„ЋИРИЛИЦА? – ХА-ХА-ХА!“
Мој бежични телефон је зрео да добије наследника. На Интернету сам пронашао ову слику:
и пожелео сам да „наследеник“ буде баш такав. Одштампао сам ту слику и пошао у подземни пролаз да погледам бежичне телефоне. Још се сећам подсмехâ које сам од младићâ доживљавао у продавницама мобилних телефона када сам пре десет година после кћеркиног првог порођаја куповао свој први мобилни телефон и када сам продавце питао да ли имају моделе који могу да писане поруке шаљу на нашој ћирилици. Ти подсмеси су ме натерали да касније сâм оспособим своје старе, скромне и јефтине телефоне да пишу нашом ћирилицом у време када то у Србији нису могли ни председник Републике, ни премијер, ниједан министар, академик, универзитетски професор нити било ко из наше друштвене и интелектуалне елите. Од тада до данас техника је полако, изнуђено, безвољно и мучно „на капаљку“ пропуштала ћирилицу у „своје двориште“, али младићи у продавницама рачунарске и телекомуникационе опреме нису ни за длаку спремнији на „попуштање“ нити на одустајање од подсмеха. Сматрао сам да ће бити довољно ако им покажем слику онога што желим, и да нећу морати више било шта да објашњавам. У нишкој Обреновићевој подземној улици продавнице су у низу као у ходнику. У очекивању подсмеха још на самом улазу у радње ударао сам на шалу:
- „Је ли мајка родила јунака?“
и показивао им слику. Међутим, ни сада није могло без „рвања“.
- „Погледаћу, мислим да имамо“.
И обично су приликом повратка говорили: „Имамо“! Обрадовао сам се, али то њихово „имамо“ био је увек српски језик и латиница. Онда сам одлучио да није више довољно само показати слику, него да морам без увијања изричито нагласити да желим ћирилицу. Тиме сам бар уштедео време док они оду да провере „мислим да имамо“. Одмах су ми одговарали да немају а да се нису потрудили ни да „завире“ у неки модел, можда неки то може а да они то и не знају. По изразу лица видело се да у себи мисле да „овај старац дави“, и са олакшањем су дочекивали кад изађем из радње.
Два последња случаја морам дословно препричати. Једном младићу сам приликом показивања слике одмах рекао „Ћирилица“! да ме не би замајавао „српском латиницом“ и да не губим више време. Дечку се отело: „Ћирилица? Ха-ха-ха!“ У последњој радњи на Маргеру иза пулта петорица раде на рачунарима а само један услужује муштерије. Показао сам му слику и рекао: „Бежични телефон, ћирилица“! Кад су чули оно „ћирилица“, као да је у радњу ушао нечастиви, или бар бабарога! Сви су прекинули рад на рачунарима, међусобно се „споразумевали погледима“ и закључили на невиђено; „Немамо“! Ја сам – већ припремљен на исход и помирен са тиме – наставио са шалом: „Аустријски министар иностраних послова је нашем премијеру честитао изборни резултат на „Твитеру“ на ћирилици“! Један са рачунара је рекао: „Па кад су обојица исти“.
Језик му је бржи од памети. Шта год да мислио о појединим политичарима, и нашим и страним, то му не сме бити изговор да постане нови Теофил Панчић, који је за писмо свог народа рекао да је „фашистичко писмо“.