Anarhizam

Biološko u čoveku traži ispoljenje anarhije ? moram priznati da nisam primetio. Primetio sam da obično čovek ima želju da se suprotstavi autoritetu i hijerarhiji, što dalje zavisi od mnogih faktora da li će učiniti ili neće.


Znaš šta, pod ovim svim smo isti, ne misli se na romantično socrealističko tumačenje da svi radimo isto, da svi težimo istom. Tu se i ne misli da žena treba da tegli 100 kg na leđima, jer većina njih nije sposobna za takvo što. Misli se na to da svi imamo jednaka prava, mogućnost izbora... čini mi se da ti sve tumačiš sa stanovišta nekog totalitarnog sistema (kakav je bio boljševizam u Rusiji). Pa otud i pogrešno tumačenje termina jednakosti (i ostalih termina) u anarhizmu.

Razdvajanje emotivnog od poslovnog, i to mi nije baš najjasnije šta si hteo reći. Zašto bi se emocije razdvajale od društva, to je i nemoguće i nepoželjno. Jer upravo time i dolazi do destruktivnosti. Razmisli kada ti imaš destruktivne porive. Kod mene je kada me neko sputava u nečemu, a tada dolazi do pokušaja svesti da to pretvori u nešto kreativno, ili se reši i na drugi način, ako taj pokušaj ne uspe.

Mislim da u društvu u kojem nema sputavanja , veoma retko dolazi do destruktivnosti. Ali naravno nije u potpunosti isključena.

Porodicu je moguće napraviti tako da svi budu ravnopravni, da ne postoji neki apsolutistički otac (ili majka), koji ostavljaju teške posledice na psihu svog potomstva. Pa se to posle prenosi dalje, i dalje... a ako ti neko pruži vaspitanje i obrazovanje, gde imaš mogućnost izbora, to je sasvim druga stvar. Nećeš imati ugrađene mehanizme koji te indoktriniraju u neki određeni sistem, koji od tebe zahteva određeno ponašanje.

Lenjost ljudi? Ne znam, ja mislim da to ne postoji. Svako od nas ima nešto što voli da radi, a na kraju i što mora da uradi da bi živeo. Mora obezbediti hranu, sklonište... lenjost je nemoguća. Upravo danas, u svim državnim institucijama imaš parazite koji su na grbači drugih. I oni jednostavno ne moraju ništa da rade. A zamisli društvo u kojem ne postoji birokratija.

Postoje anarhistička objašnjenja mogućih uređenja društva (bez ikakvih gordih pobuda, nadam se) , ima tih razmatranja. Ali imaš i teoriju koja kaže da je najbolje za početak ostvarivati sve veće i veće slobode za ljude, a zatim pokušajima i eksperimentima razvijati dalje takvo društvo.
 
Na osnovu čega čovek ustanovljava svoje vrednosti ,reci mi?
Na osnovu svog hijarahijskog položaja u društvu.....(pretpostavljam da je anarhija samo lapsus kod tebe u rečenici)

Porodicu čine dve osobe (u najboljem slučaju) i one nisu pedagozi. Oni samo kopiraju (uglavnom ) ono što znaju ili misle da je dobro za vaspitanje i obrazovanje svoje dece....Pa najveće nazadovanje se i desilo kad su bili oni masovni prebezi iz sela u grad, zato što se mnogo njih nije imalo prilike naučiti pedagoškom radu od svojih starijih , a ranije su to radili deda i baba , koji su bili tu negde u blizini , bez obzira da li je bilo ruralno ili urbano okruženje.....

Pa koliko ti danas učestvuju roditelji recimo u BGD u vaspitavanju svoje dece. Šta misliš zašto su isplative tolike škole košarke i ostalih sportskih aktivnosti , jer se tamo osim kondicije i trošenja agresivnosti i učenja urednosti , uče i sporskom duhu i vaspitavaju se ..... "samo da ih sklonim sa ulice" reči su roditelja.... koji nemaju puno vremena (ovde ide priča ,kako iako nije puno , oni daju kvalitetno to vreme, i ništa im važno ne može promaći.....)

Svako od nas voli nešto da radi nije isto što i svako od nas će uzeti da se duhovno nadgradjuje....i da odricanjem i kontrolom ispravlja predodredjeno....ili navike....

I na kraju dodjosmo do alternativnog naziva za anarhistički pokret, a to je ANTIBIROKRATSKI POKRET. Ali ovo je već druga priča, i onda su mnogi delovi priče koja je do sada pričana samo mazalice za oči.....

