meni je nekako zazvucalo glupo,predstavnik muslimana,to je za mene siri pojam i po tvom misljenju ja dodjoh kao predstavnik svih muslimana na svijetu,sto je veoma pogresno,ja ne mogu govoriti u ime svih th ljudi.ne mogu govoriti cak ni u ime bosanskih muslimana.tokyo:ne, zeusovaca, a ponekad marsovaca, čak i komuniciram s anđelima ponekad naučila me ona princeza iz Skandinavije 8-)
pa naravno da katolika i ne samo njih nego i svih ostalih koji smatraju Hrvatsku svojom domovinom
-
- Popularno:
- Da li je Drazi mesto na fresci?
- Dokle da cela Srbija finansira Beograd?
- Upornost Nemačke i zapada oko Kosova i...
- Da li je kupovina Rafala od strane...
- Da li se parkirate naopačke?
- Blockchain glasanje
- Da li je blam da muškarci piju koktel u...
- Deset boljki koje leči rakija
- Pritisak vršnjaka da se krene sa seksom
- Žene u Srbiji imaju najmanje grudi u...
Kosovo bez Albanaca
- Začetnik teme Reg
- Datum pokretanja
- stanje
- Poruka
- 9.306
Anketa,ni pitanje nema smisla,pošto su šiptari etnički očistili Kosovo.Postoje gomile materijala sa događajima,mestima,imenima i načinima kako su to radili.Ako hoćete da krenemo sa njihovim zločinima u zadnjih 100 godina,možemo da ih razmotrimo.Postoji gomila toga. 
Jevdjo
Ističe se
- Poruka
- 2.995
U Crnoj Gori sam našo al šta vredi kad ima sto vlasnika(a jedno plemetokyo:
) pa nemogu da se dogovore oko cene.A moj klijent nece ponaosob od svakog da kupuje.prvo ti prezentuj svoje stogodisnje zlocine pa onda pisi o drugimaKarlito Brigante:Anketa,ni pitanje nema smisla,pošto su šiptari etnički očistili Kosovo.Postoje gomile materijala sa događajima,mestima,imenima i načinima kako su to radili.Ako hoćete da krenemo sa njihovim zločinima u zadnjih 100 godina,možemo da ih razmotrimo.Postoji gomila toga.
porin50
Ističe se
- Poruka
- 2.137
Naravno da je odgovor "ne",
jer "da" podrazumjeva ratovanje
i ubijanje ljudi
jer "da" podrazumjeva ratovanje
i ubijanje ljudi
Srpska agrarna reforma i kolonizacija 1918. godine
Rijetko je u svijetu jedan narod uspio da u posljednjih 150 godina prosirisvoj drzavni teritorij i protjera nesrpske narode, kao sto su to postigli Srbi. Interesantno je naglasiti da se taj njihov uspjeh ne temelji napobjedama u ratu, nego za pregovarackim stolovima, uz podrsku njihovihratnih saveznika. Uza Srbija, koja je obuhvacala Beogradski pasaluk, poslije Balkanskih ratova 1912. i 1913. godine prosirila se teritorijalno na Kosovo,dio Sandzaka i tzv. jugoslavensku Makedoniju. U tijeku prvog Balkanskog rata srpske postrojbe su u tim podrucjima pocinile zlocin genocida nad Albancima,Bosnjacima i Makedoncima. Palili su citava naselja ubijajuci civilno stanovnistvo na najprimitivniji nacin, nozevima, sjekirama i tupim drvenim maljevima. Takav zlocin nije bio zabiljezen u Europi od Selidbe naroda.Progon nesrpskog stanovnistva nastavio se poslije uspostave srpske vlasti,pa je doslo do masovnog iseljavanja, sto je uvjetovalo izmjenu demografske strukture i provodjenje srpske kolonizacije na oteta imanja prognanika.Prvo navedeno prosirenje srpskog teritorija, na kojem je provedena kolonizacija predstavlja pocetak realizacije politickog programa, koji je definiran u "Nacertaniju" iz 1844. godine, Ilije Garasanina.
Srpska ideologija osvajanja teritorija
Rijetko je u svijetu jedan narod uspio da u posljednjih 150 godina prosirisvoj drzavni teritorij i protjera nesrpske narode, kao sto su to postigli Srbi. Interesantno je naglasiti da se taj njihov uspjeh ne temelji napobjedama u ratu, nego za pregovarackim stolovima, uz podrsku njihovihratnih saveznika. Uza Srbija, koja je obuhvacala Beogradski pasaluk, poslije Balkanskih ratova 1912. i 1913. godine prosirila se teritorijalno na Kosovo,dio Sandzaka i tzv. jugoslavensku Makedoniju. U tijeku prvog Balkanskog rata srpske postrojbe su u tim podrucjima pocinile zlocin genocida nad Albancima,Bosnjacima i Makedoncima. Palili su citava naselja ubijajuci civilno stanovnistvo na najprimitivniji nacin, nozevima, sjekirama i tupim drvenim maljevima. Takav zlocin nije bio zabiljezen u Europi od Selidbe naroda.Progon nesrpskog stanovnistva nastavio se poslije uspostave srpske vlasti,pa je doslo do masovnog iseljavanja, sto je uvjetovalo izmjenu demografske strukture i provodjenje srpske kolonizacije na oteta imanja prognanika.Prvo navedeno prosirenje srpskog teritorija, na kojem je provedena kolonizacija predstavlja pocetak realizacije politickog programa, koji je definiran u "Nacertaniju" iz 1844. godine, Ilije Garasanina.
