Званично писмо државе

[Bastiani]

Правопис има везе са писмом које је у употреби, да је важећи Правопис прописао само ћириличку норму, ништа што није на ћирилици не би могло да прође лектуру.
Као што ништа што није на Гајевој латиници данас не може да прође лектуру, нпр. нема часописа, новина или књига писаних ћелавом гајевицом.

Заиста не видим да се правопис бави прописивањем и нормирањем писма. Конкретно, гледам ево Правописни речник (Милан Шипка) и он се у форми некаквог додатка бави употребом писама (вукова ћирилица, гајева латиница, општа латиница, грчки алфабет) али то је више у форми некаквог прегледа и на нивоу информације, а није нормативне природе.

 

[ccaterpillar]

Није јој рекао латиница,иначе службено лице, поводом те ствари само на другом месту, рекао јој је штампано, а особа мисли да штампано значи латиницом. Да мора латиницом. А овај, референт, не само да му је свеједно, него је сад први пут то чуо, тако каже.
А како ти мислиш да се људи освешћују, да сваког понаособ учиш да кад попуњавају образац штампано не значи исто што и латиница, и да је ту једино важно да буде читко. И да је само то, има на хиљаде разних ствари, рецимо, да фирма не мора да се напише латиницом иако је штампано, да не мора да по излогу пише латиницом иако је штампано итд. итд.
А што се Правописа тиче, па сви се латиничари позивају на њега. Не може службено писмо да буде ћирилица, а у школама ученици претежно да пишу латиницом јер су по Правопису оба писма. Као када би у Македонији ученици писали у школама ко ћирилицом ко латиницом, на македонском језику, мислим.

Рецимо путем масмедија, дебата, сучељавања мишљења, кад већ немамо школе да то раде, или бар док школе не преузму тај посао итд...

 

[ccaterpillar]

Заиста не видим да се правопис бави прописивањем и нормирањем писма. Конкретно, гледам ево Правописни речник (Милан Шипка) и он се у форми некаквог додатка бави употребом писама (вукова ћирилица, гајева латиница, општа латиница, грчки алфабет) али то је више у форми некаквог прегледа и на нивоу информације, а није нормативне природе.

Правопис који је важећи, тј. чија је примена одобрена од стране Министарства просвете је Правопис Матице српске, из 2010, иначе суштински исти као Правопис из 1994, ако га нађем на нету поставићу линк.
Да је ово нормална земља, био би доступан на сајту Министарства просвете или Матице српске, али из неког разлога (вероватно финансијског, да би био више купован) га нема нигде.

Иначе у њему стоји чувена формулација "латиничко писмо из времена српско-хрватског језичког заједништва", стр. 17.

 

[ccaterpillar]

Ево и важећег правописа:

https://ia601003.us.archive.org/22/items/PravopisSrpskogJezika/Pravopis Matice srpske 2010.pdf

 

[Rayela]

Али не може један лоше (и злинамерно) написани правопис да одреди којим ће се писмом служити. Поготово што то писмо није писмо србског народа и заштићено је код међународних институција од стране Хрвата. У уставу других земаља нема помена о писму јер код њих нема ни потребе да се пише. Једно је писмо и шта има да га наводе.
Кажеш треба прво освестити народ, па тек онда мењати писмо. Ево навешћу ти пример Турске. Зар је Ататурк прво освешћивао Турке, па онда увео латиницу. Не. Увео ју је преко ноћи. Да је прво освешћивао народ не би то завршио деценијама, а можда и никад.
И како ти мислиш освешћивати народ. Ко да га освешћује?
Видео си из Жељкових прилога да су јавни натписи околних земаља на писмима тих народа, дакле ипак може.

Pa ne mora sve da bude regulisano Ustavom. U americkom recimo cak ne stoji ni jezik te drzave,a to opet nista ne menja.

 

[HamzaHumo]

Nije AU radila na cirilici nego je bas zabranjivala, kao sto su radile i Hrvatske vlasti poslije njih. To je radio Vuk sa ostalim, u Becu i Pesti jer su tamo bile skole. Ne moze se reci da je AU bila nesto naklonjena tom ilisrskom pokretu i preporodu.
A eto, i da je to neka zavjera AU, trebalo je opismeniti narod, i to sto je uradjeno je svjetski poduhvat. Dali su nam najbolje pismo na svijetu.
I ovo da dodam, i latinica je srpsko pismo. Na njoj su radili i Vuk i Danicic za srpski jezik i kulturu i obrazovanje.