Prvo automatski postaje ideologija sa ciljem koji nema veze sa stanjem duhovne svesti....
Drugo povećanje slobode bez povećanja najnižeg razvijenog delića ličnosti je jednak anarhiji , ali u onom smislu u kojem ga narod "pogrešno" shvata....
I ovde bih stao, jer uvek će biti dece....i onih koji su spremni da večito ostanu deca....na istom nivou razvoja svog duhovnog bića.....
Rešenje za anarhiju je kloniranje, jer onda su svi približno istih potreba, mogućnosti i savršeno se razumeju......

Znači anarhija je moguća ako se svi budemo prezivali Trump......
 
Ne moramo se svi prezivati Tramp, ali možemo da kreiramo društvo u kojem će se bogatstvo podjednako deliti. Da ne postoji ni jedan Tramp ili Gejts.

A birokratiju sam pomenuo samo kao primer. Kakva mazalica za oči, to smo najviše pominjali ovde u vezi sa državom. Ne možeš sve na osnovu zdravog razuma da zaključuješ o anarhizmu, moraš uzeti da pročitaš barem nekoliko tekstova.

Dobro je da i ti kritikuješ ovo društvo. Pa čoveče ljudi nemaju vremena za svoju decu. Kad bude bio gotov prevod eseja Eme Goldman – Francisko Ferer i moderna škola, poslaću ti ima tu interesantnih stvari.

Ko stvara navike? Sistem koji mora da te inkorporira u svoje redove. I ako dozvoliš da te on toliko uzme pod svoje, i sjebe te skroz , onda i nemaš potrebu da se uzdižeš i da nadgrađuješ svoj ličnost. Zbog toga i možeš videti ljude koji nemaju tu potrebu. Nego im je jedini cilj da sede i gledaju TV.
 
00 Chief Parish:
Ne moramo se svi prezivati Tramp, ali možemo da kreiramo društvo u kojem će se bogatstvo podjednako deliti. Da ne postoji ni jedan Tramp ili Gejts.
.
Kliknite za proširenje...

Gledaj - ako se zapocne sa takvom praksom bogatstvo se vise nece ni proizvoditi. Niko nema interesa da mnogo radi i/ili stvara bogatstvo ako mu dobar deo toga posle oduzmu. Npr. u zemljama gde je porez jako visok smanjuje se ekonomska aktivnost.
Ako je verovati Fukujami ovo je poslednji oblik drustva. A o nekoj anarhiji nema ni govora, to je iluzija.
 
Baš me zanima kako psihologija vidi izlazak iz ovog ropca .....

Pri tome jedno je sigurno , Karla Marksa pažljivo primeniti.....Razvoj društva je direktno zavisan od razvoja proizvodnih sredstava....

Deo je iznet u Matriksu.....Doduše malo izvrnut....
Ljudima sve više postaje bitan utisak , a ne suština kako je oni vide, a kamoli realnost....
Iz toga ispunjenost dobija sve veći značaj.....
Kreiranje potreba takodje.
Uslovljenost u paketu je jedan od metoda koji crpi snagu iz lojalnosti i težnji pripadnosti grupi....
Ukidanje rivaliteta bez narušavanja hijararhije je imperativ....Postignuto bodovanjem.....
Ukidanje lične svojine zemlje je još diskutabilno.Ali je potrebno ostvariti nevezanost za zemlju.
Ukidanje seksualnih veza , bez ukidanja seksualnog ispoljavanja.......
Ukidanje individualizma ,bez ukidanja kreativnog ispoljavanja....
Društveno odgajanje dece......
(Ovo meni sve jako liči na pčelinje društvo)

A kako je krenulo , utilitarizam kapitala će dovesti do stvaranja "pilula za lilule" , pilule sa "vitaminima" za svakodnevni život....malo dopa i za popa....
 
Svi osim Mizantropa i Tužnog patka imaju formirano mišljenje o anarhizmu, uprkos nedostatku informacija i nepoznavanju materije. Tako da se sa njima ne može razgovarati. I Tužni patak ima iskrivljenu predstavu anarhizma, ali je barem spreman na raspravu.
 
a šta si očekivao? da će prihvatit nešto o čemu ne znaju ili još gore imaju ideju o anarhiji = haos
anarhizam podrazumeva rušenje sistema ....da li ste vi svesni šta to znači? mi verujemo jer su nas tako naučili da alternativa ne postoji ... mi živimo u "uređenom" svetu gde sve što jeste jeste tako jer mora jer ne može i ne treba da bude bolje... dobro jer ne može da bude drugačije.

a onda dolazite vi, anarhisti i pričate da to ne mora da bude tako...
ne mora da bude drastičnih razlika među ljudima, ne moraju ratovi, ne mora se na jednom kraju sveta bacati a na drugom gladovati, ne mora biti poniženja ljudi ...
i sad očekujete da vam neko poveruje...kada smo naučeni da to nije moguće...to su bajke...
život je surov i ko ima malo sreće neće biti siromašan i time ima i zdravlje topli dom bar neka mala zadovljstva ovog sveta... život dostojan čoveka ... pa ko ebe one druge... tako mora.
 
