znaju da od toga sreće nema. Dve osnovne životne hemikalije zato se uvek mešaju, ali to je već crna magija, i kap jednog u drugom često je premalo, a dve kapi često su previše. Malo ko nalazi meru, ali svi pokušavaju, i to je najvažnije. A posebni, čarobni i nevidljivi ćup u kom se mućkaju istine i laži, stvarnost i snovi, naziva se ponekad i Mašta. U tom Ćupu je štos...Kada ono prestaje detinjstvo? Kada ti netko prvi put na ulici kaže "Vi"? Kad zaplešeš na maturskom balu, kad položiš vozački, kad kupiš prvi kurton u apoteci? Ne zna se tačno... Ja mislim da prestane, kad ostaneš bez Ćupa. Kad dozvoliš da ti ga uzmu, ili ga, ne znajući da ga koristiš, sam razbiješ...

Djordje Balašević - Tri posleratna druga

 

[j.e.l.e.n.a.]

Bebe

Jelica Greganović (29. Januar, 2007. - 13:23)

Donela mi drugarica, jutros, da čuvam Marina. Beba Marin, kao što je red u ovo doba godine, obučen kao meče, ispod dve kape i kapuljače viri nosić kao dugme. Spava Marin kao buba. Samo zečje mrdaju cucla i nosić.Gledam Marina, prava reklama za dizanje nataliteta i mirnog sna...a meni na pamet pada samo to koliko godina nismo spavali zbog takvih, naših Marina...spavanje je bilo privilegija, nevezana za prirodne potrebe. Spava Marin, a ja mislim "Šta li noću radiš, kad sad tako mirno spavaš?"

Ovo je post za sve roditelje, saborce, bratstvo bez sna...Ovo je kratka borba protiv onog čipa za zaboravljanje, koji nam je ugradila Majka Priroda, jer kad bi se svega što smo proživeli, sa decom, sećali...natalitet bi još drastičnije padao.

Prvo čari trudnoće.... baš tada mi se tako spavalo na stomaku, na kome je komotno mogao da se posluži ručak za četiri osobe... nisam mogla da dohvatim pertle, izuvali i kotrljali su me okolo... spavala sam gde god me naslone.... oblačila sam se u dvosobne šatore sa kamp odeljenja prodavnica sportske robe...Onda porodjaji...vojska saborkinja u tačkastim, državnim spavaćicama, na preklop...sa mastiljavim pečatom bolnice na grudima (da neko ne mazne tu dragocenu kreaciju slučajno, kao uspomenu na divno provedeno vreme, u cenjenoj instituciji) ...e to nećemo opisivati, jer tu apsolutno poštujem podsvesnu naredbu Majke Prirode : "Zaboravi!"...Zaboravila.

E, onda donesete kući bebu...u bolnici sve to nekako drugačije ide...kod kuće počinje prava priča...Naročito ako je to prva beba. Da voziš auto moraš da polažeš ispit, da ti daju čoveka u ruke i da ga gajiš, ne treba ti ništa, nema teorije, samo praksa...Stavili mi tako bebu u krevetac (jastučići, ćebence na slončiće, karnerići i plišana igračka, ako tek rodjena beba poželi da se poigra), zagrlili se i gledamo zaljubljeno u naslednika...Kad je otvorio oči, pa kad je zaurlao kao vatrogasna sirena, zajapurio se kao cvekla...romantika je pukla kao balon od sapunice...Auuu...Gladan? Žedan? Piškio? Kakio? Dosadno mu? Beba urla, titla nema, a ti se snadji...

Tu negde počinje doba nespavanja...bauljali smo kao aveti po kući, bila sam sposobna da spavam stojeći, bilo gde, bilo kada...grčevi, čajevi, zubići, rastu, rastu, kao da smo ajkulu napravili, a ne čoveka, kraja nema...I tako tri bebe, jedna za drugom...živeli smo kao šišmiši, tako smo verovatno i izgledali.

Sećate li se kupanja bebe? E, to je spektakl... Najstrašnije pojave, na Balkanu, su promaja, mraz, prehlada, koje su, istorijski dokazano, izazivale najveće pogrome u ovom delu svetu. Shodno tome, kupanje bebe, tj. svlačenje iste i njeno kupanje, su više no rizični poduhvati...Mi smo bebu kupali u sobi...temperatura 67 stepeni, kao u švedskoj sauni...lipti znoj sa nas, sve nam igra pred očima, sudaramo se sa peškirima, merimo dvadeseti put temperaturu u kadici...ako dolijemo još malo tople vode, a dodamo malo zeleniša, supu možemo da skuvamo, komotno...kupanje se izvodi zalivanjem i polivanjem...da šampon ne udje u oči, da beba ne viri previše iz vode...a onda, uz dramatičnu najavu, muž širi peškir i napeto čeka...ja, olimpijskom veštinom, dižem bebu iz vode i najkraćim mogućim pokretom ubacujem u naručje peškira...prolazno vreme odlično, 0,23 sekunde...

Slična pojava su oblačenja za šetnju, jesen, zima...ako obučeš prvo sebe, skuvaćeš se...ako obučeš bebu, ona se dinsta, dok se ti oblačiš...ako se oblače tri mala deteta i nas dvoje - razvod na pomolu...Kad se samo setim onih maleckih cipelica, ne možeš u ruku da je uhvatiš, a kamoli one pertle da vežeš, a dete mrda li mrda...rukavice, one male...čik uguraj ruku detinju unutra, bez težih povreda...a kad ti uspe, za par minuta i ruka i rukavica mokre u ustima vesele bebe. Sve druge bebe su imale cipelice na nogama, one lepe, plave, roza, na mašnice, kao za igračke, samo moj sin ih je stalno žvakao...prvo zajedno sa nogom, a onda sa noge visi čarapica srozana, a on mulja cipelu u ustima...doba puževa.

