- Poruka
- 13.833
-
- Popularno:
- Romani o Kosovu i Metohiji
- „Jučerašnji svet” Štefan Cvajg
- Granice u musko zenskim odnosima
- Policajci ispred skupštine
- Štrajk Ugljesa Mrdic!!!!
- Ана Брнабић: Блокадерски фашисти поново...
- Uhapšen Štimac!
- Hoce li se i danas okupljati...
- Kontramiting režima 9. novembra 2025.
- Da li je bolje biti "slep/a"?
Званично писмо државе
- Začetnik teme Romøren
- Datum pokretanja
Жељко Филиповић
Aktivan član
- Poruka
- 1.124
"Da, i? U ruskom je slično"
РУСИ НАМА НЕ МОГУ БИТИ „УЗОР ЗА УГЛЕДАЊЕ“!
И Руси кажу погрешно – афел. То нас ни на шта не обавезује, осим да сами говоримо исправно и пишемо онако како говоримо. У горњем делу прве слике се види да и код нас има људи који знају о чему се овде ради, а у доњем делу да и међу стручњацима астрономима има „необавештених“. Руси су познати по томе да су склони да доследним имитирањем запада лече своје комплексе и потпуно непотребно дуплирају слова. А запад каже "афел".
РУСИ НАМА НЕ МОГУ БИТИ „УЗОР ЗА УГЛЕДАЊЕ“!
И Руси кажу погрешно – афел. То нас ни на шта не обавезује, осим да сами говоримо исправно и пишемо онако како говоримо. У горњем делу прве слике се види да и код нас има људи који знају о чему се овде ради, а у доњем делу да и међу стручњацима астрономима има „необавештених“. Руси су познати по томе да су склони да доследним имитирањем запада лече своје комплексе и потпуно непотребно дуплирају слова. А запад каже "афел".
Жељко Филиповић
Aktivan član
- Poruka
- 1.124
ШАПАТ ТРГОВЦИМА
Основни посао сваког трговца је да своју робу прода и претвори је у новац. Међутим, у Југославији за ћириличне писаће машине то није важило. Без остављања писаних трагова, па чак и без употребе телефона, само у личним сусретима, власт је трговцима дошаптавала домаћи задатак – саботирати продају ћириличних писаћих машина и наговарати купце на „правилан избор“, чак и претњама вишемесечним чекањем. Цитат из књиге Лазара Лаза М. Костића „Ћирилица и српство“.
Основни посао сваког трговца је да своју робу прода и претвори је у новац. Међутим, у Југославији за ћириличне писаће машине то није важило. Без остављања писаних трагова, па чак и без употребе телефона, само у личним сусретима, власт је трговцима дошаптавала домаћи задатак – саботирати продају ћириличних писаћих машина и наговарати купце на „правилан избор“, чак и претњама вишемесечним чекањем. Цитат из књиге Лазара Лаза М. Костића „Ћирилица и српство“.
Жељко Филиповић
Aktivan član
- Poruka
- 1.124
ЛИНГВИСТИ – СТРАЖАРИ У ЗАТВОРУ ЋИРИЛИЦЕ
Главну реч у комунистичкој Југославији су водили Јосип Броз Тито, Едвард Кардељ и Владимир Бакарић, дојучерашњи хабсбуршки поданици рођени и одрасли у окружењу нетрпељивости према ћирилици. Чим су дошли на власт, одмах су се дали на посао. Из Морзеове телеграфије и радио-телеграфије избачена је српска ћирилица са 30 слова и замењена „неутралном“ латинском абецедом са само 26 слова. Телепринтери у војсци, на Пошти и по предузећима су имали само латиничну тастатуру. ТВ Београд је првих 20 година свога рада (1958-1978) користила искључиво латиницу. До 1961. г. регистарске таблице на возилима су у две републике биле латиничне, а у 4 републике ћириличне. Од 1961. све су само латиничне. Наређено је повлачење ћириличних писаћих машина и њихово замењивање латиничним машинама. У продавницама етикете на индустријским производима биле су само латиничне. Рачунари су дуго имали само латиничне исписе и меније. Мобилни телефони такође дуго нису имали ћирилицу. У ЈНА у прописима је важила „равноправност писама“, која је у пракси изгледала овако: У војном школству уџбеници, учила, дипломе – искључиво латиница. У војној администрацији – личне карте, здравствене и партијске књижице, обрасци, формулари, дозволе за излазак у град, техничке књижице – искључиво латиница. Предмети који су појединцима и јединицама додељивани у знак признања – медаље одличног стрелца, заставица „Најбољи возач“, „Најбоља јединица“, пехари у спорту – искључиво латиница. Војна штампа, периодика и стручни часописи – искључиво латиница. У Војнофилмском центру „Застава филм“ сви документарни, наставни и играни филмови – искључиво латиница. Ћирилица је извесно време могла да се нађе једино на родитељским писмима војницима, али протицањем времена, како су и родитељи одслуживали војни рок и „сазнавали за јадац“, тако је ћирилица „у тишини“ нестајала и са родитељских писама.
Напад на српску ћирилицу је почео у Хабсбуршкој монархији, где је католичка вера била државна вера. Стварањем Краљевства СХС пренет је и у сопствену кућу, а у Титовој Југославији противници ћирилице су дошли на власт! Лукави и превејани Тито је добро знао да у његовој претходној домовини сурове методе насиља над ћирилицом нису дале резултате, па се досетио да исти циљ постигне мазно, љупко, загрљајима и пољупцима „братства и јединства“! Ево како је тај језуитски „мазни“ метод спровео у ЈНА, којој је био врховни командант. Прво су све затечене писаће машине из јединица и команди сакупљене и однете на војни отпад. Као „застареле и, превазиђене постале су сметња и кочница даљем развоју одбрамбеног система нашег самоуправног социјалистичког друштва“, и све су замењене новим „олимпијама“. Нико тада није приметио да је међу дотадашњим „превазиђеним“ машинама било и ћириличних и латиничних, а да су све нове „олимпије“ биле искључиво латиничне! Затим се 1967. доноси „Уџбеник службене преписке и канцеларијског пословања у ЈНА“ по коме све наредбе, извештаји, молбе, жалбе могу бити писане искључиво писаћом машином! Ко је рекао „забрањујем ћирилицу“? Ево ти једно па бирај!