Srpska ideologija osvajanja teritorija
- Poruka
- 9.306
Pa ti nemaš nikakva prava da pričaš,pošto ti je pradeda bio Srbin.Verovatno se sada okreće u grobu.A trebalo bi da se setimo zločina koje ste vi počinili u Bosni. 8-)ca-mu47:
dokaze,argumente,ne laprdaj bez veze.Karlito Brigante:
sta bi ti uradio kad bi ti dokazali da ti nemas nista sa srbima i srpstvom kao ni svaba sa varicakom.Karlito Brigante:
Dikan
Domaćin
- Poruka
- 4.849
ca-mu47:
Znaš li ti koliko je bilo Srba muhamedanaca u BIH.
Sve ste ih asimilirali, proterali i pobili.
- Poruka
- 660
Karlito Brigante:Anketa,ni pitanje nema smisla,pošto su šiptari etnički očistili Kosovo.Postoje gomile materijala sa događajima,mestima,imenima i načinima kako su to radili.Ako hoćete da krenemo sa njihovim zločinima u zadnjih 100 godina,možemo da ih razmotrimo.Postoji gomila toga.
tako je.
- Poruka
- 1.302
Ne. Za Srbiju bi svakako bila pobeda da KiM ostane u Srbiji, ali kad bi kao rezultat te pobede Albanci napustili Kosovo, i ta pobeda i to Kosovo bi mi se ogadili.
Ca-mu, oblizes mi yaya.
Ca-mu, oblizes mi yaya.
koliko ja znam,srba nikad nije bilo u Bosni pa cak ih nema ni danas.ima dosta Vlaha.Dikan:
- Poruka
- 9.306
Evo mudžo,samo za tebe:
PRIZREN 16.jun, 1999. godine. Karađorđeva ulica. Starica Borka Stanković, sa devetomesečnim unukom Milošem pošla u prodavnicu po mleko.
- Ne dam dete. Pomagajte komšije - čuo se Borkinv risak i plač bebe. Sve se dogodilo u trenu. Na trotoaru ostalo prosuto mleko i cipelice broj 29 i bakina marama. Nebo je tog jutra nad Prizrenom bilo kao staklo. Vojska se povlačila sa granice. Od tada od starice i njenog unuka, ni traga.
Maj, iste godine. Priština. Sirene ogalsile kratak prestanak napada NATO aviona. Trgodišnja devojčica Aleksandra Živić povela lutku u šetnju. Nije se vratila. Četiri meseca, kasnije, 7.septembra u istom gradu otet trogodišnji Nikola Gligorijević. Gligorijevići nikada, nikome nisu smetali. Sasvima uvek lepo. Nikome ništa dužni. Ko im je i zašto oteo sina ni danas nemaju odgovor.
Selo Zlopek, kod Peći. Porodica Radević rešila da ostane, dok su mnogi napuštali ognjišta. Najmlađi u Radevićima, Miloš (5) nestao je bez glasa. pas nije prestajao da laje. Odjeknuo je rafal. Otmičari su ubili psa. O dečaku se od tada ništa ne zna.
NI IVANA NI DRAGANA
Lov na srpsku decu na Kosovu si Metohiji počeo je sa prvim NATO bombama. Na meti otmičara deca su bila i posle prestanka rata. Kidnapovanja su nastavljena i kada su **mir** na Kosmetu uspostavljali vojnici KFOR. Prema podacima Udruženja koje traga za nestalim Srbima, 26.toro dece završilo je u kanxama otmičara.
Dragana i Milorad Majstorović iz Prištine, sa sinovima Nikolom i Ivanom i posle povlačenja vojske i policije ostali su u svojoj kući u naselju Kičma u Prištini. Dragana, medicinska sestra, u Opštoj bolnici.
Majstorovići u svojoj kući nisu dugo izdržali.Albanci su im pretili, razvaljivali vrata. Plašili su se za sinove. Preselili su se us Kosovo Polje, kod Draganinih roditelja, a odatle u Leskovac, gde je Dragana dobila posao. Decu je uvek nešto vuklo nazad u Prištinu. Ivan je imao sedamnaest godina. Vratio se u Kosovo Polje po dokumetna d au Leskovcu nastavi srednju školu. Iz Kosova Polja, ne čekajući pratnju do konvoja koji je kretao ispred kasarne **kosovski junaci** u Prištini, Ivan je sa Draganom Stevanovićem krenuo **jugom** da ne zakasne. Ni Dragan, ni Ivan nisu stigli do konvoja. Tada počinje vreme pakla za njihove porodice.
