GUBITAK JEDNOG OD RODITELJA

Mama je umrla iznenada kada sam ja imala 16, a sestra 13 godina. Nisam dosla sebi jako puno godina posle toga. Nisam nosila crninu. I dan-danas imam utisak da me odnekud gleda i cuva, i cesto joj se obracam u mislima. Proslo je 12 godina.
 
havalius:
Slažem se da nošenje crnine može biti blazirani malograđanski pokušaj da pokažemo koliko žalimo za nekim, ali mi se čini da je primarna funkcija crnine to da drugima stavi do znanja da je osoba u ''posebnoj'' situaciji i da neke stvari (sa tačke gledišta nje same, ali i drugih) nisu primerene - npr. da učestvuje na raznim veseljima. Mada, imam utisak da je nošenje crnine vrlo često poza.

Inače, otac mi je umro kad sam imala 19 godina i nisam nosila crninu, osim na sahrani. Nikako nisam osećala potrebu da nosim crno, da trpim ljubopitljive poglede i eventualna pitanja, što je, čini mi se, neizbežno. Uz to, čini mi se da nošenje crnine na neki način ne dozvoljava čoveku da se odvoji od gubitka, da preboli, jer je uvek tu ta crnina da evocira akutan bol.

Nego, šta mislite o nošenju crnine kad umru muževljevi roditelji, babe, dede, tetke... (govorim u ženskom rodu, jer su, bar u našem društvu, žene te koje su pretplaćene na to da pokazuju kako žale)?
Kliknite za proširenje...
Možda!Valjda to zavisi koliko si ih poštovala i koliko poštuješ njega!
Ja ne bi ni dana nosila za mojom bivšom svekrvom ili svekrom!Toliko su zaslužili,možda bi se još i veselila!
 
Moji roditelji su se jos pocetkom 90tih upoznali sa jednim ljudima (bracnim parom) koji su prodavali voce i povrce na pijaci. Nisu bili bas mladi, ali ne ni toliko stari. Njima je sin jedinac poginuo na traktoru i za sobom ostavio dete, sina, kojeg su onda oni prihvatili da odgajaju. U svakom slucaju od te nesrece ima sigurno ako ne 20 onda bar 15 godina, a oni do dana danasnjeg nisu skinuli crninu. Ljudi jednostavno ne zele drugacije, pa to ti je. Na neki nacin ih razumem. Oni vise ne mogu da imaju dece, jeste da imaju unuce ali taj sin im je bio sve na svetu. Verujem da ga nikada nece preboleti, i zato mi je njihovo nosenje crnine na neki nacin opravdano.
 
ja sam nosila crninu samo na sahrani i neki dan posle,inace bilo je leto a kako crnina podrazumeva i skromnost u oblacenju skuvah se nacisto.a neki mesec pre tate su otisli i deda i jedna tetka tako da mi je cela familija biila u crnom i bilo mi je muka da pijem kafu s njima izgledali smo jezivo.onda sam se vratil u italiju i obukla se u belo,ta crnina je bas delovala lose na moje psihicko stanje,svetle boje su mi pomogle da se osecam kao deo zivota...roditelji mog oca su nosili crninu godinu dana ili tri,ne secam se,ali i kad su je skinuli vise nikad nisu obukli belo ni svetlo inace...ok mi je nositi crninu sve dok time samo zelis da kazes ljudima da te ostave na miru,da ti je lose i da imaju obzira,da budu pazljivi...ali postovanje datuma i nosenje crnine za svekrvom kojoj si bacala sodu u oci za zivota:roll:
 
Mojoj koleginici otac je umro mesec dana pred maturiranje i upisivanje fakulteta...
Bila je na maturskoj večeri, igrala je... Jer joj je otac umro iznenada, a bio se radovao tom njenom završetku škole, on joj je kupio stvari za maturu...
Ja mislim da je mnogo teže u tim situacijama uspraviti glavu, izaći na ulicu, nasmejati se, otići na neku proslavu, na rođendan... Da je lakše - manje teško, tačnije - zatvoriti se i oplakivati, žaliti... tražiti sam ili uz pomoć nekog utehu...
Ali u tome je i snaga...
Neke tuge nikad se ne prebole... Neke boli se ne mogu isplakati...
 