Била би неправда целу кривицу за гушење ћирилице у Југославији пребацити само на Хрвате. И Словенци су много томе криви, и у овоме су постали дрски и осиони. Ако им нека установа или предузеће из Београда пошаље нешто на ћирилици, они одмах протестују. Хрвати то чине мање, јер се људи сећају НДХ и њима се то замера. Словенцима се не замера, па су постали бахати. Портир хотела „Слон“ у Љубљани није хтео да прочита легитимацију једне гошће из Београда, јер вели да не зна ћирилицу. Пре рата су сви Словенци у Београду знали ћирилицу. Сад осећају други ветар па дижу главе. Ипак, ни Марија Терезија, ни Бенјамин Калај, ни Александар Карађорђевић, ни Анте Павелић, ни Јосип Броз нису толико допринели истребљивању ћирилице колико – Срби, комунисти, лингвисти, просветни радници, руководиоци великих привредних гиганата, трговинских ланаца, спортских клубова, културних установа, банака. То су праве латиничне тврђаве непробојне за ћирилицу.
Англиста Ранко Бугарски се не устручава ни од безочне дрскости да јавно каже како је код нас „угрожена – латиница“! Да ли тај несрећник уопште зна откуд он „Бугарски“, а не рецимо Бугарчић, Бугариновић? Па баш они који су га напујдали на ћирилицу су у Хабсбуршкој монархији Србима поред ћирилице забрањивали и да деци дају презимена на „ић“, па одатле и пречанска презимена Бугарски, Рудински, Шовљански, Петров, Попов, Марков, Мали, Поморишац, Сувајац, Коларов, итд само да нема „ић“, да би Србе удаљили од Руса. Иван Клајн ћирилицу користи као бабарогу да њоме плаши народ како „без латинице не можете учити стране језике, не можете писати формуле у математици, физици, хемији, не можете писати дијагнозе и рецепте, не можете слати писане поруке мобилним телефоном, итд. У чему је овде смицалица и подвала? Што он под видом стварне потребе за латинском абецедом жели да нам утрапи – хрватску латиницу! Друго писмо српскохрватског језика, ону латиницу која је као самозвани гост истерала домаћина из његове рођене куће! Покажите ми једну формулу, рецепт, дијагнозу у којима постоје слова Đ, Ž, Š, Č, Ć! Све ове Клајнове ставке су раскринкане. Али то код народа пролази... Својом изјавом „Не може се бранити ћирилица а да се не потискује латиница“ он је заиста рекао истину. Али се неопрезно истрчао, јер истина њему не иде у рачун. Па заиста не може „једна земља а два господара“. Ту мора доћи до двобоја па ком опанци ком обојци. Јер баш та латиница и јесте протерала ћирилицу и заузела њено место! У нашој „равноправности писама“ та латиница је заузела место ћирилице. Не пристајемо на узурпацију. Ред је да се свако врати својој кући! Имамо писмо које у потпуности задовољава потребе нашег језика. Не треба му ничија „помоћ“. Не пристајемо да нам избију здраве зубе да би нам уградили – протезу!
Клајн међу својим издањима има доличан проценат ћириличних књига, док Бугарски, као да му је Миле Будак био министар просвете а Андрија Артуковић ректор универзитета...
Главну реч у комунистичкој Југославији су водили Јосип Броз Тито, Едвард Кардељ и Владимир Бакарић, дојучерашњи хабсбуршки поданици рођени и одрасли у окружењу нетрпељивости према ћирилици. Чим су дошли на власт, одмах су се дали на посао. Из Морзеове телеграфије и радио-телеграфије избачена је српска ћирилица са 30 слова и замењена „неутралном“ латинском абецедом са само 26 слова. Телепринтери у војсци, на Пошти и по предузећима су имали само латиничну тастатуру. ТВ Београд је првих 20 година свога рада (1958-1978) користила искључиво латиницу. До 1961. г. регистарске таблице на возилима су у две републике биле латиничне, а у 4 републике ћириличне. Од 1961. све су само латиничне. Наређено је повлачење ћириличних писаћих машина и њихово замењивање латиничним машинама. У продавницама етикете на индустријским производима биле су само латиничне. Рачунари су дуго имали само латиничне исписе и меније. Мобилни телефони такође дуго нису имали ћирилицу. У ЈНА у прописима је важила „равноправност писама“, која је у пракси изгледала овако: У војном школству уџбеници, учила, дипломе – искључиво латиница. У војној администрацији – личне карте, здравствене и партијске књижице, обрасци, формулари, дозволе за излазак у град, техничке књижице – искључиво латиница. Предмети који су појединцима и јединицама додељивани у знак признања – медаље одличног стрелца, заставица „Најбољи возач“, „Најбоља јединица“, пехари у спорту – искључиво латиница. Војна штампа, периодика и стручни часописи – искључиво латиница. У Војнофилмском центру „Застава филм“ сви документарни, наставни и играни филмови – искључиво латиница. Ћирилица је извесно време могла да се нађе једино на родитељским писмима војницима, али протицањем времена, како су и родитељи одслуживали војни рок и „сазнавали за јадац“, тако је ћирилица „у тишини“ нестајала и са родитељских писама.