Pazi , ono što si do sada rekao nije bilo ni potpuno jasno ni odredjeno....
Nit je stav, nit je pokret, nit je ideologija , nit je održivo....

Da su ljudi zdravi bilo bi moguće ........sve .....ali ljudi nisu zdravi....nekontrolisani , alavi, nedisciplinovani....

Šta misliš koja je najkarakterističnija osobina Srpskog naroda......alavost.....iz nje sledi i lakomislenost , i sledi i podrivanje, i sledi i nepokornost , i kontra........naravno i predaja u svakom ratu.....
I sledi redovno vraćanje na nivo planinskih džukaca-------
 
anarhisti računaju na postepeno menjanje svesti ljudi... dakle ne menjanje sistema naslino... nikakve revolicuje ne ne ne ...nego ljudi treba sami da skontaju uvidevši sve mane ovoga sada da treba nešto menjati.
 
Moje laičko razmišljanje na ovu temu izgleda, od prilike, ovako: Šta mislite o temeljnom uništenju svih gasovoda iz Rusije za ostatak sveta, ili NEKAKO( Rambov izraz ‚‚...nekako bi' probušio tanki sloj ozona, a Zemlju bi' zaštitio kesom od najlona.." ) obustaviti isporuke nafte SAD - u bar na mesec dana...
Zapravo, moje pitanje glasi: Šta je to, po vama, SISTEM - često pominjan u diskusiji - ko ga je napravio, kako funkcioniše, mehanizmi itd.
I drugo; šta mislite o malom čoveku koji ustaje u 6h, kupuje 'moravu' i ide u neki rudnik da iskopa ugalj za potrebe neke termo-el. ili neke toplane a koje treba da obezbede + 18 za nekoliko desetina hiljada dupeta koja se iz kreveta dižu, recimo, u 12h?
 
Gigule, ne očekujem da je prihvate, bar ne odmah. Ali vremenom, dok se naviknu na ideju, kad razmisle o njoj.

Da, ljudi treba da skapiraju da je ovo loše i da može i drugačije da bude. Pa i naziv jedne anarhističke grupe od pre par godina, koja je bila osnovana kod nas, bio je ,,Drugačiji svet je moguć’’. Ne mora ovako da bude.

Niko ne bi uništavao nikakve gasovode, to bi bilo ludo. Zašto uništavati prirodu? To nas vodi u izvesnu propast, kao što i ovakav način eksploatacije vodi tamo.
(Što se tiče nafte, nje uskoro neće ni biti, neka počnu već sad da razmišljaju šta da rade.)


Kandidat,

Naravno da mislim da taj, kako ti kažeš ,,mali’’, čovek treba da prestane sa tim. Nema niko prava da iskorišćava drugog da bi njemu bilo udobno i lepo. Niko, ni kapitalista koji je kapital stekao tuđim znojem, ni ti, ni ja, ni država, apsolutno niko. Nezavisno od svojih sposobnosti, obrazovanja... ljudi treba da budu isto tretirani. I ne može se za potrebe nekog sjebanog sistema iskorišćavati njihov položaj. Nikakav sistem nije iznad čoveka, ne postoji nikakav viši cilj. Ne može se njegova muka opravdavati potrebom za opstankom sistema. A oni koji misle da može, e, oni i neka idu pa neka kopaju.

vidiš kako funkcioniše sistem, jedni rintaju, drugi uživaju. A pošto je veći deo onih koji rintaju, treba apelovati na njih, njihova grbača održava sve to. Znači kad bi oni prestali sve bi bilo neodrživo. A tada bi već moralo da se osmisli društvo zasnovano na saradnji i međusobnoj pomoći.
 
Valjalo bi razmisliti o ovoj tezi, i time udariti konacan shamar ovima kojima je argument: anarhizam je bezvlasce, nadalje haos.

