Kontekst:
Jezuitska misija uvođenja (sve)slověnskog narodnog jezika u 16. i 17. věku odvijala se u dvama talasima.
Simeon Budineo (Šime Budinić) i propali pokušaj ujednačavanja slověnskog jezika za rimokatolike
Prvi je talas bio u 16. stolěću, kada su Jezuiti za sve katoličke i potencijalno katoličke Slověne pokušali da konstruišu jedan „sveslověnski" jezik i za ovaj posao angažovali Zadranina Simeona Budinea (Šimun Budinić, 1530-1600). Pokušaj je zasvědočen kada je Šimun Budinić, prěvodio Katehizis za Slověne od P. Kanizija. Budinićev prěvod „Summa nauka hristianskoga", (ne kršćanskoga!) objavljena je u Rimu 1583. – srbuljskom ćirilicom! (Srpskim pismom pisana je i „Nauka Kršćanska", koju je izdao Kolonić u Trnavi 1690. g.)
Ovaj prvi pokušaj je propao. Razlozi njegovog neuspěha sigurno leže u odsustvu Budinićevog jezičkog osěćaja, njegovom nepoznavanju prilika na terenu, ili naprosto neodměrenom pokušaju da se prěvelik děo slověnskih naroda obuhvati jednim jezikom. Budinić je u Summu bez smisla ubacivao srpske, ali i češke i poljske rěči. Dok je u prvim dvěma knjigama Budinić pisao čistim hrvatskim jezikom (čakavskim), u trećoj knjizi piše, kao što veli Fran Kurelac, „vseslovinski". „Budinićevo umetanje čeških i poljskih riječi potpuno je nefunkcionalno" (Ljudevit Jonke), kao što pokazuju priměri: „Mili pane, Gospodi Bože moj (132); od blažene divice panni Marie (51); ovako je rekao i mluvio..." itd. itd.
Kako rekoh, bilo je to doba – po pokušaju ukrupnjavanja slověnskih jezika na Balkanu – slično današnjem, doba kada je rimski Sabor za širenje věre (Congregatio de propaganda fide) u svojoj protivreformatorskoj dělatnosti spoznao veliku pouzu zasnivanja jednoga književnog jezika za cěo slověnski svět Balkanskog poluostrva.
Drugi pokušaj jezičkog posrbljavanja balkanskih Slověna –
uspěšna misija Bartola Kašića
Međutim, pokušaj se nije završio na Budiniću. Zasluga za drugo jezičko posrbljavanje Hrvata pripada svakako Bartolu Kašiću, čověku koji je zbog specifičnog životnog puta stekao prefinjen jezički osěćaj. Kao što se saznaje iz Arhiva isusovačkog reda, koji je proučio Josip Jurić, već 1582. u svojem referatu jezuitskom generalu Klaudiju Akvavivi izvěstio je Dubrovčanin Marin Temperica, jezuita i bivši trgovac po balkanskim zemljama, da se od Slověnije do Bugarske govori isti jezik, i prědložio da se što prě sastavi gramatika i rěčnik toga jezika. General Klaudije Akvaviva prihvatio je taj prědlog i naložio 1599. članu isusovačkog reda Bartolu Kašiću da sastavi »ilirsku« gramatiku koja bi obuhvatila sva ta slavenska narječja. Tako se 1604. pojavila u Rimu gramatika čakavca Bartola Kašića »Institutionum linguae Illiricae« s jakim štokavskim elementima. (Mihovil Kombol: Povijest hrvatske književnosti; Josip Jurić: Pokušaj Zbora za širenje vjere, »Croatia sacra«).
Možda Kašić ne bi u svojem poduhvatu uspěo da ga nije impresionirao i inspirisao jezik bosanskog franjevca Matije Divkovića. Kašić je zbog toga jezik nazivao "bosanskim". Međutim, čakavac Kašić jeste u tu gramatiku stavio něke hrvatske padeške oblike, ali je poslě to u prěvodu Biblije izbacio, pa se slobodno može reći da je to prvi prěvod Novog zaveta na narodni srpski jezik, a imajući u vidu da se to desilo nakon što je Kašić proboravio u Běogradu i Dubravniku, pola svojega života.
Ljudevit Jonke je napisao: „Put kojim je u pogledu jezika pošao Budinić pokazao se pogrěšan; pobědila je Kašićeva tendencija da trěba ići prema štokavskom dijalektu i uzeti ga za književni." Ovaj navod trěba korigovati samo u tome da nije posrědi Kašićeva tendencija, nego tendencija jezuitskog generala Klaudija Akvavive. Vrědno je pomena da je to isti čuveni jezuitski general, Klaudio Akvaviva, koji je krenuo da katoliči pravoslavnu Rusiju preko cara Dimitrija Lažnog Samozvanca, inače, poljske ekspoziture. Ovaj nam podatak može pomoći da shvatimo prozelitske naměre Kongregacije, njenog generala i njihovih jezikoslovaca-misionara. Kašić u prědgovoru Gramatici sugeriše da bi uměsto dalekih Rusa prvo trěbalo pokatoličiti susědne Srbe: „Nije, naime, izgledalo da to odgovara namjerama naše ustanove, jer se mnogi od naših ljudi neprestano šalju na daleki istok i zapad i trude se da upoznaju različite dijalekte onih naroda, kako bi s onima koji nikada prije nisu bili upućeni u kršćanske zakone lakše mogli razgovarati o blaženom životu, dok drugi narodi, gotovo susjedi, bivaju zanemarivani, i to oni koji ime kršćanske i praočinske vjere poznaju, ali zbog nepoznavanja stvari koje trebaju znati i činiti otpadaju od dostojanstva i slave svojih predaka."