Напад на српску ћирилицу је почео у Хабсбуршкој монархији, где је католичка вера била државна вера. Стварањем Краљевства СХС пренет је и у сопствену кућу, а у Титовој Југославији противници ћирилице су дошли на власт! Лукави и превејани Тито је добро знао да у његовој претходној домовини сурове методе насиља над ћирилицом нису дале резултате, па се досетио да исти циљ постигне мазно, љупко, загрљајима и пољупцима „братства и јединства“! Ево како је тај језуитски „мазни“ метод спровео у ЈНА, којој је био врховни командант. Прво су све затечене писаће машине из јединица и команди сакупљене и однете на војни отпад. Као „застареле и, превазиђене постале су сметња и кочница даљем развоју одбрамбеног система нашег самоуправног социјалистичког друштва“, и све су замењене новим „олимпијама“. Нико тада није приметио да је међу дотадашњим „превазиђеним“ машинама било и ћириличних и латиничних, а да су све нове „олимпије“ биле искључиво латиничне! Затим се 1967. доноси „Уџбеник службене преписке и канцеларијског пословања у ЈНА“ по коме све наредбе, извештаји, молбе, жалбе могу бити писане искључиво писаћом машином! Ко је рекао „забрањујем ћирилицу“? Ево ти једно па бирај!
Била би неправда целу кривицу за гушење ћирилице у Југославији пребацити само на Хрвате. И Словенци су много томе криви, и у овоме су постали дрски и осиони. Ако им нека установа или предузеће из Београда пошаље нешто на ћирилици, они одмах протестују. Хрвати то чине мање, јер се људи сећају НДХ и њима се то замера. Словенцима се не замера, па су постали бахати. Портир хотела „Слон“ у Љубљани није хтео да прочита легитимацију једне гошће из Београда, јер вели да не зна ћирилицу. Пре рата су сви Словенци у Београду знали ћирилицу. Сад осећају други ветар па дижу главе. Ипак, ни Марија Терезија, ни Бенјамин Калај, ни Александар Карађорђевић, ни Анте Павелић, ни Јосип Броз нису толико допринели истребљивању ћирилице колико – Срби, комунисти, лингвисти, просветни радници, руководиоци великих привредних гиганата, трговинских ланаца, спортских клубова, културних установа, банака. То су праве латиничне тврђаве непробојне за ћирилицу.
Англиста Ранко Бугарски се не устручава ни од безочне дрскости да јавно каже како је код нас „угрожена – латиница“! Да ли тај несрећник уопште зна откуд он „Бугарски“, а не рецимо Бугарчић, Бугариновић? Па баш они који су га напујдали на ћирилицу су у Хабсбуршкој монархији Србима поред ћирилице забрањивали и да деци дају презимена на „ић“, па одатле и пречанска презимена Бугарски, Рудински, Шовљански, Петров, Попов, Марков, Мали, Поморишац, Сувајац, Коларов, итд само да нема „ић“, да би Србе удаљили од Руса. Иван Клајн ћирилицу користи као бабарогу да њоме плаши народ како „без латинице не можете учити стране језике, не можете писати формуле у математици, физици, хемији, не можете писати дијагнозе и рецепте, не можете слати писане поруке мобилним телефоном, итд. У чему је овде смицалица и подвала? Што он под видом стварне потребе за латинском абецедом жели да нам утрапи – хрватску латиницу! Друго писмо српскохрватског језика, ону латиницу која је као самозвани гост истерала домаћина из његове рођене куће! Покажите ми једну формулу, рецепт, дијагнозу у којима постоје слова Đ, Ž, Š, Č, Ć! Све ове Клајнове ставке су раскринкане. Али то код народа пролази... Својом изјавом „Не може се бранити ћирилица а да се не потискује латиница“ он је заиста рекао истину. Али се неопрезно истрчао, јер истина њему не иде у рачун. Па заиста не може „једна земља а два господара“. Ту мора доћи до двобоја па ком опанци ком обојци. Јер баш та латиница и јесте протерала ћирилицу и заузела њено место! У нашој „равноправности писама“ та латиница је заузела место ћирилице. Не пристајемо на узурпацију. Ред је да се свако врати својој кући! Имамо писмо које у потпуности задовољава потребе нашег језика. Не треба му ничија „помоћ“. Не пристајемо да нам избију здраве зубе да би нам уградили – протезу!
Клајн међу својим издањима има доличан проценат ћириличних књига, док Бугарски, као да му је Миле Будак био министар просвете а Андрија Артуковић ректор универзитета...
Poslednja izmena:
Жељко Филиповић
Aktivan član
- Poruka
- 1.124
ПРИМЕР ЗА УГЛЕДАЊЕ - КАНАДСКИ ЕСКИМИ!
Наш чувар ћирилице из Канаде Игор Драгославић нам је послао ову фотографију. Канадски Ескими традиционално организују трке паса у саоницама. У свом клубу су приказали резултате трка. Нема енглеског, нема француског, користе свој матерњи језик и писмо! Живећи у океану досељеничког становништва једини начин да се не утопе и да очувају свој матерњи језик и писмо је да их користе! Тако ради национално свестан народ.
Браћо Срби! Сећате ли се ћирилице? Или, можда, „сваки језик се може писати било којим писмом“, „није важно како ко пише“?
Наш чувар ћирилице из Канаде Игор Драгославић нам је послао ову фотографију. Канадски Ескими традиционално организују трке паса у саоницама. У свом клубу су приказали резултате трка. Нема енглеског, нема француског, користе свој матерњи језик и писмо! Живећи у океану досељеничког становништва једини начин да се не утопе и да очувају свој матерњи језик и писмо је да их користе! Тако ради национално свестан народ.