Dakle, uvesti sledece teze:

1) Anarhizam vise nije modernisticka prica sa zavrsetkom u anarhiji kao stanju - ma kakvo ono bilo.

2) Anarhizam kao pokret, ideja, koja u sebi sadrzi samo ostrice koje seku sve nabedjene i silom uspostavljene autoritete; autoritete bez kojih se moze i mora, one koji cine neke od stubova sistema (ma kako definisali tu neman).

Stoga, izbegle su se price o anarhiji, anarhizam je sveden na obicnu, zdravorazumsku logiku, i ne odnosi se na dublja razmatranja, sem one da ne postoji lazni autoritet i lazni prioritet drugog a koji bi podnosio pojedinac.

Stvarati coveka koji misli i ne da da ga drugi iskoristi ni u kom pogledu.
 
Ma opet mi nesto nije jasno.
Anarhista ne zeli nametnute autoritete, koji ne zasluzuju to mesto,vec one koje on smatra da zasluzuju to mesto.(da ne ulazim u primere svaki je ipak za sebe).Pa tu i jeste problem.Sto unapred pretpostavljate da svaki anarhista u sebi ima izostreno merilo sta je pravedno.A sta je sa onim sto je u prirodi svakog coveka?Sta je sa sujetom , zaviscu ,ljubavi ,mrznjom ,pohlepom ...od iskonskog dobra do iskonskog zla, koje tako lako mogu da pomute sud i najpravednijeg coveka?Vas anarhista je potpuno cist od ovih osobina.Izmedju pravde i anarhiste stavljate znak jednakosti unapred bez ikakvog razmatranja, i po meni je to greska.Kad sam spominjao komunizam mislio sam na takvu slicnost, jer i za komunizam u praksi vam je potreban isti takav "ociscen" covek, koji u sebi, isto kao i anarhista, ima usadjen taj ZAKON pravednosti.
 
Zato sam i rekao da se ne radi o nekoj dubokoj stvari, ne izlazimo iz sistema da bismo usli u drugi (ili sistem zameni ideologijom). Radi se o nekoj vrsti deontoloske etike: ako je biti ubijen losa stvar po tebe, znaci da je lose i da ti ubijes drugog. Lako zakljucujemo da je lose ubijati. Ovo samo podrzati Sartrovom (a opet hriscanskom, pa potom kantovskom): birajuci sebe biram coveka, da bi se prihvatilo kao misao koju zahtevamo kod svih.

Medjutim, opet ce neko pitati: sta ako se pojavi neko ko dok bira sebe kaze: boli me **** za to sto bi i drugi mogli tako da rade; ok, tako mozemo pretpostaviti i sta bi se desilo kad bi ovog momenta otpoceo opsti nuklearni rat.

Takve stvari (u ekstremima) i nastaju iz bezobzirnog odnosa prema ovim "sitnicama" kao sto je odgovornost. Isus, Kant, Sartr, eto gde se slazu.
 
Misanthropos:
Radi se o nekoj vrsti deontoloske etike: ako je biti ubijen losa stvar po tebe, znaci da je lose i da ti ubijes drugog. Lako zakljucujemo da je lose ubijati.
Kliknite za proširenje...
Il, da budem jasniji, tako valjda zakljucuju ljudi u ljudskoj kozi. Ovo mozda ne vazi za nesto drugo u toj istoj kozi. Al' ne moze niko da uzme bas svakakve vrste nakaza u obzir.
 
Da li mogu da budem pragmaticna ? Znate sta se desava sa pokretom antiglobalista u USA ? Pa,salju ih po Evropi,ovi gadjaju 2,3 McDonaldsa i to je to...Kako ocekujes svesnog pojedinca kada ti isti "svesni " pojedinci kada postanu deo kolektiva rukovode se zakonom " povoca"?.............i uzmi u obzir da ce Kina i islamske zemlje diktirati oblike novih drustava...vrlo brzo ...mozda nas nece ni biti.........jer cim o tebi pocnu snimati filmove (Comski),usao si u sistem.......no return
 
ne salju ih po Evropi. oni ljudi sami idu na proteste po celom svetu. jer nazalost, ovde u slucaju skupa g8 , necemo izaci ti i ja, vec ce morati oni da dolaze.

ali to ovde nije bitno. mislim da se treba koncentrisati na ovo sto Mizantrop pise.
 
