Тачно је да се и у Србији ћирилица све мање употребљава. То није последица неке свесне антисрпске или антиправославне акције, него непланирани резултат историјских околности. Стварањем Краљевине СХС 1918. ујединили су се крајеви који су говорили истим језиком, али су они на истоку користили ћириличко а они на западу латиничко писмо. У Србији су отада, нарочито под дејством левичарске интелигенције која је у целом свету била утицајна између два рата, почели масовно да се објављују књиге и часописи на латиници. Нико се није упитао какве ће бити последице, нити да ли у Хрватској ико употребљава ћирилицу. Исти тренд наставио се и у социјалистичкој Југославији после Другог светског рата. У таквој напоредној употреби, латиница је морала имати предност. Она није „светско“ ни „универзално“ писмо, али је чињеница да се исти основни латинички фонд (оних 26 слова која имамо у енглеском) употребљава за стотине језика, уз прилагођавање помоћу дијакритичких знакова. Ћирилица не зна за дијакритичке знакове, него сваки језик има своју посебну ћирилицу. Отуда српском ћирилицом можете писати само српски (српска ћирилица се не може користити за руски, ни руска за бугарски), док латиницом можете писати и српски, и хрватски (макар жртвујући дијакритичке знаке, као што се најчешће ради у електронској пошти), и енглески, француски и тако даље, а неопходна је и за математику, за формуле у физици и хемији, за међународне скраћенице итд.
Данас се морамо борити за очување ћирилице, то је племенит, али незахвалан посао (донекле сличан борби за очување животне средине), јер су практични и комерцијални фактори на страни латинице.
Прописи о употреби ћирилице у Вуковару свакако имају свој симболички и политички значај, као знак поштовања мањинских права. Не могу се, међутим, представљати као „двојезичност“, јер Срби и Хрвати говоре варијантама једног истог језика, међусобна разумљивост је готово сто одсто, разлике су мање него између британског и америчког енглеског. Сигурно је и да нема ниједног писменог Србина у Вуковару који не би знао да чита латиницу. Зато се потпуно слажем са Сњежаном Кордић (хрватска лингвисткиња, ауторка књиге „Језик и национализам“,омрзнута од свих хадезеоваца и националиста у Хрватској) кад каже да се то погрешно назива двојезичношћу.
Управо зато што се ћирилица тако слабо држи и у Србији, хрватским властима је лако да поставе неколико ћириличких натписа и да кажу „ето, ми поштујемо права Срба“, а да занемаре много озбиљнија питања која се вуку од 1995.до данас.
опширније:
http://serbian.ruvr.ru/2013_02_12/Cirilica-ili-latinica-pitanje-je-sad/
http://serbian.ruvr.ru/2013_02_12/Cirilica-ili-latinica-pitanje-je-sad/[/QUOTE]