Жељко Филиповић
Aktivan član
- Poruka
- 1.124
ДА ЛИ СТЕ ЗНАЛИ? (3)
Архитекта Пеђа Ристић записао је своју породичну успомену на „српску латиницу“ коју је Аустро-Угарски окупатор наметнуо Србији 1915 – 1918. године. Његов отац Петар Ристић повучен је са Солунског фронта да би наставио школовање у Француској и Енглеској, да Србија у рату не би изгубила свој интелектуални подмладак. Запис Пеђе Ристића доносимо у скраћеној верзији:
„За време боравка у Енглеској, већ када се назирао крај рата прорадио је Швајцарски црвени крст, и Петар Ристић је добио вест да му је отац Никодије рањен и заробљен у Колубарској битци, и да је при бегству из логора из Арадскске тврђави убијен. Међутим, његови у Багрдану нису знали шта је с`Пером и да ли је уопште жив. При покушају да се јави својима радосну вест да је преживео, писао је неколико пута преко канала Швајцарског црвеног крста у Србију али му се писмо опет и опет враћало. Наиме, Аустријски окупатори су у Србији 1915. били забранили употребу ћирилице, у оквиру своје не само физичке него и духовне геноцидне политике са крајњим циљем да униште поред осталог и српску културу. То је био наставак исте политике коју су уходали после анексије Босне и Херцеговине, упркос томе што су све етничке групе и не само Срби до 1878. у том ширем културном простору писали ћирилицом.
Међутим, Петар Ристић као и сви Срби тога времена до тада никад није чуо ни видео да се српски језик уопште може писати латиницом, иако је лично говорио и служио се са три страна језика, па је некако „исхитрио“ како да то веома кратко ограничено писмо транскрибује у латиницу. Аустријанци су дозвољавали само кратак поздрав на дописници, а пошто је дозвола „дописница“ значило да је дозвољена и слика, Петар Ристић се сликао тако да његови могу очигледно да виде у каквом је заиста стању, што је била нека врста трика. Тетка Јела која је била у тузи јер је изгубила брата сигурно је препознала синовца Перу, али остаје питање да ли је умела да прочита писмо, односно латиницу.
Петар Ристић је мој отац и његову ратну дописницу сам сачувао као породичну драгоценост. На наличју окупаторске дописнице пише:
„Gosdpodgi Jeli Cvetkovits - udovi, Bagrdan - Serbia – 1-IV-18 Cambridge –England -Tetki svojoj za uspomenu iz izgnanstva - Pera“
С´друге стране, остало нам је породичном сећању да је моја баба по мајци Јулка, у граду Араду морала да спали 1914. године све књиге писане ћирилицом из за оно време веома богате библиотеке мог деде Милана Табаковића, архитекте, сем оних најдрагоценијих за које је морало да буде места да се узидају. За поседовање ћириличнх књига тада се одводило у логоре и губила глава. Тако ми је у поседу остала луксузно укоричена песмарица Јована Јовановића Змаја, за коју су Табаковићи били „пренумеранти“, из које ми је мајка својевремено дирљиво као детету читала песме.
Повод да се ова породична успомена запише изазвао је Ристо Мотика који ме је замолио за Ваш лист „EXTRA“ који се иначе штампа латиницом, да дам интервју. Због угрожености од данас свеопште агресорске латинице одбио сам да дам интервју из области културе за такав некултурни лист. Наиме, питање ћирилице или латинице у српском језику није ,,националистичко” питање већ дилема избора између културе и кича. Ниједан озбиљан и слободан народ у свету који живи са својом азбуком преко хиљаду година, не одриче се свога писма, свог генетског записа, своје културе, а мој интервју, како сам разумео био би баш из домена културе!
Господину Мотици сам зато предложио; да се изузетно само мој интервју штампа ћирилицом због умесности оквира културе за интервју из културе, што је редакција одбила ,,из принципа”. У духу савремених политичких удараца потрага за компромисом текла је и даље, па сам предложио у другом степену тражења компромиса да се објави овај горњи запис мог личног породичног оптерећења.
Ако се запис не би објавио, то би значило да је редакција ,,ЕXTRА” још чврсто заклета одлукама комунистичке Пете земаљске конференције одржане 1940. године у Загребу, када су се сви комунисти обавезали да ће да пишу латиницом да би у духу њихових слогана ,,раскрстили са религијом и великосрпском буржоазијом у тамници народа, Југославији”. Југославија, тамница народа а ни комунизам верујем да више не постоје, па ће сад моћи надам се, да се мој интервју ипак појави макар то било и латиницом, иако ће то бити под веома непријатним условима, односно терором латинице.