Браћо Срби! Сећате ли се ћирилице? Или, можда, „сваки језик се може писати било којим писмом“, „није важно како ко пише“?
Жељко Филиповић
Aktivan član
- Poruka
- 1.124
65 ГОДИНА ЛАТИНИЗАЦИЈЕ СРБА!
Када нас 65 година кљукају латиницом онда се и најдобронамернији спотакну и оклизну. Подсвесни аутоматизам...
Када нас 65 година кљукају латиницом онда се и најдобронамернији спотакну и оклизну. Подсвесни аутоматизам...
- Poruka
- 13.833
Жељко Филиповић
Aktivan član
- Poruka
- 1.124
СРБИЈАНСКО-ШУМАДИЈСКИ VLAK
Година 1950. Актери овог дела у другим крајевима Југославије се овако не би усудили да поступе. А зна се шта се ради са крпењачама...
.
Година 1950. Актери овог дела у другим крајевима Југославије се овако не би усудили да поступе. А зна се шта се ради са крпењачама...
- Poruka
- 13.833
http://www.politika.rs/scc/clanak/448548/Zaboravljene-reci-srpskog-jezika
Заборављене речи српског језика
Заборављене речи српског језика
Жељко Филиповић
Aktivan član
- Poruka
- 1.124
ОТВОРЕНО ПИСМО ДИРЕКТОРУ НИШКОГ КАЗАЛИШТА
Како и зашто убити ћирилицу на Тргу Стевана Синђелића у Нишу, народно позориште претворити у казалиште, а Ниш у Загреб? Када је директор Народног позоришта у Нишу била Биљана Вујовић Бајка, као и сви остали пре ње, ћирилица је била безбрижна, у редовној употреби у општењу позоришта са публиком и грађанима, у складу са једновековном традицијом нишког позоришта од његових првих корака. Оде Бајка, оде ћирилица у бајку! Неста Бајке, позориште оста без мајке! Градске власти и управа позоришта се нешто „не сећају ћирилице“, и о судбини ћирилице на издисају и не размишљају. Зашто ли војвода Синђелић даде живот? Да би Ниш постао Загреб? Војска Србије је ћирилицу вратила у свакодневни живот, од конструкторског бироа до ватрене линије, а они који у Дому Војске у Нишу дају представе такође се „не сећају ћирилице“!
Читава историја нашег народа, па и позоришта у српском народу, па и позоришта у Нишу почива на ћирилици. Ћирилица у нашем народу се губи и нестаје. То није никакав „спонтани процес“ него смишљен, планиран, организован, финансиран и контролисан процес који је покренут из иностранства, започет у нашем народу у Хабсбуршкој монархији, стварањем Краљевства СХС пренет и на наш народ у сопственој држави, а Новосадским договором из 1954. је отворено почело организовано истребљење ћирилице и њено замењивање некадашњим „другим писмом српскохрватског језика“ а данас писмом једне националне мањине у Србији – хрватском латиницом. После Бајке, и Народно позориште у Нишу објективно даје „сопствени допринос“ истребљењу ћирилице. Све јавне објаве представа нишког позоришта су без изузетка само на латиници. То нипошто није „неговање културних традиција нашег народа“, него напротив! Стјепан Саркотић, хабсбуршки царски генерал и поглавар Босне и Херцеговине је 1915. г. у Босанском Сабору приликом изгласавања забране ћирилице на целој територији БИХ рекао: „Срби са својим ћириличним писмом представљају непријатељско тело истока у борбеној зони запада“. Слова су постала „непријатељско тело“! Биће да и у позоришту у Нишу ћирилицу сматрају за „непријатељско тело“. Захтевамо од вас да сместа прекинете овакав „санитарни однос“ према нашој ћирилици и вратите је на место које јој у целокупној историји Ниша, па и позоришта у Нишу, и припада.
Жељко Филиповић, пензионер из Ниша, удружење „Чувари ћирилице“.
Како и зашто убити ћирилицу на Тргу Стевана Синђелића у Нишу, народно позориште претворити у казалиште, а Ниш у Загреб? Када је директор Народног позоришта у Нишу била Биљана Вујовић Бајка, као и сви остали пре ње, ћирилица је била безбрижна, у редовној употреби у општењу позоришта са публиком и грађанима, у складу са једновековном традицијом нишког позоришта од његових првих корака. Оде Бајка, оде ћирилица у бајку! Неста Бајке, позориште оста без мајке! Градске власти и управа позоришта се нешто „не сећају ћирилице“, и о судбини ћирилице на издисају и не размишљају. Зашто ли војвода Синђелић даде живот? Да би Ниш постао Загреб? Војска Србије је ћирилицу вратила у свакодневни живот, од конструкторског бироа до ватрене линије, а они који у Дому Војске у Нишу дају представе такође се „не сећају ћирилице“!
Читава историја нашег народа, па и позоришта у српском народу, па и позоришта у Нишу почива на ћирилици. Ћирилица у нашем народу се губи и нестаје. То није никакав „спонтани процес“ него смишљен, планиран, организован, финансиран и контролисан процес који је покренут из иностранства, започет у нашем народу у Хабсбуршкој монархији, стварањем Краљевства СХС пренет и на наш народ у сопственој држави, а Новосадским договором из 1954. је отворено почело организовано истребљење ћирилице и њено замењивање некадашњим „другим писмом српскохрватског језика“ а данас писмом једне националне мањине у Србији – хрватском латиницом. После Бајке, и Народно позориште у Нишу објективно даје „сопствени допринос“ истребљењу ћирилице. Све јавне објаве представа нишког позоришта су без изузетка само на латиници. То нипошто није „неговање културних традиција нашег народа“, него напротив! Стјепан Саркотић, хабсбуршки царски генерал и поглавар Босне и Херцеговине је 1915. г. у Босанском Сабору приликом изгласавања забране ћирилице на целој територији БИХ рекао: „Срби са својим ћириличним писмом представљају непријатељско тело истока у борбеној зони запада“. Слова су постала „непријатељско тело“! Биће да и у позоришту у Нишу ћирилицу сматрају за „непријатељско тело“. Захтевамо од вас да сместа прекинете овакав „санитарни однос“ према нашој ћирилици и вратите је на место које јој у целокупној историји Ниша, па и позоришта у Нишу, и припада.