Procitajte ovaj tekst, pa mi recite sta mislite. Nema ga na netu da stavim link, pa sam morao da ga postavim ovde. a moracu i da ga podelim



John Holloway (Džon Holovej)
Promenite svet bez preuzimanja vlasti

Zovem se Džon Holovej, živim u Pueblu, u Meksiku. Na tamošnjem univerzitetu predajem u oblasti sociologije. Najviše me interesuje kritika kapitalizma, kao i osmišljavanje mogućeg izlaza iz ovog užasnog društva koje smo stvorili i stvaranje humanijeg sveta.
Ako se osvrnemo na iskustva iz proteklog veka, ako pogledamo iskustva revolucionarnih vlada u Rusiji, u Kini, na Kubi – mada je Kuba složeniji slučaj – ili ako se osvrnemo na iskustva reformskih vlada, vlada koje su došle do tog položaja putem izbora, možemo reći da su ona, generalno gledano ogromno razočarenje i potpuno otrežnjenje. Levičarska vlada nije niti u jednom slučaju uspela realizovati onu vrstu promena koju je želeo narod koji se borio. Ono što se uglavnom dogodilo je ponavljanje vladajućih odnosa, njihovo menjanje donekle, ali ponavljanje u tom smislu da su obični ljudi bili isključeni, što je stvorilo materijalnu nejednakost, kao i društvo koje nije autonomno. Kreirano je društvo u kojem ljudi ne odlučuju samostalno o razvoju društva. Moje objašnjenje leži u istorijskoj analizi: u Rusiji se sve što desilo, i desilo iz tih i tih razloga, u Kini se dogodilo iz drugih razloga, u Albaniji iz tih i tih razloga, na Kubi takođe, u Brazilu, itd. Ali dođe momenat kada o svemu tome nije moguće govoriti samo kao o posebnim istorijskim slučajevima. Očigledno je da moramo pokušati da to uopštimo. Zaključak koji se najočiglednije nameće je da jednostavno nešto nije u redu sa idejom menjanja društva putem države. Neuspešni pokušaji promene društva kroz državu imaju veze sa samom prirodom države, gde država nije neutralna institucija, već specifični oblik društvenih odnosa koji se javljaju sa razvojem kapitalizma. Ta vrsta društvenih odnosa se temelji na isključivanju ljudi iz tokova moći, temelji se na odvajanju i cepanju naroda.
Menjati svet bez preuzimanja vlasti znači upravo to, moramo menjati svet, to je bar jasno. A to moramo uraditi ne posmatrajući borbu za promenu sveta kao borbu koja je usmerena na državu i preuzimanje državne vlasti. Važno je razviti sopstvene organizacije, sopstveni način obavljanja posla. Suštinski aspekt ovakvog stava je važnost pravljenja razlike između dva shvatanja moći. Koncept moći krije u sebi suprotnost, suprotnost između naše moći da radimo neke stvari i naše stvaralačke snage sa jedne, i moći upravljanja, uticaja i novca, sa druge strane. Drugim rečima, ako upitate šta znači moć, najočigledniji odgovor je da se moć odnosi na našu sposobnost da nešto uradimo. Meni se čini da je takva moć uvek društvena moć, jednostavno zato što aktivnost jedne osobe uvek zavisi od aktivnosti drugih ljudi. Veoma je teško zamisliti rad koji ne bi zavisio od rada drugih. Jasno nam je da naš trenutni rad zavisi od stotina ili hiljada ljudi koji su stvorili tehnologiju kojom se služimo, koji su stvorili modele koje koristimo, itd. Naša moć učinka je uvek društvena moć, uvek je moć zajednice, sopstveni rad je uvek deo društvenog toka rada. Ako našu moć učinka posmatramo kao deo društvenog toka rada – postaje jasno da nema jasne podele između rada jedne i rada druge osobe. Jedan proističe iz drugog. Ono što jedna osoba učini, postaje preduslov rada druge osobe, ali na način da ne postoje jasne razlike, jasni identiteti, nema jasnih linija razdvajanja. Ono što se u kapitalizmu dešava je, prekid ovakvog toka rada, jer će kapitalista reći: "To što si ti uradio je moje, pripada meni, moje je vlasništvo." A s obzirom na to da ono što jedna osoba radi jeste preduslov rada drugih ljudi, tada prisvajanje onoga što je produkt rada, daje kapitalisti mogućnost upravljanja radom drugih, daje mu prevlast nad tuđim radom. Na taj način, društvena moć učinka biva uništena, transformisana u svoju suprotnost, odnosno u kapitalističku moć upravljanja radom drugih ljudi.