- Ne znam više gde sve nisam tražila sina - priča Dragana Majstorović, Ivanova majka. - Sve sam pokušala. Ništa. Gde mi je dete, je li živo. Bilo šta da saznam, svaki pokušaj bio je bezuspešan.
Ne broji Dragana više ni kilometre, ni susrete sa svima koji bi mogli da joj pokažu put Ivanovog nestanka.
- Razgovarala bih i sa crnim đavlom - kaže majka, nema cene koju ne bih platila samo da mi vrate dete.
Tri godine bez traga Ivanu Majustoroviću. Tri godine bez glasa. Pokušali su da pomognu i Albanci. Dragana je saznala da joj je sin na prisilnom radu u Đakovici. Uveravali su je da su ga videli na izgradnji puta Đakovica - Peć...Bili su **sigurni** da je baš on radio an obnovi albanskih kuća u Prizrenu...Da je u jednom od logora...A Ivana nigde.
- Onda su se javili Albanci (Dragana ne želi da ih imenuje) i tražili da im u zalog za sina nađemo i vratimo oteti auto **askonu** - seća se Dragana Majstorović. - Verovali smo i krenuli u potragu za autom. Pronašli smo ga, otkrili i vratili vlasniku. O Ivanu ništa nismo saznali.
Dete je simbol svih vremena i merilo svega postojećeg u životu, kaže pesma. Srpsko dete na Kosmetu od početka NATO agresije, do danas, svedok je tragedije i bol za opomenu.
Ana Takić (6) oteta je u Prizrenu. Otmičari grupa naoružanih albanaca u uniformi OVK. Kraj leta, 1999. za Takiće počinju dani večnsoti. Taganje za devojčicom je bezuspešno. Polovinom septembra, iste godine, pronađeno je njeno unakaženo telo.
SANJAM SINA SLOBODANA
Četvoro dece Sekulića iz Prištine, kidnapovano je sa roditeljima. Najstarija Dragana imala je deset godina. Drugi po redu, Lazar, tek napunio osam, Bogdan dve godine mlađi od Lazara, a Nevena...Ona je imala tek dve i po.
Šutaković Nedeljko iz Đakovice preko noći je osedeo. Albanci su mu kidnapovali tri sina. Najstariji Aleksandar nije ni proslavio punolestvo. Đorđe je tek zakoračio u šesnaestu, a Radovan u desetu godinu.Radovan bio radost Nedeljkova. Otac nikada nije sazano gde su mu deca. Zna gde ih je ostavio, kad je krenuo na posao. Ostavio ih u kući gde su i rođeni, u đakovici. U Đakovici su namerili i da ostanu.
Selo Dubovik, kod Dečana, 13.juna 1999.godine. Tek minulo podne. Odozgo upekla zvezda. Odozdo vreo asfalt. Milan vuković (17) krenuo u Peć, majci po lekove. Nije se vratio.
Nebojšu Kovačevića, Milanovog vršnjaka, iz Prištine, Albanci kidanpovali 22.juna. O njemu se nikada ništa nije saznalo.
Slobodan Pejčinović (17) kidnapovan 19.avgusta u Prištini 1999.godine. Komšije Albanci ubedili ga da bi bilo bolje da se sklone u Crnu Goru. Treći dan bobmardovanja. Tri puta su komšije tražile Slobodana. Majka Desanka, kao da je slutila nesreću, od sina krije da mu komšije nude utočište u Crnoj Gori. Ipak je pošao sa njima. Majka o sinu nikada ništa nije saznala. Slobodan je bio učenik srednje tehničke škole u Peći.
- Komšija Albanac me uveravao da mi je sin živ i da ništa više ne sme da mi kaže - priča Slobodanov otac Milorad. - Svuda sam ga traži, do posledsnje trunke snage. I ništa. Snjam ga. Traži pomoć. Budim se us groznici. Gde mi je sin, ljudi, ako išta znate, pomozite mi da ga nađem.
Opteruša kod Orahovca od početka 89.godine na udaru terorista. Srbi ne razmišljaju da se sele. Napadi su sve jači. Noć između 17. i 18.jula. Prst pred okom ne vidiš. BoĐanići na nogama. U dvorištu vide Albance. Neko je zvao po imenu Mladena Božanića, domaćina, da izađe. Supruga mu stala na vrata. Raširila ruke, kao na krstu.
- Ne izlazi, preklinjem te - molila je muža. - Odvešće nam sinove.
Mladen je otvorio.Zašto bi baš njegoe sinove odveli. Dragica priča:
- Neko je presekao struju. Odjeknula je eksplozija. Videla sam sina oblivenog krvlju. Nismo mogli da se odbranimo.
