Dobar dan,
nisam roditelj hiperaktivnog deteta, ali sam ponosni 'vlasnik' ADHDa u svojoj licnoj istoriji, i pri tome jedan sam od onih lekara koji kako kazete 'pametuju sa interneta', a u praksi se svakoga dana nosi sa ovim problemom kod dece, jer radi sa decom i omladinom kao psihijatar!
Verujte da niko bolje od nas koji to radimo ne zna kakva je stvarnost u Srbiji vezana za ovaj poremecaj jer Vi gledate samo svoje dete a ja (mi) na desetine i stotine takve dece. Specijalizovane ustanove za ADHD ne postoje kao sto ne postoje ni drugde u svetu odvojene specijalizovane ustanove za samo ovaj proble ; na psihijatrima i na ustanovama za mentalno zdravlje dece je da budu obuceni, profesionalni i obrazovani za lecenje kako ovog tako i drugih poremecaja decijeg doba kao i adolescentnog doba. Postoje razna decija savetovalista (dispenzeri) od kojih neki na Institutima za psihijatriju (Institut za ment zdravlje deciji blok, Institut za neurologiju i psihijatriju dece) a neki pri Domovima Zdravlja, gde se pojedinici i citavi timovi itekako ozbiljno bave ovom problematikom, pa stvarno nalazim uvredljivom Vasu konstataciju da 'lekari u Srbiji pametuju po ovoj tematici i dele savete sa interneta". Ministarstvo zdravlja nema ni razloga da intervenise po ovom pitanju, ali Ministarstvo prosvete svakako bi imalo, i tu bi se sto-sta moglo zameriti.
Nakon ovog uvoda, i neuspelog truda da Vas post ne shvatim licno, da Vam pruzim i poneku korisnu informaciju: psihostimulansi ce se najkasnije do kraja ove godine pojaviti i kod nas na trzistu, ono sto je na zapadu Ritalin (metilfenidat) prodavace se u Srbiji pod zasticenim imenom Concerta; testiranje, registracja, formiranje protokola za upotrebu vec su u toku, najkasnije do leta ili u najgorem slucaju do kraja ove godine trebalo bi da imamo registrovan preparat sa utvrdjenim protokolima administracije na trzistu, dostupan za terapiju kako lekarima koji se bave ovom problematikom, tako i mladim klijentima. Problem sa psihostimulansima je godinama bio (i ne samo kod nas) strah od velike zloupotrebe (u zemlji u kojoj je Bensedin najtroseniji lek decenijama i to bez lekarskog recepta, i koja je medju prvima u Evropi po potrosnji benzodiazepinskih preparata, ideja o 'legalizaciji' leka koji je za sve ostale sem obolelih od ADHDa - droga, unosi nemir i medju zvanicnike i medju lekare, zbog cega lek dugo nije bio dostupan na nasem trzistu. Medjutim zbog sve veceg problema sa ADHDom, benefiti klijenata stavljeni su iznad rizika od zloupotrebe pa ce i Srbija za jos neko vreme uci u rang zemalja kojima na raspolaganju u tretmanu ovog problema stoji metilfenidat).
Mnogo vaznije od samog metilfenidata jeste da se ustanove protokoli u Ministarstvu prosvete oko edukacije prosvetnih radnika u vezi sa ovim problemom i decom koja su njime pogodjena, jer ADHD najvise ometa rad dece u skoli, njihovo postignuce i uspesnost, njhovu socijalizaciju sa vrsnjacima i celokupan njihov zivot u jednoj rigidnoj, strukturisanoj skolskoj sredini sa prevelikim zahtevima i losom senzibilizacijom za ovakvu problematiku. Dolaskom inkluzivnog skolovanja, koje je predvidjeno zakonom i stize u nase skole u roku od godinu-dve, a koje podrazumeva do-edukaciju skolskog kadra za decu sa specificnim potrebama, specificnim smetnjama razvoja , razlicitih deformiteta i invaliditeta, poremecaja paznje i hiperaktivnosti - dakle za svu DRUGACIJU decu od uprosecene skolske decije populacje, Ministarstvo prosvete ce morati (nadamo se) da predvidi nove module skolskih programa specificne za razlicite grupe dece koja ce pohadjati nastavu, i adaptirane programe koje ce deca sa posebnim potrebama moci da normalno prate kako bi se skolovala u skladu sa svojim mogucnostima i mentalnim kapacitetima. Zbog trenutnog stanja u skolama i odbijanja najveceg dela nastavnog kadra i PP sluzbi da uloze dodatni trud, sa recenicom da im 'to nije u opisu posla' i 'da nisu za to placeni dovoljno', deca sa ADHDom prozivljavaju pravu golgotu u skoli, njihovi roditelji zajedno sa njima, a lekari koji pokusavaju da rade svoj posao dozivljavaju vise nego neprijatnosti u sukobu sa skolama oko ove dece.
Program po kome se radi u ustanovi u kojoj ja radim sa decom sa ADHDom u potpunosti odgovara najaktuelnijim programima u svim zapadnim zemljama i naprednom svetu, i ni najmanje ne odudaraju od njih po kvalitetu kako programa tako i strucnog kadra, sem u nepostojanju medikamentozne terapije psihostimulansima (no ni na zapadu se ne prepisuju odmah psihostimulansi cim se dijagnostikuje ADHD, postoje mnoge tehnike koje dolaze pre lekova, i nisu svi mladi klijenti sa ADHDom u potrebi za lekovima).
