Julian - to je ogromna tema; i jedna od onih koje me muce svaki dan. Kazi ako te nesto specificno, konkretno zanima - malo je i prostora i vremena da se raspisujem u dubinu.
mOGU UMESTO TOGA DA PODELIM SA VAMA NEKE ZANIMLJIVOSTI KAO I LICNA ISKUSTVA. (Ups, velika slova su mi se slucajno omakla, sorry).
Dakle veoma cesto zbog problema koje imaju deca sa ADHDom, a koji se najcesce manifestuju u skolskoj sredini skolskim neuspehom, postoji tendencija da se ovakva deca proglase mentalno nekapacitetnom, odnosno snizenih intelektualnih sposobnosti, ili narodski receno - za njih se cesto kaze da su glupi i lenji. To nikako ne odgovara istini i to je u mnogo primera dokazano; ova deca prosto imaju niz ometajucih faktora koji uslovljavaju njihov neuspeh u skoli: njihova paznja, i sve ostale kognitivne (misaone) funkcije koje zavise od paznje (opazanje, pamcenje, inteligencija i misljenje) nisu uskladjeni i ustrojeni kao kod dece koja ovaj problem nemaju. Bez paznje nema adekvatnog opazanja, nema adekvatne upotrebe inteligencije, nema dobrog pamcenja, a i misljenje odstupa od uobicajenog fo formi. No oni koji malo prate istoriju nauke mozda ce znati sledece podatke, a mozda ce i nauciti nesto novo: utvrdjeno je da su mnogi veliki umovi kroz istoriju covecanstva imali upravo ovaj problem: problem paznje. Isak Njutn, na primer, bio je veoma slab u skoli, do svojih dvadesetih godina uopste nije ni slusao matematiku; iz skole ga je ispisala majka posle samo nekolikogodina skolovanja, jer je vidjen kao neko ko nema nikakvu akademsku buducnost, u njegovim djackim izvestajima stalno je stajalo da je 'nepazljiv i lenj'! Isak je obozavao mehaniku, i u to vreme zaokupljala ga je konstriukcija razlicitih besmislenih i smislenih sprava i spravica na mehanickoj osnovi. Isak se skoli vratio na insistiranje svog ujaka koji je u njemu ipak video velike mogucnosti, i zahvaljujuci tome sto je mladog Isaka uzeo pod svoje okrilje direktor skole licno, i postao njegov mentor, Njutn je malo po malo napredovao u skoli i uspeo da je zavrsi. Na fakultet se takodje upisao na 'gurku' (sto ce reci na jedvite jade, kako kaz enas narod) i to kao djak sa slabim postignucem i prosekom. Negde u svojim ranim dvadesetim zainteresovao se za astronomiju, kada je shvatio da ne moze da prati knjigu iz astronomije jer ne zna matematiku! Tada se dohvatio Euklida i matematike po prvi put ljudski, a ostalo je vec zapisano u istoriji! Prosto, problem paznje i hiperaktivnosti je razvojni problem, problem nedovoljno zrelog i nedovoljno stimulisanog CNSa, i taj proiblem sa odrastanjem i sazrevanjem polako jenjava i stisava se; sto je i jednom Njutnu dalo sansu da na posletku postane velik pred istorijom.
Anstajn, pak, nije bio los u skoli kako mit kruzi - naime Anstajn je bio odlican i veoma napredan iz svih predmeta koji su podrazumevali nauku. No ne lezi vraze, i Anstajn je ispoljavao karakteristicne znake osobe koja ima problem paznje: bio je neverovatan aljkavac (uvek je bio krivo zakopcan i slutav, odvezanih pertli i zarozan, njegova soba pravi svinjac), bio je strasno zaboravan, i najzad - nije mogao da upise fakultet jer je pao na prijemnom - iz svih onih predmeta koji nisu bili predmet njegovog interesovanja (istorija, geografija, umetnost, jezici - posebno francuski). Ovo takodje ilustruje dobro poznatu cinjenicu da deca koja pate od ADHDa, mogu da odrze paznju satikma na onome sto ih duboko zanima (a zanimaju ih, kao i Njutna i Anstajna, obicno stvari koje su drugima strane). Na primer, jedan nas mladi klijent je u I razredu osnovne skole znao sve moguce i nemoguce o Egiptu, njegovoj istoriji, arhitekturi, numerologiji, novcu.......Njegov IQ je kao i Anstajnov i Njutnov, iznad proseka, ali je dete promenilo tri skole i ima sve same slabe ocene, ako se izuzme crtanje i engleski, gde je brilijantan.
Dakle, veoma je karakteristicno za ovakvu decu da budu nadprosecno inteligentna ali da zbog svoje neadekvatne paznje koja ometa i druge kognitivne funkcije ne mogu da napreduju i usvajaju skolsko gradivo (ovako kako je ono sad osmisljeno) pa odaju utisak skoli ili sopstvenim roditeljima da su glupa. Veoma cesto roditelji dolaze izbezumljeni i sa idejom da je dete retardirano i ludo. Zbog toga pricamo ovu pricu kako roditeljima tako i tokom predavanja skolama, ne bi li ilustrovali da se ne radi o deci koja su nesposobna mentalno, ili lenja svojom voljom, vec o deci koja imaju ometajuci faktor i kojoj se mora pomoci prilagodjavanjem nacina poducavanja kako bi mogli da sa svojojm paznjom isprate skolske zahteve......
