Због неискуства, косовског трилера у који је већ ушла Србија и свега поменутог што је већ носио у личном багажу, Јеремић није могао бити некакав велики оптимиста ни по питању остваривања задатака који су му у опису посла као шефа дипломатије; ни у остваривању некаквог личног рејтинга. Примери за то су два претходна српска министра иностраних дела који су оставили бледуњави утисак, а странке које су водили угасиле су се (Свилановићева) или само што нису (Драшковићева).
Али, Вук Јеремић је убрзо показао да није попут својих претходника. Између осталог и по томе што је одмах формирао Спољнополитички савет у који су ушли људи различитих профила, стручних и политичких, као и погледа на спољнополитичку позицију Србије: Живорад Ковачевић, Владета Јанковић, Војин Димитријевић, Душан Лазић, Qиљана Смајловић, Иво Висковић, Светозар Стојановић, Дејан Јанча, Јелица Минић, Драгољуб Мићуновић, Соња Лихт, Ватрослав Векарић, Горан Свилановић и Триво Инђић. Противно српској пракси најозбиљније је рад тог Савета схватио онај ко га је формирао: министар Јеремић. “Ја сам био запрепаштен како је министар озбиљно схватао улогу Савета. Да сам ја на његовом месту не верујем да бих толико времена и енергије томе посветио. Он нас је исцрпно информисао о свему што се догађало, износио нам је дилеме пред које је наилазио, пажљиво је слушао све наше предлоге и сугестије. Стварно је вођена дискусија о свим битним питањима; нико се није понашао као да постоји спољнополитичка ортодоксија већ да је сваки став подложан променама ако се изнесу аргументи. И испостављало се да је многе ставове изречене на Савету Јеремић усвајао”, прича нам члан Спољнополитичког савета.
Иако је било предвиђено да се Савет састаје квартално, због густог спољнополитичког распореда, он се састајао и чешће а након промена снага у влади министар Јеремић није мењао чланове Савета. Још један од чланова Савета каже нам да је министар добро урадио што је направио Савет на коме је ретко било слагања а као његов лични утисак износи то што је министар био спреман не само да саслуша него чак и да прихвати неке критике.
И у Јеремићевом учешћу у преговарачком тиму Србије око статуса Косова могла се уочити његова спремност да саслуша, да учи али и у Кембриџу вежбана дисциплина. Тако сазнајемо да је његов први иступ на седници преговарачког тима био прилично лош, да је свих 15 минута свог обраћања шлајфовао у месту давећи се у фразама. Али, из рунде у рунду преговора био је све бољи, не толико у суштинском колико у методолошком смислу. За разлику од представника ДСС-а који су остајали на високом терену међународног права, Јеремић је једини ишао директно ка албанској страни. На перфектном енглеском ишао је директно у клинч с њима, постављао им питања у својим говорима што у интерактивном процесу као што су преговори прилично добро изгледа. Често је албанске представнике доводио у прилично непријатне ситуације, одакле их је својим софизмима покушао да врати Ветон Сурои...
Путовао је непрестано, дешавало му се да одједном, без повратка у Београд, обиђе четири европске престонице. А оно што није било својствено његовим претходницима, био је спреман да изазове дипломатски инцидент ако увиди да се земља третира на недостојан, понижавајући начин. Тако је крајем августа 2007. напустио радну вечеру Бледског стратешког форума пошто му није дозвољено да одговори Мартију Ахтисарију, који се тада још увек трудио да добије Нобелову награду. У септембру, у интервјуу “Тајмсу” отворено је критиковао понашање званичног Брисела према статусу Косова, а у новембру је министарску конференцију ОЕБС-а искористио да се састане са око 20 светских званичника и да уђе у оштру полемику око Косова са америчким подсекретаром Николасом Бернсом.
“Вук Јеремић има офанзивни приступ дипломатији; он преузима иницијативу, напада проблем. И то је многе изненадило, како то да Србија после 20 година вођења дефанзивне дипломатске политике поново преузима иницијативу”, објашњава наш стручњак за дипломатију.