Tango Macabre
Autor: Milka Knežević - Ivašković
Naiđoh na redak biser domaće proze i moram da podelim impresiju ovde, jer delo to itekako zaslužuje!
Lepo pleten priča, čita se zaista u dahu a putevi junaka se izvrsno prepliću.
Lagano, bez nekih dubljih slojeva sem onih u pomućenoj svesti protagonista. Trebalo je mnogo spisateljskog umeća i poznavanje zanata da se karakteri onako definišu, a da se sama autorka hirurški precizno distancira od ikakvog upliva sebe u svoje junake.
Zanatski deo ovog psihološkog trilera sa primesama melodrame je solidno urađen, nema delova gde bi oko zapelo, sve klizi kao podmazano. Opis scena je doziran taman koliko treba, tako da se i čitaoci koji ne poznaju Bg osećaju kao kod kuće. Ipak, autor je mogao na tome da poradi, delo sasvim sigurno ne bi trpelo zbog toga. Pokoji opis lokacija pride bi se ’ladno mogao progutati, kao salata uz ukusni obrok. (Ne)srećom, naše izdavaštvo očito nema običaj kao u Americi, da se autoru plaća po napisanoj reči (nadam se da ovo objašnjava zašto su dela Stivena Kinga onako razvučena a najnoviji roman koji je napisao ima preko 1200 stranica)..
Na samu tehniku i stil nemam zamerke, ali na radnju i interakciju likova imam.
Da li zaista postoje tolike guske, mislim, da li iko može da voli monstruma toliko da svojevoljno napušta svoj identitet, gubi dodir sa realnošću iako je svesna toga? Kraj je sasvim očekivan i logičan, cela radnja vodi njemu, mislio sam da je „navlakuša“ ali nije. Nadao sam se zaista žestokom twistu, obrtu. Ipak ne mogu da krijem da mi je drago što se radnja onako završi. Uprkos predvidljivom kraju i linearnom toku radnje, autorka je taj isti „linearni“ spust odradila savršeno! Nekada, kada ustreptalo očekujete ono šta treba da dođe, a to ne dođe, šokira vas više nego da je došlo...
Tango M. ima jednu edukativnu notu; iako se smatra (valjda) romanom za žene, trebali bi ga čitati muškarci. Dođe im kao ogledalo, ili u najmanju ruku, uputstvo kako ne treba postupati sa ženama, ili, kako treba, opet zavisno od individualne percepcije.
Sa jedne strane imamo onog bilmeza Acu, sa druge Stevu. Dve suprostavljene krajnosti, jako lepo izbalansirane pričom koja ih povezuje.
Tokom čitanja sam se stideo Ace, sažaljevao Stevu, ljutio se na Sonju i prezirao Irenu:
Zaista, roman koji pokrene u čitatelju nešto.
I naravno, ima moju apsolutnu preporuku, naročito muškarcima koji misle da šaka o astal (a i po bradi ili obrazu) ili pasivno „da dušo, u pravu si dušo“ obezbeđuju trajnu harmoniju i porodičnu sreću.
Way to go, Milka!!!