 

[ccaterpillar]

Nije AU radila na cirilici nego je bas zabranjivala, kao sto su radile i Hrvatske vlasti poslije njih. To je radio Vuk sa ostalim, u Becu i Pesti jer su tamo bile skole. Ne moze se reci da je AU bila nesto naklonjena tom ilisrskom pokretu i preporodu.
A eto, i da je to neka zavjera AU, trebalo je opismeniti narod, i to sto je uradjeno je svjetski poduhvat. Dali su nam najbolje pismo na svijetu.
I ovo da dodam, i latinica je srpsko pismo. Na njoj su radili i Vuk i Danicic za srpski jezik i kulturu i obrazovanje.

А које би то било?
А латиницу је инаугурисао Гај, а Даничић је дао предлог за двослове. Иначе је Даничић радио на речнику хрватског или српског језика, а Вук потписао Бечки договор у коме се име језика не спомиње, и то га је потписао Гајевом латиницом.

Ето, какви су нам "великани" тако нам и иде данас..

 

[HamzaHumo]

Pa oba pisma su odlicna, i oba su Srpska. (Jezik je Srpski, a pismo je u sluzbi jezika kakvo god da je.) Mada ja mislim da je cirilica bolja jer nema dvoglase, to je foneticki dosljednije pismo jeziku.
Sto se tice veze sa Vizantijom i azbukom, ili veze sa Rimskom imperijom prije Vizantije, to je emotivno pitanje, ti argumenti su iracionalni.
Iz prakticnih razloga, jer mi imamo knjige i spise pisane na azbuci i cirilici nazad citav milenijum, mi moramo drzati cirilicu i bastiniti tu kulturu. Suprotno bi bilo kao da srusis kalemegdan da napravis garazu za parkiranje. Ali nema racionalnog razloga da se pljuje po latinici, i ono je pismo kojim se izrazava srpski jezik.

 

[ccaterpillar]

Pa oba pisma su odlicna, i oba su Srpska. (Jezik je Srpski, a pismo je u sluzbi jezika kakvo god da je.) Mada ja mislim da je cirilica bolja jer nema dvoglase, to je foneticki dosljednije pismo jeziku.
Sto se tice veze sa Vizantijom i azbukom, ili veze sa Rimskom imperijom prije Vizantije, to je emotivno pitanje, ti argumenti su iracionalni.
Iz prakticnih razloga, jer mi imamo knjige i spise pisane na azbuci i cirilici nazad citav milenijum, mi moramo drzati cirilicu i bastiniti tu kulturu. Suprotno bi bilo kao da srusis kalemegdan da napravis garazu za parkiranje. Ali nema racionalnog razloga da se pljuje po latinici, i ono je pismo kojim se izrazava srpski jezik.

Оба писма су одлична, а ти писес неким трецим писмом.. Толико о томе.

И нико не пљује по латиници, само су два писма у једном језику потпуно сувишна и ако их нема ниједан други језик нема разлога да их има ни српски.

 

[Bastiani]

Оба писма су одлична, а ти писес неким трецим писмом.. Толико о томе.

И нико не пљује по латиници, само су два писма у једном језику потпуно сувишна и ако их нема ниједан други језик нема разлога да их има ни српски.

Не знам колико пута треба да буде речено, са примерима, да то просто није тачно. Таквих случајева нема много, али их има.

Штавише, све су чешћи. Виђам чак да су и Руси развили начин записивања руског на латиници.

 

[ccaterpillar]

Не знам колико пута треба да буде речено, са примерима, да то просто није тачно. Таквих случајева нема много, али их има.

Штавише, све су чешћи. Виђам чак да су и Руси развили начин записивања руског на латиници.

Нетачно, по обичају.
Сви језици који се не записују латиницом су развили системе романизације, али романизација нема везе са нормирањем језика већ пре свега са појмовима од међународног значаја.