Posle toga stiže vreme mobilnosti...tek tu počinje zabava...pet godina nisam kafu popila, ni jela ljudski...taman dignem šoljicu i ...saspem je za vrat, jer neki od potomaka se upravo dovodi u smrtnu opasnost...padanje sa kauča, veranje u saksije, stoljnjak za ćoše pa vuci!...pražnjenje fioka,okretanje vazni...tada smo živeli na visokom nivou, sve je bilo, po Kišonu, na bar dva metra iznad poda. U našem krevetu gužva...u sred noći, kada zaspiš i padne ti pozornost, ekipa počinje da se ušunjava...ujutru krevet pun kao oko, oni spavaju kao anjdeli, mi se noktima držimo za rubove, podočnjaci do poda.

Kasnije dolazi vreme igračaka...cela kuća se pretvara u poligon...jeste li nekada u mraku stali na lego kocku? Kakva japanska kazna? To se zove bol! Obaška što ne smeš da drekneš, jer oni konačno spavaju...u foteljama automobilčići, u kupatilu kante, patkice i lopatice, monstrumi, njihova oprema, lutke i njihov miraz, kao u najboljih udavača, svuda okolo....Muž je tako nedelju dana hodao, cakleći se, na posao...izmislili fantomi lutku, koja ima svoje šljaštice, prašinu neku svetleću, kao ona je vila, a to čarobni prah...Odlično! Svi smo brzo bili začarani, svetleli smo u mraku, a to čudo ni da očetkaš, ni da opereš...Jedno jutro sam se probudila sva na ćoše...celu noć sanjala ale i aždaje, sve me boli...naravno, u našem krevetu neko zaboravio Betmena...sa rogovima i šiljcima na super rukavicama i narebranim plaštom...

Sećate li se dečijih rodjendana, iz tih perioda odrastanja?! Prvo je muka bila da ne pojedu plastične kašike, žvakali su jedni drugima uši i ramena, kasnije su jurcali okolo kao popareni, cičali i zavlačili se svuda...ne možeš da ih navataš za duvanje u svećice na torti...a onda drama...uvek još neko želi da duva u svećice, nema veze što mu nije rodjendan...palili smo svećice po deset puta, a oni duvali, duvali, dok celu tortu ne ispljuckaju i oduvaju sve ukrase i šećere šarene.

Svako kretanje na put je bilo ravno većoj seobi naroda...kakvi stari Sloveni, oni su imali bitno manje stvari od nas...odlazak na more, kao emigracija...nosi se sve, sve je neophodno...cipela kao za stonoge, krokodili, čamci, kantice, ajkule , sve na naduvavanje što postoji...kompromisa nema, sve im treba. Zimovanja smo redje trošili u ta doba odrastanja...imali smo premalo ruku.

Sad smo porasli...sad jurcaju okolo, navataj ih ako možeš...sad pomislim da i nije bilo tako loše kada su mileli po podu i žvakali tepih...ćerka je tada izgrizla sto u dnevnoj sobi, još uvek nosi tragove maleckih zuba...žao nam da ga menjamo...a sad ne možeš da se natelefoniraš, da ih prebrojiš...samo jurcaju.

Ako je ovaj post čitao neko, ko još dece nema, molim da ga odmah zaboravi, u cilju produžetka ljudske rase. Nije to baš sve tako. Šalila sam se


iz knjige Prici nikad kraja...J.Greganovic/G.Nesovic

 

[Nina]

Prva dva-tri pića bi u njemu uvek izazvala uspomene. Uspomene na neku *****, naravno. Setio bi se priče koju mi je već bio ispričao i koja je na mene ostavila trajan utisak. Bila je to priča o Škotu na samrti. Škotova se žena, kad je primetila kako se on muči ne bi li nešto rekao.. nežno nadnela nad njega i upitala: "Šta je, Jock, šta bi da mi kažeš, Jock?" A Jock se poslednji put upre, jedva malko pridiže i reče: "Ja bih p.ičke..p.ičke..p.ičke"

Henri Miler.. Jarceva obratnica...

 

[REVELIN]

Bože, ako te ima, daj mi snage da prođem kroz ispaštanje do njegovog dna,
makar sada, kad već nisam bio kadar onda! Snago moja, prikupljana godinama,
pomogni da istinu ne izneverim, da lagodnim preinačenjem grube uspomene sebi
ne olakšam nameravani, zakasneli obračun sa njom.

Slobodan Selenić - Očevi i oci

 

[Nina]

Vremenom je poceo da se prepusta jedinom zadovoljstvu koje je ranije sebi uskracivao: onima koji su dolazili da ga obidju pripovedao je o svojim putovanjima. Slusajuci ga ljudi iz Lavildjea upoznavali su svet, a deca otkrivala cudesa. On bi pripovedao polako, posmatrajuci u vazduhu stvari koje drugi nisu videli... Kad bi mu usamljenost okovala dusu, odlazio bi na groblje, da razgovara sa Elen. Ostatak svog vremena prepustao se liturgiji navika koje su mu pomagale da odagna tuzne misli. Povremeno, za vetrovitih dana, spustao bi se do jezera i provodio sate posmatrajuci ga, jer mu se cinilo da pred sobom vidi, ispisan na vodi, neobjasnjiv prizor, blag, koji bese njegov zivot.

Alesandro Bariko – Svila