Pred zoru, teroristi su odveli 16.godišnjeg nemanju, njegovog oca Mladena, strica Božidara i Nemanjinog brata od strica Novicu.
Dragica na grudi privila Nemanjinu košulju. I fotografiju.
- To mije ostalo od čeda - kaže tiho.
OTETA IZ NARUČJA
MEĐU kidanpovanom srpskom decom na Kosmetu ima i mališana, iz drugih nealbanskih zajednica. Džemo Ujkić (17) iz Gornjse Roženice kod Murina kidnapovan je 28. juna 1999. Devojčice (Romi) Kastrati Samira (šestomesečna beba) i njena sestra Marijeta (17) izPrištine otete su zajedno.Samira je bila u naručju sestre.
PRIZREN 16.jun, 1999. godine. Karađorđeva ulica. Starica Borka Stanković, sa devetomesečnim unukom Milošem pošla u prodavnicu po mleko.
- Ne dam dete. Pomagajte komšije - čuo se Borkinv risak i plač bebe. Sve se dogodilo u trenu. Na trotoaru ostalo prosuto mleko i cipelice broj 29 i bakina marama. Nebo je tog jutra nad Prizrenom bilo kao staklo. Vojska se povlačila sa granice. Od tada od starice i njenog unuka, ni traga.
Maj, iste godine. Priština. Sirene ogalsile kratak prestanak napada NATO aviona. Trgodišnja devojčica Aleksandra Živić povela lutku u šetnju. Nije se vratila. Četiri meseca, kasnije, 7.septembra u istom gradu otet trogodišnji Nikola Gligorijević. Gligorijevići nikada, nikome nisu smetali. Sasvima uvek lepo. Nikome ništa dužni. Ko im je i zašto oteo sina ni danas nemaju odgovor.
Selo Zlopek, kod Peći. Porodica Radević rešila da ostane, dok su mnogi napuštali ognjišta. Najmlađi u Radevićima, Miloš (5) nestao je bez glasa. pas nije prestajao da laje. Odjeknuo je rafal. Otmičari su ubili psa. O dečaku se od tada ništa ne zna.
NI IVANA NI DRAGANA
Lov na srpsku decu na Kosovu si Metohiji počeo je sa prvim NATO bombama. Na meti otmičara deca su bila i posle prestanka rata. Kidnapovanja su nastavljena i kada su **mir** na Kosmetu uspostavljali vojnici KFOR. Prema podacima Udruženja koje traga za nestalim Srbima, 26.toro dece završilo je u kanxama otmičara.
Dragana i Milorad Majstorović iz Prištine, sa sinovima Nikolom i Ivanom i posle povlačenja vojske i policije ostali su u svojoj kući u naselju Kičma u Prištini. Dragana, medicinska sestra, u Opštoj bolnici.
Majstorovići u svojoj kući nisu dugo izdržali.Albanci su im pretili, razvaljivali vrata. Plašili su se za sinove. Preselili su se us Kosovo Polje, kod Draganinih roditelja, a odatle u Leskovac, gde je Dragana dobila posao. Decu je uvek nešto vuklo nazad u Prištinu. Ivan je imao sedamnaest godina. Vratio se u Kosovo Polje po dokumetna d au Leskovcu nastavi srednju školu. Iz Kosova Polja, ne čekajući pratnju do konvoja koji je kretao ispred kasarne **kosovski junaci** u Prištini, Ivan je sa Draganom Stevanovićem krenuo **jugom** da ne zakasne. Ni Dragan, ni Ivan nisu stigli do konvoja. Tada počinje vreme pakla za njihove porodice.
- Ne znam više gde sve nisam tražila sina - priča Dragana Majstorović, Ivanova majka. - Sve sam pokušala. Ništa. Gde mi je dete, je li živo. Bilo šta da saznam, svaki pokušaj bio je bezuspešan.
Ne broji Dragana više ni kilometre, ni susrete sa svima koji bi mogli da joj pokažu put Ivanovog nestanka.
- Razgovarala bih i sa crnim đavlom - kaže majka, nema cene koju ne bih platila samo da mi vrate dete.
Tri godine bez traga Ivanu Majustoroviću. Tri godine bez glasa. Pokušali su da pomognu i Albanci. Dragana je saznala da joj je sin na prisilnom radu u Đakovici. Uveravali su je da su ga videli na izgradnji puta Đakovica - Peć...Bili su **sigurni** da je baš on radio an obnovi albanskih kuća u Prizrenu...Da je u jednom od logora...A Ivana nigde.
- Onda su se javili Albanci (Dragana ne želi da ih imenuje) i tražili da im u zalog za sina nađemo i vratimo oteti auto **askonu** - seća se Dragana Majstorović. - Verovali smo i krenuli u potragu za autom. Pronašli smo ga, otkrili i vratili vlasniku. O Ivanu ništa nismo saznali.
Dete je simbol svih vremena i merilo svega postojećeg u životu, kaže pesma. Srpsko dete na Kosmetu od početka NATO agresije, do danas, svedok je tragedije i bol za opomenu.