 

[Bastiani]

Нетачно, по обичају.
Сви језици који се не записују латиницом су развили системе романизације, али романизација нема везе са нормирањем језика већ пре свега са појмовима од међународног значаја.

Прво, ко је уопште поменуо нормирање? Ти си говорио о томе да ниједан језик нема два писма, када сам ти предочио већ познату чињеницу да постоје језици са два писма, ти си то потврдио, само што си једно писмо означио као норму, а друго као "систем романизације".

Као друго, постоје читави текстови на руском, украјинском, грчком, записани латиницом. Строго узев, могуће је да ти начини записивања нису норма у тим земљама, али је нетачно да се записују само "појмови од међународног значаја".

 

[ccaterpillar]

Прво, ко је уопште поменуо нормирање? Ти си говорио о томе да ниједан језик нема два писма, када сам ти предочио већ познату чињеницу да постоје језици са два писма, ти си то потврдио, само што си једно писмо означио као норму, а друго као "систем романизације".

Као друго, постоје читави текстови на руском, украјинском, грчком, записани латиницом. Строго узев, могуће је да ти начини записивања нису норма у тим земљама, али је нетачно да се записују само "појмови од међународног значаја".

Пријатељу, како другачије да говоримо о томе да ли језик има једно или више писама, ако не погледамо норму дотичног језика?

Или можда мислиш да је довољно просурфовати нетом, наћи текст који је неко на руском написао латиницом, и закључити како руски језик има два писма?

Ја уопште нисам потврдио да постоје језици са два писма, ја овде годинама пишем да је чињеница да нема језика у оквиру једне државе чија норма подразумева коришћење алтернативног сета знакова за записивање, простије речено један језик у оквиру једне државе увек користи једну норму која подразумева једно писмо.

И ајде да додатно упростим, не постоје новине, часописи, књиге, литература на руском, грчком или украјинском, а да су писани мимо норме, тј. латиницом.
Ако идеш у Грчку на море, провери, погледај по трафикама новине, зађи у књижаре и уверићеш се да је то тачно, једноставно сва таква издања морају да прођу лектуру, што значи да морају да поштују језичку норму која, по сто први пут, подразумева једно писмо, ћирилицу у руском и украјинском случају и грчки алфабет у грчком случају.

Системи романизације се користе САМО тамо где постоји међународни интерес за то, нпр. ознаке на путоказима, увек се романизација топонима на путоказу пише испод оригинала који је написан на домицилном језику, лична имена у пасошима, итд..

У Бугарској је пре пар година уведена пракса да се романизација имена уписује и у личне карте, и то је изазвало протесте бугарске јавности, мото им је био АЗ НЕ СЪМ ТУРИСТИЧЕСКИ ОБЙЕКТ.

И да, све више постоји пракса да се имена фирми и уопште брендови не преводе на домицилна писма, већ да се исписују у латиничком оригиналу, или да се чак домаћим фирмама дају "звучни" страни називи који подразумевају исписивање латиничким писмом.

И опет, све то нема везе с језиком и језичком нормом.

 

[Bastiani]

Пријатељу, како другачије да говоримо о томе да ли језик има једно или више писама, ако не погледамо норму дотичног језика?

Или можда мислиш да је довољно просурфовати нетом, наћи текст који је неко на руском написао латиницом, и закључити како руски језик има два писма?

Ја уопште нисам потврдио да постоје језици са два писма, ја овде годинама пишем да је чињеница да нема језика у оквиру једне државе чија норма подразумева коришћење алтернативног сета знакова за записивање, простије речено један језик у оквиру једне државе увек користи једну норму која подразумева једно писмо.

И ајде да додатно упростим, не постоје новине, часописи, књиге, литература на руском, грчком или украјинском, а да су писани мимо норме, тј. латиницом.

Не идем дотле да бих тврдио да је употреба латинице у нпр. руском постала норма, али чињеница је да се све чешће наилази на текстове (наглашавам: текстове, а не само појединачне речи за међународну употребу) записане латиницом. Ти си вероватно у праву када кажеш да је то појава која је претежно везана за интернетску комуникацију, али свеједно, очигледно је да постоји сагласност око тога како се то пресловљавање обавља, иначе комуникације не би ни било, зар не? Што нас враћа на питање шта је уопште језичка норма, али нећемо опет о томе.

