commodore:
alo, bre ljudi, dajte pesmu!
ЗАПЈЕВАЋУ, A ИМАМ O KOME!
Запјеваћу, a имам o коме,
O великом витезу српскоме,
Осветнику крвавијех рана,
Од Косова до данашњих дана,
Вођи Српске Републике нове,
A Радован Караџић се зове!
Кад Србину пропаст запријети,
Турци у рат кидисали, клети,
Рад прошлости, покоља и међа,
Усташе нам удариле c леђа,
C плановима папског Ватикана,
Да постану владари Балкана.
Сину муња c небеских висина,
A мутна се заталаса Дрина,
Плану огањ, a из огња тога,
Ето вође народа српскога,
Крст му златни у десници сија,
Свак би реко — Громовник Илија,
Српски витез без страха и мане,
Алал вјера, брате, Радоване!
Пјевало се у доба Новака:
„Друмови ће пожељет' Турака",
A данас их мало ко и срета,
Радован се Романијом шета...
Романијо, горо од јунака,
Гдје си крила Старину Новака,
Данас скривај брата Радована
Од крвника и српских душмана.
Нека вуци планином се шећу,
A орлови нека пролијећу...
Страшно ли је Романијом проћи,
A камо ли Радовану доћи!
КАРАЏИЋУ, ДУРМИТОРСКИ ДИВЕ
С Дурмитора полећела вила,
На Требевић раширила крила,
Караџића зове Радована,
Јер му помођ треба ових дана.
Послушајте шта ћу сада рећи,
O неправди и српској несрећи,
Шта Србина и Српство сад чека
Од новога свјетскога поретка...
Који тако лако одобрава,
Да се споји њемачка држава,
A кад Срби иста права траже,
За њих други параграфи важе,
Понавља се усуд историје,
То Србину ништа ново није.
Историјски српски народ стари,
Сад поново мора да крвари,
A Ватикан и папа Војтила,
За Хрвате поново навија,
Па Европи ултиматум дају
Да хрватску државу признају.
Послушајте за одлуку њину,
Да од Срба направе мањину.
Крајишници, без икаквих мана,
Потомци су Јанковић Стојана,
И ускока Смиљанић Илије,
Та истина не см'је да се крије!
Па шта ће нам историја рећи,
Смијемо ли c мегдана утећи
И пустити да нам други влада
Гледајући како народ страда?
Америка и велике силе,
Њемачки су услов прихватиле,
Да Алији подршку сви дају,
Јединствену Босну да признају...
Зле судбине и часа овога,
Остали смо опет без икога,
Ој, судбино, да те Бог убије,
Ово Србин заслужио није!
Ти, соколе, иди у висине,
Лети, види шта то Срби чине,
Романију планину прелети,
Караџића витеза посјети
И братске му пренеси поруке,
Да издрже невоље и муке,
Не жалећи живот за слободу,
Јер су сада понос српском роду!...
Треба рећи, зашто да се крије:
Ви сте данас бедем од Србије,
И да мушки, у одсудне дане,
Ваше пушке српске земље бране,
Животи се дају немилице,
Да Србину заштите границе,
Које'но су у давна времена,
Поставила њихова племена.
Да л' икоме ишта данас значи,
Да ту Срби нису освајачи?
Комска вило, сестро са Љубана,
Видим да си тужна ових дана,
Због Дејтона и срамнога мира,
Та неправда до срца ме дира...
Радоване, ти соколе сиви,
Цио ти се српски народ диви,
Српске шуме и планине сиве,
Чуваће те, дурмиторски диве!
ДОБРО ДОШО БРАТЕ, РАДОВАНЕ
Од Косова до данашњих дана,
Чека Србин свога Радована,
Чека вођу сличног Карађорђу!
Бистра ока, погледа широка,
Оштра слуха, Његошева духа,
Мудра пера, часног карактера,
Сјени благе, Обилића снаге,
A владара, ко Душана цара,
Што је моћан државу да ствара!
Од покоља код Газиместана,
Србин чека свога Радована.
Позната је народна изрека:
"Ко заслужи, треба да дочека!"
Бог га посла у пресудне дане,
Добро дошо, брате, Радоване!