Ana Takić (6) oteta je u Prizrenu. Otmičari grupa naoružanih albanaca u uniformi OVK. Kraj leta, 1999. za Takiće počinju dani večnsoti. Taganje za devojčicom je bezuspešno. Polovinom septembra, iste godine, pronađeno je njeno unakaženo telo.
SANJAM SINA SLOBODANA
Četvoro dece Sekulića iz Prištine, kidnapovano je sa roditeljima. Najstarija Dragana imala je deset godina. Drugi po redu, Lazar, tek napunio osam, Bogdan dve godine mlađi od Lazara, a Nevena...Ona je imala tek dve i po.
Šutaković Nedeljko iz Đakovice preko noći je osedeo. Albanci su mu kidnapovali tri sina. Najstariji Aleksandar nije ni proslavio punolestvo. Đorđe je tek zakoračio u šesnaestu, a Radovan u desetu godinu.Radovan bio radost Nedeljkova. Otac nikada nije sazano gde su mu deca. Zna gde ih je ostavio, kad je krenuo na posao. Ostavio ih u kući gde su i rođeni, u đakovici. U Đakovici su namerili i da ostanu.
Selo Dubovik, kod Dečana, 13.juna 1999.godine. Tek minulo podne. Odozgo upekla zvezda. Odozdo vreo asfalt. Milan vuković (17) krenuo u Peć, majci po lekove. Nije se vratio.
Nebojšu Kovačevića, Milanovog vršnjaka, iz Prištine, Albanci kidanpovali 22.juna. O njemu se nikada ništa nije saznalo.
Slobodan Pejčinović (17) kidnapovan 19.avgusta u Prištini 1999.godine. Komšije Albanci ubedili ga da bi bilo bolje da se sklone u Crnu Goru. Treći dan bobmardovanja. Tri puta su komšije tražile Slobodana. Majka Desanka, kao da je slutila nesreću, od sina krije da mu komšije nude utočište u Crnoj Gori. Ipak je pošao sa njima. Majka o sinu nikada ništa nije saznala. Slobodan je bio učenik srednje tehničke škole u Peći.
- Komšija Albanac me uveravao da mi je sin živ i da ništa više ne sme da mi kaže - priča Slobodanov otac Milorad. - Svuda sam ga traži, do posledsnje trunke snage. I ništa. Snjam ga. Traži pomoć. Budim se us groznici. Gde mi je sin, ljudi, ako išta znate, pomozite mi da ga nađem.
Opteruša kod Orahovca od početka 89.godine na udaru terorista. Srbi ne razmišljaju da se sele. Napadi su sve jači. Noć između 17. i 18.jula. Prst pred okom ne vidiš. BoĐanići na nogama. U dvorištu vide Albance. Neko je zvao po imenu Mladena Božanića, domaćina, da izađe. Supruga mu stala na vrata. Raširila ruke, kao na krstu.
- Ne izlazi, preklinjem te - molila je muža. - Odvešće nam sinove.
Mladen je otvorio.Zašto bi baš njegoe sinove odveli. Dragica priča:
- Neko je presekao struju. Odjeknula je eksplozija. Videla sam sina oblivenog krvlju. Nismo mogli da se odbranimo.
Pred zoru, teroristi su odveli 16.godišnjeg nemanju, njegovog oca Mladena, strica Božidara i Nemanjinog brata od strica Novicu.
Dragica na grudi privila Nemanjinu košulju. I fotografiju.
- To mije ostalo od čeda - kaže tiho.
OTETA IZ NARUČJA
MEĐU kidanpovanom srpskom decom na Kosmetu ima i mališana, iz drugih nealbanskih zajednica. Džemo Ujkić (17) iz Gornjse Roženice kod Murina kidnapovan je 28. juna 1999. Devojčice (Romi) Kastrati Samira (šestomesečna beba) i njena sestra Marijeta (17) izPrištine otete su zajedno.Samira je bila u naručju sestre.
- Poruka
- 9.306
ANA Takić, iz Prizrena. Imala je samo šest godina. Kraj avgusta, 1999. godine. U kući Takića, deda Veselin (71) i Ana, sami. Život iza zatvorenih vrata, nesnošljiv. Dete nije razumelo zašto su im prozori stalno zatvoreni. Napolju je vrilo. Tutnjali su teški oklonjaci. U restoranu, ispred, Albanci u uniformama OVK. Nemački vojnici KFOR, odavno stigli u Prizren. Obećali da će sačuvati preostale prizrenske Srbe. Mnogi su otišli u kolonama posle vojske i policije.
Velika Gospojina, 28. avgust. Udaraju zvona sa crkve Svetog Đorđa. U Bogosloviji, u blizini, Srbi traže utočište do prve prilike, da odu. Deda Veselin pritisnut nesrećom zatočenog deteta. Sumnja na najgore. Devojčica kroz prozor gleda pticu. Veselin ćuti. Onda je prelomio. Možda je spasi u Bogosloviji... I svetac je, veliki praznik, njegove komšije Albanci poštovali su Gospojinu. Poštovali i Veselina.