Оно што хоћу да кажем то је да латиница хтели-не хтели постаје све присутнија и да и у другим земљама у којима се користи ћирилица траже начина да је употребе за записивање свога језика. У основи је то исти процес који се догодио и у Србији, с тим да смо ми стицајем историјских прилика у њега много више (и много пре) увучени. И да тај процес не можемо да окренемо у супротном смеру.

 

[ccaterpillar]

Не идем дотле да бих тврдио да је употреба латинице у нпр. руском постала норма, али чињеница је да се све чешће наилази на текстове (наглашавам: текстове, а не само појединачне речи за међународну употребу) записане латиницом. Ти си вероватно у праву када кажеш да је то појава која је претежно везана за интернетску комуникацију, али свеједно, очигледно је да постоји сагласност око тога како се то пресловљавање обавља, иначе комуникације не би ни било, зар не? Што нас враћа на питање шта је уопште језичка норма, али нећемо опет о томе.

Оно што хоћу да кажем то је да латиница хтели-не хтели постаје све присутнија и да и у другим земљама у којима се користи ћирилица траже начина да је употребе за записивање свога језика. У основи је то исти процес који се догодио и у Србији, с тим да смо ми стицајем историјских прилика у њега много више (и много пре) увучени. И да тај процес не можемо да окренемо у супротном смеру.

Све чешће се наилази на текстове написане латиницом? Где се то наилази?

Сагласност око пресловљавања, тј. романизације не постоји сасвим ни на нивоу државе и тела задужених за то, па се час примењује један, а час други систем, а камоли у неформалној нет комуникацији.
А чак и да постоји, не знам шта би то мењало ствар, ето код нас можда и већина људи која користи латиницу пише на нету ошишаном гајевицом, па то опет ништа не значи.

А они који на нету користе латиницу за нелатиничке језике, то су најчешће они који из разноразних разлога немају могућности да локализују софтвер, нпр. раде у фирми где је за обављање посла довољан нелокализован windows, или су емигранти, или не знају да ураде локализацију и да се пребаце на свој језик итд.

Колико пута је чак и овде на крсти било постављано питање како подесити рачунар за писање ћирилицом.


У основи све то нема везе са оним што се десило у Србији, тј. међу Србима. Србима су још пре 160 година направили језички стандард који је подразумевао језик са две писане норме, и то су им ето натурили одозго, уз помоћ државе и система школства.

 

[Bastiani]

Иван Клајн о латиници и ћирилици:

Spojler

Тачно је да се и у Србији ћирилица све мање употребљава. То није последица неке свесне антисрпске или антиправославне акције, него непланирани резултат историјских околности. Стварањем Краљевине СХС 1918. ујединили су се крајеви који су говорили истим језиком, али су они на истоку користили ћириличко а они на западу латиничко писмо. У Србији су отада, нарочито под дејством левичарске интелигенције која је у целом свету била утицајна између два рата, почели масовно да се објављују књиге и часописи на латиници. Нико се није упитао какве ће бити последице, нити да ли у Хрватској ико употребљава ћирилицу. Исти тренд наставио се и у социјалистичкој Југославији после Другог светског рата. У таквој напоредној употреби, латиница је морала имати предност. Она није „светско“ ни „универзално“ писмо, али је чињеница да се исти основни латинички фонд (оних 26 слова која имамо у енглеском) употребљава за стотине језика, уз прилагођавање помоћу дијакритичких знакова. Ћирилица не зна за дијакритичке знакове, него сваки језик има своју посебну ћирилицу. Отуда српском ћирилицом можете писати само српски (српска ћирилица се не може користити за руски, ни руска за бугарски), док латиницом можете писати и српски, и хрватски (макар жртвујући дијакритичке знаке, као што се најчешће ради у електронској пошти), и енглески, француски и тако даље, а неопходна је и за математику, за формуле у физици и хемији, за међународне скраћенице итд.