Пеђа Ристић, Београд
Архитекта Пеђа Ристић записао је своју породичну успомену на „српску латиницу“ коју је Аустро-Угарски окупатор наметнуо Србији 1915 – 1918. године. Његов отац Петар Ристић повучен је са Солунског фронта да би наставио школовање у Француској и Енглеској, да Србија у рату не би изгубила свој интелектуални подмладак. Запис Пеђе Ристића доносимо у скраћеној верзији:
„За време боравка у Енглеској, већ када се назирао крај рата прорадио је Швајцарски црвени крст, и Петар Ристић је добио вест да му је отац Никодије рањен и заробљен у Колубарској битци, и да је при бегству из логора из Арадскске тврђави убијен. Међутим, његови у Багрдану нису знали шта је с`Пером и да ли је уопште жив. При покушају да се јави својима радосну вест да је преживео, писао је неколико пута преко канала Швајцарског црвеног крста у Србију али му се писмо опет и опет враћало. Наиме, Аустријски окупатори су у Србији 1915. били забранили употребу ћирилице, у оквиру своје не само физичке него и духовне геноцидне политике са крајњим циљем да униште поред осталог и српску културу. То је био наставак исте политике коју су уходали после анексије Босне и Херцеговине, упркос томе што су све етничке групе и не само Срби до 1878. у том ширем културном простору писали ћирилицом.
Међутим, Петар Ристић као и сви Срби тога времена до тада никад није чуо ни видео да се српски језик уопште може писати латиницом, иако је лично говорио и служио се са три страна језика, па је некако „исхитрио“ како да то веома кратко ограничено писмо транскрибује у латиницу. Аустријанци су дозвољавали само кратак поздрав на дописници, а пошто је дозвола „дописница“ значило да је дозвољена и слика, Петар Ристић се сликао тако да његови могу очигледно да виде у каквом је заиста стању, што је била нека врста трика. Тетка Јела која је била у тузи јер је изгубила брата сигурно је препознала синовца Перу, али остаје питање да ли је умела да прочита писмо, односно латиницу.
Петар Ристић је мој отац и његову ратну дописницу сам сачувао као породичну драгоценост. На наличју окупаторске дописнице пише:
„Gosdpodgi Jeli Cvetkovits - udovi, Bagrdan - Serbia – 1-IV-18 Cambridge –England -Tetki svojoj za uspomenu iz izgnanstva - Pera“
С´друге стране, остало нам је породичном сећању да је моја баба по мајци Јулка, у граду Араду морала да спали 1914. године све књиге писане ћирилицом из за оно време веома богате библиотеке мог деде Милана Табаковића, архитекте, сем оних најдрагоценијих за које је морало да буде места да се узидају. За поседовање ћириличнх књига тада се одводило у логоре и губила глава. Тако ми је у поседу остала луксузно укоричена песмарица Јована Јовановића Змаја, за коју су Табаковићи били „пренумеранти“, из које ми је мајка својевремено дирљиво као детету читала песме.
Повод да се ова породична успомена запише изазвао је Ристо Мотика који ме је замолио за Ваш лист „EXTRA“ који се иначе штампа латиницом, да дам интервју. Због угрожености од данас свеопште агресорске латинице одбио сам да дам интервју из области културе за такав некултурни лист. Наиме, питање ћирилице или латинице у српском језику није ,,националистичко” питање већ дилема избора између културе и кича. Ниједан озбиљан и слободан народ у свету који живи са својом азбуком преко хиљаду година, не одриче се свога писма, свог генетског записа, своје културе, а мој интервју, како сам разумео био би баш из домена културе!
Господину Мотици сам зато предложио; да се изузетно само мој интервју штампа ћирилицом због умесности оквира културе за интервју из културе, што је редакција одбила ,,из принципа”. У духу савремених политичких удараца потрага за компромисом текла је и даље, па сам предложио у другом степену тражења компромиса да се објави овај горњи запис мог личног породичног оптерећења.
Ако се запис не би објавио, то би значило да је редакција ,,ЕXTRА” још чврсто заклета одлукама комунистичке Пете земаљске конференције одржане 1940. године у Загребу, када су се сви комунисти обавезали да ће да пишу латиницом да би у духу њихових слогана ,,раскрстили са религијом и великосрпском буржоазијом у тамници народа, Југославији”. Југославија, тамница народа а ни комунизам верујем да више не постоје, па ће сад моћи надам се, да се мој интервју ипак појави макар то било и латиницом, иако ће то бити под веома непријатним условима, односно терором латинице.
Пеђа Ристић, Београд
Е, ово је важно. Много важније од празних надгорњавања.