Жељко Филиповић, пензионер из Ниша, удружење „Чувари ћирилице“.
Жељко Филиповић
Aktivan član
- Poruka
- 1.124
ЗНАТЕ ЛИ ШТА ЈЕ ТО "СРПСКА ЛАТИНИЦА"?
То је ћирилица у алкохолисаном стању. Наћефлеисана ћирилица!
То је ћирилица у алкохолисаном стању. Наћефлеисана ћирилица!
Пилипенда
Veoma poznat
- Poruka
- 13.865
Пошто је писмо директору нишког казалишта отворено, завирих у њега... Признајем, прилично сам се зачудио садржајем. Одем одмах на сајт „загребачког казалишта у Нишу” (http://www.narodnopozoristenis.rs) и отвори ми се сајт на – ћирилици. На врху стране се може кликнути за латиницу или за енглески, али у оба случаја назив „Народно позориште Ниш” остаје ћириличан. Одем на „Репертоар” па на „Представе” и ту угледам плакате представа које се играју у „загребачко-нишком казалишту”, њих 38. Од тих 38 плаката, 28 је ћириличних, 9 латиничних и један на ком су слова тако ситна да се и не види писмо. (Нисам прегледавао које су представе гостујућих позоришта, а које изворно нишке.) Свакако, ако некога ово може подсјетити на загребачко казалиште... па и ја бих мало те траве!
Биљана Вујовић Бајка ћирилична мајка? Куку мајко, ћирилична бајко! Сјећам се „фертутме” око њене Црвенкапе (луткарско позориште) која је најављивана као „бајка која није за лаку ноћ”, у којој је, мимо сценарија, „ћирилична мајка” дописала лик педофила и наркомана, у којој Црвенкапа „проба дрогу и одлази са педофилом иза зида” и од које се оградио и сценариста јер му је сценариј „измијењен до непрепознатљивости”. Плакат те представе „ћириличне мајке” је – латиничан (само је знак Позоришта лутака Ниш на њему ћириличан).
Успут, не разумијем ни шта има лоше у ријечи казалиште (мјесто гдје се нешто казује), али нема везе, ионако нисам разумио ништа из овог отвореног писма. Боље би ми било да га нисам ни отварао.
Жељко Филиповић
Aktivan član
- Poruka
- 1.124
ТЕКСТ СА СЛИКЕ МОЖЕ ДА СЕ СЛИКА
Преносим текст аутора са којим се слажем. Одлично је прозрео да се под мазним „комплиментом мозгу који може да симултано користи два писма“ уствари крије подмукла подвала. Као кад пецарош на удицу стави глисту која треба да привуче пажњу рибе и да истовремено сакрије удицу!
Већ неко вријеме српским парчетом виртуалног свијета кружи овај кратки памфлет који вријеђа интелигенцију.
Зашто је то тако?
Први разлог је што памфлет куца на врата наше душе желећи да је откључа преко разбојничког калауза званог ПОДИЛАЖЕЊЕ СУЈЕТИ. Дакле, преко наше сујете нам се подваљује став да је "добро имати два писма умјесто једног, а за један те исти језик", као и да је то заправо доказ некакве супериорне интелигенције.
Међутим, ако одмотамо клупко до краја - скривена намјера овог памфлета је да нас подстакне да у употреби за српски језик задржимо и нама туђу латиницу, умјесто да се вратимо свом писму - ћирилици, а све под фирмом да нас то "друго писмо", дакле латиница, чини тим "суперменима интелигенције" који знају да читају - чак - 2 писма "симултано".
Но, права увреда за интелигенцију је у томе што овај памфлет, прије свега - НИЈЕ ТАЧАН.
Прво, природа је веома економична. Такође су такви и језици који имају своје системе писања. Ниједна заједница сама са собом не говори на два језика, већ на једном.
С друге стране, свако ко научи неки страни језик, учи и систем писања тог језика. Ако се тај систем писања разликује од матерњег, ето - сада је неко научио неку нову азбуку. И ако му је стало до игре и шале, може покушати да пише свој језик тим страним писмом, или страни језик својим..
Случајно и стицајем околности знам да нема студента арапског језика (а арапски језик има фонетско писмо као и српски, по систему "пиши као што говориш и читај како је написано") који је одолио да се бар једном не забави пишући на српском, али арапским писмом и обрнуто. Незграпно је (како кажу), али је могуће. И не би им представљало никакав проблем да неки текст напишу на српском језику али мало српском ћирилицом, а мало арапским писмом, и све би разумјели.
Због чега је то тако?
То је тако јер је мозак СВАКОГ човјека способан да научи више језика и више писама, као и да их разликује и разумије чак и када се поједине ријечи из једног и другог писма или чак језика, нађу једна до друге. Потребно је само да те ријечи заиста имају значење, и неће бити проблема.
Дакле "феноменална способност" нас Срба, због које би требало да надувамо груди чистом сујетом, и сачувамо латиницу, НЕ ПОСТОЈИ као само наша "супер-моћ". Њу имају сви људи на свијету.