Данас се морамо борити за очување ћирилице, то је племенит, али незахвалан посао (донекле сличан борби за очување животне средине), јер су практични и комерцијални фактори на страни латинице.
Прописи о употреби ћирилице у Вуковару свакако имају свој симболички и политички значај, као знак поштовања мањинских права. Не могу се, међутим, представљати као „двојезичност“, јер Срби и Хрвати говоре варијантама једног истог језика, међусобна разумљивост је готово сто одсто, разлике су мање него између британског и америчког енглеског. Сигурно је и да нема ниједног писменог Србина у Вуковару који не би знао да чита латиницу. Зато се потпуно слажем са Сњежаном Кордић (хрватска лингвисткиња, ауторка књиге „Језик и национализам“,омрзнута од свих хадезеоваца и националиста у Хрватској) кад каже да се то погрешно назива двојезичношћу.

Управо зато што се ћирилица тако слабо држи и у Србији, хрватским властима је лако да поставе неколико ћириличких натписа и да кажу „ето, ми поштујемо права Срба“, а да занемаре много озбиљнија питања која се вуку од 1995.до данас.
опширније: http://serbian.ruvr.ru/2013_02_12/Cirilica-ili-latinica-pitanje-je-sad/

http://serbian.ruvr.ru/2013_02_12/Cirilica-ili-latinica-pitanje-je-sad/[/QUOTE]

Ћирилица је дискриминисана чак и у Русији.

http://www.blic.rs/IT/270090/Rusi-se-zale-na-skupocu-cirilicnih-SMSova

 

[ccaterpillar]

Јел ово беше онај исти Клајн који је тврдио да како нам је латиница неопходна јер се математичке формуле не могу писати ћирилицом?

А што се тиче Русије, SMS поруке су свуда скупље ако се користи додатни сет карактера преко 26 слова новолатинског алфабета. И š đ č ć ž ће заузети више битова и продужити поруку.

Кад смо већ код тога:

http://ruskarec.ru/articles/2012/10...ecena_novcana_kazna_od_milion_evra_17543.html

Да и не помињемо да је регулаторно тело Русије наложило мобилним операторима да све поруке мобилним корисницима упућују поштујући правопис руског језика, дакле ћирилицом.

 

[Сребрена]

3. Црноризац Храбар

Spojler

Односно, кад све саберем и одузмем, разлика између старог (глагољског чрто/резног) и новог (буквице изведене из глагољице са умецима неког фратра на погрешном месту ) писма јесте да је старо припадало старој вери (родној вери Словена, тј. вишебоштву) а ново припада новој вери (грчкој вери у смислу да су канонска евангелиа искључиво на грчком језику а не у смислу цариградског ритуала, значи тробоштву, одн.хришћанству).

Податак из житија Стевана Немање, написао га је његов син Стефан Првовенчани, у 13.веку (према Шафариковом преслову у Словенским древностима)

 

[Пилипенда]

За оне који то не знају, постоје два начелно различита приступа граматици (и лингвистици уопће), то су – описни (дескриптивни) и прописни (прескриптивни).
Први ОПИСУЈЕ језик онако како га његови изворни говорници говоре, а други ПРОПИСУЈЕ како би свако требало да га говори.

Савремена лингвистика је готово без изузетака описна (дескриптивна), а изузетака, наравно, има. Сви који би да законима уређују језичка питања, заправо се залажу за овако нешто:
http://hjp.novi-liber.hr/?show=povijest&chapter=26-zakonska_odredba

Занимљиво је, уз претходно дату везу, погледати и ово (такве ствари веома често иду једна с другом):
http://hr.wikisource.org/wiki/Zakon...jemačkih_oznaka_u_Nezavisnoj_Državi_Hrvatskoj

 

[ccaterpillar]

За оне који то не знају, постоје два начелно различита приступа граматици (и лингвистици уопће), то су – описни (дескриптивни) и прописни (прескриптивни).
Први ОПИСУЈЕ језик онако како га његови изворни говорници говоре, а други ПРОПИСУЈЕ како би свако требало да га говори.

Још само да утврдимо који су то изворни говорници.

 

[Пилипенда]

Одавно утврђено, само треба узети књигу у шаке па штогод и научити.