Uh dodjoh na forum da pogledam neke druge stvari ,a naletim na ovu temu koja me dovede do suza. Tata mi je iznenada umro kad sam napunila dvadesetu godinu. Crninu sam nosila samo na dan sahrane(iskreno receno jedva sam u toj brzini kojom se sve to desavalo i nasla sta da obucem). Mama nosila crninu par mesec. Od tog momenta se ukljucilo neko dugme u glavi te sam postala svesna da roditelji nisu vecni. Kao sto je jos par vas pomenulo postala sam jos vise vezana za majku. Umrla je pre skoro tri godine kad sam napunila 29 godinu. Crninu sam takodje nosila samo na dan kada sam je sahranila. Crnina ne znaci nista .Niko ne zna koliko me boli dusa ,koliko mi fale i trebaju. Nema ni dana da ih se ne setim,a dosta cesto pustim i suzu.
Neko je spomenuo da su se na sahranama pojavljivale osobe u crvenom. Ne znam tacno kakvo je verovanje u pitanju ali u nekim krajevima se smatra da kad se ide na sahranu treba obuci neki crveni detalj,tako da mislim da su pojedinci zbog toga nosili crvene stvari. Mada smatram da su mogli iz postovanja prema pokojniku i njegovim najmilijim da budu diskretniji pa da obuku neki detalj koji se ne vidi).
 
Meni je otac umro kad sam imala 13 godina. Moj brat je imao 15. Jako sam bila vezana za njega, ali crninu nisam nosila, bila sam dete. Ne prodje dan da ga se ne setim, a sada imam 27... Moja majka nosila je crninu 3 godine, i nikada ga nije prezalila. Nemam pojma kako se oseca u stvari, jer moj i njen gubitak ne mogu biti isti. Porodicno smo nagrabusili, finasijski i drustveno. Nismo mogli da se odrzimo. Dvoje dece u pubertetu i zena u klimaksu 90ih godina u Srbiji! Osim porodicne topline, doma, podrske, ja sam izgubila jedinu osobu koja me je razumela i koja je znala moje granice. Iako ne govorim o tome, moji postupci su obelezini tim nedostatkom. Ne govorim, jer je za mene skaredno razmetanje bolom koji niko nece razumeti. Skaredno je i razmetanje crninom. Ko ce vise patiti, ciji je zivot tezi? Treba nastaviti... taj bol nece proci nikada...
 
Zašto bi nosila crninu za nekim za kojim ne žalim,koji me je u životu povredio hiljadu puta!Nisam naučila da glumim u životu!
Kliknite za proširenje...

Питала сам какве везе има ношење црнине са поштовањем према покојнику, кад покојник то не може да зна? Коме онда то служи?
 
sevilja:
Ako napisah ''nece se izvuci'' ne znaci li to da je ishod vec izvestan?

E, a za ovo boldovano, no comment! Mislim....ne shvatam cemu takav maliciozan komentar??? :shock: :shock:
Kliknite za proširenje...

da ali imala sam utisak da se prema njoj ponasate kao da je vec mrtva a jos je ziva...mislim bas i nije neka atmosfera onda...a nece se izvuci....pa neces se ni ti izvuci, samo pretpostavljash da ces ziveti duze od mesec dana...zamisli nadzivi te ona...ok ne znas da li hoce ili nece ozdraviti to nije 100% izvesno nikad
 
hello_world:
da ali imala sam utisak da se prema njoj ponasate kao da je vec mrtva a jos je ziva...mislim bas i nije neka atmosfera onda...a nece se izvuci....pa neces se ni ti izvuci, samo pretpostavljash da ces ziveti duze od mesec dana...zamisli nadzivi te ona...ok ne znas da li hoce ili nece ozdraviti to nije 100% izvesno nikad
Kliknite za proširenje...

To sto pričaš hipotetički je tačno!

Mislim, hipotetički, može i meteor da padne, sutra, na Srbiju i da nas sve pobije! :?
Poenta je bila tad, a i sad, da su ti komentari u najmanju ruku neukusni!
 
Mnogo je tesko izgubiti nekog dragog.Moji roditelji su zivi,tako da zaista ne mogu da pricam o gubitku te vrste.Izgubila sam nekoliko zaista bliskih i voljenih ljudi i te smrti su bile okrutne...ne volim mnogo toga da se secam.Sto se tice crnine,ta tema je meni oduvek bila interesantna,uopste ja imam jedno svoje misljnje o tome.mislim da ne postoji niti treba da postoji rok za nosenje crnine,jer je to neka nasa emocija,neko nase osecanje.Kada mi je poginuo vencani kum,nosila sam crninu nekoliko dana.Jednostavno,iako to nije bila moja ''obaveza'' ja sam se osecala tako tuzno i prazno,da sam prosto mahinalno birala crnu odecu.Nije to imalo nikakve veze ni sa obicajima,ni sa postovanjem prema njemu(koje je bilo veliko)ni sa mojom ogromnom ljubavlju vec samo sa nekim mojim emocijama,raspolozenjem.......prijalo mi je.
 