U suštini, kapitalizam je proces prekidanja ovog društvenog toka rada, prekid društvenosti rada i stoga slom naše moći učinka, i transformacije tog rada u nešto nama nepoznato. Zato mislim da našu borbu ne treba da posmatramo kao borbu za vlast, što bi moglo značiti borbu za njihovu vlast, već kao borbu za stvaranje naše moći učinka, koja je neminovno i društvena moć. Takođe je važno uvideti da u ovoj borbi postoje dva veoma različita modela moći, i da svaki model ima svoju jedinstvenu logiku. Logika kapitala je logika upravljanja, logika hijerarhije, to je logika podele. To je logika koja poriče subjektivnost. To je logika koja objektifikuje subjekt. Naša logika predstavlja suprotnost tome, ona je logika zajedništva, oporavka subjektiviteta, logike koju kapital poriče. Subjektivnost se ovde ne posmatra kao individualna, već kao društvena subjektivnost. To podrazumeva dva veoma različita oblika razmišljanja, dva veoma različita oblika delovanja. Za nas, osmišljavanje načina promene društva znači imati veru u oblik delovanja koji sprovodimo, veru u samokritični razvoj naših formi mišljenja i delovanja. Drugim rečima, ako ovu borbu za promenu društva vidimo kao klasnu borbu, tada je od suštinskog značaja posmatrati je kao asimetričnu. I kada započnemo sa reprodukovanjem njihovih modela, kada našu borbu budemo videli kao odraz njihove borbe, tada je ono što činimo, u stvari, reprodukovanje moći kapitala unutar naše borbe.
O revoluciji kakvu ja zamišljam se mora misliti kao o pitanju, više nego kao odgovoru. S jedne strane, jasno je da je neophodna neka vrsta osnovne promene društva, dok je s druge jasno da su tokom proteklog veka propali pokušaji promene društva kroz državu. To nas navodi na zaključak da moramo pronaći neki drugi način. Od ideje revolucije ne možemo jednostavno odustati. Mislim da su poslednjih godina ljudi došli do zaključka da je revolucija nemoguća zato što nije uspela transformacija društva putem države. Moj stav je upravo suprotan tome, očigledno je da je revolucija neophodna, čak više nego ikad. Ali to podrazumeva pronalaženje novih načina njenog ostvarenja. Trenutno, u ovoj fazi, to znači postavljanje pitanja i smišljanje kako bi već jednom to pitanje razvili. Mislim da je važno revoluciju posmatrati pre kao pitanje nego kao odgovor, jer se sam proces revolucije mora shvatiti kao proces postavljanja pitanja, kao proces napredovanja, ne kao davanje gotovih odgovora, nego, u stvari, kao proces uključivanja ljudi u pokret samoodređivanja.
Ovo je očigledno veoma širok odgovor. Mislim da do detalja možemo doći posmatrajući ono što se zaista događa, posmatrajući borbe koje se danas odvijaju. Ne da bismo radili isto što i oni, nego kritički ih posmatrajući, uviđali načine kojima su neki od pokreta pokušali razviti samostalni model aktivizma, puteve kojima su razvijali ideju dostojanstva, kako su rušili barijere između politike i ekonomije, na koji način su razvijali nove organizacione modele.
 
