Ко је крив за расуло у српском језику и писму?
В. Б. 27. октобра 2019. 15:36
За сваку је похвалу што „Политика”, данас више него у неким ранијим периодима, има разумевања за нерешена питања српског језика и српске азбуке у српском народу.
То је и требало очекивати од најдуговечнијег српског (ћириличног) листа што је пратио судбину Срба дуже од једног века у којем се догодило много тешких догађаја по Србе. У тих сто година Срби су у свом језику прошли 20. век у коме је српска азбука од готово стопостотне употребе у првој половини тог столећа једва успела да преживи у ових данашњих десетак одсто њеног живота међу Србима на почетку 21. века.
Двадесети век је време у коме је српска ћирилица преживљавала заједничку голготу са Србима, у коме су ћириличка слова најпре забрањивана у окупацијама да би јој, коначно, под владавином комуниста била смишљено одузета сувереност тиме што јој је додељен у језику Срба статус алтернативног (дакле, не обавезног) писма, а, онда, готово истовремено статус прогоњеног писма и без ранијих законских забрана у окупацијама. Коначно свођење српске ћирилице данас и у Србији у положај такозване статистичке грешке у многим областима употребе српског језика последица је најпре грешака у српској лингвистици, а онда и у српском неразумевању тог озбиљног питања међу данашњим политичарима.
Кад је реч о кривцима за нефункционално стандардизовање српског језика и прогон ћирилице, за запостављање и неразумевање и данас проблема ћирилице међу Србима треба бити разуман, правичан и објективно истинит. Јер, без пуне истине о томе како се дошло до данашњег понижавајућег положаја српске савршене азбуке и њеног замењивања у језику Срба и данас, када је то и уставно недопустиво, није могуће стварно решити озбиљна питања ни српског језика ни српског писма. Али, Срби се одавно не диче институционалном уредношћу у својој држави у примењивањем Устава и закона.
Српска језичка наука се у овој „Политикиној” Теми недеље – шта кочи усвајање измена закона о језику и писму – определила за изношење једностране истине о српском језику и ћирилици кроз окривљивање само политичара због тога што је српски народ полатиничен у тако високом проценту и у самој Србији и међу Србима изван Србије и што је српски језик расточен на више „политичких језика” чији је лингвистички темељ у српском народном језику и Вуковом (вуковском) књижевном нормативу из реформе српског језика коју је Караџић окончао средином 19. века, а српске језичке институције то прихватиле и одобриле коначно 1868. године и увеле у школство. А нефункционално двоазбучје тог језика одобрио је и потписао сам Вук на Књижевном договору у Бечу 1850. године. Тада је у том договору изостављено и име српског језика и српског народа, текст договора исписан је само хрватским латиничким писмом (гајицом), чиме је српски језик постао једини језик Европе и света у коме су легализована два писма. Истина, ако ће се рачунати по томе којим је писмом записан речени договор, могло би се рећи и да је тада то писмо једино употребљено. То је свакако био почетак проблема у вези са српским писмом у језику Срба.
Лингвисти на скупу у „Политици” нису о томе говорили, нису ни споменули своју улогу у свему томе, него су се определили да сву кривицу за данашњи положај српског језика и српског писма припишу само политичарима. Али треба бити објективан, нису српски политичари данас одлучили да задрже „српскохрватски језик” у Академијином речнику, нису данас политичари учествовали у изради и допунама Правописа српскога језика у коме је настављено нефункционално двоазбучје у оквиру само језика Срба и нису српски политичари језички разјединили српски народ у четири појавне варијанте учевног (књижевног, стандардног) језика Срба (две по изговору плус две по писму). Такав случај нормативног, учевног језика не постоји нигде више ни у Европи ни у свету. О томе данас нису одлучивали данашњи српски политичари него језички стручњаци у институцијама за језик. Стога, корисно је знати да би лингвисти требало коначно да се договоре о томе какав је учевни, стандардни језик потребан Србима и са колико писама.
Драгољуб Збиљић, језикословац, оснивач првог Удружења „Ћирилица”
Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа „Политика
https://www.krstarica.com/vesti/srbija/ko-je-kriv-za-rasulo-u-srpskom-jeziku-i-pismu/