У твоју се заклињемо славу,
C тобом Срби створише државу,
За коју смо залагали главе,
Од косовске вечере крваве,
Од кад Милош распори Мурата,
Па до овог Отаџбинског рата.
Сад се Срби од свијета бране,
Добро дошо, брате, Радоване!
Од велике косовске голготе,
Многи Срби дали су животе,
За државу ову и оваку -
Гинули смо на сваком кораку!
A у овом двадестом стољећу
Платили смо цијену највећу:
Људских глава српског национа —
Нешто више од три милиона,
C легендарног Цера до Пештера,
Од Сјенице, до „Плаве гробнице",
Од Мојковца, до српског Сокоца,
C Колубаре, до ријеке Таре,
До Требиња и до Невесиња!
Ево вакат и вријеме дође
Да се роди нови Карађорђе,
Да Бог српске благослови ране,
Добро дошо, брате, Радоване!
Немој стати, мораш издржати,
Нек те Господ кроз побједе прати!
Сво те Српство сложно подржава
Да се српска учврсти држава.
Преко Дрине — највећи Србине,
C обје стране — брате Радоване!
ДРУГИ ДИО БОЈА КОСОВСКОГА
Kад Алија узалудно крену
Да направи Босну суверену,
Да шеријат у Босни заведе
И све Србе на ислам преведе,
Да не буде божјих литурђија,
Но да оџа c мунара завија...
Да се прича и арапски пише,
Но му Срби c пјесмом поручише:
"Ој Алија, мани се белаја,
Нит' си султан, нит' су Срби раја"
Не шће Туре поруку да схвати,
Босна плану, љуто се зарати...
Куда српска војска ногом гази,
Туд' сулуди џихад не пролази!...
A на чело јуначке нације,
Стаде витез, ко вазда раније.
Српске мајке рађају јунаке,
К'о ничије у свијету мајке,
Своју дјецу подижу и хране,
За час судњи и овакве дане,
За спас вјере и српске нације,
Никад срца мањкало нам није.
Сад нађосмо вођу и војника
У Петници, надомак Шавника...
Ту је царство орла и хајдука,
Ту је лоза Караџића Вука,
Колијевка српских великана —
Ту Јованка роди Радована!
Бољег мајка подигнула није,
Српском роду прије, нит' касније.
Да отвори цркве забрављене,
Да измири Србе завађене,
Да све Србе под заставу сврста,
За спас вјере и часнога крста...
Трпјели смо зулум од Турчина,
Шест стотина и више година.
Никад више Срби пристат неће,
Да их гуши "хрватско цвијеће"!
Зар у српско Дучића Требиње,
Смије некрст хулит' на светиње,
И да оџа са мунара вије
Ђе је рођен Свети Василије,
Ђе је Лука подизао буне
И ђе грме са гусала струне?
Зар да клону Крајишници љути,
Ил\' да пушка невесињска ћути,
Да јуначка падне Романија,
Пред најездом босанских балија,
Семберија зар да не устане,
Када пушка устаничка плане,
Херцеговци да остану кући,
Кад се ваља c усташама тући?
То су била залудна надања,
Некаквога Алије и Фрања.
Сад је ово, драга браћо моја,
Други дио Косовскога боја!
После шесто љета владавине,
Још ће једном Мурат да погине!
Ено Марка на врх Качаника,
Дави Мусу, српскога крвника!
Новак гором Романијом пјева,
Плаши Турке око Сарајева,
Мирко носи Смаил-аге главу,
Стеван чека на Чегру крваву!
Дим се диже од Крајине старе,
Мишић кличе изнад Колубаре,
Бан Страхињић са Газиместана,
Милош пара Мурата султана,
Звекћу токе Вујадина старца,
Срђа Турке преко себе баца,
Бошко барјак по Косову вије,
Бој косовски тек се сада бије,
Да Господ нас напустио није!
Све су српске васкрснуле наде,
A Караџић командант постаде,
Добро пази на свесрпску слогу,
Са њим Срби изгубит' не могу.
По свијета са нама се бије,
Да Господ нас напустио није,
Бог је један, бојимо се њега,
Ал' на овај свијет - ни од чега!
Сви ратови у овом су рату,
Брат ће Србин припомоћи брату,
Да свршимо, са помоћу Бога,
Други дио боја косовскога!