Obukao je lepo, prvo sebe, pa unuku. Ani odabrao najlepšu haljinicu. Sebi, prazničnu odeću. Izaći će, pa šta bude, kao u šetnju, onda do Bogoslovije... Do sigurnog utočišta nisu stigli. Oboje su kidnapovani. Albanka iz komšiluka videla je otmičare. Nije smela da pomogne. Pamti tragediju.
STANIMIR I BOBAN
POLOVINA septembra. Ana je nađena na putu Prizren - Žur. Mrtva. Jedna ruka joj je bila odsečena. Ko je oteo i izmasakrirao devojčicu? Još nema odgovora. Komšije Takića, Albanci iz Prizrena, govorili su da su to učinili **neki ljudi sa strane**. O sudbini dede Veselina ni reči.
Rečane kod Suve Reke, 22. septembra, 1998. godine. Tek minulo podne. Srbi u strahu, posle otmice braće Miodraga, Milovana Krstića i njihovog rođaka Slobodana Mitrovića. Kidnapovani u junu. Pamte i otmice čitavih porodica iz Orahovca.
U Suvoj Reci, deca krenula u školu. Prate ih roditelji. Stanimira Blagojevića, učenika osmog razreda, iz Rečana do škole prati ujak Boban. Oteti i dečak i ujak. Stanimir u maju napunio 13 godina. U đačkoj knjižici ostale petice. Želeo je u gimnaziju.
Nikolići iz Retimlja kod Orahovca planirali su da Cvetku (17) najstarijem sinu proslave punoletstvo. Da proslave, kako i dolikuje momku, kakav je bio njihov prvenac. Najbolji đak trećeg razreda srednje tehničke škole u Đakovici.
18. septembar, Retimlje. Nikolići još nisu završili ručak. U kuću upadaju Albanci. Odvode i Rajka i Cvetka. O njima se nikad ništa nije saznalo.
Isti dan, iste godine, nekoliko sati kasnije naoružani Albanci napali na kuću Kostića u Orahovcu. Odvedeni Nebojša Kostić, maturant tehničke škole. Sa njim i otac Mladen.
OSTAO MARKOV CRTEŽ
- UZMITE sve, sve što imam, evo i moj život, samo mi sina poštedite - molio je otac.
- Pusti, tata, nemoj, idem s tobom - tešio je Nebojša oca.
Kostići tragaju za Mladenom i Nebojšom. I pamte.
Priština, 9. jun 1999. godine. Utihli NATO napadi. Najavljeno potpisivanje sporazuma u Kumanovu o povlačenju vojske i policije sa Kosova i Metohije. Svi vide kraj rata. Niko se ne raduje. Prigušena radost dece. Brat i sestra Marko (9) i LJubica (7) izašli iz kuće.
Jutro oko 10 sati. Deca kupila balone. Marko još i blok i bojice. Kidnapovan ispred kuće. Ostao Markov crtež školskog dvorišta i dece u igri.
Petar Ilić, 17 godina, Gornje Selo kod Prizrena. Početak jula, 1999. godine. Leto požurilo, uzrela pšenica. Ilići nisu mislili da napuste Metohiju, a ostave žito. Deveti jul, Ilićima Albanci ušli u pšenicu. Zviždi kosa. Pucaju otkosi. Pada zrelo žito.
- Polako komšije - kazao je Petar Ilić.
Reč po reč. Vratio se 17. godinjši momak ljutit. Opet je izašao na njivu... Nije se vratio.
U dosijeu ovog mladića šturo ispisano: poslednji put viđen 9. jula 1999. godine.
ZNAM OTMIČARE
ZNAM otmičare mog sina Nemanje Božanića - govori Dragica Božanić iz Opteruše kod Orahovca - Oteli su ga, zajedno sa ocem Mladenom Albanci iz komšiluka. Prepoznala sam Hodžu Mazarekua, Sokolja Kabašija, Jupe i Sedeta Kabašiša. Oni su ih odveli. Tražim da odgovore gde su, gde su mi deca i muž.
Nemanja Božanić, kad je otet, imao je 16 godina.
ŽRTVE CELE PORODICE
PORODICA sa Kosmeta, čija su maloletna deca žrtve otmičara tri godine tragaju za svojim sinovima i kćerima. Do sada svi - bezuspešno. Dragica Majstorović, majka gimnazijalca Ivana Majstorovića (17) kaže:
- Sreli smo se sa Širakom, kada je dolazio u Beograd. Ostavio je utisak da razume našu nesreću. Obećao je pomoć. Nije odgovorio.
Mnogi roditelji i rodbina još ne gube nadu. Neki su bili u Rudaru, na identifikaciji odeće predmeta eshumiranih Srba. Nisu prepoznali ništa što je pripadalo njihovoj deci. To je ulilo dodatnu nadu i nastavljaju da tragaju.