Ако је имају, због чега је не користе тако великодушно као ми, за свој језик, па још и равноправно са својим аутентичним писмима?
Ово је због тога што за праву и редовну употребу било чега у језику, па тако и додатног писма, мора постојати првенствено ЈЕЗИЧКИ разлог. Шта ће нам двије ријечи за појам "чачкалица" када је један сасвим довољан, односно - када сам тај појам није толико разгранат да би захтијевао више различитих ријечи?
А поготово - шта ће нам по два словна знака за већину гласова које производимо у српском језику? Другим ријечима шта ће нам и "Ћ" и "Ć", и "Ђ" и "Đ", ако они означавају идентичне гласове - а управо такве гласове и означавају?
- Не требају нам.
Нема дакле никаквог ЈЕЗИЧКОГ разлога за коришћење 2 писма. Напротив, код нас је тај разлог увијек био искључиво ПОЛИТИЧКИ. Или онда када су наше земље биле окупиране па је ћирилица забрањивана а латиница наметана, или када се приступило изградњи лажног "братства и јединства" при чему се подразумијевало да Срби морају да одустају од својих културних тековина, док су их други задржавали, и у великој мјери узимали од Срба а затим проглашавали за своје.
Дакле, ако је прочитати овако неписмено написан текст хвале вриједна способност, нека буде - та способност долази од тога што - као и сви други људи на свијету - и ми можемо да научимо више од једног језика и више од једног система писања.
Међутим, да уведемо ново, нама страно писмо у употребу за НАШ језик који своје писмо већ има, НЕМА АПСОЛУТНО НИКАКВОГ ЈЕЗИЧКОГ РАЗЛОГА.
А одавно већ нема ни политичког..
Који разлог онда остаје? Да није сујета?
Зашто не можемо да се потпуно одвојимо од већ труле цркотине југословенштине?
И на крају, и овај памфлет - који би због мијешања два писма био оборен као задатак у свакој школи јер је мијешање одлика функционалне неписмености или полуписмености, такође је нека врста доказа за моје мишљење да на латиници као доминантном писму за српски језик, може писати само ПОЛУПИСМЕН или НЕПИСМЕН Србин.
Romen Louis
Жељко Филиповић
Aktivan član
- Poruka
- 1.124
ЋИРИЛИЧНА СЛОВА НИСУ СЛОВА!
Нико нема што Србин имаде - слова која нису слова! Шалтери Електродистрибуције су ми дозлогрдили. Да бих их убудуће избегао, пријавио сам се на сајт ЕД где могу да видим колики је износ рачуна који треба да платим, па да не морам више да им долазим. Кад сам спроводио поступак регистрације, ево шта ми њихов програм одговара! Ћирилична слова нису слова! А кад унесем нетачно име Zeljko и нетачно презиме Filipovic, онда је све у реду! Иди бегај...
Нико нема што Србин имаде - слова која нису слова! Шалтери Електродистрибуције су ми дозлогрдили. Да бих их убудуће избегао, пријавио сам се на сајт ЕД где могу да видим колики је износ рачуна који треба да платим, па да не морам више да им долазим. Кад сам спроводио поступак регистрације, ево шта ми њихов програм одговара! Ћирилична слова нису слова! А кад унесем нетачно име Zeljko и нетачно презиме Filipovic, онда је све у реду! Иди бегај...
Наутилус
Domaćin
- Poruka
- 4.694
Убијање ћирилице последица је убијања српскога поноса и самопоштовања.
Збиљић: Лингвисти двоазбучјем затиру ћирилицу
Збиљић: Лингвисти двоазбучјем затиру ћирилицу
Жељко Филиповић
Aktivan član
- Poruka
- 1.124
НОВОСАДСКИ ДОГОВОР – КАЛАУЗ ХАБСБУРШКИХ ТРОЈЕЗИЧНИКА ЗА ПРОВАЛУ У ТУЂУ КУЋУ
У Аустријском царству режим верске искључивости је вековима настојао да Србе одбије од православља, јулијанског календара и ћирилице, да би их одвојио од Русије и „довео у ред“. У том циљу примењиване су сурове мере притисака, што насиљем што подмићивањем (кад је Србин узимао новчани зајам, дискретно му је саопштавано да паре не мора да врати ако са породицом пређе у католичку веру). Све те мере суровог насиља нису успеле да Србе одвоје од ћирилице. После I светског рата Хабсбуршко царство се распало и створена је нова држава Јужних Словена. После II светског рата у тој Југославији на власт су дошли бивши поданици хабсбуршке монархије, међу којима су главну реч водили Броз, Кардељ и Бакарић. Била је то повољна прилика да се циљ истребљења ћирилице уместо мерама суровог насиља које није дало резултата, спроведе мазно, љупко, пољупцима и загрљајима „братства и јединства“. Умрла хабсбуршка монархија је добила изузетну прилику да коначно политику „тројезичника“ спроведе у дело. И досетила се – Новосадског договора, који је успео да подвалом постигне оно што некадашње сурово насиље није постигло – пресловљавање српског народа. Новосадски договор је „гађао“ две циљне групе. Једну је требало пресловити, а другу заштитити од пресловљавања; једна је била објекат манипулације, а друга извршилац манипулације; за једну је био обавеза, а за другу роба у самоуслузи – ово хоћу а оно нећу; једна је имала право на своје, а друга је имала само право на „заједничко“; код једних „своје“ је третирано као право, а код других као оруђе хегемоније; једнима је требало подвалити, а другима је препуштено да том подвалом управљају; једни су контролисано навикавани да „равноправност“ значи прихватити туђе, а други су били слободни да не маре за туђе. Шта су Иво Андрић, Александар Белић, Милош Ђурић, Милутин Миланковић, Бранко Ћопић, Десанка Максимовић, Скендер Куленовић, Милош Хаџић, Младен Лесковац, Живан Милисавац, Бошко Петровић, Вељко Петровић, Милан Богдановић, Михаило Лалић, Синиша Станковић, Велибор Глигорић, Танасије Младеновић, Душан Матић, Ели Финци, Александар Вучо, Оскар Давичо, Марко Ристић, Владислав Рибникар, Борислав Михаиловић, Родољуб Чолаковић и други потписници овог договора веровали да потписују, а шта су стварно потписали, то најбоље показује коначно остварени циљ Новосадског договора – садашње стање наше ћирилице. Југословенски „тројац без кормилара“ Броз-Кардељ-Бакарић је Новосадски договор искористио као калауз којим је умрла монархија успела да провали у туђу кућу и – заврши посао.