Sa decom sa ADHDom u mojoj ustanovi radi se timski, tim obuhvata psihijatra, defektologa, psihologa, socijalnog radnika i medicinsku sestru, dakle dete i porodica su dijagnosticki i terapjiski pokriveni iz svakog ugla. Dete se kompletno psiholoski testira da bi se utvrdili njegovi prirodni kapaciteti, defektolog daje detaljne saveti oko tretmana deteta u kuci, oko razlicitih kognitivno-bihevioralnih tehnika koje se koriste, oko tehnika nagrade i kazne, kucne discipline, pomoci u ucenju, hobija, nacina ishrane i dijetetskog rezima, strukturisanja vremena, razlicitih grafomotornih vezbi i vezbi paznje, te nacina razvijanja radnih navika. sa detetom se vezbaju tehnike za kontrolu impulsivnosti i besa, tehnike modulacije i modifikacije ponasanja, fina motorika, citanje, pisanje i tehnike ucenja. Ukoliko postoje socijalni problemi ili socijalna patologija u porodici (lose ekonomsko stanje, nasilje, alkoholizam ili sl), pomoc porodici pruza socijalni radnik, koji obezbedjuje saradnju i animaciju lokalnog Centra za socijalni rad, eventualnu ekonomsku pomoc za ugrozene porodice, ili pomoc u izolovanju porodicnog nasilja ili tretiranju socijalne patologije. Psihijatar pruza i porodici i detetu psihoterapijsku podrsku, savetodano radi sa detetom i porodicom uz porodicnu terapiju po potrebi. Sa decom se radi od 1 - 3 puta nedeljno u savetovalistu. Svi clanovi tima redovno su u kontaktu u svakom trenutku, prateci na taj nacin i dete i porodicu, a u odnosu na vrstu problema koje dete ima, u kontaktu su sa skolama u koje odlaze na konsultacije sa PP sluzbama i direktorima, vrse edukaciju nastavnog kadra iz ove oblasti (u vidu predavanja o prevenciji ADHDa), i daju skoli sav neophodni pismeni i usmeni informativni materijal kao i savete sta ciniti ukoliko prepoznaju hiperaktivno dete, odnosno kako se ponasati prema takvom detetu i koje korake preduzeti da se detetu pomogne a da se u skoli i razredu odrzi adekvatan red i rad ostale dece.
Dakle, znajuci da je sve to tako, iz dana u dan, na jednoj ogromnoj Beogradskoj opstini na kojoj ja radim(svakako slicni programi postoje i na drugim opstinama), stvarno odbijam indicije da lekari u Srbiji samo pametuju po ovoj tematici, dele savete sa interneta..."
Ako i delimo savete sa interneta, radimo to u najboljoj nameri da bi smo ljudima dali neki savet, uputstvo, smernicu, pomoc a ne zato da bismo izgledali lepo i pametno samima sebi.
Zao mi je ako ste imali losa iskustva, i ako imate problem koji do sad niste uspeli da resite, ako mozete da nabavite specijalisticki uput za psihijatra osecajte se slobodnim da mi se javite na PP i dobijete instrukcije kako da dovedete dete u nasu ustanovu, ako vec niste nasli ni jednu u kojoj se dete moze tretirati.
No cesto biva problem i to sto roditelji ovakve dece ne mogu, i odbijaju, da shvate da se radi o problemu koji DUGO traje, za cije resavanje je potrebno JAKO DUGO vreme, da su vidljivi pomaci MALI, da je potrebno uloziti MNOGO energije ali pre svega beskonacno STRPLJENJA i saradnje, i da je ADHD nesto sto NE MOZE da se resi ni za mesec ni za godinu: ovo je problem koji pocinje jos u obdanistu a najcesce traje kroz celu osnovnu skolu, ponekad perzistirajuci i u odraslom dobu! Takvi roditelji najcesce ocekuju cudo od lekara, pa kada se cudo ne desi, ni za mesec, ni za godinu-dve, ogorceni na lekara koji tu NISTA NIJE KRIV, dizu ruke od terapije, menjaju ustanove i doktore, insistiraju na carobnoj piluli da bi problem nekako nestao.
No kao sto ja nisam jedan od onih lekara koji ne rade nista sem sto pametuju na ovu temu, pretpostavicu da ni Vi niste jedan od takvih roditelja koje ja pominjem: vidite, najvis od svega ne volim generalizacije - iz njih nikad nista dobro nije doslo.
Ovim putem i u ovom trenutku zahvaljujem se javno svim onim divnim prosvetnim radnicima koji su imali dovoljno senzibiliteta, dovoljno razumevanja, a vis eod svega dovoljno ljubavi za decu i koji su nam pruzili nesebicnu pomoc i podrsku u zajednickoj borbi da pomognemo deci sa ADHDom, kao i svoj nesebicni i bezgranicni entuzijazam i energiju - za istu onu platu koju i drugi primaju, i za koju se sasvim slazem da je ispod svakog nivoa postovanja njihove profesije i rada.
I jos - i ovom prilikom - hvala iz dubine duse i mojim uciteljima i nastavnicima, koji su me voleli dovoljno i uporno da me izvuku i odneguju onda kada ADHD kod nas jos nije bio ni poznat a kamoli lecen na bilo koji nacin. Hvala im sto su znali - iako im ni jedno strucno lice to nije reklo! - da je ljubav DOVOLJNA, i da iz nje sve polazi i da se sa njom sve zavrsava. A plata im nije bila nista bolja nego danas.
)
Hvala!