Za nekom decom, nažalost, nema ko ni da traga. Žrtve kidnapera bile su i kompletne porodice, kao Sekulići sa četvoro dece.
Velika Gospojina, 28. avgust. Udaraju zvona sa crkve Svetog Đorđa. U Bogosloviji, u blizini, Srbi traže utočište do prve prilike, da odu. Deda Veselin pritisnut nesrećom zatočenog deteta. Sumnja na najgore. Devojčica kroz prozor gleda pticu. Veselin ćuti. Onda je prelomio. Možda je spasi u Bogosloviji... I svetac je, veliki praznik, njegove komšije Albanci poštovali su Gospojinu. Poštovali i Veselina.
Obukao je lepo, prvo sebe, pa unuku. Ani odabrao najlepšu haljinicu. Sebi, prazničnu odeću. Izaći će, pa šta bude, kao u šetnju, onda do Bogoslovije... Do sigurnog utočišta nisu stigli. Oboje su kidnapovani. Albanka iz komšiluka videla je otmičare. Nije smela da pomogne. Pamti tragediju.
STANIMIR I BOBAN
POLOVINA septembra. Ana je nađena na putu Prizren - Žur. Mrtva. Jedna ruka joj je bila odsečena. Ko je oteo i izmasakrirao devojčicu? Još nema odgovora. Komšije Takića, Albanci iz Prizrena, govorili su da su to učinili **neki ljudi sa strane**. O sudbini dede Veselina ni reči.
Rečane kod Suve Reke, 22. septembra, 1998. godine. Tek minulo podne. Srbi u strahu, posle otmice braće Miodraga, Milovana Krstića i njihovog rođaka Slobodana Mitrovića. Kidnapovani u junu. Pamte i otmice čitavih porodica iz Orahovca.
U Suvoj Reci, deca krenula u školu. Prate ih roditelji. Stanimira Blagojevića, učenika osmog razreda, iz Rečana do škole prati ujak Boban. Oteti i dečak i ujak. Stanimir u maju napunio 13 godina. U đačkoj knjižici ostale petice. Želeo je u gimnaziju.
Nikolići iz Retimlja kod Orahovca planirali su da Cvetku (17) najstarijem sinu proslave punoletstvo. Da proslave, kako i dolikuje momku, kakav je bio njihov prvenac. Najbolji đak trećeg razreda srednje tehničke škole u Đakovici.
18. septembar, Retimlje. Nikolići još nisu završili ručak. U kuću upadaju Albanci. Odvode i Rajka i Cvetka. O njima se nikad ništa nije saznalo.
Isti dan, iste godine, nekoliko sati kasnije naoružani Albanci napali na kuću Kostića u Orahovcu. Odvedeni Nebojša Kostić, maturant tehničke škole. Sa njim i otac Mladen.
OSTAO MARKOV CRTEŽ
- UZMITE sve, sve što imam, evo i moj život, samo mi sina poštedite - molio je otac.
- Pusti, tata, nemoj, idem s tobom - tešio je Nebojša oca.
Kostići tragaju za Mladenom i Nebojšom. I pamte.
Priština, 9. jun 1999. godine. Utihli NATO napadi. Najavljeno potpisivanje sporazuma u Kumanovu o povlačenju vojske i policije sa Kosova i Metohije. Svi vide kraj rata. Niko se ne raduje. Prigušena radost dece. Brat i sestra Marko (9) i LJubica (7) izašli iz kuće.
Jutro oko 10 sati. Deca kupila balone. Marko još i blok i bojice. Kidnapovan ispred kuće. Ostao Markov crtež školskog dvorišta i dece u igri.
Petar Ilić, 17 godina, Gornje Selo kod Prizrena. Početak jula, 1999. godine. Leto požurilo, uzrela pšenica. Ilići nisu mislili da napuste Metohiju, a ostave žito. Deveti jul, Ilićima Albanci ušli u pšenicu. Zviždi kosa. Pucaju otkosi. Pada zrelo žito.
- Polako komšije - kazao je Petar Ilić.
Reč po reč. Vratio se 17. godinjši momak ljutit. Opet je izašao na njivu... Nije se vratio.
U dosijeu ovog mladića šturo ispisano: poslednji put viđen 9. jula 1999. godine.
ZNAM OTMIČARE
ZNAM otmičare mog sina Nemanje Božanića - govori Dragica Božanić iz Opteruše kod Orahovca - Oteli su ga, zajedno sa ocem Mladenom Albanci iz komšiluka. Prepoznala sam Hodžu Mazarekua, Sokolja Kabašija, Jupe i Sedeta Kabašiša. Oni su ih odveli. Tražim da odgovore gde su, gde su mi deca i muž.
Nemanja Božanić, kad je otet, imao je 16 godina.