У Аустријском царству режим верске искључивости је вековима настојао да Србе одбије од православља, јулијанског календара и ћирилице, да би их одвојио од Русије и „довео у ред“. У том циљу примењиване су сурове мере притисака, што насиљем што подмићивањем (кад је Србин узимао новчани зајам, дискретно му је саопштавано да паре не мора да врати ако са породицом пређе у католичку веру). Све те мере суровог насиља нису успеле да Србе одвоје од ћирилице. После I светског рата Хабсбуршко царство се распало и створена је нова држава Јужних Словена. После II светског рата у тој Југославији на власт су дошли бивши поданици хабсбуршке монархије, међу којима су главну реч водили Броз, Кардељ и Бакарић. Била је то повољна прилика да се циљ истребљења ћирилице уместо мерама суровог насиља које није дало резултата, спроведе мазно, љупко, пољупцима и загрљајима „братства и јединства“. Умрла хабсбуршка монархија је добила изузетну прилику да коначно политику „тројезичника“ спроведе у дело. И досетила се – Новосадског договора, који је успео да подвалом постигне оно што некадашње сурово насиље није постигло – пресловљавање српског народа. Новосадски договор је „гађао“ две циљне групе. Једну је требало пресловити, а другу заштитити од пресловљавања; једна је била објекат манипулације, а друга извршилац манипулације; за једну је био обавеза, а за другу роба у самоуслузи – ово хоћу а оно нећу; једна је имала право на своје, а друга је имала само право на „заједничко“; код једних „своје“ је третирано као право, а код других као оруђе хегемоније; једнима је требало подвалити, а другима је препуштено да том подвалом управљају; једни су контролисано навикавани да „равноправност“ значи прихватити туђе, а други су били слободни да не маре за туђе. Шта су Иво Андрић, Александар Белић, Милош Ђурић, Милутин Миланковић, Бранко Ћопић, Десанка Максимовић, Скендер Куленовић, Милош Хаџић, Младен Лесковац, Живан Милисавац, Бошко Петровић, Вељко Петровић, Милан Богдановић, Михаило Лалић, Синиша Станковић, Велибор Глигорић, Танасије Младеновић, Душан Матић, Ели Финци, Александар Вучо, Оскар Давичо, Марко Ристић, Владислав Рибникар, Борислав Михаиловић, Родољуб Чолаковић и други потписници овог договора веровали да потписују, а шта су стварно потписали, то најбоље показује коначно остварени циљ Новосадског договора – садашње стање наше ћирилице. Југословенски „тројац без кормилара“ Броз-Кардељ-Бакарић је Новосадски договор искористио као калауз којим је умрла монархија успела да провали у туђу кућу и – заврши посао.
Наутилус
Domaćin
- Poruka
- 4.694
О употреби ћирилице и латинице, на радију (Београд 2), данас у 10 сати.
http://www.exyuradio.net/radio-stanice/srbija/beograd/radio-beograd-2.html (кликнути на стрелицу горе лево)
https://www.rts.rs/page/radio/sr/story/24/radio-beograd-2/3930842/upotreba-cirilice-i-latinice.html
http://www.exyuradio.net/radio-stanice/srbija/beograd/radio-beograd-2.html (кликнути на стрелицу горе лево)
https://www.rts.rs/page/radio/sr/story/24/radio-beograd-2/3930842/upotreba-cirilice-i-latinice.html
Жељко Филиповић
Aktivan član
- Poruka
- 1.124
ПОРУКА МИНИСТАРСТВУ ЗДРАВЉА
Ја сам Жељко Филиповић, пензионер из Ниша. Молим вас скрените пажњу вашем администратору који уређује сајт Министарства здравља да је крајње недолично да човек на таквом радном месту пати од крупног идентитетског проблема и да му нико није објаснио да он није Американац, што покушава да глуми, него Европљанин, па вероватно и Србин, и да се број људи не може изражавати децималним бројевима, што он чини на сајту који уређује. На месту где приказује проценат смртности од броја заражених ставља тачку, а ту треба да стоји запета, а на местима где приказује укупан број регистрованих случајева, број тестираних особа и број тестираних у последња 24 часа ставља запету, уместо тачку. Молим вас прекините то дубљење на глави човека који ради у државној установи највишег ранга, у министарству!
ЖЕЉКО ФИЛИПОВИЋ, НИШ.
Ја сам Жељко Филиповић, пензионер из Ниша. Молим вас скрените пажњу вашем администратору који уређује сајт Министарства здравља да је крајње недолично да човек на таквом радном месту пати од крупног идентитетског проблема и да му нико није објаснио да он није Американац, што покушава да глуми, него Европљанин, па вероватно и Србин, и да се број људи не може изражавати децималним бројевима, што он чини на сајту који уређује. На месту где приказује проценат смртности од броја заражених ставља тачку, а ту треба да стоји запета, а на местима где приказује укупан број регистрованих случајева, број тестираних особа и број тестираних у последња 24 часа ставља запету, уместо тачку. Молим вас прекините то дубљење на глави човека који ради у државној установи највишег ранга, у министарству!