Za mene je uspon pokreta zapatista imao ogroman značaj, kao i njegovo rađanje 1994.godine i celokupno iskustvo protekle dekade. Dva su razloga za to: jednim delom, zato što su se podigli i pobunili, i to u vreme kada se činilo da za pobunu nema mesta u modernom društvu, modernom kapitalizmu. Ali to je mnogo više od toga. To je i činjenica da su oni preispitali čitavu ideju pobune, celu ideju šta revolucija, odnosno pobuna znači. Deo toga je upravo pitanje ponude drugačije logike, drugačijeg jezika, privremenosti i prostora, koja nije proporcionalna jeziku ni vremenskoj ograničenosti bogatstva i države. Na primer, nakon početne pobune, jedan od prvih važnih događaja je bio ”diálogo de San Andrés”, dijalog između meksičke vlade i zapatista iz San Andresa, grada u Čiapasu. Logično bi bilo da dijalog, pregovore posmatramo kao ravnopravan proces koji se odvija između dve strane. Mislim da je bitno to što su Zapatisti od početka bili dosledni u tome da, pre svega, neće pregovarati, i drugo, da to neće biti ravnopravan proces. Da proces neće biti ravnopravan naglasili su, na primer, oblačenjem, insistiranjem na nošenju svojih tradicionalnih nošnji, insistiranjem da se barem jednom prilikom obrate na njihovom jeziku, a ne da se prosto povinuju španskom jeziku. Jedna od zanimljivih stvari koja je iskrsla je bilo pitanje vremena. U jednom trenutku, kada su obe strane, zapatisti i vlada, došli do privremenog dogovora, plana, zapatisti su rekli: "Dobro, ovo sad moramo odneti našem narodu i razmotriti." Vlada je rekla: "Ne, morate odlučiti sada, odgovor nam je potreban u roku od dva dana." Zapatisti odgovoriše: "To je glupost, vi morate razumeti da je naš pojam vremena različit od vašeg, i da nam predstoji niz diskusija." Predstavnik vlade reče: "Kako možete reći da je vaše vreme drugačije? Vidim da nosite japanske satove, isto kao i ja." Komandant Taho je odgovorio da vladini ljudi pod vremenom podrazumevaju sat. "Mi "vreme" ne shvatamo na taj način, za nas "vreme" ima drugo značenje." Trebalo im je oko dva meseca da daju odgovor. Ali to je upravo ta svest prisutna od početka, da pobuna znači pouzdati se u sopstvene strukture, pouzdati se u svoje poimanje vremena, pouzdati se u svoj doživljaj prostora. I upravo je ovaj koncept "vremena" povezan sa čitavom idejom demokratskog poretka, sa celim pitanjem insistiranja na procesu donošenja odluka putem zajedničkog razmatranja. Jer ako insistirate na donošenju odluka kroz proces zajedničkog razmatranja, onda postaje očigledno da je za to potrebno dosta vremena, to je jednostavno drugačije shvatanje vremena. Tako da ova asimetrija, nedostatak simetrije između logike nadmoći, sa jedne, i logike pobune, sa druge strane, od samog početka postaje nedvosmisleno osnova Zapatista pokreta. Ta ideja se svaki put iznova naglašava u njihovoj komunikaciji, u njihovoj upotrebi priča, šala, poezije, itd. A sve što je u početku delovalo kao deo dekora, manje važno za proces pobune, postepeno počinjete shvatati da je, u stvari, upravo to ono suštinsko u samoj pobuni, njihovo predlaganje i insistiranje na različitom načinu shvatanja sveta, različitom načinu shvatanja ljudskih odnosa. Za razliku od toga, mislim da se tradicionalni koncept revolucije zasnivao na vojnoj slici, na ideji da, u suštini, postoji samo sukob dve vojske. A da bi pobedio neprijatelja, ti jednostavno moraš prihvatiti neprijateljske metode. Tada postoji samo jedna vojska kojoj je cilj poraziti drugu, koja je organizovana na isti način kao i ta druga vojska. Zato mislim da je veoma važno to što su zapatisti prekinuli ovu tradiciju, i što su rekli, ne, to nije to. Put kojim se treba buniti, pružati otpor, je put razvitka jedinstvenog govora i načina rada koji država prosto neće razumeti. A oni to uporno rade poslednjih deset godina.
Kad razmišljamo o kapitalizmu, o problemu revolucije, u stvari, često podrazumevamo načine uništenja kapitalizma. Mislim da bi se trebalo osloboditi takvog načina razmišljanja, jer jednostavno, kada razmišljamo o uništenju kapitalizma, ubrzo sami sebe uverimo da je to nemoguće. To je zato je što misliti o uništenju kapitalizma isto kao zamišljati ga kao ogromno, realno čudovište, veliko čudovište koje ima vojsku, obrazovni sistem, kontrolu nad medijima, nad materijalnim dobrima, itd. A i mi smo tu, malo izgubljeni, da li je moguće uništiti to ogromno čudovište? Ja smatram da moramo pobeći od ove metafore uništenja i misliti o tome na drugi način.
Kapitalizam postoji ne zato što smo ga stvorili u devetnaestom, ili osamnaestom veku, ili kad već. Kapitalizam postoji danas, jer smo ga mi danas stvorili. Ako ga ne stvorimo sutra, on sutra neće postojati. On deluje kao da opstaje nezavisno od nas, ali to zapravo nije istina. On ,u stvari, iz dana u dan zavisi od našeg stvaranja kapitala. Ako sutra ujutru niko ne bi ustao iz kreveta, kapitalizam bi prestao da postoji. Ako ne odemo da ga pravimo, on više neće postojati. Ako o počnemo razmišljati o načinima prestanka stvaranja kapitalizma, ako razmišljamo o pitanjima revolucije u smislu prestanka njegovog stvaranja, to neće rešiti probleme. To ne znači da će kapitalizam sutra zaista nestati - ko zna možda i hoće, ali možda ne sutra. Ali ako o revoluciji razmišljamo kao o načinu zaustavljanja stvaranja kapitalizma, onda ga, na neki način, manje doživljavamo kao neko ogromno čudovište koje nam se suprotstavlja. Tek tada nam se otvaraju mogućnosti, nada i nov način viđenja revolucije, nov način razmišljanja o promeni društva.
Idealno društvo bi bilo ono koje samo sebe stvara. Ako je ono samostvarajuće, samoodređujuće, tada se na neki način gubi smisao osmišljavanja savršene organizacije, jer bi savršenu organizaciju stvorilo samo društvo. A društvo koje samo sebe gradi bi jednog dana moglo odlučiti, da živi u drugačijem društvu, u odnosu na ono u kome je živelo do juče.
 