Meni je mama umrla pre 3 meseca a tata mi radi u inostranstvu ( dodje kuci jednom mesecno na 7 dana) tako da uglavnom sve prezivljavam sama sa svojih 20 godina... Donekle je bilo iznenada, jeste da je ona bila mesec dana u bolnici ali niko nije mislio da ce umreti od toga... ja sam bila ta koja je isla u mrtvacnicu da je identifikuje, ja sam saopstila to njenoj majci (jedna od najtezih stvari koje sam ikada morala da uradim)... Jako tesko mi pada cinjenica da je vise nikada necu videti, da nemam komunikaciju sa njom, dosta dugo nisam mogla da poverujem da se sve to desilo... Osecam se jako usamljeno i nesigurno jer odjednom shvatam da sam sama, tata je daleko (doduse bude tu 7 dana mesecno ali to je malo) ne prodje dan da se ne setim neke sitnice i placem... Tata i ja smo nosili crninu nedelju dana ne zbog obicaja vec zato sto smo se tako osecali i posle skinuli jer znamo da je ona mrzela crnu boju... Nemam osecaj krivice ako odem recimo na svirku svog decka jer mi je jos u bolnici rekla da ne moram sad da sedim kuci i tugujem zato sto je ona u bolnici vec da normalno nastavim svoj zivot sto se i trudim...
 
Moj drug nema oba roditelja..Nije da su umrli,samo su ga ostavili.Do 11 je ziveo u sirotistu kad su ga usvojili.Sad ima kola,pare ali,nikad nisu tu sa njim.Tatu je video 2-3 puta za ovih pet godina jer stalno putuje i radi,majku,jos nekako.Ne poklanjaju mu dovoljno paznje,a placaju mu sve...Ima dva kola iako je maloletan,kuca ogromna,...Keva mu je jednom rekla da ''biti zloban i los nije prakticno vec da ce moci bolje da iskoristi ljude ako bude dobar i darezljiv prema njima,a takve vole'' i sl. :shock:



Malo skrenula sa teme...
 
Meni je mama umrla pre godinuipo dana tacnije 1 decembra a sahranjena je na sestrin rodjendan 3 decembra. Nas dve smo bile kod nje u posti 29 novembra i dobro je izgledala, cekala je operaciju za bajpas.Operacija uspela a pacijent otiso 2 metra pod zemlju. Bilo mi je uzasno sanjala sam je prvih 6 meseci svaku noc.Cesto mislim na nju, kad god odem na grob stegne me nesto u grlu i dodje mi da urlicem, uvek kada mi je tesko ili imam nekih problema odem do nje kao da ih ona moze resiti.Pre par meseci moj suprug i ja smo najzad sredili sprat i preselil i odvojili od svekrve i stalno razmisljam kako bi lepo bilo da je jos pozivela da vidi kako smo se sredili da ispreti mog starijeg sina na maturu njenog prvenca. Skoro dok sam sredjivala kuhinju imala sam osecaj kao da stoji iza mene i posmatra me. Kolko god da imas godina uvek ti je tesko kada izgubis roditelja.
 
Imam osećaj kako vreme sve više prolazi da mi sve više fali.Juče sam bila na groblju.Isplakala sam se.
Kako mi je mama umrla postala sam osetljivija.Kao da je jedan deo mene otišao sa njom.
Kako pomislim na nju počnem da plačem.Često puštam pesme koje je ona volela.Čini mi se da mi je onda bliža.
Bila je bolesna skoro 2,5 godine,pokušala sam da se pripremim za momenat kad bude izgubila bitku,ali koliko god sam bila spremna na to,mislila sam da neću izdržati kad se to desilo.
Mrzim reč rak iz dna duše,on mi je uzeo nešto dragoceno.
 
Hellen:
Мени је то ношење црнине некако малограђански обичај, да извину они којима то нешто значи.
Ношење црнине има за циљ да другима, свету, покаже колико жалимо за покојником. Шта има ко да мери колико је мени жао или није? Шта има коме то да демонстрирам? Туга коју осећамо када оде неко драг неће бити ништа ни мања ни већа, нити значи да онај ко носи црнину више тугује, нити значи да онај ко не носи црнину мање пати...
Моја мама је за својом мајком носила црнину пуних годину дана, и ја се сећам тог периода и ње у црним хаљинама као нечег тако мрачног... а била сам мала и била ми је потребна весела мама, у шареним бојама...
Касније је опет пуних годину дана носила црнину за својим сестрићем...потпуну бапску црнину, са све марамом и без шминке...И била је у црнини и када сам ја родила своје прво дете (њено толико чекано унуче).... Молила сам је да скине црнину пре мог порођаја, да не дочека унуче у црнини, али она је жена старог кова и издржала је до краја...