ЖЕЉКО ФИЛИПОВИЋ, НИШ.
Наутилус
Domaćin
- Poruka
- 4.694
Милан Брдар о ћирилици у Србији:
- Poruka
- 3.700
Julius Primus
Zainteresovan član
- Poruka
- 463
@Mrkalj
Imaš li neki prikaz kako je izgledala prva Gajeva reforma latinice?
Imaš li neki prikaz kako je izgledala prva Gajeva reforma latinice?
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 37.530
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 37.530
Vstupleñe.
Ako Horvatu premiŝĨavañe nastojne i nevtrudĨive marlivosti svojeh bratov slavenskeh osebito Ĉehov, Lehov i Rusov, z' kojum oni obĉinski vert naroda obdelavati z muriju se, istinito v z mivañe prave narodne radosti i slasti donaŝa; tak mu ogled na premilu dragu domovinu i ñene sine vu dnu nutrine serdca z malost i tuguvañe zbudava, kojega koreñe glibŝe je, neg da se ñegva z muhkoĉa i gorkost zmeriti more. – Vidi onde slavno i krasno razcvetujuĉe se slovstvo (literatur.), tak se mu vu ñegvi domovini malo – kteri tragi takvoga ka z mẉ, koji samo za okerhke zpomenikov dobroga hoteña nekojeh narodoĨubcev imati se moraju. – Vidi onde materinski jezik vu dostojnom poŝteñu i ĉasti, tak ga ovde boreñe, kojem se dobra majka i verna stara gospodarica vu lastovitem domu z' prirevnicami svojemi boriti primorana je, na vruĉe suze britke z malosti gene. – A kada vidi, da isti síni milu staricu svoju iz gospodarstva izrinuti hoĉeju, da okinĉni povsud priatnoj Teuti, ali meñe izobra z meni, preĨuto z' nepravdenum podstupĨivostjum nasilnoj susedi vklañati se mogu, onda se persa ñegova zdi z mẉ visoko, i skrebno poziva praviĉnost!
– – –
»Plemenite serdĉnosti je, istinu odperto valuvati; hrabrene jakosti, ñu sluŝati moĉi.«
Materinski jezik vu horvatski zemĨi, ako baŝ za niŝtar i nemar neder z m i se; vu nikakovem vendar po ŝtenu nestoji izviŝen. – M u z m e v, koji se za ñega nekuliko trudili i starali jesu, pla ĉa bila je ru z mna nezahvalnost, nekda pa ĉe sramota, ter kaj viŝe je, odurjavañe i pregon. – Nili vre ĉas suprotstaviti se takovem nevo Ĩam? – A kdo k' obĉinskom' dobru z' preo bladañem ŝkodĨiveh predsud ikaj doprinesti moguĉega se ĉuti, nesme prez greha proti domovini muĉati.
Nut domorodci! nepustemo vu devetnajstom stoletju Horvate k' predmetu praviĉnoga poteptavaña poniziti se, zverho kojeh hrabrosti i jakosti osupñeni puki ĉudili se jesu. – Dajte da sada vu vremenu mira vitezi vu duhu budemo, da tak jezik, kojega naj vekŝi Mu z mevi naroda naŝega z' Ĩubavjum govorili, kojega z' imetkom i z' predragum kervĉicum svojum junaĉki branili jesu, (vre prez toga od zle dvorbe pohabĨen) joŝ naj potlam v' temni grob nezakopa se!? –
Zaklucmeñe.
Dajte anda, da vu prelepeh drageh domovinah umu vklañamo se, dajte, da krasni naŝ materinski jezik od smetja i izvarkov izĉistemo, koji ñemu vu sili, ali v' nahrupu tu z mneh okolnostih prilepili se jesu. Tersemo se, da ne aldujemo dobru stvar obliĉaju, nego rajsi do sad zloĉesti obliĉaj dobroj vekoma stvari, vtemeĨeñu najmre izobra z m enosti duha i serdca. –
Vre dugo rekel je jeden vnogo Vuĉeni vu svojeh poslanicah* od Horvatov sledeĉa: »Mislite, da tak vite z mki, junaĉki narod, koj, sam ne velikog' broja, Europu i vu ñoj zoreĉi se ĉloveĉanstva preporod pred okrutniki iztoka z' tulikum jakostjum i z' tulikem poalduvañem vu stoletja terpeĉeh bojih ĉuval je, da narod, koj vu hrabrosti – ÏeÏernosti i velikoserdĉneh nameneñih, ter vu narodoĨubju ni jednomu puku na zemĨi nevugibĨe se, – mislite, da ov narod nebude vu vmeteĨnostih mira, ali na kakovojgod ztezi slave z' vsakem zemĨe narodom boriti se mogel?«–
Trudemo se oveh preslavneh reĉih pod milum obrambum naŝeg' domovine Otca, zevsema vredni postati; ar domovinu naŝu ĉes stoletja rañenu samo vu ñoj cvetujuĉa izobra z menost i vzdeĨanost zevsema zvraĉiti more!!! –
Napomena: Umesto tilde "~" iznad s i c, ovde sam koristio naopaku kvačicu, dok n i l sa tildom "~" postoje u mapi slovnih likova te sam ih dosledno prepisao iz Gajeve Osnove iz 1830.)
Julius Primus
Zainteresovan član
- Poruka
- 463
Ako sam dobro povezao, druga Gajeva reforma latinice se, osim slova Đ, ne razlikuje od one latinice iz Vukovog srpskog bukvara iz 1827. godine?
Hvala.