Узгред, најмањи проблем су неписмени или они који знају да не знају. Кад пожеле, описмене се тј. питају или узму па науче. Највећи проблем је тзв. полузнање. Постоје многи који понешто начују или прочитају неки чланчић, а онда „мисле” ово или оно, па имају и приједлоге... Ни случајно неће да наставе да читају, да уче па и да науче или, не дај боже, да схвате. А не, ни говора, њима то не треба, они већ све знају, они би да уче друге, они имају приједлоге за реформе, они би крмачили по језику, писму... Да те Бог сачува од таквог склопа личности.
Рече дивно Андрић у предговору својој „Сваштари” да је то књига за оне који знају све и ништа друго.
А чини ми се да је Бастијани негдје у овој теми баш лијепо поменуо оне који су „више написали него што су прочитали”.

 

[ccaterpillar]

Што волим те пасиве који крију субјекте радње. УТВРЂЕНО је, и сад шатро ми нема ту шта да питамо и чачкамо.

А ја баш волим да чачкам и питам. КО ЈЕ ТО УТВРДИО, И КАКО? КОЈИ СУ БИЛИ КРИТЕРИЈУМИ ПО КОЈИМА ЈЕ ТАЈ ТО УТВРДИО?

 

[Жељко Филиповић]

Постоји само један начин да Срби очувају своју ћирилицу, да је спасу од нестајања и да је преносе на своје потомке – да ћирилицом пишу, а постоји хиљадуиједан начин да сами Срби доприносе нестајању своје ћирилице, и сваки од тих 1001 начина се своди на – подваљивање. Међу онима који пишу ћирилицом постоје две групе – они који ћирилицу користе по инерцији као наслеђе предака и без свести о угрожености ћирилице, и они који знају да искорењивање ћирилице није никакав „спонтани процес“, него смишљен, планиран, организован, финансиран и контролисан процес који је још пре више векова започео Ватикан у Аустријском царству („ђавоља дела“), у Југославији га прихватили Карађорђевићи („Југославија важнија од Србије“), наставили га југословенски комунисти („раскрстили са великосрпском буржоазијом и српским хегемонизмом“), преузели га и даље настављају комунистички ђаци лингвисти србохрватисти („равноправност писама и богатство двоазбучја“), даље га под истом паролом настављају ђаци ових лингвиста – просветни радници свих нивоа образовања као и политичари највећег дела странака, („како ћемо са ћирилицом у Европу“), а довршавају га сами наши сународници који су постали ђаци свих ових претходно побројаних „учитеља“ („чувају“ ћирилицу све до њеног – нестанка). Ови последњи су трговци који би хтели „и јаре и паре“; лекари који би хтели да „сачувају и пацијента и болест“; полицајци који би хтели „да заштите“ и жртву и кривца за жртву. Несамосталне личности које сматрају: „Све је то наше, заједничко“. Јуришници на небо који хоће – немогуће.

Дакле, искорењивање ћирилице код Срба је покренуто изван српске средине, и поступно је своје заговорнике добило и унутар српске средине, међу Србима самим. Сада су такви Срби постали запрега добровољно упрегнута у ватиканска кола, и сами настављају да искорењују сопствено писмо, а све „борећи се за очување ћирилице“. Није им сметало искорењивање ћирилице на њихове очи, али им смета када се указује на искорењивање ћирилице. Трогодишње дете милује у крилу змију отровницу привучено шаренилом њених боја. То дете се упушта у ризично понашање јер нема довољно знања о свом окружењу, па не види стварну опасност заслепљено и обмануто небитним спољашњим манифестацијама. Подвала о „равноправности писама и богатству двоазбучја“ заслепљује искорењивање ћирилице. За такве наше сународнике ја употребљавам израз – обарени Срби. Шта каже младић кад се код својих другара хвали како је код женске „уписао рецку“ – „збарио сам је, обарио сам је“, дакле припремио ју је за личну употребу. Тако је и Ватикан, који остваривање својих циљева планира за више векова унапред, те обарене Србе припремио за сопствену употребу, припремио их да постану запрега добровољно упрегнута у његова кола и да сами наставе са искорењивањем ћирилице.

