Jedan post sa mog bloga...
duži, ali ako neko ima zapažanja kakva, nešto što ga vuče da diskutuje, neka kaže... i nemoj da zauvek ćuti.
Roman Haleda Hoseinija kroz vrlo potresnu priču, čiji su glavni akteri dve žene, približio mi je bolje neko ijedan istorijsku perspektivu i podatke o prevratima koje je ova zemlja prošla. I koje i dalje prolazi. Neprekidno, vekovima.
Istorijski akcenat stavljen je na oslanjanje Avganistana na Sovjetski Savez 70-ih godina prošlog veka, kada su u društvu započete brojne reforme.
Komunizam je i tu tražio zgodno tlo da pusti svoje korenje.
U romanesknoj priči to ovako izgleda: jedna od dve junakinje ide u školu, učiteljica joj je komunistkinja. Ona ne nosi burku, ona ne krije kosu, vezuje je u punđu, zagovara prava žena na školovanje, uz isticanje obrazovanja i karijere kao važnog dela u životu žene.
Mnoge žene na ulici su obučene slobodno, nose suknje ispod kolena, mirišu na parfeme poznatih kreatora, šetaju se bez pratnje muškaraca.
U pričanju učiteljice uočava se i polaritet komunizma. Mada je podsticao žene da razmišljaju i žive na nov i slobodniji način, učiteljica bi uvek govorila kako je zemlja važnija od svega, i od porodice i od života, te stoga su oni dužni da svojoj državi prijave svaku nepravilnost, svaku nepropisnost. A nepropisno je, nedozvoljeno, kako je to komunizam definisao, bila loša reč uperena protiv vlasti. Čak ni šale na račun vlasti nisu bile dozvoljene.
Tako je komunizam uvek oscilovao između ideologije dobra i jednakosti za sve sa jedne, i autokratije i stvaranja špijuna i potkazivača sa druge strane.
Mudžahedini su u komunistima videli zlo koje treba istrebiti. Narod je bio podeljenog mišljenja. Vođen je džihad (sveti rat - kakav oksiMORONski izraz), mnogi su stradali, ali su verovali da će uspostavljanjem nove vlasti biti vraćena narodu sloga i jedinstvo.
Naravno, to se nigde ne događa (Zašto se čudimo srpskoj neslogi?), pa je i tako, kazuje pripovedač, već ubrzo nakon dolaska Mudžahedina, i između njih počelo stvaranje različitih struja.
Kad je islamski svet u pitanju, to nije razgranavanje jedne političke opcije u više stranaka, već je to praćeno neverovatnom, konkretnom mržnjom, gde oni zauzimaju upravu nad različitim kvartovima i ulicama. U takvom jednom nasilno ispodeljenom gradu nije sigurno bilo kretati se, jer ako se uđe u deo gde je neki drugi mudžahedin vođa, velika je mogućnost da bude ubijen.
Kretanje im je pod takvom vlašću bilo svedeno na minimum.
A da od goreg ima gore, pokazalo se kada su talibani svrgnuli mudžahedine sa vlasti. Oni su sebe predstavili kao verske učitelje, one koji sporvode Božje zakone, a način na koji su ih sprovodili su, blago rečeno, bile surove.
Građanski rat je buknuo i buktao nekoliko godina.
Da je ovo američki film, verovatno bi se zavšio tako što se grupa Amerikanaca, obdarena posebnim razumom, okupi oko jedne plemenite vizije i spasi narod iz samog pakla.
Ne treba reći da se sve dešava u poslednjem minutu i da jedan drugome govore ''Ponosan sam na tebe''.
Ali, iako je ono što se tamo sada dešava ''američki film'', plemenitu misija je pod znakom pitanja i to nije ništa neobično za ovu planetu
.
Nemiri koji tamo postoje nisu naivni i ja o tome niti umem niti želim da pišem, ali moj prijatelj Omanac kaže da tu nijedna strana nije ispravna, da Amerikancii crpe avganistanska naftna bogatstva i čine strahovite stvari, ali ih pakuju u nešto lepše oblande od talibana.
U tome je sva razlika.
U romanu se dosta pažnje posvetilo detaljnom opisu grada tokom talibanske vlasti: kako je sve bilo ruinirano, kako bolnice nisu funkcionisale, novac koji je NVO davao odlazio je svuda, samo ne gde je bio namenjen, škole su zatvorene, narod je trpeo gladan...
Da nesreća bude veća, Avganistan je pogodila i velika suša u to vreme, pa su mnoga poljoprivredna dobra propala, a vode za piće jedva i da je bilo.
Najviše novca se zarađivalo od trgovine heroinom i hašišom.
Kada junakinja romana odlazi u bolnicu da se porodi, ne samo da lekova i opreme nema, da radi jedan doktor, da se masa tiska na ulazu, već su i oštro podeljene muška i ženska bolnica, pa lekovi koji pristižu i ostale donacije prebacivane su samo muškim bolnicama.
Zbog toga što nisu mogli da nahrane svoju decu (nije postojalo ni mnogo načina da se zaradi novac, nije imalo gde da se zaposli, jer je sve bilo ruinirano, svi sistemi), porodice su ih davale u sirotištima koja su, čudo, nekako funkcionisala.
Kada junakinja romana ide da vidi svoju ćerku u sirotište, oni je prebiju.
Žene su neprekidno bile maltretirane...