С друге стране, моја кума је скинула црнину 6 недеља после смрти оца знајући да ће ми за 4 месеца кумовати. И прихватила је да ми кумује, играла је у сватовима, веселила се, 4 месеца после смрти оца. Рекла ми је:''Ја ћу своју тугу још дуго носити у себи, дуже него што бих носила црнину. Колико ја патим само ја знам, али ми смо се у детињству зарекле да ћемо кумовати једна другој. Ја оца не могу вратити, и нећу да покварим обећање дато теби.''

Верујем да је страшно после великог губитка, али не волим када људи себе тада осуде на додатну патњу, на јавно демонстрирање патње... Јер и у тим месецима туге има, и треба да има, и смеха, и веселих тренутака, и музике, и љубави према живима... Бесмислено је одрећи се свега тога, у име чега?
Kliknite za proširenje...
Rekoh već šta mislim. Samo si ti to rekla lepše. I zato ne mogu da ne citiram...
Inače, i brat i ja smo bili u svadbi dobrih prijatelja (koji je kasnije kumovao mom bratu) tri meseca nakon tatine smrti. Dečko sa kojim sam odrasla (prvog dana u školi niko nije mogao da nas razdvoji - slično je bilo i kasnije) pravio je svadbu par meseci kasnije i jako mu je bilo teško da mi uruči pozivnicu, ali sam znala koliko mu je važno da dođem... Ma kako zvučalo, mnogo lakše bi bilo ostati kod kuće, ali mi je jako drago da sam bila tamo.
 
LJUDI,STA RECI NA TU TEMU,JA JOJ SE OPASNO PRIBLIZAVAM,COVEK NIKAD NE MOZE BITI SPREMAN NA TE STVARI,OTAC MI BOLUJE OD RAKA PLUCA I KRAJ JE SASVIM IZVESTAN DA LI ZA DAN,PET,MESEC,PET,NE ZNA SE.CRNINU JE NAGLASIO DA JA I SESTRA NE NOSIMO,U OSTALOM ONA JE POKAZATELJ TRACAVIM KOMSIJAMA DA MI ZALIMO,TUGA SE NA POKAZUJE ODECOM...
 
oliverac:
LJUDI,STA RECI NA TU TEMU,JA JOJ SE OPASNO PRIBLIZAVAM,COVEK NIKAD NE MOZE BITI SPREMAN NA TE STVARI,OTAC MI BOLUJE OD RAKA PLUCA I KRAJ JE SASVIM IZVESTAN DA LI ZA DAN,PET,MESEC,PET,NE ZNA SE.CRNINU JE NAGLASIO DA JA I SESTRA NE NOSIMO,U OSTALOM ONA JE POKAZATELJ TRACAVIM KOMSIJAMA DA MI ZALIMO,TUGA SE NA POKAZUJE ODECOM...
Kliknite za proširenje...
Razumem te u potpunosti.Ja sam živela sa tim skoro 2,5 godine.I moja mam je umrla od raka pluća koji je metastazirao na mozgu.Znam šta sam prošla za to vreme i veruj mi koliko god sam se pripremila za taj trenutak,jedva sam izdržala mislili su svi da će mi pozliti ili da ću popustiti sa živcima.Ni lekovi za smirenje mi nisu puno pomagali!
Gledala sam kako se muči a što je najgore nemožeš joj pomoći,i sad dokle pišem ove redove počinjem da plačem kad se setim svega toga.Bila sam uz nju do maltene zadnjeg momenta jer me otac sklonio.
Strašno,to je mala reč za ono što se dešavalo.Svi su nam govorili izdržite,skupite snagu jer vam treba.Iako sam znala da je jako bolesna i gledala je u tim velikim bolovima i da joj je jedini spas da umre,na neki način sam molila da se to desi što pre,jako teško sam prihvatila njenu smrt.
Posle toga mrzela sam ceo svet samo zbog toga što sam mislila što baš njoj da se desi to.To što imam decu i da sam im potrebna pomoglo mi je da se trgne i da nastavim dalje da živim normalno,a ostao mi je i otac o kojem sam isto trebala da brinem.
Moja poruka ti je samo da moraš da izdržiš i da zadnju snagu izvučeš iz sebe,ti i tvoja sestra i da budete što više zajedno biće vam lakše!
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Beba rodjena sa repom od 10 cm
Odgovora
2
Pregleda
205
argumentovano
A
Z
Kako bi objektivno zastitili vasu decu od nasilja u skoli, ima li nacina za to?
2 3
Odgovora
50
Pregleda
1.158
Пилипенда
Пилипенда
Nina
Finski odbor odbacio imena Voldemor, Džezebel i Jes kao neprikladna
Odgovora
8
Pregleda
287
Nina
Nina

Back
Top