- У шиптарској топографији уопште не постоји појам Метохије ни у ужем опсегу... Само се у документима Обласног комитета КПЈ пре ослобођења употребљавао термин „Косово и Метохија"... у погледу назива АП КиМ предлаже се следеће: Да назив АП буде „Косово-Косова" што је адекватнији назив за територију ове покрајине и као такав треба да буде заступљен у уставним амандманима... - пише Титу представник албанског руководства. Тито је дакле, још пре четрдесет година обавештен шта ће албанска скупштина да усвоји после 1999. године.
Убрзо после тог писма, састављена је Комисија за проучавање питања у вези са изменама и допунама Статута КиМ, где је прихваћен највећи део захтева Албанаца, а чак је и по питању могућности народа на самоопредељење остављена формулација
„закључено је да ово питање изискује даље заједничке напоре у правцу даљег изучавања и изналажења најадекватнијег решења".
Тада почињу и тешке године за Србе на Косову. Осим што је настављен сталан притисак на Србе да се исељавају, организоване су демонстрације у којима су Албанци тражили своју републику. Тито је редовно добијао притужбе српских сељака на разна протеривања и убиства, али у Титовом кабинету су та писма углавном цензурисана. У једном писму чак стоји жалба на сина друга Фадиља Хоџе, који је у хотелу „Божур", у Приштини, тражио да му се на послужавнику донесе једна српска глава. У тим писмима Срби се жале свом председнику да их локални албански функционери малтретирају, а коме се не свиђа кажу му „ено ти Шумадија".
Међутим, изгледа да је Титу много више пријало подилажење албанских функционера. У једном разговору са њиховом делегацијом, у априлу 1970. године Фадиљ Хоџа је рекао Титу да док он није подржао Косовско руководство, народ на Косову није имао мајку и да су у њему и Савезу комуниста гледали своју мајку, и да је то велика ствар.
Перо Симић каже да Тито није реаговао чак ни на извештаје СДБ-а, који су говорили о томе да албански руководиоци безбедњацима на Косову имају информације да се припремају сепаратистичке демонстрације: то није ваша брига, ми одговорамо за то. У Титовој архиви и данас се налазе ти извештаји лично слати њему из којих се види да иако су добијали тачне информације о времену и месту одржавања демонстрација, албанско руководство није желело да реагује.
Устав из 1974. године само је формализовао стање у коме Србија „де факто" није била присутна на Косову. Тито је закотрљао точак историје када је Албанцима на Косову дао све. Онај точак који је само убрзао Милошевић пошто је покушао да им, одједном, одузме то све.
Продужите путем којим сте кренули
Тридесетак година после смрти Тито у свим деловима бивше Југославије доживљава својеврсну реинкарнацију. Његово име све се чешће изговара, у свим републикама Титове сломљене државе све је више његових поклоника и обожавалаца свих узраста и занимања. Његов лик је угравиран на хиљадама значки и медаљона, на мајицама и часовницима, заставама и грбовима, на винима и ракијама. Шаловима и капама, на тетовираним људским телима. Његову славу од Ђевђелије до Триглава обнављају хиљаде парола и графита, исписаних у његову част, сваким даном све је више кафића и ресторана, клубова и удружења који оживљавају Титов култ. Његове некад одбачене и презрене бисте и споменици враћају се на своја постоља, улице многих градова опет постају Титове. Руска списатељица Надежда Мандељштам својевремено је говорила, алудирајући на Стаљина, да су диктатори обично бесмртни до краја живота, а сад би се могло рећи да Тито после смрти постаје још бесмртнији.
Посебан куриозитет представља то што је међу његовим све бројнијим обожаваоцима све више и оних који нису били ни рођени док је Тито ведрио и облачио Југославијом. Сви се они, и старо и младо, и голо и босо, и добро обезбеђено и ушушкано, већ месецима спремају да маја ове године, кад се навршавају три деценије од Титовог одласка, крену у праву инвазију на Београд и Кумровец. Многи ће Титовој „Кући цвећа" и његовој родној кући похрлити и из иностранству, а свој долазак су, кажу, најавили и многи југовићи који живе на другим континентима. По свему судећи, биће их много више него било које године од распада Титове Југославије. Више и од рекордне 2007, када је само Титов гроб у београдској „Кући цвећа" посетило више од 138.000 људи.