Što više pričamo o anarhistima , to meni više izgledaju kao "ja bih , al ne znam šta bih , a još manje kako bih"
Neću da jedan bude autoritet, a opet hoću da drugi bude autoritet, do onog trenutka dok ne procenim da taj drugi je postao autoritet , kao onaj što ga skinuh pre njega , pa ću da skinem i ovoga....Srpska posla.....Nezrelo, bez odgovornosti, lutanje....

-----------------------------------------------
U vezi speedy -ija tj. meksikanca, pomenuo je čovek moć. I došao do toga da je uglavnom to društvena moć (nešto kao harizma) , pa stao. Ne ostade ništa za još veću moć , a to je moć potreba....Kad moć potreba dodje u sukob sa moćima društvenim , onda se dešavaju prevare, pronevere, izdaje, milion svesnih i nesvesnih aktova kojima je cilj , da bude po volji moći potrebe.

Ima li veća moć. Moć egzistencije.....? ......Da li je snažnija od moći potreba? Jeste, čim se koristi da se zaborave problemi neispunjenih potreba i nemaština......
Ima li još snažnije moći...... Projekcija , vizura, Opsena.PRikazati nešto drugačijim , pretvoriti suprostavljenu snagu u pogodnu, bez obzira da li je svesna ili nesvesna svog dejstva.Virtualno je najače.....Društvena moć se povlači pred virtuelnom , jača individualizam, (jer se virtuelno obraća uvek pojedincu i veliča njegovu sliku o "stvarnosti" i o sebi.)
Moć potreba je igračka u rukama moći virtuelnog, opsene....Ona gospodari , pravi , ukida, ismejava potrebe (vidljivo kroz smene mode i trendova).
Moć egzistencije je jaka , ali je nadjačana kad moć virtuelnog upotrebi moć potrebe i moć društvenog kao saveznike.....Izgubi se smisao i cilj u životu.Tone se ili kreće se u jednom smeru , sve nadajući se da se nepovoljno neće dogoditi , a neizbežno u zadnjem trenutku izbeći......

Posle svega, odakle anarhistima tolika usmerenost pažnje ka moći.....Pomalo mi je to sumnjivo....
i zbog onog što je lični interes i zbog onog što je interes sledbenika. Kad nekog toliko interesuje moć , može li se kontrolisati kad je omiriše.....Ne , mora postojati onaj koji ima nešto drugo kao mnogo veći prioritet, da bi moć bila kontrolisana u službi tog većeg prioriteta (koji ne sme biti društvenog porekla i zavisnosti).
 
John Holloway, koliko ja znam nije anarhista. On je povezan sa pokretom Zapatista, i intervju (ovo je jedan od intervjua koji je uradio Oliver Resler za izlozbu ,,Alternativne ekonomije, alternativna drustva ", na sajtu http://www.republicart.net/disc/aeas/index.htm su i ostali sa te izlozbe ) je sa tog aspekta. Cijapas je siromasna oblast u Meksiku, ali su ljudi hteli slobodu, i izborili se za nju. i bore se. A Zapatisti imaju nekih anarhistickih principa u delovanju, ali nisu anarhisticki pokret.

Ne misli na harizmu, vec moc da sam uradis nesto. Kao sto Zapatisti (vecina njih su indijanci iz meksika) imaju moc da nezavisno od vlade uredjuju svoje drustvo. To je bila njihova moc potreba.

a usmerenost anarhista ka moci je jasna, pa protiv nje se bore. protiv vlasti koja tvori tu moc. on se bori protiv te vlasti, ne zeli da je preuzme za sebe. prioritet je sloboda!
uostalom i naslov intervjua je Promenite svet bez preuzimanja vlasti (tj. moci politicara, drzave, kapitalista...).
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top