ŽRTVE CELE PORODICE
PORODICA sa Kosmeta, čija su maloletna deca žrtve otmičara tri godine tragaju za svojim sinovima i kćerima. Do sada svi - bezuspešno. Dragica Majstorović, majka gimnazijalca Ivana Majstorovića (17) kaže:
- Sreli smo se sa Širakom, kada je dolazio u Beograd. Ostavio je utisak da razume našu nesreću. Obećao je pomoć. Nije odgovorio.
Mnogi roditelji i rodbina još ne gube nadu. Neki su bili u Rudaru, na identifikaciji odeće predmeta eshumiranih Srba. Nisu prepoznali ništa što je pripadalo njihovoj deci. To je ulilo dodatnu nadu i nastavljaju da tragaju.
Za nekom decom, nažalost, nema ko ni da traga. Žrtve kidnapera bile su i kompletne porodice, kao Sekulići sa četvoro dece.
Jevdjo
Ističe se
- Poruka
- 2.995
**** ti vlah nanu. Nije bilo Srba,pa ti i tvoji sunarodnici ste zivi dokaz da su Srbi bili i ostali.Samo dana imamo dve grupe Srba na tim prostorima,Poturcenjake i one prave Srbe koji su ostali dosledni sebe i svojih prandedova.ca-mu47:
otkacena slavonka
Domaćin
- Poruka
- 4.422
tokyo:ne, zeusovaca, a ponekad marsovaca, čak i komuniciram s anđelima ponekad naučila me ona princeza iz Skandinavije 8-)
pa naravno da katolika i ne samo njih nego i svih ostalih koji smatraju Hrvatsku svojom domovinom
CEK MALO::: ne sjecam se nesto da sam te izabrala da mene prezentiras.. :-(
bem ti tako mi i treba kad pijana krstarim...opet sam negdje nesto potpisala sto nisam trebala...ovi rodjendani i oprostaji u zadnje vrijeme...uzas..
Nikola Forkapa
Obećava
- Poruka
- 75
Kome do sada nije bilo jasno da je nemoguce da Srbi i Albanci zive zajedno taj stvarno veze nema.Alo bre,pa kakva prava .Ljudi ginu,manastiri gore pa kakav onda suzivot.Neka idu tamo odakle su dosli. Ne mogu da diraju ljude i da ruse srpsku istoriju.Neka samo idu.Mi ih necemo dirati u Albaniji,ali ne mogu oni da zavode red na Kosovu.Kosovo je srpsko.Srbi ne trebaju da ga se odricu niposto.Ako moramo da gubimo ,neka ide Backa,u njoj su retki dobri Srbi,ali ne srpsko srce-KOSOVO.Neka Albanci idu kuci,a Srbiju nek ostave Srbima.
- Poruka
- 33.624
Nikola Forkapa:
citam ova dva posta....i ajde ti odluci sada sta da kazes, ako budes malo "grub", nije fer, a ponovo.... ma nista, cutanje je zlato
Nikola Forkapa
Obećava
- Poruka
- 75
ca-mu47:
Nije ima Srba.Jedini problem je veliki broj Balija-srpskih izdajnika
TO si i ti.
TVOJ pra-pra nije imao onu stvar da se bije sa Turcima nego se lepo poturcio.
Prava p***a,jel tako.
Takvi ste vi svi ,izdajnicke p**ke zelene.
Nikola Forkapa
Obećava
- Poruka
- 75
ca-mu47:
Ne trebaju tebi dokazi!Ti znas da si Srbin ,a to neces da priznas.
Ali uveren sam da bi se islama odrekao cim bi te neko stisnuo kao i tvoj pradeda izdajnik sto se odrekao PRAVOSLAVJA.
tokyo
Iskusan
- Poruka
- 5.694
otkacena slavonka:CEK MALO::: ne sjecam se nesto da sam te izabrala da mene prezentiras.. :-(
bem ti tako mi i treba kad pijana krstarim...opet sam negdje nesto potpisala sto nisam trebala...ovi rodjendani i oprostaji u zadnje vrijeme...uzas..
a bit će kad si davala autograme, pogrešila pa potpisala 8-) 8-) 8-)
rokavec
Ističe se
- Poruka
- 2.144
izvini ali malo ti je glupa anketa... to je kao da si nas pitao Francuska bez Francuza !!!
Reg
Elita
- Poruka
- 24.712
rokavec:
Ne moraš da se izvinjavaš, svesno sam to uradila.
Samo me je zanimalo koliko smo realni u očekivanjima i koliko nismo genocidni.
Kaj
Primećen član
- Poruka
- 589
pa ovo je tragikomicno
ovi debili tvrde da je HR genocidna tvorevina, ali in je OK enicki ocistit kosovo
kao sto im je OK etnicki ociscena RS i propala "RSK"
pa debilizmu nema kraja
ovi debili tvrde da je HR genocidna tvorevina, ali in je OK enicki ocistit kosovo
kao sto im je OK etnicki ociscena RS i propala "RSK"
pa debilizmu nema kraja
- stanje