То показује и „Фејсбук", на коме је регистровано чак 500 група Титових фанова, више него што их имају сви бивши и садашњи лидери свих народа и држава бивше Југославије. Титоманија је слична оној 1980, када су многи Југословени нудили Титу и највиталније органе само да „највећи син наших народа и народности" продужи свој живот. Међу њима је био и 32-годишњи Живојин Павловић Мићо, који се лекарима јавио из далеке Аустралије, молећи их да му узму оба бубрега и пресаде их другу Титу. А дозволио је да му уграде и његово срце, само „да друг Тито оздрави".
Позивнице за идентификацију са Титом више не исписује ни његова болест, ни страх од његовог биолошког краја, чак ни Титова „личност и дело", које се срушило као кула од карата само десетак година после његовог краја. Данас много више призива оскудица и немаштина, страх од сутрашњице, тескоба и усамљеност југословенских народа који су од демократије очекивали много више него што су добили. Тита у живот враћа и олака поткупљивост и претерана похлепа многих демократских вођа бивших југословенских република, њихова поводљивост за бледим европским чиновницима, неупоредиво мањи значај и утицај нових југословенских држава у Европи и свету у односу на Југославију. И ништа мање сурова транзиција која богате преко ноћи чини богатијима, а сиромашне сиромашнијима.
Међу народима и мањинама екс-Југославије постоје, наравно, и не мале разлике у перцепцији Тита и његове државе. Македонцима је признао нацију, Црногорце је претворио у засебан народ, муслиманима југословенског порекла омогућио је да етнички идентитет открију у свом верском опредељењу. Словенцима је омогућио да у бившој југословенској заједници остварују знатно већи утицај од онога који им је припадао, а са Србима и Хрватима ситуација је много сложенија. Хрвати му никако не могу опростити Блајбург, а Срби имају много разлога да му не опросте кокетирање са албанским сепаратизмом на Косову и Метохији.
У личној архиви где су записани Титови сусрети са албанским врхом са Косова, забележен је захтев председника покрајинске скупштине Илијаза Куртешија из 1971, где је писмено захтевао да састанку не присуствују другови из Србије, на шта је Тито кратко одговорио: „Сагласан. Т."
Чини се да је он чак упалио и зелено светло сецесионисичком покрету косметских Албанаца. У јесен 1968, уочи првих сепаратистичких демонстрација на Косову и Метохији, Тито је отворено подржао захтев вођа албанских комуниста да се Аутономна покрајина Косово и Метохија, по узору на југословенске републике, назове Социјалистичком Аутономном Покрајином.
Образложење је било више него индикативно: „Сам назив Социјалистичка Аутономна Покрајина ЈОШ није опредјељивање за самосталну државу"!
Месец и по дана касније, када се на првим сепаратистичким демонстрацијама на Косову и Метохије, кроз главни политички захтев албанских сецесиониста „Косово - република" дошло до тог „опредјељивања", Тито је амнестирао вође тог покрета: „Ријеч је о једној групи која је нахушкала један мањи дио омладине и студената, који су разбијали излог, као што то чине на Западу или у готово свим земљама. Мало ко нема таквих ствари. Шта сада ту треба драматизирати?" Годину и по дана касније, априла 1970, када је било више него очигледно да комунистички лидери косметских Албанаца стоје иза захтева сепартиста, Тито каже: „Продужите ви тим путем којим сте кренули!" - наводи Перо Симић, човек који је добар део свог живота провео проучавајући лик и дело Јосипа Броза Тита
Вељко Миладиновић
dakle, nema nijednog Albanskog junaka..