„Обарене Србе“ можете наћи међу онима који су рођени и одрасли на територији некадашњег Западног Римског царства, или онима који су тамо дуго живели, на територији са наглашеним утицајем Римокатоличке цркве, који су католичку нетрпељивост према православљу и ћирилици као обележју православља схватили као „нормалну“. Када сам био на операцији, са мном у соби је био један Пироћанац који је свој радни век провео у Загребу. Више је вриснуо од бола када сам поменуо судбину ћирилице, него што је вриштао од болести која га је и довела на операцију! Живећи у Загребу, он је већ стекао уверење да је ћирилица – „решено питање којим се више не треба бавити“.

Један од оних 1001 начина искорењивања ћирилице је и самозаљубљеност међу онима који су студирали лингвистику, па мисле да имају „право власништва“ над језиком и писмом, па се осталима ругају због „незнања лингвистике“ и да „не читају“. То вам је као када би правник за воланом прошао на црвено светло, а онда „објашњавао“ саобраћајцу како овај „не може са њиме да разговара јер није студирао права“. Доскорашњи главни уредник „Вечерњих новости“ Момчило Вукотић дисквалификује машинског инжењера који указује на искорењивање ћирилице, тако што му „креше“: „Ти не можеш о томе да разговараш са мном, јер ниси студирао књижевност“. Када је стање са ћирилицом у питању, мене и не занима да „читам“. Довољно ми је што видим стварност и што знам какве игре су ту у питању. „Читањем“ се о тим играма ништа неће сазнати. Шта више, по овом питању „читање“ је само замајавање људи, замена теза, скретање са основног проблема и подваљивање:

Није важно шта се догађа са ћирилицом, важно је шта су студирали они који на судбину ћирилице указују. Нека се они држе "својих шрафова" и нека ћуте, јер нису студирали лингвистику.

 

[Rayela]

Што волим те пасиве који крију субјекте радње. УТВРЂЕНО је, и сад шатро ми нема ту шта да питамо и чачкамо.

А ја баш волим да чачкам и питам. КО ЈЕ ТО УТВРДИО, И КАКО? КОЈИ СУ БИЛИ КРИТЕРИЈУМИ ПО КОЈИМА ЈЕ ТАЈ ТО УТВРДИО?

Pa nisam bas sigurna da su ti pasivi mnogo komicni.
Ako ja nesto ne kazem nego se pozivam na tudja iskustva, svejedno u cemu, uobicajeno je " kazu ljudi, kuva se, sprema se, nekada se radilo ovako, onako,
ili to nije pasiv nego nesto drugo?

Ako onaj kome ti repliciras kaze da je nesto potvrdjeno, utvrdjeno , da o tome postoje izvori, da je zakon usvojen, onda sigurno da ima to sve malo vise
veze s mozgom od ovih tvojih ljubavi ili mrznje prema pasivu ili aktivu.

 

[ccaterpillar]

Pa nisam bas sigurna da su ti pasivi mnogo komicni.
Ako ja nesto ne kazem nego se pozivam na tudja iskustva, svejedno u cemu, uobicajeno je " kazu ljudi, kuva se, sprema se, nekada se radilo ovako, onako,
ili to nije pasiv nego nesto drugo?

Ako onaj kome ti repliciras kaze da je nesto potvrdjeno, utvrdjeno , da o tome postoje izvori, da je zakon usvojen, onda sigurno da ima to sve malo vise
veze s mozgom od ovih tvojih ljubavi ili mrznje prema pasivu ili aktivu.

Говоримо о српском језичком стандарду илити српском књижевном језику. И сад, полемика је, између осталог, око тога ћирилица или латиница, и замисли да се нађе паметњаковић који ће да каже то је УТВРЂЕНО (као што и јесте утврђено стандардом), и ту више нема шта да се расправља, него књигу у шаке, научи и ћирилицу и латиницу и научи да су и ћирилица и латиница писма српског језика и то је то, нема шта даље да таласаш.

Е то је ниво расправе који покушава да наметне овај Пипи и Гуди, а иначе је пасив јако користан, само ето ти тренутно ниси била у форми да схватиш да сам ја иронично кривицу приписао пасиву.

Али ето, да се вратимо суштини, управо је кључ свега питање на који начин смо ми добили овако мимосветан стандард, и ту се не ради само о писму, већ и наречју.